2

Doktor za bore

Ovih dana nešto me je boleo zub. Da se razumemo, dobra sam sa zubarkom, nego se porodila, a ja računam da ću, ako budem čekala da joj dete stasa, ostati krezava. Moram nešto da smislim.

Bazajući po kraju, ugledam novu zubarsku ordinaciju na čijim vratima stoji papir: “Plombe na akciji”. Uđem da vidim o čemu se radi i dočeka me blago usplahireni mlad čovek u belom mantilu, nadam se zubar. Nemam pojma što je usplahiren kad neće sesti u stolicu. Dečko ima problema sa padežima, jedva da koji ubode, al’ razmisljam, nije to toliko važno. Ako je bežao sa časova srpskog, valjda nije sa stručnih predmeta. Intuicija me nešto opominje, ali crta stipse iz mog karaktera preteže i ja odlučujem da sednem.

Kaže da može da mi sredi problem, ali ne radi bez anestezije. Dobro je, mislim ja, izgleda da raspoznaje gradivo. Dok se sklonio da se spremi za rad, iza njega mi se ukaže desetak uramljenih diploma na zidu. Au, impresivno! Čitam ja i sve se više hladim. Ovaj ovde se bavi akupunkturom, homeopatijom, podmlađivanjem lica, a takođe je i mikrotalasni rezonantni terapeut, ma šta to značilo! Intuicija mi vrišti: “Nađi mu diplomu Stomatološkog fakulteta!!!” Evo i nje! U sredini, jeste da je u pitanju fakultet u unutrašnjosti, al’ Bože moj, ne može čovek u životu baš sve da ima… Nego, brine me ono podmlađivanje lica, nemoj da ovaj nešto pomeša, pa mi umesto anestezije da botoks! Jebo te, imaću vilicu kao King Kong!!!

Poče čovek da radi. Držasmo se nekako prvih sat vremena. Bila sam mirna, majke mi. Al’ kad mu je drugi put ispala plomba koju je trebalo da mi stavi, pripišalo mi se strašno, valjda od nerviranja. Pitam ja njega da l’ mogu u WC, on mi sav srećan dozvoli. Što je ovom laknulo, pitam se ja, neće valjda da pobegne iz ordinacije dok nisam tu! Kad se vratim, nađem ga da telefonira, priča sa kolegom oko moje plombe. Au, valjda ću ja izaći odavde normalna.

Završismo nekako i to. Kad sam ustala, mislila sam da ću biti najsrećnija na svetu kad mu vidim leđa. Isprati me čovek do ulice, valjda da bude siguran da neću da vrištim kad izađem. Naletimo na jednog mog drugara i ja mu, da napravim fazon, kažem: “Ej, evo imam super doktora!” A zubar će na to: “Neka, imam ja dosta pacijenata!”

Au! E, tako ti i treba, Jelena, budalo, kad juriš akcije i tretiraš sopstvene zube kao toalet papir. Nazdravlje!

Advertisements
1

Kad počneš da veruješ u čuda

Ako priča počinje u Beogradu 1989, verovatno mislite da neće imati srećan kraj. Ali, varate se. Ne mora da znači.

Zamislite jednu Draganu i jednog Azima koji imaju po 13 godina i odrastaju u vremenu kada je sve jednostavno, lako i kad nema razlika ni mržnje. A kad imate 13 godina i zaljubite se do ušiju, imate dve opcije: ili ćete se jednog dana toga sećati sa osmehom ili ćete želeti da zaboravite. E, pa može postojati i treća.

Njihova priča počinje u vreme kada su tek zakoračili u život, a nisu ni znali šta im on sve nosi. Započeti pravu vezu tako rano, nije uobičajeno. Ali je moguće. I tek kad je zaživelo, Dragana je sa roditeljima morala da se odseli u Kanadu.

Nije lako otići kad ste zaljubljeni do ušiju, a kad ste na drugom kontinentu ostavili sve za šta ste znali, jedino vam preostaje da sve zaboravite i krenete iz početka. Isto je i kad ostanete u zemlji u kojoj se sve raspada.

Godine su prolazile i oboje su živeli na svoje načine, ona bezbrižno u velikom svetu, on u Srbiji, u godinama u kojima je najteže bilo ostati na površini.

Vreme je prolazilo i Dragana se udala i dobila ćerku. Azim se odselio u Švajcarsku i oženio. U tom trenutku njihovi putevi bili su naizgled potpuno razdvojeni.

Posle dvadeset godina Dragana je poželela da ponovo čuje svoje prijatelje. Iako u braku i sa bebom, nešto je vuklo. Saznala je da je Azim daleko. Ipak je i to želela da zna.

Ali, sudbina ume čudno da rasturi i ponovo sklopi kockice u savršen mozaik. Ubrzo, Azim se rastao sa svojom suprugom i vratio u Srbiju. Dragana je posle saobraćajne nesreće izgubila supruga i ostala udovica sa malom ćerkom.

Posle godinu dana Azim je saznao da je Dragana obnovila veze sa svojim prijateljima. Klupko je krenulo da se odmotava, a nezadrživo kada su stupili u kontakt posle duge 24 godine.

Nestrpljivo su želeli da se sretnu i Dragana je posle četvrt veka sela na avion i došla u Srbiju. Iako je prošlo toliko vremena, nastavili su tamo gde su stali. To se osećalo u vazduhu svuda gde bi se pojavili, a ljubav su nastavljali preko Skajpa i Vajbera i ona je poželela da se zauvek vrati u Srbiju.

Dragana je došla opet, pa još jednom sa ćerkom i bilo je jasno da je nova porodica na vidiku. Tada je ostala i trudna i sve je počelo da dolazi na svoje mesto.

Pet meseci kasnije su se venčali. Izgledalo je kao da je izgubljeni delić slagalice pronadjen i kada je uklopljen, stvorila se savršena celina. Teška srca su odlučili da ipak  žive u Kanadi i Azim je ostao u Srbiji da čeka papire i gleda svoju trudnu suprugu preko ekrana i nada se da će ubrzo biti pored nje.

Dragana se porodila ovog leta i ona i Azim su dobili Leona, najsavršeniji poklon njihovoj ljubavi. Dokazali su tako da u životu ne postoji ništa što je nemoguće i da, ako nešto zaista mnogo želiš, ceo univerzum će pomoći da se to i ostvari.

Ja sam imala tu privilegiju da budem svedok njihove ljubavi od samog početka, pa do današnjeg dana. Bila sam i kuma na njihovom venčanju i drago mi je što sam ovu priču mogla da podelim sa vama.

A kad Azim bude dočekao dan da uzme u ruke svog sina i da konačno započne život sa svojom porodicom, neće postojati više nijedna prepreka na njihovom putu da budu potpuno srećni.