Kad jedna nit izveze put do slobode

Ljubitelji romana Trejsi Ševalije uvek znaju šta mogu da očekuju od svoje najdraže autorke. Svako njeno delo nosi zadivljujuće oživljenu atmosferu vremena u koje je smeštena radnja, živo ocrtane likove sa kojima se svako od nas lako poistovećuje, čaroliju prirode i umetnosti tesno stopljenu sa ljudskim sudbinama, a ponajviše širinu duše za najslabije karike društva – niže slojeve, decu i žene. Međutim, ono što čini pokretačku snagu njenih knjiga i inspiraciju kojom pleni upravo je tiha borba za prava svakog od njih, bilo da se radi o socijalnim ili ličnim nedaćama, a junakinja knjige Jedna nit možda je najviše od svih do sada nosilac samosvesti i hrabrosti koje donose dah promena.
Vajolet Spidvel je tridesetosmogodišnja usedelica, „prekobrojna“ stara devojka koja je verenika i brata izgubila u vihoru Prvog svetskog rata. U želji da iz sebe izvuče najbolje, uprkos negodovanju porodice odlazi od kuće i u Vinčesteru započinje novi život kao samostalna i hrabra žena koja je sama kovač svoje sudbine. Slučajan odlazak u katedralu u vreme sastanka vezilja povući će je da im se pridruži, što će joj doneti sasvim neočekivane događaje i odrediti životni put. Na njemu će se nalaziti mnoga dirljiva iskušenja, neprijatnosti i zamke ali i sreća, dohvatna samo onima koji imaju hrabrosti da do nje preskoče sve provalije rigidnog engleskog mentaliteta.

Li Evison, Par u Londonu (izvor: fineartamerica.com)

Trejsi Ševalije se u svojim delima često vraća na već oprobane teme čijom je obradom postala prepoznatljiva na svetskom književnom nebu. Ona koju često obrađuje je umetnost u najrazličitijim vidovima. I dok je u Dami i jednorogu u centru zbivanja izrada tapiserije, a u Devojci sa bisernom minđušom slikarska remek-dela Johanesa Vermera, u Jednoj niti se priča plete oko veza jastučnica u Vinčesterskoj katedrali. U potankom opisu šema i motiva, koji služe da bi se što bolje zamislilo delo veštim bodovima vredne vezilje a nikako da bi nas bespotrebno opteretilo detaljima, sažeta je potka oko koje se plete i mnoštvo ženskih sudbina, i stanje engleskog društva tridesetih godina prošlog veka, i položaj žena, posebno onih koje bi da prkose ustaljenim pravilima ponašanja, i zbivanja u svetu koja nose dah nadolazećih strahota oličenih u postepeno osnažujućem nacističkom pokretu u Nemačkoj. Na taj način Vinčesterska katedrala postaje svet u malom u kome se rađaju ljubavi, skrivaju strasti, otkrivaju tajne zvonjenja zvona i odigravaju pritajene pobune, vidljive samo dobro obaveštenim umovima sa širinom u spoznaji sveta.
I kao što i u drugim delima autorka na posredan ili neposredan način uvodi motive borbe za ravnopravnost (setimo se sifražetkinja u Palim anđelima ili revolucionarnih ideja Francuske revolucije u Plamenom sjaju), tako se i ovde nekoliko žena trudi da pokida niti koje im živote vezuju poput najdebljih konopaca i lanaca. I kao i u drugima, ni u ovom romanu nije strana seksualna sloboda mladih žena, koja se posebno oseća u Vajoletinim „muškarcima uz šeri“, sklonostima preljubi, prikrivenim trudnoćama pre braka ali i preispitivanju najkontroverznijih stavova prema homoseksualnim vezama i odnosima.
Na kraju romana autorka je među zahvalnicama spomenula da je bilo mnogo nedoumica oko izbora naslova za delo. Konačno je prelomila pomoćnica urednika i na najoštroumniji način sabrala celu priču u samo dve reči. Kada pročitate poslednju stranicu, i vi ćete znati koja je to jedna nit potrebna na bi se započeo vez do konačnog oslobođenja. Neko će ga pronaći u skrivenoj borbi protiv svetskog zla, neko u tihom potčinjavanju životu koji se blaži povremenim lahorima sreće a neko u javnom odbacivanju licemerja i biranja da mu ljubav bude životni put, ma koliko bio posut trnjem i osudama.

Klif Rou, Dve žene i kolica (izvor: wikioo.org)

Uvek ću te pronaći

Sestra Marta je sedela na klupi podno rascvetane magnolije posmatrajući gospođicu Korać kako drema nad svojom starom slikom iz mladosti. Stara dama često bi plovila kroz carstvo snova, taman onoliko koliko bi odsustvovala iz svojih izmaštanih svetova na javi. Od svih štićenika doma za stare najduže je bila kod njih, ali je profesor Danilović, neurolog, najmanje uspeha imao u radu s njom, ne uspevajući ni za dinar da prodre u zapetljane lavirinte njenog demencijom načetog mozga. Budući da se za nju niko nije interesovao, a tu je dovela komšinica koja ju je pronašla kako u spavaćici hoda po zgradi, znali su jedino da je povučena starica nekada bila profesorka engleskog jezika, nikada se nije udavala i imala je samo jednu sestru sa kojom četrdeset godina nije govorila. Uzalud je doktor pokušavao da otkrije razloge za tako nagli davni prekid sestrinske ljubavi, gospođica Korać je na to ostajala nema.
Zvonjava telefona povela je sestru Martu do ordinacije u prizemlju.
„Halo… Slušam, gospodine upravniče. Imamo samo jedno slobodno mesto u domu, krevet u sobi gospođice Korać je prazan. Da, i ona je takođe dementna. Kako ste rekli? Gospođa Korać Savić? Uh, mislim da je, prema podacima koje imam u kartonu gospođice Korać, to upravo njena sestra sa kojom decenijama ne govori… Pa ne znam da li će je to uznemiriti… Kako to mislite: obe su lude kô puške…? Ne, ne komentarišem, vi ste upravnik… Naravno da ne treba da se pravim pametna. Oprostite, neće se ponoviti, gospođa Korać Savić će biti smeštena vrlo brzo.“
Marta je spustila slušalicu i duboko uzdahnula. Stara Koraćeva neće ovo lako podneti, bila je ubeđena, ma koliko dementna bila, verovala je da će je deljenje sobe sa sestrom duboko kosnuti. Brzim hodom koji je iza nje ostavljao škripu gumenih klompi po uglačanim vinas pločicama, pokucala je na vrata ordinacije profesora Danilovića.
„Napred“, začuo se dubok glas.
„Profesore, imam novosti, bojim se da će biti problema“, rekla je zabrinuto.
„Šta se događa?“, profesor je spustio naočare na nos i odložio jedan od kartona na sto. Verovao je u procene sestre Marte sa kojom je godinama sarađivao.
„U dom nam stiže sestra gospođice Korać, ona ista sa kojom je u tajanstvenoj svađi već četrdeset godina, a jedino slobodno mesto je u njenoj sobi. Bojim se da će je to uznemiriti.“
„Sestro Marta, vi ste se baš vezali za gospođicu Korać, a to vam baš ne preporučujem“, reče profesor s osmehom. „Ali moram priznati da me je ova vest profesionalno vrlo uzbudila, biće zanimljivo videti kako će se njih dve ponašati jedna prema drugoj. To bi mogla da bude inicijalna kapisla za našu staru damu, da je pomerimo iz njenog izmaštanog sveta. Biće to zanimljiv eksperiment“, reče trljajući ruke od zadovoljstva.
Sestra Marta ga prekorno pogleda i snuždi se, nije joj bilo drago da se nad starima vrše ikakvi eksperimenti. Ipak požuri u vrt da pripremi staricu za dolazak nove štićenice.
Zateče je kako posmatra cvetove magnolije i lagano pevuši.
„Dobar dan, draga“, reče gospođica Korać. „Danas samo vodenu ondulaciju kao na ovoj slici, tek tri talasa, da budem lepa za Svetosavski bal. Vi ste mi najdraža frizerka, zato mi nije teško da sačekam red.“
„Nema problema, gospođice. Da li ste raspoloženi za novo društvo? Uskoro će nam se pridružiti jedna fina gospođa.“
„Može, zašto da ne, samo molim vas, ja sam na redu za frizuru, nemojte da ona bude pre mene.“
„Nikako“, umirila je sestra Marta.
Na vratima vrta pojavi se profesor Danilović sa sitnom staricom koju je vodio podruku.
„Dobar dan, gospođice Korać“, reče on stamenim glasom. „Ovo je gospođa Olga Korać Savić. Biće vam cimerka u sobi i voleo bih da je lepo pozdravite.“
„Naravno, dobar dan, gospođo“, reče ona.
„Dobar dan“, odgovori i ova druga ne prepoznajući je.
„Obe imate prezime Korać, zar to nije interesantno?“, uzviknu profesor i značajno pogleda u svoju dugogodišnju pacijentkinju.
„Da, zaista je tako, ali znate, prezime Korać nije tako retko i mladiću, molim vas, udaljite se, vreme je da se isfriziramo, ne smemo da gubimo vreme. Ostavite svoju majku da sedne pored mene i čeka na red kao i svi ostali.“
Profesor Danilović razočarano ode, shvativši da je eksperiment sasvim propao. Na vratima se sudari sa jednim markantnim starim gospodinom.
„Izvinite, ja sam suprug gospođe Korać Savić, došao sam samo da joj javim da sam njene stvari smestio u sobu i da je pozdravim, ako uopšte bude shvatila šta joj pričam.“
„Da, da, naravno, izvolite“, reče profesor i krenu ka ordinaciji.
„Miroljube!“, začu odjednom prodoran glas gospođice Korać. „Znala sam da ću te kad-tad pronaći! Zašto mi se ne javljaš? Kako si mogao tako da nestaneš, bez pozdrava, bez ijedne reči objašnjenja?! Da se pitam gde sam pogrešila…“
„Vido!“, zaprepasti se stari Miroljub dok mu, videlo se, bi upadljivo neprijatno. „Otkud ti ovde?!“
„Šta otkud?! Da li ti znaš da se ja zbog tebe nikada nisam udala? Živim ovde, u ovom domu bez porodice, bez ikog svog jer si mi ti slomio srce i uništio veru u ljude…“, rasplaka se gospođica Vida Korać dok je parčiće svojih sećanja polako sklapala kao neki neobičan pazl.
„Vido, nisam hteo da te povredim, pusti sad prošlost…“
„Šta pusti? Zar si mislio da mi možeš pobeći? Pa uvek ću te naći, mufljuzu od čoveka, da ti kažem da sam te proklela u svakoj noći u kojoj sam suze isplakala…“
„Ko je ova žena?“, upita Olga Korać Savić. „Ko ste vi, gospodine, i zašto ona viče na vas?“
„Pusti, dušo, samo sam došao da ti se javim, idem kući…“, reče Miroljub.
„Olga, jesi li to ti?! Koja duša? Kakva kuća? Pa ti si mene zbog nje ostavio! Zbog moje vajne rođene sestre! A ti, beštijo, sad ću te počupati! Zar ni ovde mira od vas da nemam!“, kao lavina sruči gnev uvek odmerena i tiha gospođica Korać na sestru i nesuđenog verenika a suđenog zeta. „A tebe“, okrenu se razrogačenom Miroljubu, „uvek ću pronaći, i posle smrti proganjaću te do kraja večnosti, da znaš!“
Nasta cika, vriska i profesor i sestra Marta ih jedva razdvojiše.
Te večeri, kada je gospođa Olga Korać Savić prebačena u drugi dom, a gospođica Vida Korać pod jakim sedativima sklonjena u svoju sobu, sestra Marta je pre odlaska kući lagano ušla i dodirnula ruku starice čiji je pogled bludeo u daljinu, daleko od cvetova magnolija koji su se peli do prozora njene sobe.
„Gospođice Korać“, tiho joj se obrati sestra Marta.
„How do you talk to your queen?“, skliznu sa usana starice nadmeni ton.
„Molim?“, ostade zatečena bolničarka.
„I’m Queen Elizabeth, don’t you see, you stupid girl!“
„U jebote“, ote se sestri Marti.
„Watch your mouth!“, reče strogo gospođica Korać.
„Yes, your Royal Highness“, prihvati bolničarka i izađe napolje.
Na ulici oseti kako joj veliki teret spade sa duše. Brzo otkuca SMS poruku doktoru Daniloviću: „Profesore, dobili ste inicijalnu kapislu, nadam se da se radujete eksploziji razornih razmera. Ah, da, dom ima dva noviteta: kraljicu Elizabetu II kao štićenicu lično i novoraspisan konkurs za medicinsku sestru sa poznavanjem engleskog jezika i dvorskog protokola. Ja ću potražiti sreću na nekom mestu gde malo više poštuju ljude“, posla je i udahnu miris nadolazećeg proleća.

Deca zla – lice i naličje našeg ogledala

Kada roman sa trilerskim krimi-zapletom napiše sudija Apelacionog suda, tačnije osoba koja je svakodnevno na izvoru informacija sudskih sporova i kriminalnih delatnosti, uzbudljiva radnja je zagarantovana, ali kada se uz bogato iskustvo nadoveže talenat za pisanje, onda je sigurno da će delo doživeti ogroman uspeh. Na osnovu svega toga moglo bi se reći da je roman Deca zla Miodraga Miše Majića jedan od retkih predstavnika pravog krimi-romana u savremenoj srpskoj književnosti i da nas, po svemu sudeći, od njega čeka još mnogo toga kontroverznog, misterioznog i nezaboravnog.
Radnja počinje brutalnim zločinom narodnog poslanika i tajkuna Radovana Kovača koje svojim naturalističkim elementima podseća na ritualna ubistva. Glavni osumnjičeni je njegov telohranitelj, za koga postoje indicije da mu je sve namešteno. Kada advokat Nikola Bobić, poznat po antikorupcijskim stavovima, bude maltene primoran da preuzme slučaj odbrane, neće ni slutiti da će naizgled prljava politička igra u pozadini ubistva prerasti u nešto mnogo gore i strašnije, nešto što će zategnuti strune prošlosti i sadašnjosti i zapretiti budućnosti mnogih, pa čak i njemu samom.
U romanu Deca zla prikupilo se mnogo toga intrigantnog, i krvavo ubistvo koje je uzbudilo javnost, i zakulisne radnje upečatljivih likova iz sveta politike, pravosuđa, medija i kriminala, i scene u sudnici, i akcione jurnjave u trci s vremenom ka pogrešnim tragovima, i misteriozne priče iz davnih i ne tako davnih vremena, i ljubavni zapleti i fascinantni preokreti.
Da delo ima i dubinu a ne samo običnu uzavrelu krimi-radnju dokaz su kompleksni likovi, među kojima nema crno-belih karaktera već ljudi od krvi i mesa, koji žive u društvu ogrezlom u korupciji i nerazrešenim zataškavanim zločinima iz prošlosti, koji svoje repove vuku do današnjih dana. Niko od njih nije do kraja nevin, svako je zaražen tim virusom sebičluka i želje za moći, sve dok se ne suoči sa čistim zlom koje od prologa nagoveštava starica zatvorena u kovinskoj psihijatrijskoj bolnici, nekažnjenim zlom koje se zapatilo u natrulim temeljima na kojima počivaju stubovi društva.
Najbolje stranice romana ispisane su njegovom kulminacijom koja vraća dah ratnih godina i zverstava koja zauvek uništavaju ljudske sudbine. Nadrealističke scene dece koja se skrivaju po razrušenoj i napuštenoj kući muslimanskog sela nisu ništa drugo do simbol tog zla i zločina koji ne zastareva, zla koje se uvek vraća na mesto svog zločina i večno nastavlja svoj krvavi pir, makar onoliko dugo dok ne bude kažnjeno, anatemisano, iskorenjeno. Onoliko dugo dok društvo ne sazri da svoju istoriju piše počevši od čišćenja u svojim redovima, ili kako bi to mudro rekao Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani: „Kako se može govoriti o zlu drugih prema nama ako o našem ćutimo?“
Najupečatljivija u romanu Deca zla je jasna i ogoljena kritika društva u kome živimo, sa svim svojim manama i nedostacima, onima koji se nemilice lepe na svakog od nas, ma koliko im se opirali i bili svesni lica i naličja ogledala sopstvene stvarnosti. Ali tu je još jedna, tanka nit koju može uhvatiti samo onaj ko promišlja i duboko oseća – snažna antiratna poruka. Ona se skriva u svakom redu koji nosi beskrajne ljudske patnje i stradanja žrtava i počinioce koji mirišu na nakaradnost uma i duše, koji podstiču da zlo narasta i seje se nemilice. I na kraju oni ne stoje na suprotnim stranama, već postaju stradalnici uništeni od jednog jedinog pojma – nemani palacavog đavoljeg jezika zvanog rat.