0

Obalama ćudljive lepotice Morave

moraKada se među poljima, livadama i njivama spoje Južna i Zapadna Morava, nastane najveća reka naše Srbije. Žućkasta od peska i zemlje, kod Stalaća Morava lagano počinje da teče na sever. Kao da zna da je čeka dalek put pa nikud ne žuri.
Tek što se zaplavi i uz talasiće koji je nabiraju uzme svoj zamah, čeka je Kalenićka reka kod Varvarina. Rečica koja leti presahne od žege, a zimi nabuja od juhorskih snegova, donosi dah Levča i mirise manastira Kalenića, pored koga protiče. Ispod starog varvarinskog hotela »Plaža«, nekada sjajnog i belog, stapa se sa Moravom i zajedno, ispod novog mosta, uz obalu punu jasenova, vrba i platana, dok pamti stari gvozdeni most, srušen tokom bombardovanja 1999, tiho nastavlja dalje.
Kroz plodni Temnić dubi lepotica Morava svoje široko korito, pored plodnih njiva, kroz visoku pšenicu, kukuruz i suncokret, u odsjaju sunca koje svetluca po njenoj površini. A kad padne veče, pa zamiriše bostan iz okolnih polja i jabuke i šljive sa otežalih grana, sve se zacrni, a ostane samo njeno žuborenje.morava
I sve tako do Crnice, male reke koja sa šumovitog Kučaja grabi ka Moravi da joj donese svoje vode i u zagrljaju nastave dalje. I kad sa puta gledate, ne možete da je vidite. Sve je tako ravno da njene obale naslućujete samo po treperavim jasikama i hrastovima, čije se grane povijaju nad vetrom iznad reke.
Uz tihi šum reka stiže do Ćuprije. U tom gradu mostova, u podnožju Kučajskih planina i srcu Pomoravlja Morava se stapa sa Ravanicom i nastavlja na sever sve jača i bujnija.
morav1Dok plava lepotica putuje mirno i nosi ribare u svojim čamcima, pridružuje joj se Belica sa crnovrškim hladnim vodama i obala se tada sužava i Morava je snažno dubi kroz granitne stene. Tada teče sve brže kroz uske obronke i jače huči kroz Bagrdansku klisuru.
Čim ostavi tesne obale i ponovo se razmahne u svojoj širini, njenim plavim vodama će joj se kod Miljkovog manastira pridružiti Lepenica, a kod Svilajnca i Resava, koja se i sama lenjo stapa sa modrim vodama kada se umori u svojim klisurama na padinama Beljanice.
Tada Morava počinje da krivuda kroz bujnu i zelenu Šumadiju, da pravi meandre i rukavce, da posle poplava ćudljivo menja svoje puteve i za sobom ostavlja moravišta, prava mala jezera.
morava meandriI sve tako lagano, mirno, polako, kroz voćnjake i livade, polja i šumovite obale, levo pa desno, koliko joj treba da protegne svoje talase i svoje mirne vode. I sve tako do svog ušća. Ali i pre njega će napraviti veliki rukavac, krivudati i račvati se na dva dela. Jedan će se stopiti sa rečicom Jezavom, a drugi sa Raljom, da bi se na kraju svog ćudljivog puta napokon smirila i uronila u modri veliki Dunav.
morava usce u dunavI nije tu kraj ćudima Morave. Ume ona da poplavi svoja sela i gradove, polja i livade, a onda da im opet udahne život i da najbogatije plodove. Ume da bude nemirna i siva kad njenom dolinom zaduva hladni moravac sa severa, a opet pitoma i blaga kad je leti sunce pomiluje svojim zracima.
Ali, i ona, kao i život, protiče lagano i sa sobom nosi i dobro i zlo, stopljena sa prirodom i njenim ćudima. I sa ljudima, koji se pokraj nje rađaju i umiru, ali uvek ostaju uz nju, s ljubavlju i strahopoštovanjem.

morava1

P.S. Sve slike su sa interneta, sa Foruma na vodi, SAB travela itd. Da me ne jurite! 🙂

Advertisements
1

Muški mozak

maskaStajala je puna treme ispred učionice fakulteta i čekala da počne ispit. Poslednji, najteži. Kajala se što je najgore ostavila za kraj, ali tako se nekako namestilo. I momak je došao sa njom da joj pruži podršku.
Svuda okolo grajali su studenti. Shvatila je da nikoga ne poznaje, njeni su već pozavršavali i čekali da im se i ona pridruži. Milioniti put se preslišavala u sebi. Odjednom se susrela sa poznatim očima.
– Eno ga Časlav! Sećaš ga se? – upitala je svog momka.
– Sećam se.
Setila se tih dana sa početka studija kada su svi bili puni energije i željni druženja. Sa Časlavom su se upoznali preko zajedničkog druga Petra i na prvi pogled joj se učinio simpatičan, mada pomalo blesav. Dugo su na klupama praznog amfiteatra razgovarali o njegovim stavovima o umetnosti, ali i o teškom životu svakog studenta koji dođe u grad i otpočne život od početka. Imao je pomalo neobične priče i poglede na ljude, ali njima je to delovalo zabavno. Sreli su ga još jednom posle toga, u jedno rano jutro kada se sa gitarom vraćao sa neke žurke. Nasmejali su njegovom razbarušenom izgledu i procenili da se baš dobro proveo.
I eno ga sada, sedi na stepenicama i gleda je. Mahnula mu je, a on je skrenuo pogled.
– Ne reaguje, izgleda da me je zaboravio – rekla je momku.
Uskoro se pojavio profesor i svi su morali da uđu i počnu da rade test. Poljubila je momka i ušla, a on joj je pokazivao da drži palčeve i da će sve biti dobro. Dok je stajala u redu, osetila je nekoga tik uz sebe. Okrenula se i ugledala Časlava. Smeškao joj se.
– Hej, ja ti mašem, a ti me ne vidiš – rekla mu je.
– Ma, video sam te, nego sam morao da ponavljam, ništa ne znam…
Dogovorili su se da sednu blizu, pa, ako mogu, nešto i šapnu jedno drugom. Njoj je već bilo nekako lakše. Kad imaš nekog svog, odmah si jači.
Test je počeo i pitanja su bila na stolu. Počela je da radi, ali je videla da mnogo toga ne zna. Morala je još da uči, nije to bilo dovoljno. Ipak, trudila se da se seti svega što zna i možda nekako izvuče šesticu.
Odjednom je osetila tuđ pogled na sebi. Pogledala je Časlava krišom od profesora i susrela se sa njegovim očima. Klimnula je pitajući ga šta mu treba. On je odmahnuo glavom i nastavio netremice da je posmatra sjajnim očima. Zbunila se od tog pogleda, odbacila misli i nastavila da radi. Posle sat vremena je ustala, mahnula mu, predala rad i izašla. Znala je da će ovde ponovo doći.
Posle mesec dana bila je na istom mestu u isto vreme, ovaj put bez momka, koji zbog obaveza nije mogao da bude uz nju. Stajala je sa rukama punim papira kad je osetila nekog tik uz sebe. Bio je to Časlav. Obradovala se kad ga je videla, nadala se da je i on učio pa će ovaj put možda moći da pomognu jedno drugom.
– Ali ja neću danas da polažem – rekao joj je.
– Zašto? Pa, možeš bar da pokušaš – iznenadila se ona.
– Ne, ne mogu – bio je uporan.
– Ali, zašto? Hajde bar da vidiš pitanja, da znaš šta sledeći put neće biti.
– Nisam ni prijavio ispit, eto zato. Ali hteo sam da te pitam da mi daš svoj broj telefona pa da mi javiš danas šta je bilo i kako je prošlo.
Dala mu je broj, smatrajući da nije problem jer ga zna od ranije, a i nije bilo loše imati nekoga ko je u istom problemu kao i ona. Popričali su još malo i on joj je ukratko istresao sve svoje probleme: da ne može nikako da uči jer mu je život prava španska serija, supruga ga je ostavila i sa dvoje dece otišla u Australiju, a nova devojka je trudna s njim i on ne zna šta će. Strašno tuguje za decom i ne može da uči i sve ga to opterećuje, pa bi voleo da ga neko razume.
Ostala je zatečena ovim izlivom iskrenosti, ni ne znajući da ima porodicu, ali klimala je glavom i bilo joj ga je žao, pogotovo što pati za decom. Pitala ga je zašto se ne obrati njihovom zajedničkom drugu Petru da mu pomogne oko učenja jer je ona često sa njim umela da provežba sve što joj je zapinjalo. Ta ideja ga je uznemirila i zamolio je da Petru nikako ne spominje da ga je videla jer ga je strašno sramota što ispit još nije položio, verovao je da bi ga on izgrdio što je toliko vremena prošlo, a on taj poslednji nikako da da, pa je odavno sve kontakte sa njim i prekinuo. To je zbunilo, ali je odlučila da ćuti. Ušla je da radi test sa pitanjem koje joj je kuckalo u jednom delu mozga: zašto je onda uopšte došao?
Od tog dana slao joj je poruke svaki dan, i ujutru, i popodne, i uveče. Uvek je počinjalo pitanjima u vezi sa ispitom, a završavalo se njegovom teskobom što je odvojen od dece i bolom zbog promašenog života. Ona mu je na sva pitanja odgovarala, tešila ga, ali uvek odlučno odbijala predlog kojim se završavao svaki razgovor: da uče zajedno.
Posle nekoliko nedelja, kada su bezbrojna pitanja počela da se ponavljaju, kada je po milioniti put objasnila koji metod učenja koristi, kojim redosledom prelazi spisak pitanja, koliko joj dnevno u proseku treba za jednu lekciju, da li lakše sprema teme koje su joj interesantnije, da li ima vizuelno ili auditivno pamćenje, shvatila je da on zaista hoće nešto više od nje. Budući nesigurna, smatrala je da ne bi bilo u redu da mu ne pomogne, ako je zaista želeo da uči, a ima problem. Ali, pošto se svaka priča završavala predlozima o zajedničkom učenju, koje bi pomoglo njegovom bolu i čamotinji, a shvatala je da knjigu ne pipa, bilo joj je jasno da je jedan od onih tipova koji svoje probleme rešavaju tako što prave nove. Novu trudnu devojku trebalo je zameniti još novijom – bar do neke naredne. Otvoreno mu je rekla da od susreta nema ništa i da ona ne želi ni sa kim da uči, kao i to da bi mu bilo bolje da vreme koje provodi u dopisivanju s njom provede nad skriptama. To ga je malo smirilo, ali se povremeno opet javljao.
Na sledećem ispitu on ponovo ništa nije znao, a ona ga je položila. Bila je presrećna, sad je pred njom stajalo još samo pripremanje diplomskog rada. Mislila je da će ga to ohladiti, ali on je ponovo još jačim intenzitetom krenuo, ovaj put sa idejom da ga ona sprema za ispit, kad je evidentno da zna više od njega. Pitala ga je zašto ga ne sprema Petar, a on je odgovorio da on ne sme da zna ništa o njegovom učenju jer je tako najbolje. Tada je rešila da bude oštrija.
– Znaš, nemoj pogrešno da me razumeš – počela je strpljivo. –Ali ja zaista nemam vremena da te spremam, čeka me mnogo posla oko diplomskog. Toliko smo o svemu pričali, svaku lekciju smo isprevrtali, kao i način na koji je ja učim. Mislim da bi trebalo da sedneš i počneš da radiš jer za sve ovo vreme bi, da si učio, ispit već pet puta položio. I znam da ti je teško jer su ti deca hiljadama kilometara daleko – prekinula je pokušaj njegovog upada. – Ali sedi i zagrej stolicu zbog njih, neka budu ponosni na svog oca.
Posle toga je više nije zvao. Diplomirala je i otišla s fakulteta. Prekinuli su kontakt i nije znala ni da li je položio ispit ili se i dalje nateže s njim.
Jednog letnjeg dana na Fejsbuku je videla status u kome Časlav obaveštava sve svoje prijatelje da je diplomirao. Naširoko i kitnjastim stilom pohvalio se svojim uspehom i odlučio da nabroji sve za koje je smatrao da su mu pomogli da završi fakultet i stigne do toliko željene diplome. Na prvom mestu naveo je Petra, za koga je napisao da mu nije samo najbolji prijatelj, već i pravi brat i druga polovina njegove duše, za koga bi mogao da ide na kraj sveta, ako ovaj to samo migom pokaže. Pored njega, bilo je tu još desetak kolega i koleginica. Nje nije bilo.
Setila se svih onih poruka, razgovora, pitanja i neobičnih konstatacija. Svake lekcije najtežeg ispita na studijama okrenute na naličje. I nasmejala se. Ništa od toga nije bilo dovoljno. Samo je trebalo da pristane da “uče” zajedno… Muški mozak…

4

Vido – nad plavim odrom srpskih ratnika

Ako se ikada nađete na prelepom grčkom ostrvu Krfu, prepunom starih maslinjaka i mestu na kome se plavetno Jonsko more šušteći stapa sa njegovim obalama, ne smete propustiti da obiđete sve ono što predstavlja naše korene i večnu slavu.
Lutajući kroz krivudave popločane uličice Krfa, istražujući taverne i kupujući suvenire po šarenim tezgama na Spjanadi, naići ćete na jednu malu ulicu u kojoj se vijori srpska zastava. Ako ste pronašli smeštaj u kome ste okruženi strancima, poznati jezik zazvučaće kao najlepša melodija. Na tom parčetu starog grada osetićete da ste svoj na svome. A ta zgrada je muzej posvećen stradalim vojnicima u Prvom svetskom ratu, zovu je Srpska kuća i u njoj imate utisak kao da ste se načas ponovo našli kod kuće, baš kako joj ime i kaže.
Hodajući kroz prostorije zastrte tamnocrvenim baršunom kao da se vraćate čitav vek unazad. Sa zidova vas gledaju fotografije vojnika i naroda iznemoglih od povlačenja preko Albanije. Tu su i uniforme tadašnjih oficira, generala, pa i kraljevska i najviših crkvenih velikodostojnika toga doba. Puške, bombe, odlikovanja, pisma, knjige, lekovi i medicinska oprema – isečci života iz najstrašnijih godina dvadesetog veka. Na posebnom mestu srpske gusle napravljene od vojničkog šlema i slika malog jedanaesogodišnjeg dečaka, najmlađeg vojnika srpske vojske u opankama sa šajkačom na glavi. Iako je tuga ono što njaviše promiče kroz tišinu ove kuće, osećate kako vam srce treperi. Osećate ponos što ste potomak ovakvih hrabrih ljudi.
Onda poželite da vidite i mesto njihovog stradanja. Da vidite tu obalu sa koje su u dubokom plavetnilu pronašli večni mir. Brodićem na kome se čuje samo srpski brzo ćete stići od krfske luke do ostrvca Vida. Već dok se primičete preko talasa koje brod odlučno seče, vidite splet zelenila starih borova i beline kamena. Negostoljubiva priroda koja je dočekala izmučene i bolesne mlade vojnike. Nije ni čudo što ovo ostrvo Grci zovu Ostrvo zmija, ono zaista izgleda kao da na njemu samo one mogu da opstanu.
Izlazimo u maloj uvali u kojoj talasi tiho zapljuskuju stene. Kao da je i sama priroda ovde utišana i poštuje bol koji nikada ne prestaje. Stazom idemo pored obale i sve oko nas je mirno, samo zrikavci na jakom suncu puštaju zvuke sa svojih krila, a sasušene iglice i šišarke padaju sa borova. Beo kamen usijan od svetlosti i stene izlokane od slanog mora vode nas do zaliva u kome more ima tako jarko plavu boju koja se stapa sa belinom velikog mauzoleja koji se ponosno diže iznad njega.
I ne možete da na ovom mestu ne mislite o jaucima i suzama, o toliko vojnika koji su naglo prekinuli svoje mlade živote i pronašli stravičnu smrt daleko od kuće, na hladnom kamenu, ispod kišnih oblaka. Sva njihova imena zapisana su na zidovima unutar mauzoleja. Na ulazu je velika Albanska spomenica i grb Kraljevine Jugoslavije. Oni čuvaju večnu slavu stradalih srpskih mučenika.
Od mauzoleja stepenice krivudaju do obale. Na pola puta je mala terasa sa pločom u koju su uklesani stihovi “Plave grobnice” Milutina Bojića. Iznad modrog mora ona svedoči o dušama onih koji počivaju u njegovim dubinama. Ako nastavite dalje, doći ćete do same vode, tople od sunca koja šumi u tišini ovog smrću obojenog ostrva. I zamišljate te čamce koja nose tela daleko od obale, gde će pronaći svoj mir. I tužni ste, ali sa nekim čudnim bolom u sebi od koga kao da je satkano vaše srce i tu stoji oduvek, samo je sad dobio svoj pravi oblik. I znate da je to otud jer pripadate onima koji uvek daju žrtve, a vi od sebe ne možete nikada da pobegnete, čak i ako želite.
Stojite na toj obali dok more blago zapljuskuje kamen i tako neobično svetluca pod toplim sunčevim zracima. Osećate se kao hodočasnik i kao da se stapate sa dušama koje su tu, tako blizu iako su čitav vek daleko od vas. I tada spoznajete da čovek potiče od prirode, ali se u nju i vraća, bilo u zemlju, kamen ili more jer je deo nje i ona ga uvek vuče sebi. Tako je i ovde, i tela i duše zauvek spavaju na jastuku od plavih dubina…

7

Ekipa iz busa

Napolju milijardu stepeni. U autobusu podnošljivo samo ako je klimatizovan. Naravno, pod uslovom da se ljudi nauče pameti i prestanu da otvaraju prozor. Sva sreća, pa oni koji imaju fobiju od klime čekaju drugi autobus u kom vlada tuča za mesto pod otvorom na krovu, pa se hlade na promaji sve dok im usta ne odu na potiljak.
U jednom takvom klimatizovanom sedim i klackam se do poslednje stanice. Raščistila se gužva, pa ostala šačica nas nesrećnika.Dosadno u tri lepe, pogotovo ako napamet znaš svaku kuću, svaku džombu na putu, a jedina promena u poslednjih 150 godina, koliko se vozim ovim putem je što drveće raste.Pa, kao i uvek, kad ne znam kako da prekratim vreme,posežem za starom zabavom – posmatram ljude oko sebe i zamišljam kakvi su im životi.

Trbušna plesačica

Devojka duge crne ispeglane kose stoji blizu vrata. Pozamašna zadnjica utegnuta u preuske farmerke (po ovoj vrućini!), a plitak struk otkriva tetovažu u dnu leđa na maksimalno iskvarcovanoj koži, pa ona nekako dođe zelena, što me, nepravedno, asocira na pripadnice romske nacionalne manjine. U ruci sa raznobojnim noktima drži veliki mobilni telefon, a u drugoj šarenu fasciklu. Našminkana je za veče,iako je dan, pa se sva presijava, i pored klime.
Čini mi se da je napredna studentkinja privatnog fakulteta, razmažena tatina i mamina ćerka kojoj je sve dopušteno, pa čak i samo da se pojavljuje na ispitima, a ostalo je ionako sve sređeno, jer parama se sve kupuje, pa je već sad jednog dana čeka obezbeđeno radno mesto u nekoj “glasovitoj” firmi. To je jedna od onih kojima propadne dan ako nisu napravile bar dvadeset selfija ispred ogledala u kupatilu, sa napućenim ustima i isturenim ženskim atributima. To je jedna od onih koje petak prepodne provode u redu da se poklone ikoni u crkvi Svete Petke i nose njenu sličicu u novčaniku, a popodne idu na časove trbušnog plesa koje bodro pokazuju po prestoničkim splavovima. To je jedna od onih koja za najbolji događaj u životu smatra Cecin koncert na Marakani, kad je na ramenima najboljeg druga vrištala i pevala do iznemoglosti i plakala gledajući na bini svog idola. Praznog pogleda čeka da izađe i ode u svoj ružičasti svet.

Građevinac

Na mestu pored mene, naslonjen na prozor, spava građevinski radnik.Izmučenog, opaljenog lica, izbrazdanog dubokim borama od vetra, kiše i sunca, u dubokom snu od teškog i napornog posla. Sparušene žuljevite ruke u krilu kriju godine mučenja, a patike i pantalone prekrivene belom prašinom odaju rad na gradilištu.
Čini mi se da će, čim se “majstor” prodere na zadnjoj stanici, otići do lokalnog podruma pića i ubiti par piva da se osveži i otupi posle napornog radnog dana. Nikako mu se ne ide kući da gleda decu koja će tražiti nove patike jer su im stare ukrali kad ih je majka izbacila ispred vrata malog stana da se luftiraju. Da gleda raščupanu, zarozanu ženu koja čeka njegovu dnevnicu jer mora da kupi šta će da skuva i opere za svima. Da je gleda večito nezadovoljnu i razočaranu jer u životu nije ispalo ništa kako je očekivala, a srećna je samo kad leto provede u rodnoj Medveđi, u kojoj ima utisak kao da je opet mlada, pa joj bar nakratko izgleda da život može da krene otpočetka. Tada i on može da odahne, jer nema ni napora ni zvocanja zbog svakog piva i svake cigarete, a mora da se štedi jer se nema. Možda baš sad sanja da dolazi kući i čekaju ga nasmejana lica.

Kurčevita riba

Na sedištu prekoputa sedi jedna krupna plava mlada žena sa naočarima za sunce, nadmenog izgleda i hladnog izraza lica. Pomalo muškobanjasto držanje i prikriveni gnev koji samo što ne izbije na površinu.
To je jedna od onih uvek spremnih na svađu i raspravu. Napašće vas u autobusu zato što ne ustajete starijima, ali samo zato da bi se malo ispraznila jer joj je do starih stalo kao do lanjskog snega i najradije bi ih gurnula niz stepenice jer od njih ionako više nema vajde. Ponosna je na taj kurčeviti stav i veruje da je ribetina privlačna muškarcima i da bi svakoga mogla da smota samo kad bi htela, ali draže joj je da samo luduju za njom jer je, pored svega, poštena žena koja smatra da vodi bitke, one najteže, sa sobom i svojim potrebama. Iako je istina tamo negde, ona veruje u to da bi muža kod kuće, koga smatra totalnim luzerom koji joj nije za mali prst i koga bi najradije istukla, ali se suzdržava zbog dece, mogla da išutira napolje kad poželi jer bi na nju ostatak muške poulacije čekao u redovima. Ništa manje za jednu takvu amazonku i ratnicu. To je jedna od onih koje preziru ženstvene žene jer su drugačije od njih, smatraju ih kurvama, glupačicama i folirantkinjama jer se plaše žene u sebi, pa u muškosti nalaze utočište od bola koji preti da ih zvekne ako samo malo spuste gard. To je jedna od onih koje i svoju svoju decu uče da budu poput njih – kurčevita, bahata, direktna, bez dlake na jeziku, i obavezno bez slabosti i emocija, jer je to tako jadno i smešno. Ispod naočara kroz prozor besno gleda putnike koji na stanici pale cigaretu jer je prestala da puši, pa joj sada i sama pomisao na pušače izaziva nezaustavljivi gnev. Eto ideje da se izvrišti kod kuće na muža i izmaltretira ga da samo na prozoru puši jer neće valjda da uništava njena pluća.

Turska domaćica

Na sedištu iza vozača, čvrsto se držeći za šipku iako sedi,smestila se starija žena sa cegerom u krilu.Kratka tamnocrvena kosa i teme koje se nazire odaje vešedecenijska farbanja. Male alke u ušima i malo crvenog karmina. Izgled dobroćudan, ali pomalo priprost i primitivan, pa gleda okolo radoznalim i ljubopitljivim pogledom poput deteta.
Prava domaćica koja jutro započinje savetima komšinice koja joj gleda u prevrnutu šolju prve jutarnje kafe. Nakon toga, po već uhodanom rasporedu, odlazi u crkvu i na groblje da mužu, nedavno umrlom ahkoholičaru, koji je tukao kao vola, zapali sveću.Iako je tog dana kad je ostala bez njega osetila čak i olakšanje, ne zna šta će sa svojim životom. Uvek se za sve on pitao i krojio joj sudbinu. I deca su otišla, pa jedva čeka kad dođu, a mašta o unučetu zahvaljujući kome bi joj život konačno dobio neki smisao i opet bi bila korisna. Ovako dane provodi čisteći kuću unedogled i od jedne do druge turske serije, svađajući se sa televizorom, navijajući za ljubav i plačući za potresnom sudbinom junaka koji su joj tako prirasli za srce. To je jedna od onih koje uveče malo izađu na vazduh, pa na klupi ispred zgrade sa komšinicama pretresu nove intrige i saznaju da li je istina da onaj sa petog sprata vara ženu i da mu ljubavnica dolazi u kuću uvek kad ona nije tu. Ipak, uvek je spremna da stane na stranu žena i mladih, tugujući pomalo za svojom propalom mladošću.Evo, i ova devojka što stoji kod vrata, baš bi bila dobra za njenog sina, onako,ima je. Baš će ga pozvati kad dođe kući i malo plakati i pitati ga kad će da se ženi i podari joj unuče, da i nju Bog pogleda.

Tata i besno dete

Na sedištu iza vrata sedi jedan zamišljeni mladi čovek sa pomalo izgubljenim izrazom na licu i krišom baca poglede na pozamašnu zadnjicu devojke kod vrata. Neispeglana košulja i neuredna kosa odaju utisak da ni on sam, a ni ostali, ne vode baš neku brigu o njemu.Pored njega, do prozora sedi žensko dete. Vidno se dosađuje i stalno oca vuče za rukav izgužvane košulje, žaleći mu se da je žedno, gladno i da želi da ide kući. Otac strpljivo, ali i pomalo odsutno pokušava da je smiri. Izgleda kao da mu je u životu dosta svega i da ništa više ne može da ga iznervira. Ćerka sve više gubi strpljenje i počinje da plače. U početku više cvili i gleda ga kroz prste koje drži na licu, ali, videvši da on ne reaguje, počinje sve glasnije da plače, pa se ori ceo autobus. Budi i građevinca iz njegovog teškog sna. Otac je grli i moli da bude strpljiva jer do kuće ima samo još jedna stanica. Devojčica se breca i počinje da viče:
– Hoću sada da budem kod kuće! Hoću da vidim babu!
On je moli da bude tiša i obećava da će požuriti čim izađu, ali dete se ne smiruje:
– Baba je rekla da si ti nula od čoveka, da je mama marka i da je mogla mnogo bolje da se uda! Baba uvek govori istinu! Mrzim te! Hoću kući!
Otac naizmenično crveni i bledi. Sve oči uprte su u njih. Ovde nemam šta da zamišljam, sve je jasno. U njihov razgovor se umeša “turska domaćica”:
– Nemoj da plačeš! Vidiš kako si lepa, kako ti je šarena haljinica, a kad plačeš onda si ružna.
Dete zacrvenjenog lica uzvraća:
– Umukni, babetino, mrzim te!
Otac se, beo kao zid, izvinjava ženi dok mu podrhtava glas od sramote. Ona okreće glavu ka prozoru. Svi se prave da ne čuju ove reči, krišom bacaju sažaljive poglede na izmaltretiranog oca, sem, naravno, “kurčevite ribetine”, koja ga gleda s prezrenjem jer jednog takvog izgužvanog slabića ima kod kuće, i broje sekunde do dolaska na poslednju stanicu.
Napokon stiže i ona. Svi izlazimo na vrelinu julskog dana i svako odlazi na svoju stranu. Neko u svoj mali ružičasti svet, neko u svoj mali privatni pakao.
Ali svi sa nadom da će sutra biti bolje nego danas. I da bar prestane ova vrućina, sve će onda biti lakše…

2

Sirogojno – selo minulih vekova

Kad sa Ibarske prođete pored Užica i krenete uz veliki uspon sa koga se pruža prelep pogled na ovaj brdoviti grad, tvrđavu na grebenu i Đetinju koja duboko dole vijuga, popeli ste se na Zlatibor, našu najpopularniju planinu. Kažem najpopularniju jer je pristupačna svačijem džepu.
A ta pristupačnost donela je mnogo ljudi, mnogo kuća, zgrada, hotela i napravila čitav jedan grad. A odnela joj je svežinu letnjih noći, miris zemlje i osušene trave i onaj prepoznatljiv planinski mir.
Pamtim Zlatibor kad sam bila dete i jednu kućicu u koju sam odlazila zimi. Iza nje se nalazila blaga padina i potok u dnu, a ako ga pređete, peli biste se uzbrdo ka gustoj borovoj šumi. Kad napada sneg sve bi se pretvorilo u beli svetlucavi preliv kao od šećera, samo bi tanka pruga naslućivala potočić koji vijuga. Bili su to hladni dani od čijeg se oštrog vazduha zarumene obrazi, zasvetle oči, a uveče padate u san opijeni od svežine. Danas je potočić put kojim autobusi i automobili dolaze do zlatiborske autobuske stanice, šume više nema, a kućica je napuštena i preko nje leži velika slomljena borova grana.
Zato, ako poželite da dotaknete pravu prirodu i planinski dah, moraćete da zavirite u druge krajeve ove raskošne planine. Možda da se popnete na Tornik i sa njega uživate u planinama na horizontu: Tari, Jahorini, pa sve do Durmitora, u plavetnilu Ribničkog jezera, zlatiborskim vrhovima, padinama i selima. Da obiđete Stopića pećinu i ponor Trnavskog potoka ili se divite veličanstvenom huku vodopada Gostilje. Ipak, ako želite da osetite pravi dah planine i života naših predaka na njoj, zavirite u Sirogojno, živopisno selo u čijem muzeju kao da je vreme stalo.
Već dok mu prilazite, imate utisak kao da ste vremeplovom doplovili u neke prošle vekove. Ovičen drvećem i opasan starinskim tarabama, krije se muzej “Staro selo”. Na blagim padinama smestile su se brvnare, a svaka od njih izgleda baš onako kao pre sto i više godina, a svaki predmet kao da priča poneku priču.
Tu su kućice sa krovom od šindre, u kojima se nekada živelo, rađalo, volelo i umiralo. Na njihovim zemljanim podovima porodice bi se svakoga dana okupljale oko ognjišta, tada se dogovaralo, obedovalo iz drvenih posuda, a o praznicima slavilo. U vajatima se čuvala devojačka sprema u velikim kovčezima koji i danas postoje, tu su živeli i mladi odmah po venčanju, a kad dobiju novorođenče, od zlih sila čuvao bi ga krst na krovu.
Da život nije bio lak i da se mnogo radilo svedoče mnogobrojne brvnare uz kuću u kojoj se živelo. Tu je mlekara u kojoj se čuvalo mleko, pekara u kojoj se pekao hleb, ambar u kome se čuvalo žito i kukuruz, uljanik u kome su se čuvale košnice, trap za čuvanje povrća, kačara sa kazanom za pečenje rakije, brvnare za sušenje duvana i šljiva i staje, jagnjičari i svinjci.
Da su naši stari verovali u zle sile i uroke i trudili se da se od nečastivog i sačuvaju, govore biljke čuvarkuće na krovovima brvnara. One su služile da porodicu štite od bolesti, groma i veštica. U mlekari i danas postoje okićene posude koje su služile da se baš u njima pomuze prvo mleko na Đurđevdan. Tako su se čuvali od zla i uroka,a ono je bilo posebno važno i davalo se deci da budu zdrava. Zanimljiva je i priča o ubijanju petla na Božić, Svetog Iliju ili važne dane u poljskim radovima. To je bila žrtva posvećena Dabogu, slovenskom bogu koji zemlji daje život jer donosi kišu i sunčevu svetlost.
Kad izađete iz ovih brvnara, zapahne vas miris čistog i toplog vazduha i gledajući livade i slušajući mukanje krava u daljini, prosto možete da zamislite kako je nekada bilo. A pogotovo kad vidite stvari iz radionica u kojima se stari zanati čuvaju od zaborava: izrezbarene stolice i drvene predmete koje pravi drvodelja, pletene korpe koje pravi korpar, glinene tepsije, ibrike i lonce koje pravi grnčar, gruba sukna koja za čakšire pravi abadžija, narodne nošnje koje šije terzija i opanke koje svojim vrednim rukama pravi opančar.
Na kraju vas čeka mala učionica, baš u kakvoj se nekada davno učilo, sa starinskim skamijama, tablom, velikom računaljkom, tablicama sa pisaljkom i velikom kartom Srbije iz vremena kad se oslobađala od Turaka.
I sve vas mami da dotaknete i poželite da se nađete u nekim prohujalim vremenima. I tako bi rado sa sobom poneli sva šarena licidarska srca sa malenim ogledalcima, pletene pastirske torbice, debele džempere i prsluke. I tako bi rado u sebi sačuvali ukus jela spremljenih “po starinski”: pite od heljde i koprive, čuvenog zlatiborskog kajmaka u lepinji, kao i miris čaja od zlatiborskih trava i crne kafe sa ratlukom.
Ali, ipak morate da odete i kao da iz prirode kroz jedna velika vrata odete u grad, sa cvetne livade na asfalt, sa mirisnih polja u vrele ulice. Ali znate da tamo negde postoji jedan ćošak sveta u kome je sve kao nekad, spojen sa prirodom, isprepletan sa njenim darovima i da u njemu uvek možete da dišete duboko i zatvorite oči dok vas sunčevi zraci i daleki zvuci pastirske svirale miluju po licu…

4

Kad te čeka Jonsko more

Bila je to dobra godina. Naišle fine pare, pa mi, što bi rekli neki, ko prava sirotinja rešili da ih spiskamo sa stilom. Ko me čita, taj već zna da mi je muž zadužen za putovanja i najvažnije odluke, a ja sam tu da korigujem šta treba, pa tako i ovaj put.
Dođe on jedan dan s posla sa punim rukama kataloga sa najraznovrsnijim destinacijama. Rekoh mu: “Čoveče, smanji doživljaj, za Bali baš i nemamo!”, al’ on temeljan, pa se baš posvetio zadatku. Danima je premeravao i mozgao, nešto sabirao i oduzimao i na kraju suzio izbor: ili hotel u Ljoret de Maru ili hotel na Krfu. Prostudiram i ja to malo ne bi li presudila i istražim oba. Ovaj u Španiji stvarno spektakularan, svetli u sto boja, čak i pomalo kičast, ko da si jebote u Las Vegasu, al’ otkrijem na internetu da je »gej frendli«. Kažem ja mom iznenađenom mužu: “Prijatelju, znam te, ako tamo odemo, mislim da se nećeš baš nešto provesti, al’ mene će jedan kroz jedan da bace s terase kao višak u zabavi, pa je bolje da odemo u Grčku!”
I tako odemo na Krf, mada priznajem da sam od početka navijala za njega. Slušala sam i znala boga oca o tom ostrvu i jedva čekala da idem.Nije me oneraspoložilo ni što sam morala da ustanem u tri ujutru i džedžim na aerodromu sa 63 kofera, a poneli dao bog stvari kao da smo filmske zvezde. Nije me obeshrabrio ni let avionom i novootkrivena fobija od letenja. Računala sam na kratak put, a i na magičnu tableticu dimigala, koja tako lepo ume da opali da me baš zabole uvo što mi muž zahrče čim sednemo u dotično prevozno sredstvo. Još sedne pored mene jedna stara Grkinja kojoj se ja poverim da sam se pomalo usrala od letenja, pa ona, odlučna da mi skrene misli, ispriča celu svoju životnu priču i ljubav koja je sa Krfa odvela u Srbiju. Kliberim se ja od tabletice i pola ne čujem šta mi priča jer su mi se zapušile uši, al’ ona ne staje. Kliberila sam se i kad su u jednom trenutku stjuardese užurbano počele da skupljaju plastične čaše jer smo počeli da propadamo, a ja se mislim kako su fine pa paze da se ne ispolivamo, a baba mi pribrano pomalo vriska u uvo: “Mirno, sine, sve će ovo proći!” Tek sam posle s’vatila da smo bili u olujnom oblaku i da su nas cepale turbulencije. Kažem vam ja, dimigal prava stvar! Ipak, bilo mi je drago kad nas je “majstor” prizemljio i svi frenetično tapšali.
Sedosmo dalje u bus da nas vozi do hotela. Kaže nam vodič da prvi izlazimo moj muž i ja i počesmo da nešto kružimo, a ovi ostali, naši saputnici, samo histerišu kad će na njih da dođe red i što samo zbog nas dvoje da idemo toliko. Zamrzeše nas već na početku. Al’ kako nas tek zamrzeše kad smo stigli! Stali smo ispred ogromne kapije iza koje se nazirao veliki park, u kome se verovatno sakrio naš hotel. Izgledalo je kao da smo se parkirali na Beverli Hilsu. Svi zanemeše, a vodič pozva nas dvoje da izađemo. Mi se zgledasmo i izađosmo. Reče nam da dalje ne mogu da nas odvezu. Ode autobus pun glava koje izviruju, a nas dvoje ostasmo sami. Idemo tako i vučemo kofere, pale nam vilice od ove lepote, a ja pitam muža: “Jebote, jesi ti ovaj hotel uplatio? Pa imamo li mi para za ovo čudo?”, a on će meni:”Ma, ćuti, uzeli smo ga na popustu jer je bio ‘last minute’!” Poljubim ga ja tako pametnog i uđosmo u ovo predivno zdanje.
Čim smo se raspakovali, sjurimo se da vidimo hotelsku plažu. A dole, u ogromnoj bašti prepunoj bungalova i malih skrivenih barova bazenčić ko bombonica, a hotel na litici, pa puca pogled na pučinu, da se onesvestiš! Sa vrha do hotelske plaže vodi stakleni lift u kome, kad se spuštaš, izgleda ti kao da slećeš do mora, a sa desne strane se na moru ukotvilo čuveno Mišje ostrvo i manastir Vlaherena. U, jebote, ovaj put smo baš pogodili!
I nije me omelo ni to što sam odma’, čim smo se raspakovali, izgorela na suncu ko majmun. Ništa nije moglo da me spreči da uživam u ovom divnom ostrvu. Dane sam provodila bahato se kupajući na bazenu ili u moru, tek kako mi dune i prejedajući se fenomenalnom hranom i specijalitetima iz različitih krajeva sveta. Tada sam prvi put probala američke palačinke sa javorovim sirupom i biftek “Stroganov”. Nisam znala šta bih pre dohvatila jer su svakog dana spremali gomile novih jela, salata i kolača, ali sam najviše volela da na kraju uzmem kornet i sama kašikom za sladoled izaberem uvek nove kugle sladoleda koje ću smazati.
Jedino mi je smetalo što se igralo neko prvenstvo u fudbalu, pa mi je muž stalno u sobi blenuo u TV. Čak sam ga jednog dana zvala da mu kažem da siđe da bi video kako su se neke Šveđanke poskidale i poskakale u bazen, ali on se toliko pirlitao da su one u međuvremenu otišle.
Danima i noćima smo istraživali grad Krf i vozili se gradskim autobusom u kom smo prvi put videli da se putnici pridržavaju uputstva da ne otvaraju prozore dok radi klima. Obilazili smo tvrđave, crkve, muzeje i stari deo grada, koji nas je podsećao na davna vremena kada smo leta provodili na Hrvatskom primorju. Uživali smo u grčkim tavernama, ušećerenom kumkvatu i slatkom likeru napravljenom od ove slatke grčke mandarine i divnim ljudima sa ostrva koji su se stalno trudili da kažu ponešto na srpskom.
Ipak, naradije smo odlazili u tavernu kod Kapetana Džordža, neverovatnog Grka koji nam je pričao da je u mladosti bio čuven po tome što je igrao sirtaki sa stolom u zubima! Svi smo se smejali i, naravno, bili pomalo skeptični, a neki turisti su ga i izazivali, pa je na kraju to i pokazao. Nastalo je vrištanje! Vrištala je i kapetanova žena, istetovirana muškobanjasta Engleskinja, valjda se plašila da ne polomi zube.
Poslednjih nekoliko dana iznajmili smo rentakar i krenuli da istražujemo ostrvo, njegovu istočnu obalu, muzej Ahileon i ostrvo Vido. Poslednji dan smo ostavili za akva park, ali se sručila takva kišurina da smo odustali, pa smo otišli na zapadnu obalu, da vidimo otvoreno more ka Otrantskim vratima. Tamo smo pronašli najlepšu plažu na svetu podno živopisnog mestašceta Pelekasa, koje se ugnezdilo na padinama strmog brda. Peščana obala ispod luksuznog hotela i veliki talasi ispod olujnih oblaka napravili su mali raj na zemlji. Moj muž je odmah uleteo u more i skakao po talasima koji su ga bacali u plićak. Ja sam ga gledala sa obale sve dok nije dotrčao grčki “Mič Bjukenon” sa sve crvenom bovom u ruci da ga opomene da bude oprezan i da se ne udaljava, ali mi smo se toliko radovali talasima da je on verovatno pomislio: “Crazy Serbs again!” i otišao.
Sutradan u rano jutro čekao nas je avion. Sedeli smo na koferima i spred hotela, čekali autobus, pevali “Tamo daleko” i plakali ko dva idiota. Nismo bili baš sigurni što plačemo: da li zato što ostavljamo Krf, u kome cveta limun žut ili što se vraćamo u Srbiju, u kojoj mi pokušavamo da procvetamo, ali ovaj put se nisam plašila aviona. Krf je toliko bio u meni da ništa nije moglo da ga pokvari. I znala sam da ostaje da čeka da mu se opet vratim…

4

Fruška gora – panonska lepotica

Ako poželite da istražite Frušku goru, najbolje da zaronite u nju u junu. I obavezno ako vam se u srce ugnezdila ljubav. A znate zašto? Samo obavijeni ljubavlju moći ćete da upijete opojni miris lipe u cvetu, uživate u modrom nebu i slušate otkucaje svog srca u omamljujućoj tišini šume.
Frušku goru ugledaćete još s puta kao plavo – zelenu borduru na obzorju. Kad počnete da se penjete uz njene blage padine, obujmiće vas zelenilo i valovita brda posuta mnoštvom voćnjaka i livada. A čim prođete Irig i manastir Novo Hopovo, čeka vas Iriški venac – oaza lepote i mira.
Ovde vam se putevi račvaju, pa možete da birate: hoćete li na Zmajevac, dalje serpentinama podno Crnog čota u Novi Sad ili polagano, kroz srce šume, u istraživanje ove lepotice, nekadašnjim “putem partizana”, do predivnog parka i spomenika “Sloboda”, podignutim u spomen vojvođanskim borcima Drugog svetskog rata.
Malo dalje dočekaće vas planinarski dom ispred kog puca pogled od koga zastaje dah. Daleko na jugu vidi se Avala, na obzorju Cer, a do njih prostro se ravan Srem sa kao pačvork šarenim njivama i livadama. Ima li šta lepše nego sedeti i gledati lepu osunčanu Srbiju dok iza sebe osećate sveži dah šume iz koje bez prestanka dopire neumorno kuckanje detlića?
Ima. Da nastavite dalje kroz šumu, uvučete se u njene staze, ispod visoke paprati pronalazite skrivene pečurke i odmarate se na oborenom deblu pitajući se da li ga je oborio grom u nekoj velikoj oluji.
Ima. Da dođete do visokog tornja, lepog i stasitog uprkos ranama iz bombardovanja ’99. I iza njega gledate zalazak sunca najlepših nijansi žute, nežnoružičaste, narandžaste, purpurne i ljubičaste. Veličanstveni suton nad Novim Sadom, koji kao da gori u noći.
Ima. Da zaspite na Fruškoj gori uljuljkani tišinom i opojnom svežinom prošaranom mirisom vlažne zemlje i drveća toplog od junskog dana. Da vas probudi cvrkut ptica i sunce koje lenjo proteže svoje zrake, kao posle dugog i zdravog sna.
Pa kad se razbudite, možete da birate: hoćete li u istraživanje severnih obronaka ove prelepe planine, da pronađete Dumbovački potok, pa da vas, idući malo – pomalo, iznenadi vodopad koji se račva sa dva slapa, predivna u svojoj šuštavoj svežini i lepoti ili ćete u susret suncu koje se lagano diže, pa se spustiti blagim padinama prepunim rasutih vinograda dok se u daljini među drvećem sporo valja modri Dunav.
To je put koji vas vodi u Sremske Karlovce, gradić koji kao da je zadržao u svom dahu neka lepa minula vremena. Ugledaćete ga izdaleka, izroniće iz zelenih polja sa svojim visokim belim tornjevima crkve, a kad pređete prugu i prepustite se njegovim čarima, zatitraće ona ljubav u vašem srcu koju ste poneli sa sobom i osetićete da u njemu ima mesta i za ovaj divan grad. I nećete znati šta je lepše oko vas: Magistrat, Patrijaršijski dvor, Gimnazija, Bogoslovija ili crkve, a još ako popijete malo vode sa čuvene česme Četiri lava, znaćete da ćete se ovde jednom opet vratiti.
I ostalo je još nešto – da se popnete na Stražilovo, ostavite jedan cvet na Brankovom ramenu, pa lagano kroz šumu do njegovog groba, gde ispod visokih jablanova u tišini i spokoju počiva njegovo namučeno i prerano zaustavljeno srce. I razumećete tada njegovu želju da baš ovde, u svom zavičaju, pronađe večni mir, dok pogled pada na valovita zelena brda Fruške gore, vinograde i trešnjeve voćnjake.
I sedite tako na klupi i osećate kako se misli o smrti povlače pred radošću, ljubavlju i snagom života. I kako ta predivna priroda širi vaša krila i čeka da je udahnete i zadržite u sebi. I opija kao opojno fruškogorsko vino. I čeka vas da joj se iznova i iznova vraćate.