Survivor: Jakljan

Iako sam odrastala devedestih godina prošlog veka, imala sam tu sreću da bar neko vreme osetim blagostanje bivše SFRJ. A bilo je bogami bogato, živelo se za sve pare. Bilo je i mora i novca, pa si mogao da ideš gde ti duša ište. Tako sam i ja stigla da prešpartam obalu od Rovinja i Pule, preko Šibernske i prelepe Makarske rivijere, pa sve do mojih najvećih ljubavi – Pelješca i Korčule. Nema šta, putovalo se na more nekada i više puta godišnje.

Kad sam pošla u školu, ničim izazvana izrazim želju da odem sa školom na more. Jeste da sam imala traumicu posle odlaska na Taru sa obdaništem i vratila se s tikovima koje smo uspešno sanirali, al’ ja nekako zatočim da idem, što mi je inače svojstveno. Valjda sam mislila da će biti divno jer ide i moja najbolja drugarica. Kakav danak neiskustvu…

Krenemo mi jednog avgustovskog jutra na Jakljan, malo ostrvo nadomak Dubrovnika. Išlo se, široko, gospodski, avionom, ali to je tada bilo sasvim normalno. Uz mnoštvo saveta kako da se ponašam i uz brdo žvaka koje treba da žvaćem u avionu da mi se ne bi zapušile uši, uđem ja s nadom da ću konačno moći da sednem pored prozora. Naime, kad god smo putovali avionom, ja sam sedela kod mame u krilu i neki odvratni ljudi su uvek sedeli do prozora, pa ja nikad ništa nisam mogla da vidim. Ne znam odakle mi ideja da ću to sada ostvariti jer su već neka odvratna debela deca sedela na svim dobrim mestima i ja sam opet blejala u prolaz između sedišta. Što je interesantno, ni sad ne mogu da sednem pored prozora jer se moj suprug (bez epiteta) uvek umuva da gleda, a ja opet blejim u stjuardese.

Dolazak na Jakljan bio je vrlo razočaravajuć. Osim što su nas nabili u kamp prikolicu koja nije mogla da se zatvori iznutra nego bi nas učiteljica zatvorila uveče spolja, a do jutra smo duvali u prste ako bi nam se pripišalo, nije bilo nikavih mesta za izlazak. A meni je to sa osam godina bilo veoma važno. Još dok se nisam ni raspakovala, isplakala sam sve suze ovog sveta jer pored provoda, strašno mi je nedostajala mama.

Ni ekipa u prikolici nije bila sjajna jer je osim moje najbolje drugarice, koja nije tako tragično podnela ovaj bajni smeštaj, bilo još nekoliko devojčica od kojih su dve, sa sedam i devet godina, odmah izašle da na’vatavaju i zavode nekog ribara koji je jednom mesečno dolazio čamcem, pa su one smislile da se voze. Posle će se ispostaviti da nas ova mlađa potkrada, pa ju je učiteljica pred svima išamarala. A da nesreća bude veća, jedna od »cimerki« se tih dana prehladila i dobila proliv, pa je zaključavanje i njeno danonoćno pražnjenje bilo kao u horor filmu.

Pošto je preda mnom bilo petnaest dana koje je trebalo preživeti, skupim se ja nekako da čekam prvi telefonski poziv mojih roditelja da vrištim i pištim da me vrate kući. Dane smo provodili na plaži, išli da jedemo u odmaralište fantastičnu hranu koju ja nisam htela ni da pogledam i šetali se betonskom stazom duž mesta koju pređeš za deset minuta i onda se vraćaš i tako trista puta dok ne poludiš. Doduše, mogao si i da skreneš sa staze i da prošetaš pored česme sa gomilom osa ili da obiđeš javna kupatila ako hoćeš da propereš neke stvari.

Ne mogu da grešim dušu, ljudi su se trudili da nas animiraju. Postojala je i škola plivanja, u koju sam upala nesmotreno priznavši da ne umem da plivam. Za moju osetljivu prirodu način učenja od strane učitelja plivanja, jedne najobičnije seljačine je bio isuviše radikalan, pa sam počela da bežim sa časova pravdajući se da sam alergična na hlor u morskoj vodi! Ne zaboravite da sam imala samo osam godina i nisam znala ništa više sem osnova poznavanja prirode i društva.

Jedva sam dočekala prokleti telefonski poziv. Kad su preko razglasa saopštili da dođem da se javim, činilo mi se da sam svakim korakom sve bliža slobodi. Ali, džaba. Vrištala sam i plakala, ali nikome nije palo na pamet da dođe po mene. Uzalud sam tvrdila da je učiteljica strašno surova jer sa svojim detetom jede lubenicu dok ih mi ostali gladni gledamo. A bila sam neiskusna strašno. Da sam bar rekla da deca između sebe dele drogu ili da je nastavnik plivanja pedofil, ko zna, možda bi i razmislili. Ovako-ništa! Sedi, Jelena, sama si to tražila…Jedino što su uradili, bio je jedan vrhunski psihološki potez, a to je da mi pošalju  pismo i paket sa mojim »Mikijevim zabavnicima«, misleći da će me to podsećati na kuću, pa će mi biti lakše. Svašta! Kad sam videla stripove, ridala sam dva dana, zamalo mi nije pozlilo.

I tako sam očajna taljigala i brojala dane do povratka. Nije me odobrovoljio ni izlet u Dubrovnik. Doduše, ne znam što bi me odobrovoljio kad su nas mlađe ostavili na Stradunu da čamimo čekajući dok su učiteljice otišle u obilazak Dubrovnika. Kasnije je pri povratku na brodiću palo otrcavanje učiteljica i trač da su decu iz druge škole iz Batajnice njihove vodile da vide i veliki akvarijum, a naše krave ništa. Skandal!

I tako su mi prolazili dani. Dal l’ od očaja ili besa, uspela sam da izgorim k’o majmun i upropastim stomak masnim uštipcima koje su služili za večeru, tako da kad sam se vratila za Beograd lekari su sumnjali da imam čir na želucu.

Nikada više nisam otišla sa školom na putovanja, ne računajući ekskurzije. Smatrala sam da sam isuviše svilena za te avanture. Iako sam sama želela da odem, naučila sam svoju lekciju. I danas umem da donesem neobične odluke, ali ne žalim. Sve je to škola života, a iz svakog Survivora možeš mnogo toga da naučiš…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s