0

Vedrina i žal na vrhovima prstiju

balerina

Retko koja devojčica u životu bar na tren ne poželi da postane balerina. Neka se zadrži na obrisima siluete koja poput leptira leprša scenom, neka krišom u svojoj sobi oslonjena na naslon stolice pokuša da uradi svoj prvi plié, a neke slede svoje snove i kreću u život pun odricanja ali protkan umetnošću, lakoćom igre i uspesima.

Knjiga Balerina Nade Ćurčije Prodanović je jedna od tih koja na osnovama istinite priče ispisuje stranice koje dugo po završetku čitanja ostaju u sećanju. Naime, književnica je iz svoje bogate profesorske karijere u Baletskoj školi „Lujo Davičo“ odvojila najlepše detalje i udahnula život likovima na hladnim belim stranicama.

Knjiga nas uvodi u jedan tmuran jesenji dan u kome šesnaestogodišnja Lana sa majkom dolazi da se upiše u Baletsku školu. Ona je već započela baletsko školovanje, doseljava se iz Skoplja i želi da ga nastavi, ali nikako joj neće biti lako. Skromna i zatvorena, sa bogatim unutrašnjim svetom, naći će se oči u oči sa devojčicama iz odeljenja koje nisu nimalo raspoložene za novog rivala. Ophrvana brigama za samohranu majku i brata, pokušaće da pronađe prijateljstvo tamo gde ga na prvi pogled ne može naći, ali to će se pokazati kao bezazlena i rešiva prepreka nasuprot tragediji koja će zapretiti da joj oduzme san za koji živi – da postane balerina.

Nema tog deteta koje pri stupanju u novu sredinu nije osetilo nesigurnost, doček pun nepoverljivosti i sumnjičavih pogleda. Njima je, između ostalog, ova knjiga namenjena. Svima onima koji se bore za svoje mesto među vršnjacima, ali i onima koji sve čine da nekome taj posao otežaju svojom ljubomorom, sitnim pakostima, surevnjivošću i rivalitetom. Nekome da shvati da nije jedini u svojim mukama, nekome da nauči da je taj model ponašanja loš.

U knjizi prepunoj živopisnih isečaka iz školskog života osam devojčica koje se bore sa ambicijama, gorčinom poraza, ponosom uspeha, mladalačkim radostima, prvim zaljubljivanjima i najskrivenijim tugovanjima, malih balerina prepunih nestašluka i beskrajnog čavrljanja, ali i njihovih brižnih nastavnica dat je svet u malom, u kome, bez obzira na prepreke, sve na kraju sve nađe svoje mesto, ako se poštuje strog ali pravedan autoritet i ako je želja za uspehom i čovečnošću najjača spona koja ih povezuje.

Lana tako postaje simbol jedne usamljene tinejdžerke koja ume pažljivo da sakrije bol od poniženja svojih vršnjakinja, strpljivo u njima tražeći sve ono što se skriva ispod grubosti na koju ih nagoni želja da se uspe. Čovečnošću i humanošću koje su čvrsto utkane u Laninu dušu pridobiće ljubavlju i čistotom svaku od ovih duša koje se tek formiraju u bespoštednoj borbi života i pokazaće svoju veličinu ne samo kada druge posrnu, nego kada je život baci na najteži ispit.

Još jedna velika vrednost dela je što autorka nijednom rečju direktno ne osuđuje sve negativne strane karaktera i mračnih nagona devojaka. Ona ih posmatra kao nešto što se u mladim dušama javlja kao nešto prirodno, kao antipod dobroti i poštenju, ali i kao nešto čemu sledi neuspeh, pa samim tim i borba i suzbijanje ne bi li se tako postao bolji čovek. Upravo je u tome i Lanina veličina, što ona, iako mlada, ima sposobnost da se sažali nad ljudskim slabostima, nađe opravdanje i oproštaj.

Kada sklopite stranice ovog romana, koji iako je smešten u kraj pedesetih godina prošlog veka, u sebi nosi sve najupečatljivije osobine mladih današnjice, zapitaćete se koliko smo dobro odgajani i koliko kvalitetno odgajamo naše potomstvo. A to je upravo i najveći značaj ovog dela – što podučava, vaspitava, tera na preispitivanje i nosi istinske životne vrednosti.

ballet-3898440_960_720

 

 

Advertisements
0

Nedovršene priče Vladimira Radovanovića

nedovrsene

U moru tekstova na internetu, blogova i sajtova sa pričama savremenih autora može vam desiti da se izgubite, kao u nekoj velikoj prašumi punoj egzotičnog i mirisnog drveća, od kojih svako izgleda podjednako isto kao ono drugo. I tako ne uspete da vidite neko koje je lepše i mirisnije od ostalih jer ga šuma steže i ne donosi mu svetlost da se njegova lepota sagleda i upije.

Ovakva mala alegorija upravo je najbolji način da se prikaže zbirka kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića, koje je objavio u formi E-knjige. Smeštena na jednom sajtu, među ostalim autorima koji znaju i imaju šta da kažu, i ove priče su našle svoju „fioku“.

Moram da priznam da sam do njih stigla uz pomoć vodiča, samog autora, koji je, kada sam završila sa čitanjem, bila potpuno sigurna, nepravedno zapostavljen, kao i većina današnjih autora nemoćnih da se uklope u veliku mašineriju koja će ih lansirati u čitalačku orbitu. A za to ima sve uslove.

Prva zbirka ovog pisca sastoji se od šezdeset kratkih priča, forme koja je danas, u svetu brzih misli i čitanja „s nogu“ najprijemčivija čitaocima. Svaka od njih nosi po jednu poruku koja ne teži lepršavosti i zabavi, već preispitivanju nas samih i sveta u kome živimo i zadire u dubine od kojih možda i zaziremo jer najviše govore o nama samima.

Neke priče imaju likove sa imenom i prezimenom u kojima su prikazane njihove sudbine, neke samo inicijale, koji obezličavaju ljude u surovom savremenom svetu. I jedni i drugi kao da su taoci sivih i tmurnih vremena u kojima se svetlost može pronaći jedino u neprekidnom traganju za zrnom sreće i spokojem vere u samog sebe kao najsavršenijeg oblika stvorenog od strane neba.

Ovo su priče o našim životima, našim „snovima od magle“ i „tugama poznih jeseni“ u kojima caruje otuđenost, skrivanje misli i osećanja u grčevitoj borbi da se ne bude povređen, a zapravo sve što se dobija su besciljni „preslikani dani“ i „nepodnošljiva rutina življenja“.

Izgubljenost pojedinca u otuđenom svetu najbolje se oslikava u likovima koji žive na poslednjim spratovima i potkrovljima visokih zgrada, poput kula od slonovače u koju se izoluju kao sopstvenu tvrđavu samoće i „samotamnice“. Oni svoju duboku usamljenost zatrpavanu surovošću prema nižima od sebe i iluzijom moći blaže izlaskom u virtuelni svet društvenih mreža, u kojoj se poput ruskog ruleta nikada ne zna da li će naići na sreću ili još mračniju patnju u svojoj „rutini kaveza“.

U veštom baratanju rečima Vladimir Radovanović jasno oslikava zgusnutu tamnu atmosferu sveta u kome živimo. Po ovome moglo bi se reći da se u njemu skriva jedan pravi ekspresionista koji usamljenošću i strahom oslikava čoveka pred pretećim oblicima savremenog života a grad kao mesto zbivanja, iako prepun ljudi, jedino nosi otuđenost, samoću i onaj bolni vapaj da se pred mnoštvom zatvorenih prozora i spuštenih roletni otopi led sa duša prokletih i odbačenih pažnjom i ljubavlju. Zato bi se moglo reći da i pored mraka i čamotinje svaka priča nosi u sebi iskre života vođene čvrstom rukom Gospoda koji ih otima od tamnih senki i zlih duhova stvarnosti.

U nekim pričama kao pucanj provaljuje jasna kritika društva u kome živimo. U nekima od njih načinju se i političke okolnosti koje nas okružuju kroz bunt pojedinca protiv postojećeg sistema u kome može samo da strada okružen bedom, primitivizmom i ograničenošću. Među njima se nalazi i meni najdraža priča Krugom umirućeg grada, u kome se na najbolji način oslikama vreme i atmosfera u kome živimo.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da u svakoj od priča provejava jak uticaj Dostojevskog, koji se najbolje vidi u čvrstim nitima koje povezuju svaku izjednačavajući društvenu bedu sa duševnom agonijom i tezom da propast svega leži u otpadništvu od moralnih i religioznih načela i odbacivanju duhovnog u čoveku.

Svaka priča se završava sa tri tačke. Neke su namerno nedovršene, kao da pozivaju čitaoce da sami zamisle njen završetak. A one, te Nedovršene priče zapravo podsećaju na svet koji nas okružuje, bled, bez jasne poruke, nedefinisan u svojim nesavršenostima koji zadiru u apsurd i ništavilo, a jedino im je izvestan kraj koji se sa tri tačke nastavlja negde u nekim tajanstvenim svetovima anđela i spokoja…

 

Zbirku kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića možete pročitati na sajtu Fioka (https://www.fioka.in/)

4

Devet života

penz blic

Početna stanica tramvaja. Prepodnevni sati. Putnici čekaju da se vozač smilostivi i pokrene vozilo. Čim se tramvaj zatrese i krene da zavija šinama, napravi se mali metež u potrazi za mestom. Prednjače penzioneri.

 

…Samo da sednem, samo da sednem! Bolu me noge, a i ovi mladi nevaspitani kad zasednu nema da me pogledaju, sam nabiju slušalice u uši, bulje u telefon i prave se da me nema da stojim kraj njih. Uh, dobro je, sela sam. Šta se ti mrštiš, mala, zgazila sam te i neka sam, pa ja moram da sednem, mnogo me bolu noge. Uh, šta me sad čeka u Dom zdravlja, ima gužva da bude, a ja što ne volim da čekam, sva se uznemirim, moram i jedan bromazepam da popijem da se ne posvađam sa ostali pacijenti. Uh, samo da mi naiđe ona sestra na šalter, ona što sam je prošli put istresla iz gaća, da mi naiđe pa da joj opet sve kažem što mi leži na srce! Ako mi ona naiđe, i ne moram da popijem bromazepam, taman ću se dobro ispraznim i brže će mi prođe vreme… Vidi ga ovaj što se okreće kroz prozor za svako žensko, ccc, a sve opajdare gleda, ju, ju, ju… Ova sestra sa šalter bi baš bila njegov broj…

 

… Vidi, vidi ovo mlado što se razbacalo, uh što bih ja to sad pojurio. Eh, mladosti, mladosti… A kakav sam ja nekad bio, nijedna mi nije promakla. Vidi ovo obuklo suknjiče, pa ga zateglo preko dupeta i onda posle kako da ne pogledaš… Vidi onu babetinu! Pih, kad žensko omatori, što je ružno, bre… Ja bi to sve čim zanemoća u neki kamion pa u selo da ga ne gledamo u gradu. Uh, sad kad uđem u kafanu pa kad ispričam šta sam sve video po ulici, ima da propadnu! Ih, pa kad sručim vinjače pa se razgalim… Oni me zajebavaju: „Treba ti vijagra i afrička šljiva da pojuriš te mlade što za njima balaviš…“ Kome treba afrička šljiva?! Meni?! Ma ne da mi ne treba, nego sam ja, bre, kô bik jak, svaki mlađi da se postidi! A i izgledam mladoliko. Ko bi meni dao ovolike godine?! A i ne kaže naš narod džabe da bez straca nema udarca! I još se zajebavaju da si dobra prilika kad imaš redovnu penziju! I jeste, bogami, ej, kad ja pojurim… Uh, što zakoči, majku mu bezobraznu, načepih se na šipku i na ovu babetinu…

 

–  Šta je, bre, gospodine? Ti bi na mene malo da nalegneš? Sram te bilo! Ja sam poštena žena!

–  Ko, bre, na tebe da nalegne?! Pa ja da ’oću da nalegnem, ja bi nalegô na nešto mlađe, a ne na tebe tako sparušenu!

–  Ko sparušen, đubre jedno matoro?! Pa ti, bre, možeš otac da mi budeš!

–  Ha-ha-ha, to samo u tvojim snovima ja mogu otac da ti budem. More, marš, babetino!

 

… Eee, ne bi ti meni tako smeo da laješ da je moj Mijo živ, sabio bi te o patos ne bi znao kako se zoveš… Ja babetina, ja sparušena… Kakvi sve prostaci danas u ovom gradu žive, a nekad je sve gospoda ovde bila… Danas kad uđeš u tramvaj, samo gledaš ko će da te pokrade, ko će da te izdrpa… Nego sve čekam da uđe kontrola pa onda pola izađe napolje pa možeš da se raskomotiš. Ovako sve smrde, neokupani, prljavi, bezobrazni… stoka… A ja sam dama, sad kad mi stigne penzija ima šešir da kupim. Samo da me ne poboljeva ovaj kuk, bilo bi mi sve potaman… On će meni da sam ja sparušena i babetina… A nalegô na mene ceo, to mu ništa nije smetalo. A ovamo mu kao smeta, lažov i manijak… Uh, bre, opet ovaj zakoči, kao krompire da vozi! Zamalo da ovom dedi pocepam novine…

 

… Ccc, zamalo Politiku da mi izgužva ova žena! Čekaj da je ispravim… Ne možeš više ni novine u tramvaju da pročitaš kô čovek, samo se neko gura i muva. …„Kako do EU?“… Šta ima da idemo u EU?! Sa tim zlikovcima da se spajamo?! Uništili nam zemlju, pobili narod, a mi sa njima da šurujemo… Ej, Slobodane, Slobodane, je l’ vidiš ti sa neba šta nam zlikovci i dan-danas rade…? Kad te skinuše sa vlasti, kad popališe i pokraše, sve ode u božju mater… „Povećanje plata i penzija od sledećeg meseca“… I ne mora, sve ću da dam! Celu ću penziju da dam da nam bude bolje! Kad veliki čovek vodi državu, mora kaiš da se stegne, ko to ne razume, izdajnik je roda svoga! Samo u se i u svoje kljuse, to je pravi državnik! Ja mu verujem i sve ću da mu dam! I ne mora da traži! … „Đoković osvojio novi turnir“. E, ljubi ga deda, volim ga kô da je moj, zaplačem svaki put kad pobedi… E, nazdravlje, umro Aca Šurbatović… Bog da mu dušu prosti… da vidim kad je sahrana… U petak u 15 h, kremacija na Novom groblju. Moram da idem, i on je bio mojoj ženi, moram… Eh, sve moji ispisnici odoše… kako otvorim čitulje, tako mi se neki pojavi… A bezobrazni moji unuci, kažu: „Deda, čitulje u Politici su tvoj Fejsbuk.“ Daću im ja… Ček da vidim ukrštene reči… Uh, kako vozi ovaj, opet mi izgužvaše novine ove žene…

 

…Što vozi ovaj kô majmun, ko mu dade volan, samo zvrnda sa ovo zvono… Gledaj ovu što uvela ovo dete što se dere, nevaspitano to… Cvrc-cvrc… šta mi se ovo u zubi zavuklo… cvrc-cvrc… A vid majku šta se napirlitala, ne obraća pažnju na dete što je besno i bezobrazno… Vid, vid kako mu šapuće nešto, a ono sve bešnje… Ih, da si moje, par šamara bi’ ti ispljuskala, sam’ da se pušiš, odma bi’ te u red dovela. Ccc, ova današnja mladež svu mudrost na svet popila… Cvrc-cvrc… Taka mi i snajka, sam bog zna kaki rogovi nabija na onoga moga dobroga i naivnoga sina… A on, ljubi ga majka, pošten, ma prepošten, to mu najveća mana, što je mnogo dobar… a ona, aspida jedna, život mu upropastila. Sam šeta neku džukelu po parkovi, a decu kad misli da rađa, ja ne znam… Kad sam ju rekla: „Pusti džukelu, decu za ruku da vodiš, hoću unučići da šetam dok još mogu, dok još snagu imam“, lom napravila, plakala kod onu moju budalu tri dana. A on mi rekô da ju ne diram, kao osetljiva je, a ja se mešam di mi nije mesto. Ma, za nju je jedna govnjiva motka, pa da vidiš kako bi odma’ prestala osetljivost… Kuku mene, što je mene bog kaznio… U, al zakoči! A vidi ovu matoru što mi se tu podmeće…

 

–  Šta si tu stala, babo? Vidiš da ovaj koči ki lud, a ti sedi negde da te ne polomim!

–  Gospođo, niko neće da mi ustane, a sela bih ja.

– Pa di si pošla kad ne možeš da stojiš? Što u kuću ne sediš nego se muvaš po prevoz?

–  Gospođo, molim vas da me ostavite na miru. Imam devedeset godina i bar poštujte moje godine ako nećete mene.

–  U, pa ja tvoje godine neću ni da doživim. Ti si se naživela, pa nemoj ni da očekuješ od nas koji još treba da se mučimo da te sažaljevamo…

 

… Eh, prostakluka na svakom koraku. Jedino da ćutiš i ne spuštaš se na njihov nivo. A nekada je Beograd bio mesto gde si mogao mirne duše da prošetaš gradom, da ti niko ne zgazi na nogu, da muškarci pogidnu šešir u znak pozdrava, da dame uvek budu propuštane ispred sebe i poštovane gde god se pojave. Nema više takvog sveta. Jedan po jedan ode, a oni koje su takve podigli, spakovaše svoje stvari i odoše daleko… I neka su, ovo više nije njihov Beograd. A nije ni moj. Ne prepoznajem više drveće, parkove, ulice i trgove. Sve se izmenilo, blješti i šljašti, kič i malograđanština svuda caruju. Nema više one diskretne elegancije i kuća i ljudi, žena svedenih haljina na kulturnim događanjima, tihe publike u pozorištima i ljudi ozarenih osmesima na osunčanim klupama. Svuda vika, dreka, psovke i banalni vulgarni komentari. Još malo i ni mene više neće biti i sve će prekriti zaborav i prašina novog vremena. I neka, lepo reče ova „gospođa“, ja sam se bar naživela. Sigurno mnogo lepšim i kvalitetnijim životom od nje, cenim…

 

– Nema više kulture, u pravu ste, gospođo.

–  Gospodine, izvinite, baš i ja to sad mislim.

–  Da, znam, čuo sam vas kad ste pričali, doduše tiho, ali čuo sam.

–  Ah, oprostite, nisam znala da sam misli pustila iz sebe…

 

… Nema, kad čovek ostari, popušta načisto. A nije ni čudo, ceo život muljaj, guraj, radi, zaradi, vuci, tuci, pa kako da ne popustiš? A sve šloser do šlosera, evo vidi ovo sedište, ja bih ovo sasvim drugačije napravio… Ovo sad sve bofl i odma’ se polomi. Eh, nema više dobrih majsotora kô kad smo mi radili. Gledaj ove ulice, sve beton puca, gledaj trotoare, glavu da polomiš, gledaj kuće kako otpada fasada… ccc… Sve bi’ ja to otpustio i uzeo sam da radim… Nema više ništa dobro i kvalitet, ni struka nije više što je bila. Ovi današnji picopevci pojma, bre, nemaju… I niko da te pita za savet, sve oni znaju, sve će oni bolje. A pojma, bre nemaju… A kao pozavršavali neke škole…. Ma ništa bez majstora i zanata, bre… Nabili nosine u onaj kompjuter pa samo nešto kucaju i ćorave na njega, a nema ko libelu da uzme i da vidi ravno li je… Ma nema, sve to nesposobno i glupo, žutokljunci uobraženi… I ovaj pojma nema da vozi…

 

– Majstore, da nisi ti prešao na crveno sad?

 

Vozač ga samo iskosa pogleda preko ramena. …Eh, devet života da imam, i poslednji bi mi pojeli ovi penzioneri što ih vozim u ovaj moj tramvaj, pomisli. Kad starost do’vati, ne se izvuče niki. Al’ ja bogami neću to da dočekam tako, nema ovde ’leba u ovu moju kabinu. Odo’ i ja u Nemačku… A vi se ovde pobi’te, za bolje i niste…

589817_stefan-djikanovic-udara-beskucnika_ff

0

Virdžinija Vulf – žena na raskršću svesnog i nesvesnog

celendz gospodja dalovej

Kada se 25. januara 1882. godine rodilo sedmo dete u porodici Stiven, niko nije mogao ni da pretpostavi da će devojčica nazvana Virdžinija jednoga dana promeniti svet postavši jedna od najvažnijih engleskih književnica 20. veka.

A možda se i moglo naslutiti, premda joj je otac Lesli Stiven bio čuveni književni kritičar i izdavač, da će i ćerka krenuti očevim stopama. Budući da je dobila najkvalitetnije obrazovanje svog vremena, njen odlazak u deo Londona koji je važio za stecište britanskih intelektualaca bio je sasvim prirodan sled događaja. Među njima je upoznala i svog budućeg supruga Leonarda Vulfa, izdavača, pisca i društvenog aktivistu. Od tog trenutka njen život se potpuno okreće književnosti.

Prvi radovi joj nisu doneli interesovanje publike, ali jesu psihička rastrojstva i nervne slomove sa kojima se borila čitavog života. Radi poboljšanja njenog zdravstvenog stanja, suprug Leonard osniva čuveno nezavisno izdavačko društvo Hogart pres, u kom se se afirmisali avangardni i nepoznati pisci, pa i Virdžinija.

vv Virginia_Woolf_1927 wiki

Virdžinija Vulf 1927. (izvor: wikipedia.org)

Tada dolazi 1922, prekretnica u britanskoj književnosti, godina zaokreta i konačnog opredeljenja za odabir modernizma kao pravca kome će se okrenuti svi napredniji pisci. Uzrok svemu bio je završetak Prvog svetskog rata, i kao i uvek kada svet uzdrmavaju značajni događaji, tako je bilo i ovoga puta. Moralo se izvršiti preispitivanje, mali pretres i osveženje i naći nova forma, motivi, teme, tehnika pisanja, interesovanja. Taj zadatak izneli su Džejms Džojs sa romanom Uliks, Tomas Sterns Eliot sa zbirkom poezije Pusta zemlja i Virdžinija Vulf sa delom Džejkobova soba. Svet napokon dobija književnicu novog zamaha.

U vremenu kada su preokret doneli Darvinova teorija, opovrgnuvši verovanje u postojanje boga, Frojdova psihoanaliza, koja je u centar interesovanja stavila nesvesno, i Bergsonova filozofija, koja je propagirala da čovek život i svet oko sebe doživljava kao tok a ne skup utisaka, razvilo se interesovanje pisaca za istraživanje čovekovog unutrašnjeg sveta. Tako su sve više koristili unutrašnje monologe, sećanja i iskidane, haotične misli koje zatrpavaju usamljenost modernog čoveka, nedovršenog i neshvaćenog, samog u gomili, kome je sopstvena duša jedino utočište.

Tri godine kasnije, 1925, Virdžinija Vulf objavljuje svoje najznačajnije delo Gospođa Dalovej, i na taj način potpuno odgovara na sve elemente koje diktira modernizam.

Mrs D website

Vanesa Redgrejv u filmu “Gospođa Dalovej” iz 1997. (izvor: myblog-inplainenglish.blogspot.com)

Radnja je jednostavna i traje samo jedan dan u junu 1923. Gospođa Klarisa Dalovej, dama iz visokog društva, organizuje prijem u svojoj kući. Ipak, ta zabava je u drugom planu, pred nama je do najdaljih dubina data njena podsvest, sećanja na mladost, izbori i najintimnije tajne. Nasuprot njoj je Septimus, veteran iz Prvog svetskog rata koji pati od posttraumatskog sindroma i živi u svetu halucinacija gde vidi i čuje poginulog prijatelja iz rata. Iako se njih dvoje ne poznaju, oko njih se pletu mnogobrojni unutrašnji monolozi, uspomene i osećanja čak dvadeset drugih likova koji se dodiruju u jednoj tački da bi se dalje razgranavali poput velikog lavirinta misli i opažanja vremena i atmosfere u kojoj žive.

Mnogo godina kasnije, tačnije 2015. ovaj roman je od strane časopisa Tajm izabran za najbolji u 20. veku, ne samo zbog tehnike koja je pomerila granice književnosti, već i zbog obrađenih tema, onih o kojima se početkom prošlog veka nije govorilo već se samo naslućivalo. Predstavljena je usamljenost žene koja bi, prema svakom parametru trebalo da bude srećna i ispunjena, ali ona to nije, samo je naizgled mirna, dok je u sebi puna praznina koje popunjava sećanjima i beskrajnim evociranjem uspomena. Iz njih izvire i tema feminizma, nova za vreme Virdžinije Vulf. Ona se oslikava u liku Seli Seton, Klarisine drugarice iz mladosti, koja uživa u svojim slobodama i neobuzdanosti, ali i tema biseksualnosti jer se gđa Dalovej i posle 37 godina seća Salinog strasnog poljupca koji je tera na preispitivanje i pretresanje svojih najskrivenijih želja i htenja.

Posebno je upečatljiv i motiv mentalnih bolesti, tako blizak autorki. Septimus iz te perspektive simbolično čini tamnu stranu duše gospođe Dalovej kroz koju se ispoljava sva njena patnja, nemiri i labilni deo svesti, onaj koji mu zavidi na hrabrosti da sebi oduzme život i tako sačuva svoju ličnu sreću. Postupak koji će zauvek iz najdublje tame mamiti Virdžiniju Vulf.

vv ka svetioniku

Dve godine kasnije autorka stvara još jedno izuzetno delo, teško razumljivo poklonicima dotadašnjih viktorijanskih romana, ali napredno u svojim idejama i ciljevima. U pitanju je roman Ka svetioniku, koji je, prema mnogobrojnim detaljima, najverovatnije baziran na autobigrafskim elementima. Niame, smatra se da je da je Virdžinija Vulf opisala jedno letovanje svoje porodice na ostrvu Sent Ajvi i izlet na svetionik Gadrivi, kao i složen odnos između svojih roditelja, tipičan za vreme kraja 19. veka.

Radnja obuhvata vreme uoči, tokom i nakon Prvog svetskog rata, i prati porodicu Remzi na svom letovanju na škotskom ostvu Skaj. Prekoputa njega je svetionik koji se uporno spremaju da obiđu, a to nikako i da učine.

Radnja je i ovde data tek usput, a težište je na međusobnim porodičnim odnosima i stvaranju kontrasta između ženskog i muškog stava u vremenu i sudbini, gospođe Remzi nasuprot svom mužu, domaćice, zaštitnice porodice, podređene žene koja zna koja joj je uloga i koje je njeno mesto i glave porodice, hladne, racionalne i skučenih sloboda.

Tema feminizma je u ovom romanu još razrađenija jer ukazuje na mesto žene u patrijarhalnom društvu, u kome su njene težnje da se ostvari oduvek bivale omalovažavane i sputavane.

Iako se roman završava konačnom posetom svetioniku, koja kasni mnogo godina, konačnu emotivnu povezanost među članovima porodice nadrasta činjenica da jedino dobrota velikih i požrtvovanih ljudi svetli večno poput svetionika, kao i to da su sećanja dokaz da se vreme može prevariti.

Windswept Sunset

Svetionik Gadrivi koji je Virdžiniji Vulf dao inspiraciju za pisanje svog romana (photo Dave Massey)

Nakon ova dva, Virdžinija Vulf je objavila još romana, ali nijedan nije doživeo veći uspeh. Umesto toga, ostala je upamćena po zbirci eseja i feminističkim književnim kritikama, čija je začetnica bila. U njima se zalagala za brisanje granica među polovima u umetnosti, smatrajući da pravi umetnik nadrasta pol. Najveće domete dala je u razlaganju na najsitnije delove sudbinu žena u tadašnjem svetu i onemogućavanje da se iskažu i ostvare kao kompletne ličnosti i dostignu svoje želje i ciljeve.

Sa početkom Drugog svetskog rata njena duševna bolest napreduje. Ophrvana strahovima i neizvesnošću u koju srlja svet, sve više se upliće u zamršene niti halucinacija i duboke depresije. Dana 28. marta 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci Uz, koja je tekla u blizini njenog imanja u Saseksu.

Nakon rata Virdžinija Vulf je doživljavana na negativan način, naprosto pobednici je nisu smatrali svojom. Tek sedamdesetih godina 20. veka, uz jačanje feminističkog pokreta, i njen lik i delo pronalaze mesto koje zaslužuju.

Danas se smatra jednom od najznačajnijih pisaca epohe modernizma u svetu, a njeni Dnevnici u 5 svezaka razgrabljeni su kada su osamdesetih godina prošlog veka ugledali svetlost dana.

Razumeli je ili ne, smatrali je čudakinjom ili ženom ispred svog vremena, doživljavali je neobičnom jer se svako svoje delo napisala stojeći ili običnom u krugu ljudi sličnih njoj, Virdžinija Vulf i danas izaziva interesovanje i radoznalost da se sazna i razotkrije još nešto o njoj nepoznato. I šalje poruku da samo najhrabrije žene menjaju svet.

vv Virginia_Woolf_signature.svg viki

Potpis Virdžinije Vulf (izvor: wikipedia.org)