Priča o starom kredencu

kredenac tviter

One godine kada se gospođica Olga udala za gospodina Mišu, beogradskog hotelijera, preselila se iz Niša u Beograd i sa sobom u miraz donela veliki zeleni kredenac. U njegovoj velikoj kući, koju je tek kućio zbog svoje mlade žene, on je našao počasno mesto u kuhinji.
Sjajan od laka kojim je bio premazan, zeleneo se naspram belog zida i zlatnih šara u obliku cveća. I sada već gospođa, Olga ga je brižljivo punila sitnicama koje je ponela sa sobom i koje je dobila na dan venčanja. Na njegove police postavljala je okrugle miljee od čipke koja je ličila na penu, a koje je sama isheklala u danima kada se tek pripremala za udaju i, kao i sve devojke, volela ručni rad.
Svaku stvar je pažljivo brisala i ređala: tanke porcelanske šolje za čaj sa ružičasto oslikanim ružama, bokal sa čašama od matiranog stakla, male čaše za rakiju, čaše za vino od izrezbarenog češkog kristala i servis šoljica za kafu, koje je nasledila od svoje bake. Zatvarala bi vratanca od jednog dela kredenca i kroz staklo išarano belim figurama gledala kako sve blista. I fioke su bile pune escajga, kuhinjskog pribora, pa čak i kutijama sa iglama i koncem. U zatvoreni deo poređala je pozlaćeni servis za ručavanje za dvanaest osoba, da se čuva za slavu. Za kraj stavila je veliku petrolejsku lampu, a na vrh dunje da zamirišu po celoj kuhinji. Kolače koje je ispekla za muža prekrila je krpom i dok je tiho kucao sat na kredencu, sela da čeka da dođe s posla.
Svakoga dana čekala je tako gospođa Olga pored svog kredenca da joj dođe muž. Dane je provodila kao i svaka domaćica, spremajući ručak i kuću, sedeći u bašti i uživajući na suncu. Ali kad god bi joj bilo teško, dolazila bi do kredenca i dodirivala ga je. On je najviše podsećao na kuću i devojaštvo.
Tako su prolazili dani. Gospođa Olga je i sama jednog dana uvidela da neće imati dece. Krupna žena, puna snage, neostvarenih materinskih želja, tiho je plakala sedeći za stolom u kuhinji. Ugledala je svoje tužno lice u staklu kredenca i uzdahnula. Znala je da mora dalje stegnutog srca, da podigne glavu i nikada svetu ne pokaže svoju bol.
Bila je srećna kada je muž dozvolio da svog sinovca Mitu dovede u grad da bi ga školovali. I on je želeo da bar sa nekim podeli ono što je stekao. Tako je kuća ipak dobila novog stanara, mladog momka koji je ljubopitljivo gledao lepotu tečine i tetkine kuće i osetio se kao u svom domu jer ga je tetka Olga volela kao svoje dete. Često mu je pričala kako je zeleni kredenac kao neka spona spaja sa bezbrižnim devojačkim životom i sa toplim i mirisnim Nišem. I on je tugovao za svojim zavičajem, pa je i sam umeo često da se zagleda u blistava stakla koja su ga podsećala na majku.
Godine su prolazile. Dečak je završio školu, pa i fakultet i došlo je i vreme za ženidbu. Gospođa Olga i gospodin Miša radovali su se na svadbi kao da su oženili rođenog sina. Opet je zablistala kuća, iz zelenog kredenca, svog ispoliranog i svečanog, izvukli su se najfiniji tanjiri i srebrni escajg, gostilo se i radovalo.
Mita je svoju mladu ženu doveo u tetkinu i tečinu kuću. Tu se začuo i prvi plač beba kada je nevesta posle godinu dana donela na svet dva dečaka. Nije bilo srećnije od gospođe Olge. Privila je decu na grudi i prvi put osetila sreću i tugu izmešane u svom srcu noseći u rukama ta mala nežna bića. Kredenac je sad bio pun flašica sa mlekom i malih kašičica.
Brzo su se deca svojim sitnim ručicama hvatala za njegove ručke i propinjala da dohvate staklo sa belim šarama. I svi su se smejali i uzimali ih u naručje da vide sve te drangulije po vitrinama i mirisne dunje na vrhu kredenca.
Došla su onda i neka teška vremena. Zvečala su stakla kredenca od bombardovanja jednog ranog aprilskog jutra kad je grad padao kao kula od karata. Njihova kuća ostala je cela, ali su vremena koja su dolazila bila su strašna i neizvesna.
Često je gospođa Olga krišom plakala kod svog zelenog kredenca. Ponekad nije imala šta ni da kupi i nahrani svoja dva mala unuka. Ali nije dala da vide kako je nemoćna. Krupna, jaka žena nije smela da plače. Morala je da nađe izlaz iz svake tuge. A kad je Mita počeo da radi i donosi novac, bila je mirna, ali je stalno strepela jer je njegov posao bio tesno povezan sa onima koji su okupirali zemlju.
Kada je četiri godine kasnije došlo oslobođenje, narod je slavio po ulicama. Tog dana umro je gospodin Miša. Gospođa Olga, tužna i slomljena od bola, tiho se u sebi opraštala od svog dobrog muža. Znala je da ništa više neće biti kao pre. Iako je izgledalo da dolaze bolja vremena, ona je osećala kao da se za nju život završio.
Jednog jutra, kada je, tek pošto je sahranila muža, u svojoj crnoj svilenoj haljini sedela pored svog kredenca, došli su neki ljuti ljudi i odveli Mitu sa sobom. Sudilo mu se jer je tokom okupacije radio posao zbog koga je bio prinuđen da sarađuje sa neprijateljem. Gospođa Olga je za svega nekoliko dana doživela dva teška udarca.
Ostali su bez ičega, a ona je morala da brine o snahi i dečacima, koji su sada već bili veliki i svojim ogromnim uplašenim očima gledali je kao da od nje zavisi sve. Onako snažna, odlučno je ustala, obrisala umor i strah sa lica i odlučno izašla iz kuće. Danima je obijala pragove raznih institucija novoproglašene države i pokušavala da pomogne svom sinovcu. Jednog dana, kada je nada skoro napustila njenu već iscrpljenu dušu, uzela je pozlaćeni escajg za dvanaest osoba iz fioke kredenca i prodala ga ne bi li kupila hranu i spasila svoju porodicu.
Kada je posle godinu dana Mita došao kući, gospođa Olga je pala u krevet. Nije imala snage ni da se raduje, iscrpljena od borbi za njegov život i dovijanja kako da porodicu spasi od bede. Posle dva dana umrla je u snu i osvanula sa blagim osmehom na licu. Mita je gledao i znao da je konačno srećna i bez briga, sa svojim mužem.
Kada je gospođa Olga umrla, boja na kredencu dobila je neku neobičnu tamnu patinu. Nije više bio onako čiste zelene boje, poput mlade trave na prolećnom suncu. Mita je mislio da je već star i da je boja izbledela.
Ali i on je sve češće sedao pored njega i posmatrao kako sunčevi zraci probijaju tamni bršljan po zidovima bašte i žbun velikih ružičastih hotenzija i padaju na zeleni kredenac. Sada već tamnije boje, samo je u tim trenucima bio sjajan kao nekada. I Mita je, kao i on, postajao taman. Sve mu je bilo oduzeto, i čast, i vera u bolje sutra i stalno se presabirao u svojoj glavi gde je pogrešio i da li je postojao neki drugi način da nahrani svoju porodicu i izbegne tužnu sudbinu.
I godine su prolazile. Mitini sinovi su odrastali i poženili se. Svako je otišao na svoju stranu, u svoj život. Dolazili su da obiđu roditelje i posede u toploj kuhinji pored starog zelenog kredenca, da popiju kafu iz starih šoljica za kafu koje je gospođa Olga nasledila od svoje bake. A onda bi ih Mita otpratio do kapije i dugo gledao za njima kada bi odlazili.
Jednog toplog leta kada je Miti umrla žena, i sam je znao da mu nije još dugo ostalo. Bio je tako sam, star i nemoćan u toj velikoj i hladnoj kući. Mrak iz njenih ćoškova kao da mu se rugao da će uskoro doći dan kada će ga povući za sobom u tamu.
I sve češće je Mita sedeo na staroj stolici u svojoj bašti i gledao sunce preko zida prekrivenog bršljanom. I sve češće je sedeo uz stari kredenac i sećao se svoje tetke. I sve češće je pričao sa kredencem. I stalno mu je govorio: “Eh, ti i ja nismo više ni za šta. Ja ću na onaj svet, a ti za potpalu”.
Jednog hladnog zimskog dana, kada je košava šibala kroz ulice grada, poslednji put je Mita sklopio oči. Otišao je tiho i neprimetno, kao da je i sam želeo da se skloni od ljudi koji su mu oduzeli sve što je bio, kao da ni svojim najbližima nije hteo da bude na teretu.
Posle nekoliko dana sinovi su došli da raščiste očeve stvari. Bilo ih je puno i nisu znali šta bi sa njima. Razdelili su vredne i sačuvali sve što ih je podsećalo na oca. Samo sa starim kredencem nisu znali šta će.
Jednog popodneva uz škripu kapije ušao je amalin iz ulice. Ponudio im je stotinarku za stari kredenac. Pristali su i on ga je odneo. Sa njim je iz te kuće otišao stari duh gospođe Olge, gospodina Miše, Mite i nekih davno prohujalih vremena.
Te zime amalinova deca su se grejala u toploj sobi. Nacepana drva samo su još ponegde imala zelenu boju sa tamnom patinom. I Mita je bio u pravu: svako na kraju zna šta mu je sudbina namenila…

kredenac

Advertisements

10 thoughts on “Priča o starom kredencu

  1. Kredenac vrlo sličan tom o kojem si pisala trenutno čeka da ponovo bude u staroj ulozi. Star je skoro 70 godina, ali je isto zelen 😉 Divna priča posebno zato što obožavam stare kredence 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s