Jebote, gde ja živim…

Iza sedam brda i sedam mora, iza sedam planina i sedam dolina, iza sedam reka i sedam jezera, sedam sela i sedam šuma, u jednom kraljevstvu na visokom proplanku, živela je jedna aždaja. Jedno jutro izađe aždaja na prozor i reče: »Jebote, gde ja živim…«

A živela je tu odavno, još dok su vredni neimari gradili kraljevstvo. Njim je vladala kraljica koju su svi voleli i bacali cveće svaki put kad je prolazila.

Kraljica je imala sina prestolonaslednika, princa kome je žena rodila naslednika i zbog koje su, dok je bila u trudnoći, svi morali da prestanu da puše i pređu na hranu za ptice jer su joj smetali svi mirisi. Imala je i četiri ćerke princeze koje su živele u najvišoj kuli u kraljevstvu. Najstarija od njih se često zaljubljivala i menjala prinčeve, a u najmlađu i najlepšu su svi bili zaljubljeni, posebno stari vitezovi i iz drugih kraljevstava i tražili su njenu ruku, ali njeno srce je ostalo neosvojivo.

U službi kraljevske porodice bio je trubadur koji je imao velikog belog hrta koga su svi voleli, kaldrmdžija koji je od udaraca malja u kamen bio pomalo izbezumljen i vidari za koje se ispostavilo da su lažni kad su uhvaćeni da nemaju ni lekove ni meleme koji bi pomogli kraljici. Ispostavilo se da su na mala vrata pokušavali da ubace svog sina u kraljevsku porodicu ne bi li od njega napravili bar vojvodu.

I aždaja je trebalo da služi kraljici, ali ona nije bila onakva kakve aždaje inače treba da budu. Umesto da bljuje vatru i čuva kraljevstvo od zlih neprijatelja, ona je pisala pesme i sanjarila na svom prozoru o daljinama koje je želela da vidi. Ali, kraljica je toliko volela da je puštala da uživa, mada neprijatelja ionako nije ni bilo.

Kraljica je, budući velika duša, strašno brinula o svim svojim podanicima, a posebno o nemirnim Saracenima i posrnulima iz Kuće opijuma, koje svako kraljevstvo, nažalost, ima. Pokušavala je da im pomogne da izađu na pravi put, ali oni to nikako nisu želeli, dok je njena nežna duša zbog toga beskrajno tugovala. Brinula je i o onima koji su se vraćali iz mračnih tamnica, mučeni i poluludi, i pokušavala da im pronađe dostojno mesto uz njene skute, ali oni, divlji i posrnuli, nisu to shvatali. Tako je njeno meko srce krvarilo zbog bola i nerazumevanja.

I pored tih teškoća, kraljevstvo bi lepo živelo da u njemu nisu postojale i dve  zle veštice. One su svako jutro pred zoru smišljale kako da naude kraljici jer su bile ljubomorne što je podanici toliko vole. Jedna je bila daleka rođaka zle vile iz bajke o Uspavanoj Trnovoj lepotici, a druga bliska rođaka njenog dragog, princa Filipa. Bile su ozloglašene i isterane iz mnogih kraljevstava, ali blaga i velikodušna kraljica primila ih je pod svoje okrilje.

Na jednom velikom balu u kraljičinu čast, veštice su sipale čaroban napitak u njen pehar sa vinom koji je ispila.U tom trenu kraljica se pretvorila u zlu tiranku koja muči sve oko sebe. Počela je od dobrih neimara, pa nastavila sa svojim milim podanicima. Oni u početku nisu shvatali šta se dešava i pokušavali su da je vrate na staro, silno žudeći da im priča zanimljive priče o svom životu koje su strašno voleli da slušaju. Ali ona više nije bila ona stara i vremenom su svi počeli da je izbegavaju. Sve više ih je plašila i činila nervoznim, pa je čak i aždaja počela da bljuje vatru, iako je mislila da to ne ume. A u svojim kućama su svi krišom plakali želeći da im se voljena kraljica, koja ih je volela kao majka, vrati.

Veštice su likovale zbog svojih moći. Želele su da potpuno unište kraljicu, pa su bacile na nju čaroban prah zbog koga se zaljubila u sirotog ratara koga je svakoga dana sa svog balkona gledala kako sa ralom i volovima ore svoju zemlju. Iako je znala da kraljici ne priliči da voli prostog seljaka bez plemenitog porekla, noćima je pila, plakala i lila suze, a danju mučila svoje podanike.

Kada je jednog dana odlučila da iz kraljevstva otera ne samo Saracene i posrnule iz Kuće opijuma nego i svoje kćeri, četiri princeze su odlučile da uzmu stvar u svoje ruke. Ustale su u zoru, čule veštičje priče i shvatile šta se sve dogodilo. Uspele su da ukradu knjigu vradžbina i u njoj pronađu recept za napitak kojim se skidaju čini. Trebalo je samo naterati kraljicu da ga popije i u taj plan su bili upućeni svi u kraljevstvu.

Na slavlje povodom ozdravljenja i venčanja posrnulih podanika iz Kuće opijuma, bila je pozvana i kraljica kao počasni gost. U trenutku nazdravljanja, ona je popila čarobni napitak i ponovo postala mila i draga, što je svima pričinilo radost.

Kad je saznala šta su joj veštice uradile, spalila ih je na lomači, a njihovu knjigu sa vradžbinama bacila u reku. Doduše, pre toga je prepisala recept uz pomoć koga je ratara pretvorila u plemića dostojnog nje. Odlučila je da svoj život posveti ljubavi i presto prepusti princu prestolonasledniku, da vlada pravedno i mudro. Na velikom slavlju na kom je kraljica dobila svog kralja svi su pevali, ali i plakali jer im je bilo strašno žao što ona više neće vladati.

Nakon toga u kraljevstvo se vratio mir i spokojstvo i svi su živeli srećno i dugovečno, a posebno kraljica koja je sada svom voljenom kralju pričala svoje zanimljive priče i volela ga beskrajno, kao nekada svoje podanike.

Advertisements

2 thoughts on “Jebote, gde ja živim…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s