Deca zla – lice i naličje našeg ogledala

Kada roman sa trilerskim krimi-zapletom napiše sudija Apelacionog suda, tačnije osoba koja je svakodnevno na izvoru informacija sudskih sporova i kriminalnih delatnosti, uzbudljiva radnja je zagarantovana, ali kada se uz bogato iskustvo nadoveže talenat za pisanje, onda je sigurno da će delo doživeti ogroman uspeh. Na osnovu svega toga moglo bi se reći da je roman Deca zla Miodraga Miše Majića jedan od retkih predstavnika pravog krimi-romana u savremenoj srpskoj književnosti i da nas, po svemu sudeći, od njega čeka još mnogo toga kontroverznog, misterioznog i nezaboravnog.
Radnja počinje brutalnim zločinom narodnog poslanika i tajkuna Radovana Kovača koje svojim naturalističkim elementima podseća na ritualna ubistva. Glavni osumnjičeni je njegov telohranitelj, za koga postoje indicije da mu je sve namešteno. Kada advokat Nikola Bobić, poznat po antikorupcijskim stavovima, bude maltene primoran da preuzme slučaj odbrane, neće ni slutiti da će naizgled prljava politička igra u pozadini ubistva prerasti u nešto mnogo gore i strašnije, nešto što će zategnuti strune prošlosti i sadašnjosti i zapretiti budućnosti mnogih, pa čak i njemu samom.
U romanu Deca zla prikupilo se mnogo toga intrigantnog, i krvavo ubistvo koje je uzbudilo javnost, i zakulisne radnje upečatljivih likova iz sveta politike, pravosuđa, medija i kriminala, i scene u sudnici, i akcione jurnjave u trci s vremenom ka pogrešnim tragovima, i misteriozne priče iz davnih i ne tako davnih vremena, i ljubavni zapleti i fascinantni preokreti.
Da delo ima i dubinu a ne samo običnu uzavrelu krimi-radnju dokaz su kompleksni likovi, među kojima nema crno-belih karaktera već ljudi od krvi i mesa, koji žive u društvu ogrezlom u korupciji i nerazrešenim zataškavanim zločinima iz prošlosti, koji svoje repove vuku do današnjih dana. Niko od njih nije do kraja nevin, svako je zaražen tim virusom sebičluka i želje za moći, sve dok se ne suoči sa čistim zlom koje od prologa nagoveštava starica zatvorena u kovinskoj psihijatrijskoj bolnici, nekažnjenim zlom koje se zapatilo u natrulim temeljima na kojima počivaju stubovi društva.
Najbolje stranice romana ispisane su njegovom kulminacijom koja vraća dah ratnih godina i zverstava koja zauvek uništavaju ljudske sudbine. Nadrealističke scene dece koja se skrivaju po razrušenoj i napuštenoj kući muslimanskog sela nisu ništa drugo do simbol tog zla i zločina koji ne zastareva, zla koje se uvek vraća na mesto svog zločina i večno nastavlja svoj krvavi pir, makar onoliko dugo dok ne bude kažnjeno, anatemisano, iskorenjeno. Onoliko dugo dok društvo ne sazri da svoju istoriju piše počevši od čišćenja u svojim redovima, ili kako bi to mudro rekao Sava Janjić, iguman manastira Visoki Dečani: „Kako se može govoriti o zlu drugih prema nama ako o našem ćutimo?“
Najupečatljivija u romanu Deca zla je jasna i ogoljena kritika društva u kome živimo, sa svim svojim manama i nedostacima, onima koji se nemilice lepe na svakog od nas, ma koliko im se opirali i bili svesni lica i naličja ogledala sopstvene stvarnosti. Ali tu je još jedna, tanka nit koju može uhvatiti samo onaj ko promišlja i duboko oseća – snažna antiratna poruka. Ona se skriva u svakom redu koji nosi beskrajne ljudske patnje i stradanja žrtava i počinioce koji mirišu na nakaradnost uma i duše, koji podstiču da zlo narasta i seje se nemilice. I na kraju oni ne stoje na suprotnim stranama, već postaju stradalnici uništeni od jednog jedinog pojma – nemani palacavog đavoljeg jezika zvanog rat.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s