3

Kanjon reke Uvac – najlepši meandri Srbije

Na jugozapadu Srbije, između veličanstvene planine Zlatar, južnih ogranaka Zlatibora i zelenog Javora čas se zmijoliko uvija modra reka, čas se razliva u velika blistava jezera. To je Uvac, poznat po lepoti svoje neobične doline od koje zastaje dah.


Nekada moćan, viševekovna granica između Turske i Srbije, omeđen šumama u kojima su se nekada davno krili hajduci i prolazili zbegovi, danas je smiren i ukroćen.

uvac piroski
Ova reka jedinstvenih obala izvire u podnožju planine Jadovnik, u blizini Sjenice, tačnije na 560 metara nadmorske visine, ispod misterioznog “krova Srbije” Peštera.

uvac izvor
I čim se razbaškari u svom koritu, teče lagano, prostran kroz Sjeničku visoravan, kroz gustu travu ispod jarkog sunca.
A onda, čim se stopi sa svojom pritokom Vapom, koja i sama vijuga preko Peštera, njegov tok se menja.

uvac vapa serbia

Nailazimo na prvo akumulaciono jezero – Uvačko, ili kako ga stanovnici ovog kraja zovu, Sjeničko.

uvac sjenicko zlatarinfo
Uklješteno između Javora i Zlatara, na visini od 985 metara, ono je odmah posle Vlasinskog najviše u našoj zemlji. Nastalo je potapanjem kanjona i pregrađivanjem reke 1979. godine i izgrađivanjem brane Uvac. Tako je potopljen usek ovih neobičnih plavih voda, dubok i do 100 metara.


Od Rastoka, uz hidroelektranu Uvac, sada ukroćena reka vodi pravo do ostataka mosta na Žvalama. Iznad plave vode diže se samo jedan luk, ono što je ostalo od nekada vitkog trolukog mosta. Po obodima jezera još se vide obrisi starog carskog puta, koji je povezivao Dubrovnik i Carigrad i čijom su kaldrmom prolazili mnogi trgovci sa svojim karavanima. Nekada čuven, stari turski srednjovekovni most, građen od fino tesanog kamena, napušten je u srednjem veku i ostavljen ćudima moćnog Uvca. Krajem sedamdesetih, kada se tok reke pregrađivao, konzerviran je i sačuvan od daljeg propadanja, a potom potopljen.

uvac most na zvalama pester
Ovo je i mesto prirodnog rezervata beloglavog supa, ugrožene vrste ptica kojih je pre 20 godina ostalo samo sedam, ali nakon osnivanja Fonda za zaštitu ptica grabljivica 1994, sprečeno je njihovo izumiranje i danas ih ima oko 300, što predstavlja najveću koloniju ovih veličanstvenih letača plavetnog neba na Balkanu.

uvac bonvoyage
Beloglavi sup je oduvek bio simbol ovog kraja neobične lepote. Za njega se veruje da može da predskaže oluju, rastera oblake i predoseti loše događaje. Vekovima je pratio stada i pastire i prikazivan je uz slovenskog boga Velesa, zaštitnika stočara. Ne čudi zato što se nalazio na grbovima srednjovekovne srpske vlastele, pa i vladarske porodice Nemanjića.
Impozantnog leta i raspona krila čak 3 metra leti ispod oblaka nošen toplim vetrovima koji ga podižu u visine. Njegov kliktaj je neodvojiv od lepote kanjona koji kao da je daleko od sveta u kome svakodnevno provodimo dane. I pravi je čistač prirode jer nije lešinar, kakvim ga mnogi smatraju. On jede samo uginule životinje i na taj način ekološki za prirodu čini mnogo više od ljudi, koji je zagađuju.


I taman kad ga vidite da krstari preko neba, znate da će se jezero suziti i da će reka useći svoj neverovatan tok. Nekada davno napravila ga je rečna erozija i to tako što je korito bilo na većoj visini nego danas. Zbog ubrzanih promena u reljefu ono se spuštalo, ali ne dovoljno sporo da bi ga voda ispravila. Tako je Uvac probio svoj put kroz najmekše delove stena dok su tvrđi ostali i formirali prelepe duboke meandre.

uvac parksdinarides
Vodeni put pruža neverovatan osećaj prolaska kroz suženu obalu koji krivuda i pod uglom od 270 stepeni. Svuda okolo su strme litice visoke i po 100 metara i sve se stapa u kamen, vodu i visoko parče neba. Oštre krivine kojima kao da nema kraja izgledaju kao pravi lavirinti i negde su toliko uske da se jedva može proći čamcem. I svuda oko vode je beli kamen uglačan i ispran vodom, a iznad sivi i crni vrhovi tek ponegde prošarani rastinjem.

uvac pdvis
Pa kad se obala rascepi, kamen i krš sa retkom obraslom travom i pašnjacima i šumarcima u daljini daju prelive najlepših boja pod blistavim plavim nebom. A priroda u svom sjaju zablista pod padinama obraslim visokim jasenom, crnim grabom, a ponegde uz obalu belim brezama.


Iznad kanjona nadvisile su se litice sa čijih vrhova se pruža najlepši pogled na nestvarnu lepotu takozvanih “uklještenih meandara” nekada divljeg Uvca, koji kao svaka prava planinska reka uporno i marljivo dubi svoju obalu, na nekim mestima duboku čak i do 350 metara.


Na početku kanjona je i veliki viseći most koji jedini dopušta prelazak na drugu obalu. Visina sa koje se nadvija i svetlucava brza voda ispod njega u izmaglici čine čoveka poput ptice pa poželi da i sam ima krila i vine se ka nebu, u carstvo orlova i beloglavih supova.

uvac viseci most luvrhovi
Od vidikovaca na obalama prvi koji se izdiže je je Devojačka stena, nazvana po legendi u kojoj se devojka bacila sa nje u duboki bezdan zbog nesrećne ljubavi. Uspravna i stamena dominira predelom i svojom tamnom patinom na vetrovima i kišama šibanom kamenu ostaje da stoji, tajanstvena i ćutljiva. Sa nje se pruža veličanstven pogled na duboki kanjon i vijugavi Uvac.


A dole u dnu reka i dalje krivuda svojim putem. Na samoj sredini klisure, na poslednjem rtu krivudavih meandara iskrsavaju ostaci starog utvrđenja – Jerinin grad se ponosno uzdiže na litici. Na zaravnjenom platou iznad Uvca su ostaci nekadašnjih bedema koji prate liniju reke, pa su u obliku izdužene elipse. Jedan deo se diže uz stene, a drugi se obrušava ka bezdanu i vodi. A iznad svega, prkoseći vremenu, stoji kula nekadašnjeg grada.

uvac jerinin grad uvac
A ispod njega, kao dva skrivena oka, u kras su se zavukle pećine. Jedna je Ušačka, u koju se može ući čamcima, prepuna kanala, podzemnih dvoraca i pećinskih ukrasa, a druga Ledena, u koju se može i peške.

uvac ledena pecina politika
U njoj kroz ceo sistem dvorana povezanih strmim ponorskim kanalima nalaze se veliki beli stubovi sa plavičastim i crvenkastim nijansama, prelep pećinski nakit, izvori ledene vode i kosti pećinskih medveda starih i nekoliko desetina hiljada godina. Zanimljivo je da ove pećine imaju dva izlaza, jedan u selu Lopiže, a drugi na suprotnom kraju, baš ovde, u dolini Uvca.

uvac ledena androidvodic
I taman kad reka prestane da krivuda i umiri se, iznad nje se izdiže brdo Molitva, sa koga se pruža pogled od kog zastaje dah. Usečene zmijolike obale i reka koja u sebi hvata odsjaje sunca u čoveku bude strahopoštovanje prema prirodi i njenim čarobnim moćima.

uvac carolije rs
I Uvac teče dalje svojom klisurom, obalama prekrivenim stoletnim šumama prepunim medveda, risova i retkim billjkama, u zagrljaju sa svojom pritokom Veljušnicom. I sve je ovde podređeno prirodi i njenim zakonima.

uvac veljusnica b92

Samo je čovek izmenio tok nekada moćne reke i ukrotio je. Tako je nastalo sledeće akumulaciono jezero – Zlatarsko, i to šezdesetih godina dvadesetog veka pregrađivanjem Uvca kod Kokinog Broda. Tada je nastala i istoimena hidroelektrana, najveća zemljana brana u Evropi.

uvac kokin brod
Između planina Zlatar, po čemu je i dobilo ime, i Murtenice jedno je od najlepših u Srbiji. Njegove modre svetlucave vode napajaju Uvac, Vapa i Tisovica, ali i nebrojeno mnogo izvora i potoka.

uvac zlatarsko tripadvisor
U ovoj oazi mira i netaknute prirode čovek se najviše oseća povezan sa njom i uči da prima sve njene blagodeti, ali i da poštuje njene zakone. Između bistre vode, bujnog zelenila i modrog neba, između kliktaja ptica i mirisa svežine svako oseti da je pravi spokoj uz zemlju i vodu, onako kako zbog brzog i napornog načina života sve više zaboravljamo. I bar nakratko ovde se samo uživa kraj obale i talasave vode posute jesenjim pljuskom crvenog i žutog lišća, u mirisu oporog i slatkog dima nagorelih listova poslaganih u gomile, koji je kao miris cveća u proleće, pravi vesnik jeseni.

uvac zlatarsko superodmor
I dok list pada sa grane i tiho leprša u znak oproštaja od života i sve ih je više koji plove po plavoj vodi obasjanom sunčevom svetlošću, pitamo se kuda žurimo i zašto ne osluškujemo više svoje potrebe i spokoje u spajanju sa prirodom.

uvac zlatar lovesensa
A Uvac teče dalje. I opet je njegova snaga zauzdana i prekinuta, još jednom, na Radoinjskom jezeru, poslednjem akumulacionom u njegovom toku.

uvac radoinjsko jeyero gr carolije republike srbije
Ono je nastalo je pregrađivanjem reke u poslednjem delu toka, ka njenom ušću u Lim. I ovde je vodom ispunjen čitav kanjon koji meandrira između visokih krševitih obala.

radoinjsko portalsrbija
Ona se iz jezera sprovodi tunelom i kroz dve dugačke cevi dovodi do snažnih turbina hidroelektrane Bistrica, a odatle otiče u Lim. Time je poslednji put u toku izmenjen put reke i njena voda posle toga odlazi do hidroelektrane Potpeć.

uvac bistrica dlhe
Od sela Radoinje Uvac teče uskom veličanstvenom dolinom. Više ga niko ne ometa u njegovoj lepoti i on se posle dugog krivudanja i sputavanja moćne snage na kraju svog puta uliva u Lim, a zatim dalje, spojen sa njegovim hladnim vodama u nemirnu Drinu.

uvac - lim musicarenje
Uvac je reka koju je čovek mnogo krotio i koristio za svoje potrebe, da bi olakšavao svoj život i u tome je uspeo. Neki smatraju da je stvaranje veštačkih jezera još više ulepšalo ovu veličanstvenu reku. Ali, ipak, ma koliko čovek napredovao i naizgled upravljao prirodom, ona je uvek korak ispred njega. I nikad ne smemo da zaboravimo da je ona ta koja nas uči i u kojoj se kriju svi odgovori na naša pitanja.

uvac sjenicko superodmor

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: serbia, zlatarinfo, geolocation, pester, bonvoyage, parksdinarides, klubputnika, stazeibogaze, uvac, tripadvosor, superodmor, portal-srbija, musicarenje i kapitalmagazin, sa Fejsbuk grupe “Čarolije Republike Srbije i iz galerije fotografija B. Trajkovski, M. Milovanović, V. Mijailović i Piroški.

Advertisements
6

O blogu i blogovanju

blogovanje

Evo nove igre na “Blogerima”. A pošto ja jedva čekam takve zanimacije, požurila sam da mojoj dragoj Radi odgovorim na pitanja i prosledim ista novim igračima.
Pa, da počnemo:

1. Zašto ljudi pišu blog?

Pitanje naizgled jednostavno, u u stvari zahteva razmišljanje. Da uđeš u tuđe misli, pa ih pogodiš. Pa, pokušaću. Većina blogera verujem da u svet bloga ulazi bojažljivo, pa se lagano pušta među talase. Osećaj kad vidimo završeni tekst koji je pušten u svet je neverovatan – tu se skupi sve odjednom: i potvrda da to možemo, i da su konture misli u našoj glavi dobile oblik, i to vrlo lep oblik, i da priča postoji, i tu je, pred nama. Pa kad krene adrenalin kad priča ugleda svetlost dana i iščekivanje prvih komentara. Pa još ako su pozitivni, osećaj je neopisiv i neponovljiv. Svako ko je to jednom osetio, verujem da želi ponovo. A ko ne bi želeo? Ima li šta lepše od osećaja da nam zaista dobro ide u nečemu što radimo i u šta ulažemo sebe.
Sem ovoga, sigurna sam da pišu da bi od zaborava sačuvali neke misli, osećanja i lepe dane iz života, da ispričaju tužne i potresne sudbine. Pišući, sa rečima oko sebe i čitaocima, ljudi nikada nisu sami. Pišu da bi bili čitani i da ispune očekivanja onih koji ih prate i poštuju njihov rad. Pišu da bi ostavili iza sebe nešto što nikada neće nestati.

2. Kako sam počela da pišem blog

Do pre godinu dana nisam ni znala šta je to blog. A onda sam videla priče moje školske drugarice Marijane i uživala u čitanju. One su bile specifične, zanimljive, ispričane na gorak način, ali protkane humorom i nadom da će ipak sve biti dobro – na način kako to samo žena ume. Pored priča, otkrila sam i blogerski svet, sve one koji su je čitali i hvalili i pomislila kako to mora da je dobar osećaj – biti među ljudima koji su slični tebi i koji te razumeju. Napišeš nešto dobro i hvale te oni koji i sami dobro pišu. Pa što da se ne oprobam i ja?
Moji prvi tekstovi podsećali su na njene, bila je moj pravi uzor. Kasnije sam pustila “njenu suknju” i počela da pišem različitim stilovima i “opipavam puls” publike šta je ono u čemu sam najbolja.

3. Šta me svih ovih godina drži u blogerskom svetu

U blogerskom svetu sam tek godinu dana, ali usudiću se da kažem da je postao deo mog života. Navika ili potreba, tek postao je deo svakog mog dana. Svakodnevno čitanje drugih blogova uči me svemu i svačemu, i kako se piše i kako blog treba da izgleda, kako se gradi priča, pa do toga kako se postavljaju fotografije i gde ih pronaći. O temama da ni ne govorim – toliko puta se iskreno iznenadim kako blogeri oko jednog malog detalja stvore čitavu priču, kako pletu stihove, kako se pred mojim očima razvijaju i postaju bliski pravim velikim piscima i grade svoj prepoznatljiv stil. I poželim da i ja postignem isto.
Bilo je dana kad sam bila tužna, a pisanje mi je oteralo tugu. Bilo je dana kad sam bila uplašena, a priča mi je oterala strah. Bilo je dana kad sam bila veoma srećna i tu sreću sačuvala da ne izlapi utkavši je u redove svog bloga. Pa sad kad poželim, skrivenu mogu tu da je nađem, pa mi opojno zamiriše kao parfem kad se otvori bočica.
Bilo je saveta blogera iz kojih sam naučila više nego u celom životu. Bilo je dana kad niko nije razumeo moje pisanje, a među blogerima sam srela ljude slične sebi.
Eto zato sam u blogerskom svetu – srećna, sigurna, spokojna – među svojima… ❤  🙂

E sad, dalje idu, dalje idu…
Blaženka
Nena
Marijana

🙂

10

Profesorka haosa

messy

Nije lako biti profesor. O ne, nikako. Svako ko je samo jednom pokušao nekoga nešto da nauči suočio se sa ovim saznanjem. Ali, svako ko ima znanje, ali i talenat, može lako da zaplovi kroz te vode.
Nije lako ni postati profesor. Upišeš fakultet koji voliš i misliš to ti je sve. Ma, nikako. Biće tu onoliko napornih dana. A još ako naletiš na stvari koje ti ne leže, eto belaja.
Mene taj belaj uhvati na samom kraju. Poslednji ispit, gramatika do tančina. A naš jezik zajeban da crkneš. Pa hajde sve to strpaj u glavu, i kako ne i kako da i zašto ne i zašto da, a ponekad i da i ne. Divota! Al’ znam ja, kad sam savladala akcente, zapevajući po kući od ujutru do uveče i engleski, konverzirajući sama sa sobom danima, savladaću i svoj jezik. I uspe mi. Al’ jedan deo ne ulazi u glavu kao da su mi dali da rešim zadatak iz fizike, a ja gledam ko tele u šarena vrata.
Vidim ja neće to na dobro da izađe. Pa neću valjda na kraju da posustanem? I odlučim tako da napravim presedan u svojim principima i uzmem jedan privatan čas.
Preporuči mi drug jednu koleginicu, već diplomiranu, kao vrsnog stručnjaka za gramatiku i sintaksu. Veliki, kaže, drugar (uh, što mi je to važno!) i sve će da me nauči. A i jeftina – za jednu crvenu čuda ima da napravi. Dobro, kažem ja, šta se mora nije teško. I zakažem. Sve se lepo dogovorimo, samo mi ona na kraju reče da kad budem došla da kucam umesto da zvonim i da se ne uplašim što će da zalaje pas. Daleko bilo da se ja plašim psa. Pa, mene psi po ulici prate koliko se volimo i nema tog kog ja ne pomilujem u prolazu.
Elem, dođe i taj dan. Odem ja to popodne u radikalski kraj, unapred obaveštena da nema ni kanalizacije ni osvetljenja, pa jebem li ga, nekako ću se snaći i preživeti. A i nije velika žrtva kad si do takvog stručnjaka stigao.
Uspem ja nekako da pronađem zgradicu, prođem kroz neke budžake i nađem tražena vrata. Moram da priznam da sam stigla deset minuta ranije jer sam pošla rano, nemajući pojma koliko će mi vremena trebati za dotičnu vukojebinu. Svejedno, pokucam po dogovoru (na licu mesta otkrijem da je razlog za to jer nema zvona) i iznutra me dočeka lavež čopora.
Zabrinem se ja pomalo, al’ više jer mi niko ne otvara, a psi unutra kao da se kidaju. Jebote, šta će od mene da ostane ako me se dočepaju…? Odjednom čujem kako neko polako otključava i viri. Devojčica, iza koje psi sa iskeženim zubima pokušavaju da dođu do mene. Ja se šokiram, ali još više kad me dete pozva da uđem! Ko bre da uđe?! Nikad nisam bila sklona samoubistvu…
Ne, ne, kaže ona, to je normalno i smiriće se kuce čim uđem. A i očekuju me. Ja, idiot po prirodi, uđem u ovu suludu situaciju i dočekaju me dva iskežena psa koja skaču kao pomahnitala po celoj prostoriji i laju na mene do iznemoglosti i jedan koji drhti ispod stola. Ono jadno dete pokušava da ih odvuče u drugu sobu, u jednom trenutku pade preko nekih papuča, a ja da izvučem situaciju, njima kao cici-mici, da ih otkravim. Ma kakvi, da me iskidaju.
Stojim pored nekog stola pitajući se gde mi je profesorka i da nisam pogrešila stan. Oko mene kao da je pala bomba, mala kuhinja u koju sam s vrata ušla je u neviđenom haosu, a psi upravo cepaju neke jastuke po podu i rasipaju sitan suđer na sve strane, valjda da se isprazne.
Kad odjednom, izađe moja profesorka polugola iz kupatila, a za njom i mužić, njoj do ramena, sav isprepadan. U jebote, prekidoh ih na gomili. Bi mi žao, valjda im naišlo, pa mislili da imaju vremena, a ja ih zeznula jer sam poranila.
Pomalo nezadovoljna zbog mog prisustva (valjda sam presekla uživanje u kadi) upozna me sa psima. Neša i Aca ne vole nepoznate ljude, a Bela se od stresa što sam ušla upravo ispovraćala, reče mi jetko. Vidim ja da se malo izrigala i na moje patike, al’ gde smem da kažem, ima svi da me iskidaju na gazdaričin mig.
Šta ću, kad sam već došla, daj da odradimo taj čas, pa da ja bežim od ove menažerije. Mužić odvede pse u drugu sobu, a ja sklonih sa stolice njenu garderobu i jedan ljubičasti brushalter i sedoh da radimo. Al’ ona bi malo da priča sa mnom, valjda hoće da se upoznamo. I sve što joj kažem, ona mi kontrira. I sve je to mnogo gore nego što se meni čini, kako ako mislim da ću lako diplomirati, varam se jer je Filološki najteži fakultet na svetu, kako je ona bila stalno ometana od strane profesora, koji su pokušavali da joj uvaljuju klipove u točkove, ali se ona, i pored toga, nadljudskim naporima podizala kao Feniks iz pepela i uvek bila najbolja, diplomirala sa najvišom ocenom i još mnogo sličnih sranja.
Vidim ja odmah s kim imam posla. Ih, pa ja sam godine provela na fakultetu i na metar umem da nanjušim hejtere koji piju krv studentkinjama sa razrogačenim očima od straha i nesigurnosti. Prošla sam i ja svoje lekcije sa takvima, nego, rekoh da radimo mi umesto da gubimo vreme.
Počesmo, al’ ona mi sve čita iz knjige umesto da mi objasni na primerima. Izvučem ja papir da vežbamo konkretno, a ona mi sve gleda pozadi rešenja i ako nešto pogrešim, ona se čudi koliko ja ništa ne znam. O sunce ti jebem seljačko, pa i sama sam mogla kući da varam i prepisujem, najbolje da me i ti zajebavaš i to za crvenu.
Natezazmo se tako čitavih 45 minuta. Pogodili smo se za sat, pa ja teram do kraja. Al’, sutra malo. Izađe mužić iz sobe, izvede Nešu i Acu, koji zauzeše položaje da me nadgledaju i poče pored nas da prži neke tako ljute kobasice da mi zasuziše oči. Vidim ja da se ovi lajavci oblizuju, pa ako im budem odlagala ručak, progutaće i mene, a i mužić ogladneo, pa mi (in)direktno daje do znanja da je vreme da se pokupim i da idem jer oni bi da jedu.
Popizdim ja tu u sebi jer mi je svaka druga opcija opasna po život, izvadim teška srca onu crvenu i predam je uz neizrečene kletve, drvlje i kamenje. Uze ona pare, svi postaše odjednom ljubazni, čak i Aca i Neša. Bela mi je ionako tokom celog časa lizala povraćku sa patika i ja izađoh u mrak, jer, sećate se, radikalski kraj bez kanalizacije i osvetljenja, a u međuvremenu palo veče.

Epilog

Kod kuće sam sama naučila ono što kod nje nisam. Položila sam ispit u narednom roku bez ikakvih problema i ubrzo diplomirala.
“Profesorka” je položila isti ispit i diplomirala posle mene, zahvaljujući čemu sam shvatila da je i ovo zbog čega sam došla znala slabije od mene.
Naučila sam da ne dolazim ranije na dogovoreni sastanak.
Ne znam da li je poradila na higijeni svog doma, ali ako budete čuli da se u našem okruženju pojavio tifus ili šuga, ja ću znati odakle je pošlo. A sad ćete znati i vi…

2

Belocrkvanska jezera – sedam dragulja vojvođanske Venecije

belocrkv bela crkva1

U velikoj Belocrkvanskoj kotlini, omeđenoj Vršačkim planinama i gorostasnim Karpatima, nalazi se velika varoš. Sa svih strana je obgrljena rekama. U daljini se plavi Dunav, a izbliza su je obgrlili Karaš i Nera. I baš tamo gde se Nera širi, pa polako spušta i pretvara u bare sa velikim lokvanjima, dremljivo leži Bela Crkva.

Bela Crkva Panorama
Ovaj živopisni gradić ime je dobio po staroj beloj crkvici na koju su prvi doseljenici naišli. Prelepih živopisnih pejzaža, zelenih bujnih parkova, otmenih baroknih fasada, tradicionalnog Karnevala cveća i dobrih vina, Bela Crkva, zbog svoje neobične lepote prozvana “vojvođanskom Venecijom”, kao mali raj odudara od ravnica i nepreglednih polja žita južnog Banata.

belocrk nera fotografijesrbije
Ali ono što je čini još lepšom i daje posebnu draž jesu jezera koja su se ugnezdila na njenim bujnim zelenim poljima. Ima ih ukupno sedam i ne zna se koje je lepše sa svojom prozirno čistom i zelenom vodom, koja se kao kristal presijava na suncu i bujnim obalama prekrivenim cvećem i drvećem, koje u svako godišnje doba preliva svoje nežne boje u odblesku plavetne površine.

belocrkv iserbia
Sva ova jezera su veštačka. Nastala su zbog eksploatacije šljunka sa dna Panonskog basena još početkom 20. veka. Njihova prozirna voda crpi se iz arteških bunara i podzemnih izvora, otud čistoća i bistrina.

belocrkv bela crkva
Ako im se približite, moguće je videti bogat riblji svet koji živi u plavetnim dubinama. Ovde ćete naći i smuđa, i šarana, i soma, amura i štuku. Pravi mali raj za ribolovce, koji svake godine oraganizuju Lov na soma kapitalca i pokušavaju da obore rekord iz davne 1957, kada je som od 68 kilograma i 2,5 metara bio pravo čudo.

belocrkvanska banaterra
Jezera su različite veličine i dubine, ali im je svima zajednička prelepa plava boja koja se lagano mreška pod tihim povetarcem.
Glavno jezero je najbliže Beloj Crkvi. Ono je i najstarije i od njega je počelo izvlačenje šljunka. Danas je najpopularnije za odmor i opuštanje, pa ležati na obali i posmatrati kako se bele jedrilice klobuče nad talasima nošene vetrom, nosi sa sobom dah leta i vrelih dana kada nas priroda svojom toplinom najviše otvara ka sebi.

belocrk glavno
Pa i kad dođe jesen i zažuti se lišće drveća uz obalu, ono kao da tiho šumi u svom spokoju i čeka nove sunčane dane da oko sebe začuje veselu graju.

belocrk glavno1
Vračevgajsko jezero je leti takođe ispunjeno veselim pljuskanjem talasa kupača. Ono je posebno jer ima ostrvo koje kao maleni brod stoji uz obalu i povezano je sa njom drvenim mostom. Na njemu drveće baca veliki hlad pa nema ništa lepše sakriti se od jarkog sunca i posmatrati čamce kako plutaju po mirnoj vodi koja se svetluca pod sunčevim zracima.

belocrkv
A kad odu svi kupači i cela priroda se obavije tišinom, samo tihi zvuci alasa i njihovih čamaca remete mirnu površinu poput ogledala.

belocrk vracevgajsko
Šljunkara je najveće jezero. I ono je puno života u toku letnjih dana. I ono ima ostrvo, ali i mnogo skrivenih uvala netaknute prirode. A voda među vrbama koje sa obale spuštaju svoje duge tužne grane u samu vodu, tiho šumi i mami na san, sladak i okrepljujuć, kakav samo priroda ume da napravi kad nas uspavljuje svojim nežnim zvucima.

belocrkv sljunkara listribolov nenad janjicijevic
Pravi mali raj za alase predstavlja Šaransko jezero. I samo mu ime kaže da kao da je predodređeno za ribolov. Oaza mira usred plave vode i visokog zelenog drveća, čini ga pravim biserom među jezerima Bele Crkve.

belocrkv saransko obidjisrbiju
Novo jezero se usamljeno talasa među bujnim drvećem. Zakoni prirode, koja je ovde neometana od strane čoveka, prave burne događaje u biljnom i životinjskom svetu. I samo naizgled je sve mirno. Ispod površine ribe plivaju i povremeno remete površinu vode ne bi li ulovile ponekog insekta, barske kornjače lagano se gegaju po mokroj obali, gladne rode preleću, željne dobrog ručka, dok poneka čaplja strpljivo čeka svoj ulov. I dok uz obalu šume visoki platani, jasenovi i breze, sva priroda buja u svojoj lepoti.

belocrk novo jeyero bela crkva
Oko Malog jezera biljke su napravile svoje carstvo. Zelena voda koja zadire u ševare i visoku travu bruji od života pod njom. I samo on narušava tišinu koju pokatkad prekine kreketanje žaba ili tiho šuštanje trske koju pravi skrivena ptica.

belocrkv malo jezero bela crkva
I tako kroz godine, od proleća kad se sva priroda budi i rascvetava, preko vrućih leta punih života, do jeseni i tihog umiranja prirode, do zime i njene tišine i hladnoće. Pa kad sa istoka zaduva košava, koja nosi vedrinu nebu i studen zemlji i raznosi tanak sneg koji je samo poprašio polja, sva priroda spava, zamotana u svoju tihu izmaglicu i čeka novo buđenje i nova rosna jutra. Pa i jezera, ljuljuškaju se sa svojim hladnim vodama i sanjaju o sunčanim danima i brujanju života na svojim obalama.

belocrk sljunkara pinterest

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: fotografijesrbije, belacrkva, iserbia, banaterra, listribolov, obidjisrbiju, pinterest i iz galerije fotografija Milana Uljmanskog i Nenada Janićijevića.

10

Priča o starom kredencu

kredenac tviter

One godine kada se gospođica Olga udala za gospodina Mišu, beogradskog hotelijera, preselila se iz Niša u Beograd i sa sobom u miraz donela veliki zeleni kredenac. U njegovoj velikoj kući, koju je tek kućio zbog svoje mlade žene, on je našao počasno mesto u kuhinji.
Sjajan od laka kojim je bio premazan, zeleneo se naspram belog zida i zlatnih šara u obliku cveća. I sada već gospođa, Olga ga je brižljivo punila sitnicama koje je ponela sa sobom i koje je dobila na dan venčanja. Na njegove police postavljala je okrugle miljee od čipke koja je ličila na penu, a koje je sama isheklala u danima kada se tek pripremala za udaju i, kao i sve devojke, volela ručni rad.
Svaku stvar je pažljivo brisala i ređala: tanke porcelanske šolje za čaj sa ružičasto oslikanim ružama, bokal sa čašama od matiranog stakla, male čaše za rakiju, čaše za vino od izrezbarenog češkog kristala i servis šoljica za kafu, koje je nasledila od svoje bake. Zatvarala bi vratanca od jednog dela kredenca i kroz staklo išarano belim figurama gledala kako sve blista. I fioke su bile pune escajga, kuhinjskog pribora, pa čak i kutijama sa iglama i koncem. U zatvoreni deo poređala je pozlaćeni servis za ručavanje za dvanaest osoba, da se čuva za slavu. Za kraj stavila je veliku petrolejsku lampu, a na vrh dunje da zamirišu po celoj kuhinji. Kolače koje je ispekla za muža prekrila je krpom i dok je tiho kucao sat na kredencu, sela da čeka da dođe s posla.
Svakoga dana čekala je tako gospođa Olga pored svog kredenca da joj dođe muž. Dane je provodila kao i svaka domaćica, spremajući ručak i kuću, sedeći u bašti i uživajući na suncu. Ali kad god bi joj bilo teško, dolazila bi do kredenca i dodirivala ga je. On je najviše podsećao na kuću i devojaštvo.
Tako su prolazili dani. Gospođa Olga je i sama jednog dana uvidela da neće imati dece. Krupna žena, puna snage, neostvarenih materinskih želja, tiho je plakala sedeći za stolom u kuhinji. Ugledala je svoje tužno lice u staklu kredenca i uzdahnula. Znala je da mora dalje stegnutog srca, da podigne glavu i nikada svetu ne pokaže svoju bol.
Bila je srećna kada je muž dozvolio da svog sinovca Mitu dovede u grad da bi ga školovali. I on je želeo da bar sa nekim podeli ono što je stekao. Tako je kuća ipak dobila novog stanara, mladog momka koji je ljubopitljivo gledao lepotu tečine i tetkine kuće i osetio se kao u svom domu jer ga je tetka Olga volela kao svoje dete. Često mu je pričala kako je zeleni kredenac kao neka spona spaja sa bezbrižnim devojačkim životom i sa toplim i mirisnim Nišem. I on je tugovao za svojim zavičajem, pa je i sam umeo često da se zagleda u blistava stakla koja su ga podsećala na majku.
Godine su prolazile. Dečak je završio školu, pa i fakultet i došlo je i vreme za ženidbu. Gospođa Olga i gospodin Miša radovali su se na svadbi kao da su oženili rođenog sina. Opet je zablistala kuća, iz zelenog kredenca, svog ispoliranog i svečanog, izvukli su se najfiniji tanjiri i srebrni escajg, gostilo se i radovalo.
Mita je svoju mladu ženu doveo u tetkinu i tečinu kuću. Tu se začuo i prvi plač beba kada je nevesta posle godinu dana donela na svet dva dečaka. Nije bilo srećnije od gospođe Olge. Privila je decu na grudi i prvi put osetila sreću i tugu izmešane u svom srcu noseći u rukama ta mala nežna bića. Kredenac je sad bio pun flašica sa mlekom i malih kašičica.
Brzo su se deca svojim sitnim ručicama hvatala za njegove ručke i propinjala da dohvate staklo sa belim šarama. I svi su se smejali i uzimali ih u naručje da vide sve te drangulije po vitrinama i mirisne dunje na vrhu kredenca.
Došla su onda i neka teška vremena. Zvečala su stakla kredenca od bombardovanja jednog ranog aprilskog jutra kad je grad padao kao kula od karata. Njihova kuća ostala je cela, ali su vremena koja su dolazila bila su strašna i neizvesna.
Često je gospođa Olga krišom plakala kod svog zelenog kredenca. Ponekad nije imala šta ni da kupi i nahrani svoja dva mala unuka. Ali nije dala da vide kako je nemoćna. Krupna, jaka žena nije smela da plače. Morala je da nađe izlaz iz svake tuge. A kad je Mita počeo da radi i donosi novac, bila je mirna, ali je stalno strepela jer je njegov posao bio tesno povezan sa onima koji su okupirali zemlju.
Kada je četiri godine kasnije došlo oslobođenje, narod je slavio po ulicama. Tog dana umro je gospodin Miša. Gospođa Olga, tužna i slomljena od bola, tiho se u sebi opraštala od svog dobrog muža. Znala je da ništa više neće biti kao pre. Iako je izgledalo da dolaze bolja vremena, ona je osećala kao da se za nju život završio.
Jednog jutra, kada je, tek pošto je sahranila muža, u svojoj crnoj svilenoj haljini sedela pored svog kredenca, došli su neki ljuti ljudi i odveli Mitu sa sobom. Sudilo mu se jer je tokom okupacije radio posao zbog koga je bio prinuđen da sarađuje sa neprijateljem. Gospođa Olga je za svega nekoliko dana doživela dva teška udarca.
Ostali su bez ičega, a ona je morala da brine o snahi i dečacima, koji su sada već bili veliki i svojim ogromnim uplašenim očima gledali je kao da od nje zavisi sve. Onako snažna, odlučno je ustala, obrisala umor i strah sa lica i odlučno izašla iz kuće. Danima je obijala pragove raznih institucija novoproglašene države i pokušavala da pomogne svom sinovcu. Jednog dana, kada je nada skoro napustila njenu već iscrpljenu dušu, uzela je pozlaćeni escajg za dvanaest osoba iz fioke kredenca i prodala ga ne bi li kupila hranu i spasila svoju porodicu.
Kada je posle godinu dana Mita došao kući, gospođa Olga je pala u krevet. Nije imala snage ni da se raduje, iscrpljena od borbi za njegov život i dovijanja kako da porodicu spasi od bede. Posle dva dana umrla je u snu i osvanula sa blagim osmehom na licu. Mita je gledao i znao da je konačno srećna i bez briga, sa svojim mužem.
Kada je gospođa Olga umrla, boja na kredencu dobila je neku neobičnu tamnu patinu. Nije više bio onako čiste zelene boje, poput mlade trave na prolećnom suncu. Mita je mislio da je već star i da je boja izbledela.
Ali i on je sve češće sedao pored njega i posmatrao kako sunčevi zraci probijaju tamni bršljan po zidovima bašte i žbun velikih ružičastih hotenzija i padaju na zeleni kredenac. Sada već tamnije boje, samo je u tim trenucima bio sjajan kao nekada. I Mita je, kao i on, postajao taman. Sve mu je bilo oduzeto, i čast, i vera u bolje sutra i stalno se presabirao u svojoj glavi gde je pogrešio i da li je postojao neki drugi način da nahrani svoju porodicu i izbegne tužnu sudbinu.
I godine su prolazile. Mitini sinovi su odrastali i poženili se. Svako je otišao na svoju stranu, u svoj život. Dolazili su da obiđu roditelje i posede u toploj kuhinji pored starog zelenog kredenca, da popiju kafu iz starih šoljica za kafu koje je gospođa Olga nasledila od svoje bake. A onda bi ih Mita otpratio do kapije i dugo gledao za njima kada bi odlazili.
Jednog toplog leta kada je Miti umrla žena, i sam je znao da mu nije još dugo ostalo. Bio je tako sam, star i nemoćan u toj velikoj i hladnoj kući. Mrak iz njenih ćoškova kao da mu se rugao da će uskoro doći dan kada će ga povući za sobom u tamu.
I sve češće je Mita sedeo na staroj stolici u svojoj bašti i gledao sunce preko zida prekrivenog bršljanom. I sve češće je sedeo uz stari kredenac i sećao se svoje tetke. I sve češće je pričao sa kredencem. I stalno mu je govorio: “Eh, ti i ja nismo više ni za šta. Ja ću na onaj svet, a ti za potpalu”.
Jednog hladnog zimskog dana, kada je košava šibala kroz ulice grada, poslednji put je Mita sklopio oči. Otišao je tiho i neprimetno, kao da je i sam želeo da se skloni od ljudi koji su mu oduzeli sve što je bio, kao da ni svojim najbližima nije hteo da bude na teretu.
Posle nekoliko dana sinovi su došli da raščiste očeve stvari. Bilo ih je puno i nisu znali šta bi sa njima. Razdelili su vredne i sačuvali sve što ih je podsećalo na oca. Samo sa starim kredencem nisu znali šta će.
Jednog popodneva uz škripu kapije ušao je amalin iz ulice. Ponudio im je stotinarku za stari kredenac. Pristali su i on ga je odneo. Sa njim je iz te kuće otišao stari duh gospođe Olge, gospodina Miše, Mite i nekih davno prohujalih vremena.
Te zime amalinova deca su se grejala u toploj sobi. Nacepana drva samo su još ponegde imala zelenu boju sa tamnom patinom. I Mita je bio u pravu: svako na kraju zna šta mu je sudbina namenila…

kredenac

0

Planina Cer – slavno srce Srbije

cer1

Na severozapadu Srbije, okružen Mačvom, Pocerinom i Jadrom, izdužio se Cer u svom zelenilu. Iako ga jesen već rumeni, još se otima hladnim noćima i polako menja svoje ruho. Ali neće moći još dugo, uskoro će potpuno požuteti lišće njegovih stoletnih bukava, hrastova i cera i ponovo će priroda okrenuti još jedan krug neminovne smene godišnjih doba.

cer4
U nekim veoma davnim vremenima Cer je bio jedno od ostrva Panonskog mora, pored Fruške gore, Slavonskih i Vršačkih planina, pa kad je ono oteklo dolinom Dunava, ostao je da se ponosno uzdiže nad plodnom, zelenom zemljom.
A da je sav prekriven bujnim šumama i samo mu ime kaže. Dobio ga je po stablima cera, kojih ima najviše na ovoj planini raskošnih prirodnih lepota. A oni koji vole legende i stare priče reći će da se zove po rimskoj boginji Cereri, božanstvu plodnosti i zaštitnici žita.

cer coolpictures
I to ne treba da čudi. Rimljani su na ovoj planini imali silna utvrđenja, otkrivši njen izuzetan strateški značaj, sa koje su nadgledali celu Posavinu i Srem. Otud ostaci nekadašnjih tvrđava i kula.
Kad krenete da istražujete Cer, put će vas naneti na mnogo važnih istorijskih mesta. Ona iz starijih vremena nose pečat legendi. Veruje se da je na ovoj bujnoj planini postojalo mitsko biće, car Trojan, koji je imao pet kćeri: Kosanu, Koviljku, Soku, Vidu i poslednju, kojoj niko nije znao ime. Po svakoj od njih je jedan grad dobio ime. Koviljkin se nalazi kod Banje Koviljače, Vidin iznad sela Lešnica kod Loznice, Sokin kod Ljubovije, a Kosanin je na Ceru, kao i grad cara Trojana.
A zapravo, sve ove tvrđave su nekada bila rimska utvrđenja. Danas se na Ceru vide ostaci Trojanovog grada, podignutog u 3. veku, tačnije ostatak od onoga što je nekada bio odbrambeni zid.

cer trojanov
Nedaleko odatle bio je i Kosanin grad, a sada su tu ostaci utvrđenja podignutog u 4. veku, kula osmatračnica i odbrambena kula, koji je, spojen rimskim putem, branio rudnike i cerska sela od varvara. A otkrivši arheološko nalazište Konjuša, utvrđenje podignuto u 5. i 6. veku, koje je izgrađeno ne bi li se obnovila granica Vizantije, koja je branila carstvo od napada varvara, jasno je zašto je ova planina bila toliko važna.

cer kosanin grad
I put nas iz ovih starih prohujalih vremena vraća u sadašnjost, pa uz lepote prirode pored planinarskog doma “Lipove vode” sve do najvišeg vrha Cera, Šančine, visokog svega 689 metara. Iako visina nije mnogo velika, sa njega se pruža veličanstven pogled na zatalasanu Pocerinu, ravnu Mačvu i zelene prelive Jadra i sve do Save i nemirne Drine. Padine planine sa bujnim šumama i životom koji bruji u njima, a u samom dnu rasuta sela i bele kuće kao razbacane kutije šibica. A blago jesenje sunce titra kroz svež i čist vazduh. Baš je lepa priroda i sav život u njoj!

cer vidikovac
I teško je verovati da je nekada, baš na ovom mestu besneo rat i velika bitka, u kojoj su ljudi gubili živote. O tome svedoči, kada se spustite niz padine ove slavne planine, Tekeriš, mesto hrabrosti i neustrašivosti srpske vojske u srcu Jadra sa spomenicima »Srpskim junacima«, posvećenim Cerskoj bici, jednoj od najpoznatijih u Prvom svetskom ratu, koja se odigrala u avgustu 1914. i u kojoj su naši vojnici porazili Austrougarsku, koja je u Srbiju nadirala preko Drine. Tu je muzej ispred koga stoje biste čuvenih vojvoda srpske vojske: Živojina Mišića, Petra Bojovića, Stepe Stepanovića i Radomira Putnika, ali najjači utisak ipak ostavlja veliki beli spomenik, napravljen od cerskog granita, na kome je ostavljena snažna poruka svima onima koji su svoje živote ostavili na ovom tlu: »Vaša dela su besmrtna«. Na vrhu je orao koji u kljunu drži lovorov list – simbol moći i pobede.

cer-spomenik
I nije to sve što o istoriji tiho šapuće ova planina. Na njenim severnim padinama su manastiri, čuvena Čokešina, za koju se smatra da je podigao Miloš Obilić, koji je i sam rodom iz ovog kraja, iz sela Miloševo. I u njegovoj blizini se odigrala jedna slavna borba, Boj na Čokešini, tokom Prvog srpskog ustanka 1804.

cer cokesina svetdimitrije
Tu su i najstariji manastiri ovog kraja, prelepa Radovašnica i Petkovica, podignuti još u doba Nemanjića.

Manastir-RADOVASNICA-osvestan-foto-B.Backovic-220
I učiniće vam se da nema kraja slavnoj istoriji Cera. I nema jer se zauvek pamti, ali ona u svojoj tišini ne krije samo slavne dane već i prirodu koja, neoskrnavljena čovekovim prisustvom, diše i blista u svoj svojoj lepoti.cer5

I nije bitno da li ćete udisati miris šume i paprati dok hodate po već opalom lišću koje pravi žutosmeđe ćilime, da li ćete među njima videti skrivene pečurke ili čekati proleće da berete šumske jagode, borovnice, kupine i lekovito bilje i legnete na livadu punu raznobojnog cveća dok vas zemlja greje svojim toplim nedrima, ovde možete samo da uživate.

cer cvece
I dok u tihom spokoju čujete kuckanje detlića, nežni cvrkut ševa ili kliktaj orla mišara, koji preleće preko neba koje polako tamni, ovde ćete shvatiti koliko volite prirodu i koliko ona voli vas.

cer reke

Sa svakim svojim leptirom koji drhti na cvetu, sa šumom reke koja se žuboreći sliva niz planinske padine i pocerske bregove da odnese život plodnim poljima, na kojima život kipti u svojoj snazi i lepoti.

cernica reka
I najlepše što za sebe možete da učinite je da s nekog od mnogobrojnih vidikovaca posmatrate kako se suton lagano prikrada Ceru i svim poljima i brdima ispod njega, a sunce na zapadu lagano izdiše. Pa dok se sve tamniji oblaci po ivicama žare kao nekom velikom vatrom, stiže nam jesenja noć. Nosi sa sobom tamu, kao veliku crnu zavesu koju lagano spušta nad planinom. I sve drhti i sprema se da zaspi u vlažnoj noći punoj mirisa zemlje i opalog lišća. I u toj opojnoj svežini gube se poslednji treptaji sunca. Priroda je otpratila još jedan dan, i dok sve umiruje i sprema za počinak, ostavlja nas da se divimo svim njenim bojama i čudima, od kojih smo najveće upravo mi sami.

cer zalazak

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: svetidimitrije, coolpictures, eparhijasremska, iz galerije slika Nikole Đokića i Saše Dragojevića, kao i sa Fejsbuk grupe “Dobrodošli na Cer”

22

Agresija za doručak

agresivnost

Ustanem ja jedno jutro, lep dan, pozdravim sunce, skuvam sebi jednu šolju čaja i sednem za kompjuter. Znam, znam, greška je od ranog jutra blejati u računar, ali šta ću.
Odem tamo-‘vamo i na kraju, po običaju, završim na Fejsbuku. Gledam šta ima i na jednoj jezičkoj grupi drznem se da primetim grešku u članku novinarke časopisa koji cenim, a u kome je hvalila skromnost Jelene Đoković, koja je obišla neku siromašnu decu, a koja su je zapitala gde joj je limuNzina. Da objasnim, da ne bude nedoumica: grupa se i bavi gramatičkim i pravopisnim pravilima i pogreškama i vrvi od slika na kojima se ogleda nepismenost u svim sferama života.
Elem, to je bila moja greška dana. Frenetično mi se nakači izvesni “gospodin”, koji odluči da ceo dan posveti tome i nauči me pameti zbog drskosti da prokomentarišem novinarkin gaf. Pošli smo od toga da patim od kompleksa više vrednosti i da umišljam da sam učena više od dotične koja je napisala članak. Ja, budala, upadnem s njim u diskusiju, ne štedim reči, ali raspravu držim na višem nivou. Čačnem ga, izgleda, u žicu pitanjem zašto ga toliko pogađa moj komentar, kao da je on sam pisao taj tekst. Čova se sve više raspaljuje i kreće ozbiljno da me vređa, optužujući me da sam jezička neznalica i da nemam argumente kojim bi mu se suprotstavila.
Vidim ja da se sakuplja i “publika”, pa ima čak i navijače. Nemam pojma koji padavičari mogu da ga podržavaju jer jasno je kao dan da brani neku nepismenu rođaku, ženu, ćerku, devojku, švalerku, jebem li ga. To ga valjda osililo i što sam ja smirenija, on divlja za trojicu. Pa kad pobesne, ispljuva me na mrtvo: i da ne znam ništa o jeziku i pravopisu, i da sam tobože jezički stručnjak, a zapravo sam snob i »lingvistički ekvivalent inkvizitora«, i da time što poštujem pravopisna pravila pokazujem koliko je moje »jezičko poimanje plitko i isprazno« i na kraju, kao šlag na torti, da nisam zaslužila njegovo poštovanje!
Preporučim ja lepo “gospodinu” da malo izađe napolje i prošeta i da će mu baš prijati, jer, sve mislim, ovog čoveka promaja propisno opalila u glavu. Tu prekinem dalje mlaćenje prazne slame, ogorčena na samu sebe što sam dozvolila da me neka spodoba uz bombastične izraze, koji su valjda neki njegov način da se dokaže, nagrdi kao najveću glupaču društvenih mreža.
I nije ova priča toliko ni važna, koliko model ponašanja koji sve više uzima maha. I, pitam se ja posle, gledajući se u ogledalo: šta si, nesrećnice, danas naučila?

1. Da više ne smeš da izraziš svoje mišljenje, a da ne budeš izvređan.Ne dao ti Bog da se nekome suprotstaviš. Odma’ ima da vidiš kako iskače vena na čelu, odma’ dranje i niski udarci. Traže argumente, a ni sami ih nemaju. Ako kažeš da si nešto video, traže fotografije, datum i vreme televizijskih emisija i novinskih izdanja. Ako kažeš da si čuo, odmah te proglase za gluvaća, spletkaroša i lažova. I odma’ ti se prilepljuju etikete da si uskih shvatanja, da si ograničen, pun predrasuda i uštogljeni puritanac.

2. Da više ne postoji zdrava diskusija, čak ni sa nekim ko se prerušava u intelektualca. Muka mi je kad mi se život pretvori u skupštinsku raspravu, gde se bacaju replike pune nepoznatih reči i izraza, u kojima neki ne znaju ni gde bi trebalo da ih upotrebe. Muka mi je od primitivizma i očajničkog skrivanja istog. Muka mi je od kukanja da nemaju oni koji imaju najviše i onih koji izmišljaju sopstvene nesreće, ne bi li njih manipulatorski bacali kao maramice nekome u lice, dok oni koji su zaista nesrećni, o tome ćute i bore se u tišini.
3. Da na svakom ćošku ima agresivnih ljudi koji samo čekaju povoljan trenutak da se na nekoga ostrve. Pogledajte samo komentare na društvenim mrežama ispod novinskih članaka. Tolika količina gneva i zlobe ništa dobro ne može da donese. Oslušnite nervozu u glasovima ljudi koji čekaju u redovima ili se voze u zagušljivim prepunim autobusima. I svuda ćete naići na po jedno bure baruta koje samo čeka da mu neko potpali fitilj, pa da se raspadne u paramparčad. Svuda gledamo i slušamo nasilje, a kao borimo se protiv njega. I danas je moderno biti agresivan, to je kao dokaz da imaš svoje ja, pa nije na odmet ni da se potučeš. Baš tako, da si žestok, da se zna da si za poštovanje!
4. Da je danas pravi fetiš osporavati autoritet i ne poštovati pravila.Što se tiče jezika, u kome sam (tobože) stručnjak, ko zna, možda razularena gomila odluči da smanji ili poveća broj padeža? Jer ko su ti koji određuju pravila? Obična banda koja ni sama ne zna ništa, tobože stručnjaci! Trebalo bi pitati narod, pa da se za svako pravilo ide na referendum. I taj kljakavi Vuk Karadžić, crk’o dabogda, ko je njega ovlastio da pravi azbuku i zašto iz inata ne bi mešali ćirilicu i latinicu? Eto tako, jer nam se može. I uostalom, ko je pa naredio da 2 i 2 budu 4? I šta, neko ko tako misli, kao učen je? Pih, sve štreberi i poslušnici…
5. Da je danas svako ko se ponaša kulturno budala, dupelizac i peder. Jer ljudski je prdnuti i podrignuti, narodski je, a ima i šarma. I ne treba birati reči u nekoj raspravi: što živopisnije psovke, to veća inteligencija. Jebiga, narodski čovek ima maštu, pa što bi mu sekli krila. A ako baš hoćete da se uzdignete, onda udrite po potomstvu, veri i naciji. To pali, posebno ako nabrojite srpske vladare i branite srpstvo, onda vam je sve dozvoljeno.
6. Da je kao “dobar dan” prilepiti nekome dijagnozu, kao da smo svi psihijatri, pa se tako lagano frljamo depresijama, kompleksima više i niže vrednosti, psihopatijom, idiotizmom, kretenizmom i ostalim devijacijama. Jer kao što sve znamo, razumemo se i u medicinu, ponajbolje u psihijatriju, a prosto vapimo za kolektivnom terapijom.
7. Da su društvene mreže leglo izbezumljenih i isfrustriranih ljudi koji se tu najradije prazne. Pa ako ste nešto mnogo nesrećni, vara vas partner, besna su vam deca, nemate ‘leba da jedete, smeta vam ovo bez veze vreme, idite na internet, najebite se majke nekom nepoznatom, nacrtajte mu polni organ od dve tačke i znaka uzvika i to će vam rešiti ama baš sve probleme. A još ako se druga strana upeca! Hej, haj, uživancija!
8. Poslednje i najbitnije, što je i poenta ovog mog predugog teksta: pošto je kultura ponašanja pala na samo dno, svako treba da se zapita ima li svrhe ulaziti u komunikaciju. Ja sam vam dokaz da nema. Da se opet spustim na tuđ nivo, pa da me valja po svom blatu? Neka, hvala!
I samo ti, “superiorna” Srbijo, pljuj, gazi, tuci, vređaj, prozivaj, dobacuj, prostači. Neka ti kliču tvoji. Ja sam ionako uvek bila u manjini. I dogod sam tamo, znam da sam na pravom mestu…