Prolećne čistke

U poslednje vreme primetila sam tekstove na temu kako izaći na kraj sa nekulturnim, neljubaznim, prostim, pa i lošim ljudima. Rekoh da kažem i ja koju, a ne da imam da kažem nego bih mogla i knjigu da napišem, možda i dva toma. Verovatno bi na prvoj stranici pisalo: » O, koliko sam ja  idiota poznavala, ali, hvala Bogu, to je sada prošlost…« Pa, ako ste mislili da ste znali više egzotičnijih likova od mene, da ne kažem sebičnjaka par ekselans, izazivam vas da se prebrojimo!

Odskoro sam u horoskopu Ovan. Doskoro sam bila ovca, ali ona najgluplja, što ostane poslednja u stadu kad se ostale zaglave na ulazu u tor, pa obavezno nju čobanin izdeveta. A sve je počelo od najranijeg detinjstva. Ispašće da krivim drage roditelje, ali, ruku na srce, zbog vaspitanja koje su mi dali, neupućeni bi stavili ruku u vatru da su u pitanju verski fanatici koji po cele dane citiraju Bibliju, sa posebnim osvrtom na : ko tebe kamenom, ti njega hlebom.

Znači, prvo što sam naučila bilo je: ne smeš nikada nikoga da napadneš, čak ni u samoodbrani jer: nije pristojno ako je u tvojoj kući jer ipak je gost, nije pristojno ako je u njegovoj kući jer ipak si gost, nije pristojno u tuđoj kući zbog domaćina, nije pristojno ako si na javnom mestu zbog drugih ljudi… Pa, dobro, gde da se ja naj… majke onome ko je prema meni skot?! Da ga odvedem u neki podrum ili eventualno da zakupim čamac i odveslam na sredinu reke?! Eto, nije ni čudo šta je ispalo posle svega. A posledice su bile dalekosežne…

Moju samarićansku prirodu kao vukovi krv njušili su i nepoznati ljudi. Kad sam poželela da budem humana, prošla sam veoma poučno. Elem, u kiosku na autobuskoj stanici vidim izgubljenu povlasticu žene koja u blizini moje zgrade drži prodavnicu. Prodavačica iz kioska mi da da je odnesem. Uđem u radnju i sva srećna pokažem je gospođi koja je izgubila, a ona meni na to: »Baš lepo, dokumenta su mi ukrali na groblju. Da li bi bila ljubazna da mi onda vratiš i kreditnu karticu?«…

Zamislite onda šta su mi radili poznati ljudi! Evo, sad ćete da vidite:

Od najranijeg detinjstva imala sam »drugarice« koje su obožavale da spletkare između mene i ostalih devojčica. Jedna je čak išla dotle da uhvati moju najbolju drugaricu i onda joj puni glavu glupostima, pa kad je sludi skroz, snima je na kasetofonu šta ona ima da kaže protiv mene. I onda, naravno, snimak pusti meni da bi spletkarenje imalo povratnu reakciju. Ali, jedno je pasti na spletke kad si dete, ali porazno je da ti se to desi kad odrasteš, ali dešava se. Sramota, ali čak i sada umeju da me izrade…

Nisu me mimoilazile ni »drugarice« koje su imale potrebu da me omalovažavaju. Kretali smo od kose, očiju, noktiju, visine, težine, pa sve do izbora škole (ko bi rekao da ću biti na udaru što idem u gimnaziju) fakulteta, izbora prijatelja, momaka, garderobe i svih ostalih gluposti koje nemaju veze s mozgom, a obično su ih upotrebljavali oni najiskompleksiraniji koji u životu nisu postigli ništa ili su bili maltretirani, pa poželeli da vide kako izgleda, a dopalo im se.

Neke su imale zamerke, a neke »drugarice« su posebno volele moje momke. Nikakav nije dok ga ja ne primetim, al’ čim postane moj, čoveče, pa prosto zasija. A one navale k’o mutave na telefon! Čudan ti je čovek, uvek ti je tuđe, slađe.

Imala sam »drugarice« koje su se družile sa mnom samo radi zanimacije. Pošto mi jedino nikad nije osporavano da podižem atmosferu u društvu, bila sam dobra u ulozi dvorske lude. Ma, šta nisam umela da radim! I da pišem po zidu kečapom, i da smišljam tekstove za igrokaze, pevam i plešem kad se napijemo, da igram kozaračko kolo, glumim, žongliram, kuvam, skačem na trapezu… i sve to dok ne dođe neki loš dan. Ne daj Bože da imam neki problem! To je dosadno i nikome ne treba. Traže hleba i igara, za to i služe glupi Avgusti, zar ne?

Imala sam  i »drugarice« koje su me žestoko koristile. Pošto sam uvek bila obeležena da dobro pišem, mada su one koje su omalovažavale i to osporavale, bilo je onih koje su bile strašno dobre sa mnom dok traje školska godina i kad je neophodno dobiti dobru ocenu iz srpskog, pa čak i retorike, gde sam, mogu s ponosom reći, briljirala, iako me profesorka iz Pravno-birotehničke nikada nije upoznala.

A bilo je i onih »drugarica« koje su me tražile posebno kada imaju ljubavne probleme. Plakale su mi satima, što na telefonu, što na ramenu, preispitivale smo svaku reč, pogled i potez, smišljale planove A,B,C. I sve tako dok se dotični delija ne vrati ili ne dođe neki novi. Ali onda bi nestajale u vidu lastinog repa, pomalo se i stidevši što su tako prenaglile u emotivnim izlivima. Naravno, nestajale su u vidu lastinog repa i onda kad su moji ljubavni problemi bili na tapetu.

Bilo je i nekih koji su me optuživali da se bavim vradžbinama (nekako su im moje velike oči uvek delovale nekako urokljivo i zavidno, naravno, bilo je za to i puno razloga), pa sam u jednom trenutku telepatskim vezama sa nečastivim uspela da učinim da se džezva sa vrelom kafom sruči na jednu nogu, a sve zato što sam bila ljubomorna na tu istu »zgodnu« nogu. Tako, ako vam treba, mada znam da je ovde reklamiranje zabranjeno, da znate šta sve mogu… Ah, da, i obavezno sklanjajte od mene tek rođenu decu, takvu davim pogledom!

Bilo je tu i »drugova« koji su iza druženja pokušavali da me smotaju, pa kad im ne bi uspelo, pitala bih se gde nestadoše. A stvarno su umeli dobro da glume.

Da ne pričam o »drugovima« koji su prestajali da se druže sa mnom kad bi se u njihovim životima pojavile devojke, a pogotovo žene. Džaba svi ispraćaji, dopraćaji, rođendani koji bi se završavali povraćanjem na mojim rukama, poveravanja, bratimljenja, razna sranja. Kad se pojavi ona prava, obavezno ide isti scenario: hoće da je upozna sa strava drugaricom, od strava postanem stravična, ova samo prevrne očima i ja bivam izbrisana iz imenika. Doviđenja, druže, nemoj da mi se javiš ni kad se razvedeš!

Bilo je i onih kojima sam držala ruku zbog kijavice i menstrualnih bolova, urinarnih infekcija, psihosomatskih oboljenja i glavobolja, pa sve do najtežih bolesti. Sedela sam uredno pored bolničkih kreveta, pratila pucanje vodenjaka, porađanja, postporođajne depresije, histerije i sve što ide uz ovo ili ono, ali kad je meni trebalo, uvek sam ostajala sama. Drugi, naravno, nisu imali vremena, a ni snage zbog sopstvenih obaveza i očuvanja duševnog mira.

Onda sam jednog dana shvatila da sam okružena sve samim egomanijacima koji i u mojim problemima nalaze način da budu u centru pažnje. Preispitivala sam se dugo i u potaji gde grešim i zašto su mi oni uopšte potrebni. Posebno mi je pomoglo kad sam počela da upoznajem nove ljude koji su bili tako osvežavajuće normalni i spremni da uzmu, ali i da daju.

Odlučila sam da se potpuno promenim i postanem sama sebi najvažnija. Reakcije su bile neverovatne, ali ipak očekivane. Niko nije mogao da shvati šta ja to radim, napadali su me zašto više nemam vremena za njih, optuživali me da sam potpuno poludela, da sam u PMS-u, klimaksu, haosu, nervnom rastrojstvu, zakasnelom pubertetu. Ali nikako nisu mogli da mi oproste što volim sebe.

Tako sam se odlučila za prvu prolećnu čistku. Strpljivo sam čekala, mada nije trebalo dugo. Gafovi su bili česti i ja sam sa lakoćom otresla sa sebe ljude najgore vrste kao da su prašina koja mi je pala na rame.

Priznajem da sam pogrešila jer sam jednoj grupi dala šansu. Mnogo. Bili su još gori nego ranije. Vređali su me na najniži i najprimitivniji način, onako kako im i pristaje. Tako je sledećeg proleća došlo do čistke broj dva.

Danas sam neko ko je najbliži srećnoj osobi. Okružena sam kvalitetnim ljudima koji su pažljivo prosejani kroz moje životno sito. Nema ih mnogo kao nekada, ali su iskreni i pravi. Oni su mi i vratili veru da postoje normalne i divne osobe. I koje mogu da ostanu takve i pored svih nedaća i problema.

Teško mi je, ali donekle i drago kad vidim da oni stari nastavljaju kao i obično kad naiđu na osobu sličnu meni kakva sam nekada bila. I znam da je sve ono pre govorilo više o njima, ali je ipak govorilo i o meni. Ali sada znam sve…

… Svaki nož koji su vam zaboli u leđa, vi ste im stavili u ruke…

Jebote, gde ja živim…

Iza sedam brda i sedam mora, iza sedam planina i sedam dolina, iza sedam reka i sedam jezera, sedam sela i sedam šuma, u jednom kraljevstvu na visokom proplanku, živela je jedna aždaja. Jedno jutro izađe aždaja na prozor i reče: »Jebote, gde ja živim…«

A živela je tu odavno, još dok su vredni neimari gradili kraljevstvo. Njim je vladala kraljica koju su svi voleli i bacali cveće svaki put kad je prolazila.

Kraljica je imala sina prestolonaslednika, princa kome je žena rodila naslednika i zbog koje su, dok je bila u trudnoći, svi morali da prestanu da puše i pređu na hranu za ptice jer su joj smetali svi mirisi. Imala je i četiri ćerke princeze koje su živele u najvišoj kuli u kraljevstvu. Najstarija od njih se često zaljubljivala i menjala prinčeve, a u najmlađu i najlepšu su svi bili zaljubljeni, posebno stari vitezovi i iz drugih kraljevstava i tražili su njenu ruku, ali njeno srce je ostalo neosvojivo.

U službi kraljevske porodice bio je trubadur koji je imao velikog belog hrta koga su svi voleli, kaldrmdžija koji je od udaraca malja u kamen bio pomalo izbezumljen i vidari za koje se ispostavilo da su lažni kad su uhvaćeni da nemaju ni lekove ni meleme koji bi pomogli kraljici. Ispostavilo se da su na mala vrata pokušavali da ubace svog sina u kraljevsku porodicu ne bi li od njega napravili bar vojvodu.

I aždaja je trebalo da služi kraljici, ali ona nije bila onakva kakve aždaje inače treba da budu. Umesto da bljuje vatru i čuva kraljevstvo od zlih neprijatelja, ona je pisala pesme i sanjarila na svom prozoru o daljinama koje je želela da vidi. Ali, kraljica je toliko volela da je puštala da uživa, mada neprijatelja ionako nije ni bilo.

Kraljica je, budući velika duša, strašno brinula o svim svojim podanicima, a posebno o nemirnim Saracenima i posrnulima iz Kuće opijuma, koje svako kraljevstvo, nažalost, ima. Pokušavala je da im pomogne da izađu na pravi put, ali oni to nikako nisu želeli, dok je njena nežna duša zbog toga beskrajno tugovala. Brinula je i o onima koji su se vraćali iz mračnih tamnica, mučeni i poluludi, i pokušavala da im pronađe dostojno mesto uz njene skute, ali oni, divlji i posrnuli, nisu to shvatali. Tako je njeno meko srce krvarilo zbog bola i nerazumevanja.

I pored tih teškoća, kraljevstvo bi lepo živelo da u njemu nisu postojale i dve  zle veštice. One su svako jutro pred zoru smišljale kako da naude kraljici jer su bile ljubomorne što je podanici toliko vole. Jedna je bila daleka rođaka zle vile iz bajke o Uspavanoj Trnovoj lepotici, a druga bliska rođaka njenog dragog, princa Filipa. Bile su ozloglašene i isterane iz mnogih kraljevstava, ali blaga i velikodušna kraljica primila ih je pod svoje okrilje.

Na jednom velikom balu u kraljičinu čast, veštice su sipale čaroban napitak u njen pehar sa vinom koji je ispila.U tom trenu kraljica se pretvorila u zlu tiranku koja muči sve oko sebe. Počela je od dobrih neimara, pa nastavila sa svojim milim podanicima. Oni u početku nisu shvatali šta se dešava i pokušavali su da je vrate na staro, silno žudeći da im priča zanimljive priče o svom životu koje su strašno voleli da slušaju. Ali ona više nije bila ona stara i vremenom su svi počeli da je izbegavaju. Sve više ih je plašila i činila nervoznim, pa je čak i aždaja počela da bljuje vatru, iako je mislila da to ne ume. A u svojim kućama su svi krišom plakali želeći da im se voljena kraljica, koja ih je volela kao majka, vrati.

Veštice su likovale zbog svojih moći. Želele su da potpuno unište kraljicu, pa su bacile na nju čaroban prah zbog koga se zaljubila u sirotog ratara koga je svakoga dana sa svog balkona gledala kako sa ralom i volovima ore svoju zemlju. Iako je znala da kraljici ne priliči da voli prostog seljaka bez plemenitog porekla, noćima je pila, plakala i lila suze, a danju mučila svoje podanike.

Kada je jednog dana odlučila da iz kraljevstva otera ne samo Saracene i posrnule iz Kuće opijuma nego i svoje kćeri, četiri princeze su odlučile da uzmu stvar u svoje ruke. Ustale su u zoru, čule veštičje priče i shvatile šta se sve dogodilo. Uspele su da ukradu knjigu vradžbina i u njoj pronađu recept za napitak kojim se skidaju čini. Trebalo je samo naterati kraljicu da ga popije i u taj plan su bili upućeni svi u kraljevstvu.

Na slavlje povodom ozdravljenja i venčanja posrnulih podanika iz Kuće opijuma, bila je pozvana i kraljica kao počasni gost. U trenutku nazdravljanja, ona je popila čarobni napitak i ponovo postala mila i draga, što je svima pričinilo radost.

Kad je saznala šta su joj veštice uradile, spalila ih je na lomači, a njihovu knjigu sa vradžbinama bacila u reku. Doduše, pre toga je prepisala recept uz pomoć koga je ratara pretvorila u plemića dostojnog nje. Odlučila je da svoj život posveti ljubavi i presto prepusti princu prestolonasledniku, da vlada pravedno i mudro. Na velikom slavlju na kom je kraljica dobila svog kralja svi su pevali, ali i plakali jer im je bilo strašno žao što ona više neće vladati.

Nakon toga u kraljevstvo se vratio mir i spokojstvo i svi su živeli srećno i dugovečno, a posebno kraljica koja je sada svom voljenom kralju pričala svoje zanimljive priče i volela ga beskrajno, kao nekada svoje podanike.

Košulja s perlama na kragni

Ksenija je udobno ležala na trosedu svoje dnevne sobe i gledala  desetogodišnju ćerku kako peva pesmicu koju će izvoditi na školskoj priredbi. Razmišljala je o tome koliko je vreme brzo proletelo, kao da je još juče bila majušni zamotuljak koji je donela iz porodilišta. Bila je uglavnom zadovoljna svojim životom. Udala se za veliku ljubav iz srednje škole i dobila ćerku koju su oboje obožavali. Imali su dovoljno novca da mogu normalno da žive, a sada je muž počeo da ulaže u novi posao i nadala se da će i ona početi sa njim da radi. Planirala je da prestane sa radom u lokalnoj pekari jer je posao bio naporan. To bi joj pomoglo da skine kilograme kojih nikako nije mogla da se reši, a mirisna peciva joj u tome nikako nisu pomagala.

Na stolu se oglasio muževljev mobilni telefon. Sat vremena pre toga došao je sa puta i tuširao se u kupatilu. Posegla je za telefonom i pogledala displej. Nepoznati broj. Pritisla je dugme i sledila se pročitavši: »Pa znaš da sam samo tvoja.«…

Lena je sedela u svojoj mirisnoj bašti i zaljubljeno sanjarila na toplom suncu. Stvari su se odvijale bolje nego što se nadala. Pavle se izgleda veoma zaljubio i ona je videla da zaista više ne može bez nje. Bez prestanka joj je slao poruke u kojima je želeo da mu ona piše koliko ga voli. Ona je u tome uživala. Nikada nije mogla da veruje da će zavoleti čoveka koji nije slobodan, ali to se naprosto dogodilo. Smešila se setivši se kako se pre šest meseci srela s njegovim iznenađenim pogledom kad je shvatio da je ona mala Lena preko noći postala prelepa devojka.

Veoma brzo je otkrila da ne može više da skriva osećanja prema njemu, koja su svakim danom sve više jačala jer se on stalno trudio da bude u njenoj blizini. Dozvolila je da je poljubi kada je jedne večeri sačekao ispred kuće i od tada je osećala kao da su njih dvoje postali jedno. Verovala je u njegova osećanja kao u svoja, a on joj se jednom poverio kako više ne voli svoju ženu, da nema snage više ni da je pogleda i da mu je jedina želja da život provede sa Lenom.

Znala je Kseniju i, iako je verovala da je zaljubljen, povremeno je odlazila do njene pekare i posmatrala je. Želela je da otkrije zbog čega je Pavle više ne voli i trudila se da bude njena potpuna suprotnost. Verovala je da će ga tako zauvek dobiti za sebe.

I zaista, Pavle se sve više vezivao za nju. Lena je čak planirala i da ga poslovno poveže sa svojim ocem koji je radio u Italiji i tako ga ima blizu sebe. Govorio je da u kući više ne može da izdrži, ali ga jedino od odlaska sprečava velika ljubav koju je osećao prema ćerki. Shvatila je da će ga dobiti zauvek ako mu i ona rodi dete…

Ksenija je tiho plakala u spavaćoj sobi. Želela je da sakrije od svih koliko je povređena. Pavle je tvrdio da je poruka koju je našla greškom stigla na njegov telefon i da je dokaz za to što broj njemu nije poznat. Primetila je da je bio uznemiren kad je shvatio da je videla šta piše, ali i da je bio smiren kad je pokušao da je ubedi da je sve umislila i da nema razloga da ga sumnjiči. Želela je da mu veruje, ali je osećanje koje je steglo njeno srce kad je pročitala te užasne reči bilo i dalje jako i plašila ga se. Preispitivala je protekle dane i shvatala da ni po čemu nije primetila da se nešto dešava. Pavle je i dalje bio pažljiv prema njoj i verovala je da se vole baš kao i pre. I dalje joj je povremeno kupovao male poklone da bi je iznenadio, a nju i ćerku je voleo da povede na izlet uvek kad je imao vremena. Radio je više nego pre, ali znala je da je to cena ne bi li im bilo bolje. Sve više je sebe ubeđivala da nema razloga za brigu i da te reči treba da zaboravi. Poruke zaista mogu da stignu i na pogrešne brojeve telefona…

Mesec dana kasnije Ksenija se vraćala iz grada. Sedela je u autobusu i razmišljala kako će obradovati ćerku novom lutkom koju joj je kupila. Gledajući kroz prozor, videla je Pavlov automobil parkiran ispred jedne kuće. Pomislila je da izađe, pa da se zajedno vrate kući. Izašla je iz autobusa i taman kad je htela da pređe ulicu, videla ga je kako izlazi sa jednom mladom devojkom i ulazi u auto. Ledena jeza je počela da je obuzima, a kad je videla da je poljubio, mislila je da će se onesvestiti.

Hodala je kao da telo nije njeno, u trenu se srušio sav njen svet. Spustila je glavu da niko ne vidi suze koje su joj se slivale. Ceo život joj se vrteo pred očima, dan kada su počeli da se zabavljaju, dan kada su se venčali, dan kada mu je podarila ćerku. Nije znala šta se događa, gde je pogrešila i zašto on to radi njoj i detetu. A onda se setila poruke koju je pročitala pre mesec dana i prestravila se. Ovo nije bezazlena prevara, ovo je nešto što traje.

Te večeri kada je ćerka zaspala, saopštila mu je da ga je videla i da je vreme da prestane da je obmanjuje. Tražila je istinu potajno se plašeći da će joj reći da ih napušta. Ni sebi još nije smela da prizna da je spremna da mu oprosti ako bi odmah prekinuo da viđa devojku koja joj je kao noćna mora pritiskala grudi. Sateran u ćošak, Pavle je naposletku priznao da je u vezi sa Lenom. Plakao je i rekao da ne želi da ostavi Kseniju i dete. Govorio je da je pogrešio, da mu je u početku imponovalo što ga je devojka primetila, ali da sada nikako ne može da se otrgne od nje. Molio je suprugu da mu oprosti i pomogne da sve opet bude kao nekada. Ksenija se osećala kao da je deo nje umro kada je čula njegovo priznanje. Otišla je da spava ostavivši ga bez odgovora. Te noći nije spavala, mislila je da neće dočekati jutro, toliko je bolelo. Nije znala šta da radi…

Leni je u početku bilo neprijatno kad je čula da ih je Ksenija videla, ali je pomislila da je tako možda i najbolje. To će ga naterati da prekine sve veze i pripadne samo njoj. Pomalo se brinula jer ih nije napustio iste večeri, ali on je ubeđivao da je najbolje da ćerku postepeno privikavaju na njegov odlazak. Nalazila je utehu u tome što je upoznala Pavla sa svojim roditeljima i što je on bio zainteresovan da radi sa njenim ocem, a još više jer joj je otkrio da je svojoj majci priznao da je voli, a ona ga podržala jer nikada nije volela Kseniju. Izgledalo joj je da joj se smeši budućnost sa Pavlom i najveća želja joj je bila da ostane u drugom stanju. Mislila je da će sada, kad bude samo njen, to doći kao pravi blagoslov za njih dvoje. Jedva je čekala da se jutrom budi pored njega i nazove ga svojim…

Ksenija je danima živela kao senka. Okretala se u sopstvenom začaranom krugu i nije znala kako da iz njega izađe. Nije sebi želela da prizna, ali bilo joj je drago što je Pavle tražio da joj oprosti. To je ispunjavalo nadom da ipak ne želi da napusti porodicu i da će im se možda zauvek vratiti.

Saznala je Lenino ime i poželela da je vidi i odmeri onu koja je osvojila njenog muža. Pronašla je na Fejsbuku. Čitala je šta piše i otkrila da je proteklih meseci bila presrećna u ljubavi. Posmatrala je slike za koje je sumnjala da je slikao njen muž, a na kojima ga je ona zaljubljeno gledala. Videla je i da su bili na Kopaoniku u vreme kada je on imao navodni poslovni put. Sve to je ispunilo nekim neobičnim gnevom. Prezirala ga je, ali i volela, a nju je mrzela. Odlučila je da im se osveti i to tako što će njega vratiti, a njoj zauvek oduzeti čoveka koji joj nikada nije ni pripadao.

Rešila je da se posveti sebi, da skine kilograme, kupi novu garderobu, promeni frizuru. Da ponovo dobije samopouzdanje, da postane vesela i puna života, kakva je nekada bila. Nekada kada se Pavle zaljubio u nju. Rešila je da se bori za njega…

Lena je bila očajna. Izgledalo joj je da će joj sve što je za nju bilo izvesno, sada iskliznuti iz ruku. Pavle još nije napuštao kuću, a kad joj je rekao da je žena rešila da mu oprosti, ali mu postavila uslov da više ne može da je vidi, to je ispunilo besom. Prezirala je Kseniju misleći da se ponižava jer skuplja njegove mrvice. Pavle je plakao govoreći da ne zna šta da radi jer ga ucenjuje da neće moći da vidi ćerku ako ne pristane na njene uslove. Rekao je Leni da ne bi preživeo ako bi ga ona ostavila i da je jedino što ga održava da ne poludi jer je zatočen pored žene koju već godinama ne voli. Odlučila je da se bori za njega, a ako je potrebno, da to lično kaže i Kseniji…

Ksenijin rođendan je te godine bio najtužniji u celom njenom životu. Nije pomoglo ni što joj je ćerka napravila šarenu čestitku i kupila veliku crvenu ružu. Tog dana dobila je poruku od Lene, u kojoj je saznala da ona nikada neće pustiti Pavla, da su zajedno više od pola godine i da imaju planove u kojima za nju nema mesta. Bacila je večeru koju je spremila za muža i čekala ga da dođe kući i da se te večeri konačno razreši agonija u koju ih je uvukao.

Kad je došao, pokazala mu je Leninu poruku. Sabrano i hladno mu je saopštila da može da izabere: ili će tu devojku zauvek istisnuti iz njihovih života ili ga tog trenutka pušta da ode i da nju više nikada neće videti. Bila je spremna da mu dozvoli da viđa ćerku, ali da sa njim završi zauvek. Pavle je zaplakao, tvrdio da je Lenina poruka laž i da ne zna kako da zaustavi njeno proganjanje. Ali ona više nije verovala njegovim suzama i ostala je čvrsta. Videvši da je Ksenija ozbiljnija nego ikad u životu, uzeo je telefon, pred njom pozvao Lenu i rekao joj da je njihova veza nemoguća, da nikada neće ostaviti ženu i dete i da je najbolje da se više ne vide. Kad je spustio slušalicu, zagrlio je i rekao joj da se oseća kao nov čovek i da je voli više nego ikad…

Pola godine kasnije Ksenija je gledala kroz prozor kako pada kiša, čekajući muža da se vrati s puta u Italiju. Pogledala se u ogledalo i bila je zadovoljna svojim izgledom. Opet je bila vitka kao nekad, obučena u modernu garderobu, doterana, a svi su joj govorili da izgleda kao da je bar deset godina mlađa. Ponovo je bila srećna žena. Pavle je bio bolji nego ikad, zaljubljen do ušiju, baš kao u srednjoškolskim danima. Kupovao joj je šta god bi poželela, izvodio je u najbolje restorane. Dopadao joj se način na koji su je svi gledali, osećala je da je i on srećan što su svoju malu porodicu odbranili od iskušenja.

Te večeri je htela da ga iznenadi večerom. Obukla je novu crnu košulju sa sitnim našivenim perlama na kragni koju joj je Pavle doneo sa poslednjeg puta. Našminkala se i čekala. Konačno je mogla da se opusti i bude srećna i zadovoljna žena.

Čekajući, nešto je vuklo da sedne za kompjuter. Otišla je na Fejsbuk, na dobro poznati profil. Sa slike je gledala Lena, obučena i identičnu košulju koju je i sama nosila, ali belu, sa našivenim perlama na kragni. Iznad slike pisalo je: »Ono kada dobiješ sve«…

…The truth may hurt for a little while but a lie hurts forever…

Survivor: Jakljan

Iako sam odrastala devedestih godina prošlog veka, imala sam tu sreću da bar neko vreme osetim blagostanje bivše SFRJ. A bilo je bogami bogato, živelo se za sve pare. Bilo je i mora i novca, pa si mogao da ideš gde ti duša ište. Tako sam i ja stigla da prešpartam obalu od Rovinja i Pule, preko Šibernske i prelepe Makarske rivijere, pa sve do mojih najvećih ljubavi – Pelješca i Korčule. Nema šta, putovalo se na more nekada i više puta godišnje.

Kad sam pošla u školu, ničim izazvana izrazim želju da odem sa školom na more. Jeste da sam imala traumicu posle odlaska na Taru sa obdaništem i vratila se s tikovima koje smo uspešno sanirali, al’ ja nekako zatočim da idem, što mi je inače svojstveno. Valjda sam mislila da će biti divno jer ide i moja najbolja drugarica. Kakav danak neiskustvu…

Krenemo mi jednog avgustovskog jutra na Jakljan, malo ostrvo nadomak Dubrovnika. Išlo se, široko, gospodski, avionom, ali to je tada bilo sasvim normalno. Uz mnoštvo saveta kako da se ponašam i uz brdo žvaka koje treba da žvaćem u avionu da mi se ne bi zapušile uši, uđem ja s nadom da ću konačno moći da sednem pored prozora. Naime, kad god smo putovali avionom, ja sam sedela kod mame u krilu i neki odvratni ljudi su uvek sedeli do prozora, pa ja nikad ništa nisam mogla da vidim. Ne znam odakle mi ideja da ću to sada ostvariti jer su već neka odvratna debela deca sedela na svim dobrim mestima i ja sam opet blejala u prolaz između sedišta. Što je interesantno, ni sad ne mogu da sednem pored prozora jer se moj suprug (bez epiteta) uvek umuva da gleda, a ja opet blejim u stjuardese.

Dolazak na Jakljan bio je vrlo razočaravajuć. Osim što su nas nabili u kamp prikolicu koja nije mogla da se zatvori iznutra nego bi nas učiteljica zatvorila uveče spolja, a do jutra smo duvali u prste ako bi nam se pripišalo, nije bilo nikavih mesta za izlazak. A meni je to sa osam godina bilo veoma važno. Još dok se nisam ni raspakovala, isplakala sam sve suze ovog sveta jer pored provoda, strašno mi je nedostajala mama.

Ni ekipa u prikolici nije bila sjajna jer je osim moje najbolje drugarice, koja nije tako tragično podnela ovaj bajni smeštaj, bilo još nekoliko devojčica od kojih su dve, sa sedam i devet godina, odmah izašle da na’vatavaju i zavode nekog ribara koji je jednom mesečno dolazio čamcem, pa su one smislile da se voze. Posle će se ispostaviti da nas ova mlađa potkrada, pa ju je učiteljica pred svima išamarala. A da nesreća bude veća, jedna od »cimerki« se tih dana prehladila i dobila proliv, pa je zaključavanje i njeno danonoćno pražnjenje bilo kao u horor filmu.

Pošto je preda mnom bilo petnaest dana koje je trebalo preživeti, skupim se ja nekako da čekam prvi telefonski poziv mojih roditelja da vrištim i pištim da me vrate kući. Dane smo provodili na plaži, išli da jedemo u odmaralište fantastičnu hranu koju ja nisam htela ni da pogledam i šetali se betonskom stazom duž mesta koju pređeš za deset minuta i onda se vraćaš i tako trista puta dok ne poludiš. Doduše, mogao si i da skreneš sa staze i da prošetaš pored česme sa gomilom osa ili da obiđeš javna kupatila ako hoćeš da propereš neke stvari.

Ne mogu da grešim dušu, ljudi su se trudili da nas animiraju. Postojala je i škola plivanja, u koju sam upala nesmotreno priznavši da ne umem da plivam. Za moju osetljivu prirodu način učenja od strane učitelja plivanja, jedne najobičnije seljačine je bio isuviše radikalan, pa sam počela da bežim sa časova pravdajući se da sam alergična na hlor u morskoj vodi! Ne zaboravite da sam imala samo osam godina i nisam znala ništa više sem osnova poznavanja prirode i društva.

Jedva sam dočekala prokleti telefonski poziv. Kad su preko razglasa saopštili da dođem da se javim, činilo mi se da sam svakim korakom sve bliža slobodi. Ali, džaba. Vrištala sam i plakala, ali nikome nije palo na pamet da dođe po mene. Uzalud sam tvrdila da je učiteljica strašno surova jer sa svojim detetom jede lubenicu dok ih mi ostali gladni gledamo. A bila sam neiskusna strašno. Da sam bar rekla da deca između sebe dele drogu ili da je nastavnik plivanja pedofil, ko zna, možda bi i razmislili. Ovako-ništa! Sedi, Jelena, sama si to tražila…Jedino što su uradili, bio je jedan vrhunski psihološki potez, a to je da mi pošalju  pismo i paket sa mojim »Mikijevim zabavnicima«, misleći da će me to podsećati na kuću, pa će mi biti lakše. Svašta! Kad sam videla stripove, ridala sam dva dana, zamalo mi nije pozlilo.

I tako sam očajna taljigala i brojala dane do povratka. Nije me odobrovoljio ni izlet u Dubrovnik. Doduše, ne znam što bi me odobrovoljio kad su nas mlađe ostavili na Stradunu da čamimo čekajući dok su učiteljice otišle u obilazak Dubrovnika. Kasnije je pri povratku na brodiću palo otrcavanje učiteljica i trač da su decu iz druge škole iz Batajnice njihove vodile da vide i veliki akvarijum, a naše krave ništa. Skandal!

I tako su mi prolazili dani. Dal l’ od očaja ili besa, uspela sam da izgorim k’o majmun i upropastim stomak masnim uštipcima koje su služili za večeru, tako da kad sam se vratila za Beograd lekari su sumnjali da imam čir na želucu.

Nikada više nisam otišla sa školom na putovanja, ne računajući ekskurzije. Smatrala sam da sam isuviše svilena za te avanture. Iako sam sama želela da odem, naučila sam svoju lekciju. I danas umem da donesem neobične odluke, ali ne žalim. Sve je to škola života, a iz svakog Survivora možeš mnogo toga da naučiš…