Ko je ubio gospođu Angelinu? (III deo)

correcting-1351629_960_720Čim je spustila slušalicu, sekretarici i usplahirenom mladom piscu je rekla da su slobodni pa se sjurila do šefove kancelarije nadajući se da je Petar Topolovački još kod njega. Imala je sreće. Uletela je bez kucanja pod naletom adrenalina koji joj se rasprskavao u telu.

-Budišićka, kakvo je to ponašanje?!- povikao je šef.

-Gospodine Topolovački, zašto ste malopre rekli da je Vaš sin u inostranstvu kada sam upravo dobila informaciju da je juče ujutru doputovao u Beograd letom iz Amsterdama? – istresla je iz sebe u dahu ne obraćajući pažnju na zajapurenog šefa.

-Ma, šta Vi sebi dozvoljavate, gospođice?! – obratio joj se s visoka biznismen i pogledao u inspektora Raspopovića očekujući da je izgrdi i izbaci napolje.

Ali, u ovom trenutku i inspektor je ćutao. Kao da je profesionalna radoznalost nadvladala i dozvolio je da pitanje ostane postavljeno ne bi li dobili odgovor važan za istragu.

-Hoćete li biti ljubazni da mi odgovorite na pitanje, gospodine? – okuraženo će inspektorka. – Da ne prikrivate svog sina iz nekog razloga?

-Ne, naravno da ne. Ali on zaista nema veze sa svim ovim, verujte mi. Privatne stvari su u pitanju i ne želim da govorim o tome.

-Gospodine Topolovački – umešao se inspektor – budite uvereni da ćemo biti krajnje diskretni. Zar nije bolje da sa mladića skinete sumnju, ako je već nevin u celoj priči?

-U redu – uzdahnu Petar. – Moj sin je juče doputovao na lečenje. Smešten je popodne u privatnu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti. Kao što ceo svet bruji, Aleksandar ima problema sa kockanjem. Sada je na sigurnom, spreman da se reši svojih muka . Proveo sam celo popodne s njim u bolnici, pitajte doktora Radulovića, on nas je primio. Angelini sam to tek danas, po našem dogovoru, planirao da kažem. Aleksandar još ne zna šta mu se desilo sa majkom i nemam pojma kako će to podneti. Eto, gospođice, hoćete li me sada ostaviti na miru? – pogledao je umorno.

-Da, naravno, oprostite mi – reče inspektorka i polako izađe iz kancelarije tiho zatvarajući vrata za sobom.

 

Umorna od napornog dana, odluči da krene kući. U miru i tišini svoje sobe razmisliće dobro o svemu. Blago razočaranje pređe joj licem. Uhvati sebe kako se uvek nada da je muž kriv za sve, još otkad joj je otac usmrtio majku i napravio od nje siroče. Neću da mislim o tome, odluči.

Sedela je te večeri pored prozora i gledala kako gore svetla grada kao hiljade zvezda. U mislima je već bila u narednom danu, u razgovorima sa ostalim važnim ljudima iz života gospođe Angeline, koji su je čekali.

Leže ranije da spava, da se dobro odmori. Seti se one velike police s knjigama u kancelariji izdavačke kuće i nepreglednog mora knjiga. Seti se i svojih, koje joj je deda kupovao za svaku odličnu ocenu koju bi u školi dobila. Zamisli sebe kako čita naslonjena na dedino toplo rame. To je opusti i utonu u san.

 

Stajala je u velikom holu prostrane kuće opremljene po poslednjoj modi. Kućna pomoćnica je ponudi da uđe u ogromnu dnevnu sobu koja je gledala u baštu i reče učtivo:

-Brzo će gospodin Maletić.

Čekajući ga, razmišljala je o skorojevićkoj priči advokata u usponu, koji je bio spreman na razne pogodbe i dogovore samo da bi se dobro kotirao u bogataškim krugovima. Začu korake i susrete se sa nameštenim osmehom advokata Maletića.

-Dobar dan – reče glumeći laku zbunjenost. – Čujem da ste iz policije. Inspektorka Budišić, zar ne?

-Tako je – odgovori ona. – Došla sam zbog istrage o smrti gospođe Angeline Topolovački.

-Da, strašno je to, baš. Moja supruga se toliko potresla kad je čula. Ja sam bio advokat njene izdavačke kuće, saradnik sam i sa njenim suprugom, a inače smo porodični prijatelji. Nedostajaće nam Angelina – uzdahnu.

-Verujem Vam, gospodine Maletiću, tim pre što više nećete imati prilike da je gledate u domino izdanjima – reče inspektorka i pogleda ga pravo u oči.

Advokat poblede, ali se brzo pribra i prisili na osmeh.

-Nemam pojma o čemu pričate.

-Da li ste ovo Vi na fotografiji koju smo pronašli u telefonu gospođe Angeline?

-Odbijam da odgovorim na Vaša pitanja – reče i zaćuta.

-Gospodine, možete se Vi braniti ćutanjem koliko god hoćete, ali Vi jeste na ovoj slici i bolje bi bilo da mi odgovorite na pitanja jer ova fotografija i poruke koje Vam je slala gospođa Angelina ukazuju na to da Vas je ucenjivala da ostavite suprugu.

On je ćutao.

-Ako mi sve objasnite i kažete ko je fotografisao vaše orgije, možete biti oslobođeni sumnje da ste je ubili ne biste li se oslobodili ucena. Sigurna sam da Vam ta mrlja na karijeri nije potrebna – reče mu strpljivo.

Opet je dočeka tišina. Naruši je zvuk potpetica po ispoliranom parketu. U sobu uđe gospođa Sofija Maletić i unese sa sobom oblak parfema.

-Izvolite, ko ste Vi? – upita nadmeno.

-Inspektorka Budišić iz policije.

-Dušo, inspektorka je došla da pita kako je poslovala izdavačka kuća sirote Angeline – pretvori se u snishodljivca advokat.

-Pa dobro, došla, pitala i sada može da ide – reče hladno Sofija.

-Možda ćete mi Vi odgovoriti gde je sinoć… – poče da postavlja pitanje inspektorka.

-Moj muž je sinoć bio kod kuće, sa mnom. Da li mu je to dovoljan alibi? – upita odsečno.

-U redu, kako Vi kažete – reče i izađe bez reči ostavljajući advokata da se uvija oko žene i osmehnu se pomislivši na njegovu priču o Sofijinoj ucveljenosti zbog Angelinine smrti.

Šta li ovo dvoje skrivaju, mislila je dok je napuštala njihovu vilu. Sumnjiv alibi, njegovo ćutanje, ucene, zaslepljena žena koja ljubavnicu krivi za sve a za muža nalazi opravdanje, mogućnost ubistva da je se otarase? Ili je Sofija možda bila treća u orgijama? Ko to zna, sa obesnim snobovima kojima ništa nije dovoljno zabavno, nikada se ne zna…

 

Vratila se u kancelariju gde su je čekali pisci s kojima je gospođa Angelina imala sastanke svog zadnjeg dana. Vide ih kako sede u hodniku i reče kolegi da ih uvodi jedno po jedno. Prvo uđe Lea Malešev, poznata balerina i tiho reče dobar dan.

-Kako Vam je juče izgledala gospođa Angelina – upita inspektorka. – Vi ste poslednja sa kojom je imala sastanak.

-Da, moram da priznam da je bila pomalo zamišljena, kao da je nešto mučilo, ali nije ništa govorila pa je ja nisam ni pitala. Došla sam, znate, da se dogovorimo oko moje knjige koju treba da izdam, donela sam rukopis. Mi se dugo znamo privatno…

-Koliko dobro se poznajete, mislim privatno, intimno? – pogleda je iskosa inspektorka.

-Zašto me to pitate? – pomalo se uznemiri Lea.

-Zato što me zanima.

-To što ste saznali nije tačno. Dobro, tačno je, ali ništa nije bilo.

-Zašto mi Vi ne ispričate umesto da slušam od drugih – blefirala je inspektorka nemajući pojma o čemu ona priča.

-Pa, dobro. Angelina je bila u društvu “onih” koji su voleli da se opuštaju na svoj način. Jednom kada smo na jednoj večeri malo popile, pitala me je da li bih volela da istražim neke stvari u sebi koje još nikada nisam. Ja sam, znate, malo bila ošamućena i mislila sam da je sve šala. Odvela me u svoju kuću, vezala lisicama za krevet i počela svašta da radi. Ja sam se prepala i molila da me odveže. Ona se smejala i rekla da sam malograđanka. Nikada više nismo pomenule to grozno veče.

-Ali ste razmišljali da bi najbolje bilo da nestane sa lica zemlje onaj ko zna našta ste pristali to veče – reče inspektorka prodorno je gledajući.

-Ne, verujte, nisam nikad pomislila. Stidela sam se toga i želela samo da zaboravim. Preksinoć sam u to vreme imala predstavu, možete i sami proveriti – rekla je sva crvena i uznemirena.

-U redu, proveriću, slobodni ste – reče inspektorka. – Recite gospodinu Stojšinu da uđe.

On uđe i sede sa izrazom lica kao da se smrtno dosađuje.

-Odmah da Vam kažem da sam ja sa Angelinom bio dobar prijatelj i da nisam imao razloga da želim njenu smrt. Sve svoje knjige izdavao sam u njenoj izdavačkoj kući i bila mi je zaista draga.

-Je l’ tako? A nije Vam zasmetalo što Vam je poslednji rukopis vratila i na planeru na kome je ležala njena glava pored naslova Vašeg teksta napisala: Odbiti?

-Ne, nije – reče Stojšin trudeći se da ostane miran.

-Nije Vam povredilo sujetu pa ste rešili malo da je ubijete?

-Sram Vas bilo, nikada ne bih tako što pomislio! – reče pisac i poče da podrhtava. –Jeste da imam stvaralačku krizu i da je teško održati se na površini, ali ja nisam takav čovek! – povika uzbuđeno. – Te večeri kad je sirota Angelina ubijena, bio sam na književnoj večeri svojih kolega, koji za razliku od mene i dalje dobro pišu. I šta, jesam li zbog toga kriv?!

-Dobro je, gospodine, smirite se, slobodni ste, možete ići – reče inspektorka Budišić i protrlja slepoočnice umorna od tapkanja u mraku i umetničkih prefinjenih nerava.

-Može li se? – proviri kroz vrata poslednji od pisaca, Karlo Popov.

-Izvolite – reče inspektorka. – Hoćete li mi bar Vi reći nešto smisleno?

-Naravno, ja sam smiren čovek, kao i svi oni koji druge pokušavaju da motivišu da iz svog života izvuku maksimum. Evo, na primer Vi, mnogo radite, a kada ste poslednji put uzeli zeleni kišobran i prošetali po barama dok pada kiša?

-Gospodine Popov, molim Vas, rešavam slučaj ubistva, pobogu, nemam sad vremena da mislim o zelenim kišobranima.

-Naravno da nemate, ni Angelina nije imala. Zato je sada tamo gde jeste. Ali ja znam ko je ubica! – reče pobedonosno.

-Stvarno? Pa prosvetlite me! – reče inspektorka.

-Njen muž!

-Muž, hm. A zašto to mislite?

-Zato što on nikada nije razumeo pravu prirodu Angelininu. Ona je pored njega venula kao cvet. Njena aura je tamnela pored tog grotesknog primitivca. On nikada nije razumeo njenu snagu, njenu energiju, njenu moć koju je umela da širi svuda oko sebe, njen nesputani duh, njen… – mahao je rukama oko sebe u zanosu.

-Gospodine Karlo – prekinu ga inspektorka – Vi ste bili treći u sado-mazo orgijama. Vi ste fotografisali! – reče oduševljena svojim otkrićem.

-Molim?! – trže se pisac. – Jesam, pa šta? – povrati se brzo. – Ja ću to javno svima da kažem! Ja sam nesputan čovek. Ja sledim svoje strasti! Ja nisam kao drugi koji se plaše da ih prate!

-Toliko ih sledite da biste mogli i da ubijete?

-Draga gospođo ili gospođice, ja nikada ne bih mogao da naudim onoj koja me je bacala na kolena. Ona je bila moja boginja i ni sam ne znam šta ću dalje. A ako Vas interesuje moj alibi, sinoć sam bio na času joge, možete proveriti – reče smireno.

-Dobro – uzdahnu inspektorka. – Slobodni ste.

-I ne zaboravite onaj zeleni kišobran. Ali i svoje strasti. Čak mi izgleda da imate potencijal za jednu žestoku dominu, tako uzbudljivo hladni i oštri…- reče i ode sav zanet idejom.

-Bog s tobom, čoveče – ostade inspektorka otvorenih usta.

 

Razočarana zbog istrage koja je tapkala u mestu, inspektroka ode u kancelariju gospođe Angeline. Prebirala je po rukopisima i listala onaj poslednji, od mladog Alena Pala, nikad poslat u štampariju. Nešto joj je izmicalo, ali i golicalo, kao pero po mislima. Nije imala osumnjičenog, nije imala motiv, nije imala čak ni predmet kojim je Angelina ubijena. Da li sam ja dorasla ovom zadatku, poče da se pita. Osećala je da je ovde odgovor na sva pitanja.

Gledala je u knjige. U more knjiga i prelazila prstima po redovima pod konac poređanih. Eh, ti davni dani kada je čitala svoje knjige. Knjige! Zapravo samo jednu! Kako je samo ispala glupa, a sve je jasno kao dan…

 

Nastaviće se…

Advertisements

4 thoughts on “Ko je ubio gospođu Angelinu? (III deo)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s