Uvek ću te pronaći

Sestra Marta je sedela na klupi podno rascvetane magnolije posmatrajući gospođicu Korać kako drema nad svojom starom slikom iz mladosti. Stara dama često bi plovila kroz carstvo snova, taman onoliko koliko bi odsustvovala iz svojih izmaštanih svetova na javi. Od svih štićenika doma za stare najduže je bila kod njih, ali je profesor Danilović, neurolog, najmanje uspeha imao u radu s njom, ne uspevajući ni za dinar da prodre u zapetljane lavirinte njenog demencijom načetog mozga. Budući da se za nju niko nije interesovao, a tu je dovela komšinica koja ju je pronašla kako u spavaćici hoda po zgradi, znali su jedino da je povučena starica nekada bila profesorka engleskog jezika, nikada se nije udavala i imala je samo jednu sestru sa kojom četrdeset godina nije govorila. Uzalud je doktor pokušavao da otkrije razloge za tako nagli davni prekid sestrinske ljubavi, gospođica Korać je na to ostajala nema.
Zvonjava telefona povela je sestru Martu do ordinacije u prizemlju.
„Halo… Slušam, gospodine upravniče. Imamo samo jedno slobodno mesto u domu, krevet u sobi gospođice Korać je prazan. Da, i ona je takođe dementna. Kako ste rekli? Gospođa Korać Savić? Uh, mislim da je, prema podacima koje imam u kartonu gospođice Korać, to upravo njena sestra sa kojom decenijama ne govori… Pa ne znam da li će je to uznemiriti… Kako to mislite: obe su lude kô puške…? Ne, ne komentarišem, vi ste upravnik… Naravno da ne treba da se pravim pametna. Oprostite, neće se ponoviti, gospođa Korać Savić će biti smeštena vrlo brzo.“
Marta je spustila slušalicu i duboko uzdahnula. Stara Koraćeva neće ovo lako podneti, bila je ubeđena, ma koliko dementna bila, verovala je da će je deljenje sobe sa sestrom duboko kosnuti. Brzim hodom koji je iza nje ostavljao škripu gumenih klompi po uglačanim vinas pločicama, pokucala je na vrata ordinacije profesora Danilovića.
„Napred“, začuo se dubok glas.
„Profesore, imam novosti, bojim se da će biti problema“, rekla je zabrinuto.
„Šta se događa?“, profesor je spustio naočare na nos i odložio jedan od kartona na sto. Verovao je u procene sestre Marte sa kojom je godinama sarađivao.
„U dom nam stiže sestra gospođice Korać, ona ista sa kojom je u tajanstvenoj svađi već četrdeset godina, a jedino slobodno mesto je u njenoj sobi. Bojim se da će je to uznemiriti.“
„Sestro Marta, vi ste se baš vezali za gospođicu Korać, a to vam baš ne preporučujem“, reče profesor s osmehom. „Ali moram priznati da me je ova vest profesionalno vrlo uzbudila, biće zanimljivo videti kako će se njih dve ponašati jedna prema drugoj. To bi mogla da bude inicijalna kapisla za našu staru damu, da je pomerimo iz njenog izmaštanog sveta. Biće to zanimljiv eksperiment“, reče trljajući ruke od zadovoljstva.
Sestra Marta ga prekorno pogleda i snuždi se, nije joj bilo drago da se nad starima vrše ikakvi eksperimenti. Ipak požuri u vrt da pripremi staricu za dolazak nove štićenice.
Zateče je kako posmatra cvetove magnolije i lagano pevuši.
„Dobar dan, draga“, reče gospođica Korać. „Danas samo vodenu ondulaciju kao na ovoj slici, tek tri talasa, da budem lepa za Svetosavski bal. Vi ste mi najdraža frizerka, zato mi nije teško da sačekam red.“
„Nema problema, gospođice. Da li ste raspoloženi za novo društvo? Uskoro će nam se pridružiti jedna fina gospođa.“
„Može, zašto da ne, samo molim vas, ja sam na redu za frizuru, nemojte da ona bude pre mene.“
„Nikako“, umirila je sestra Marta.
Na vratima vrta pojavi se profesor Danilović sa sitnom staricom koju je vodio podruku.
„Dobar dan, gospođice Korać“, reče on stamenim glasom. „Ovo je gospođa Olga Korać Savić. Biće vam cimerka u sobi i voleo bih da je lepo pozdravite.“
„Naravno, dobar dan, gospođo“, reče ona.
„Dobar dan“, odgovori i ova druga ne prepoznajući je.
„Obe imate prezime Korać, zar to nije interesantno?“, uzviknu profesor i značajno pogleda u svoju dugogodišnju pacijentkinju.
„Da, zaista je tako, ali znate, prezime Korać nije tako retko i mladiću, molim vas, udaljite se, vreme je da se isfriziramo, ne smemo da gubimo vreme. Ostavite svoju majku da sedne pored mene i čeka na red kao i svi ostali.“
Profesor Danilović razočarano ode, shvativši da je eksperiment sasvim propao. Na vratima se sudari sa jednim markantnim starim gospodinom.
„Izvinite, ja sam suprug gospođe Korać Savić, došao sam samo da joj javim da sam njene stvari smestio u sobu i da je pozdravim, ako uopšte bude shvatila šta joj pričam.“
„Da, da, naravno, izvolite“, reče profesor i krenu ka ordinaciji.
„Miroljube!“, začu odjednom prodoran glas gospođice Korać. „Znala sam da ću te kad-tad pronaći! Zašto mi se ne javljaš? Kako si mogao tako da nestaneš, bez pozdrava, bez ijedne reči objašnjenja?! Da se pitam gde sam pogrešila…“
„Vido!“, zaprepasti se stari Miroljub dok mu, videlo se, bi upadljivo neprijatno. „Otkud ti ovde?!“
„Šta otkud?! Da li ti znaš da se ja zbog tebe nikada nisam udala? Živim ovde, u ovom domu bez porodice, bez ikog svog jer si mi ti slomio srce i uništio veru u ljude…“, rasplaka se gospođica Vida Korać dok je parčiće svojih sećanja polako sklapala kao neki neobičan pazl.
„Vido, nisam hteo da te povredim, pusti sad prošlost…“
„Šta pusti? Zar si mislio da mi možeš pobeći? Pa uvek ću te naći, mufljuzu od čoveka, da ti kažem da sam te proklela u svakoj noći u kojoj sam suze isplakala…“
„Ko je ova žena?“, upita Olga Korać Savić. „Ko ste vi, gospodine, i zašto ona viče na vas?“
„Pusti, dušo, samo sam došao da ti se javim, idem kući…“, reče Miroljub.
„Olga, jesi li to ti?! Koja duša? Kakva kuća? Pa ti si mene zbog nje ostavio! Zbog moje vajne rođene sestre! A ti, beštijo, sad ću te počupati! Zar ni ovde mira od vas da nemam!“, kao lavina sruči gnev uvek odmerena i tiha gospođica Korać na sestru i nesuđenog verenika a suđenog zeta. „A tebe“, okrenu se razrogačenom Miroljubu, „uvek ću pronaći, i posle smrti proganjaću te do kraja večnosti, da znaš!“
Nasta cika, vriska i profesor i sestra Marta ih jedva razdvojiše.
Te večeri, kada je gospođa Olga Korać Savić prebačena u drugi dom, a gospođica Vida Korać pod jakim sedativima sklonjena u svoju sobu, sestra Marta je pre odlaska kući lagano ušla i dodirnula ruku starice čiji je pogled bludeo u daljinu, daleko od cvetova magnolija koji su se peli do prozora njene sobe.
„Gospođice Korać“, tiho joj se obrati sestra Marta.
„How do you talk to your queen?“, skliznu sa usana starice nadmeni ton.
„Molim?“, ostade zatečena bolničarka.
„I’m Queen Elizabeth, don’t you see, you stupid girl!“
„U jebote“, ote se sestri Marti.
„Watch your mouth!“, reče strogo gospođica Korać.
„Yes, your Royal Highness“, prihvati bolničarka i izađe napolje.
Na ulici oseti kako joj veliki teret spade sa duše. Brzo otkuca SMS poruku doktoru Daniloviću: „Profesore, dobili ste inicijalnu kapislu, nadam se da se radujete eksploziji razornih razmera. Ah, da, dom ima dva noviteta: kraljicu Elizabetu II kao štićenicu lično i novoraspisan konkurs za medicinsku sestru sa poznavanjem engleskog jezika i dvorskog protokola. Ja ću potražiti sreću na nekom mestu gde malo više poštuju ljude“, posla je i udahnu miris nadolazećeg proleća.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s