20

Svaku noć te sanjam

Svaku noć te sanjam… i pružam ruku da te dodirnem.

I dok se toplota razliva u meni, želim da raskopčam i strgnem sve što prekriva tvoje snažno telo.

Da uronim u taj miris, rezak i samo tvoj. Što me dovodi do ludila.

I tako želim da me ljubiš, i strasno i nežno, da nabubre moje usne.

I da me podigneš, kao da sam pero, i nosiš me dok se pripijam i obavijam noge oko tvog čvrstog tela.

Da me spustiš na stari i rasklimani kuhinjski sto, da poobaramo sve što se na njemu nalazi i slomimo ga od strasti koja prodire svuda.

Da me spustiš nežno na jastuk koji miriše na moju kosu dok nad sobom gledam tvoju mušku snagu i pitam se hoće li je podneti ovo krhko telo.

Da me uroniš u vrelu penu dok se uz pljusak voda proliva i sliva po celom malenom kupatilu , a sve se magli od naših uzdaha.

Da te osetim pripijenog iza sebe, dok mi na uvo šapućeš đavolje reči od kojih samo mogu da izludim.

Da me pritisnes uza zid i nežno zarobiš i ne daš da prestanem da te ljubim svuda.

Da mi prstima upališ telo dok se sve ne raspukne pred mojim očima, a kroz sneni pogled vidim tvoj osmeh.

Da osetim kako pulsira tvoja snaga dok usnama prelazim svaki delić tvoga tela.

I tvoju vrelinu kada te napusti i postane samo moja.

Svaku noć te sanjam… I ne znam više šta je san, a šta java…

Advertisements
7

Svadba, svadba

piz ven

Vidim da svi mnogo vole da pišu o svom venčanju, pa da i ja kažem par na zadatu temu.

Ako mislite da ću pisati o najsavršenijem danu u životu kada je tata plakao predajući svoju princezu, koja je gazila po laticama ruža i u suzama pala u zagrljaj mladoženji, varate se. Očekujte (ne)očekivano…

Odluka o venčanju došla je spontano, moglo bi se reći ničim izazvana. Nisam bila blagoslovena od strane Svevišnjeg, niti smo zbog nečega bili primoravani. Prosto smo iz duge veze odlučili da pređemo na sledeći nivo, ili, što bi u dečjim igricama rekli – na next level. A pošto je svaki sledeći nivo po pravilu teži od prethodnog, nadali smo se da ćemo ga nekako savladati.

Kada odlučite da se udate u septembru, zalomi vam se pomalo neprijatna okolnost da sve što je potrebno morate da zakažete bar tri meseca ranije.  U suprotnom, sviraćete u prste jer će svi nagrnuti kad i vi. Ne daj Bože da se predomislite!!! E, zato su jesenje svadbe za one koji su već odavno prelomili, ali i za one koji imaju živce kao konopce jer čekanju sopstvenog venčanja nikad kraja. A meni je to bilo posebno važno, jer, računam, u septembru neće biti vrućina, sve će biti baš kako ja želim.

Elem, odlučim ja da sve pripremim i organizujem sama. Uz svesrdnu pomoć budućeg mladoženje, naravno. Kakav danak neiskustvu!

Pošto sam na početku još uvek osećala mrvice patetike iz dana detinjstva (maštanje o dugoj venčanici, velu, cveću i slično) uzmem ja rokovnik Fudbalskog kluba Crvena zvezda (mrvice iz moje muške faze, kada sam sa ocem uredno posećivala utakmice) i gomilu raznobojnih flomastera, ne bih li svaku stranicu posvetila određenoj temi i na njoj prikupljala podatke iz kojih ću izabrati najbolje.

Ispostavi se da nam krene dosta dobro. Prvi kamenčić koji nas je sapleo bila je venčanica. Pošto sam malog formata, otkrijem da su sve haljine bar za broj veće od mene. Da sam u devetom mesecu, sine, ne bi bilo nikakvih problema, mogla bih da biram. Al’ za decu nema… Posle obigravanja pola grada, u jednom zabačenom salonu pronađem venčanice za “posebne” slučajeve, tj. nas vrlo umanjene. Ispostavi se i da nije od plastike, pa me to osokoli da mi neće biti vruće u njoj. Mada, kome može da bude vruće u septembru…?

Tako pripremljeni krenemo da odbrojavamo dane. Pronađem ja način kako da spojim lepo i korisno. Pošto nisam umela da igram kolo, a gre’ota da se mlada obruka, rešim da vežbam svaki put kad sam nervozna, pa da tako i učim i praznim se. Čoveče, toliko sam bila besna, igrala sam danonoćno, usavršila se do besvesti i spala na četrdeset kila, pa je bilo upitno hoće li i ona venčanica više doći u obzir.

Kako se približavao taj važan dan, pukotine su bile sve veće. Izbor šminkerke se na probi pokazao kao blago katastrofalan, sa preuzetom venčanicom nisam mogla da hodam, a kamoli da igram dobro uvežbano kolo jer je služila jedino za to da njom brišem patos po kome hodam, moje male muške deveruše su se slabo snalazile sa nošenjem vela, pa je pretilo da svi popadamo niz stepenice, a najviše muke mi je zadavao raspored sedenja jer jedna polovina gostiju nije razgovarala sa drugom.

Taj 7. septembar osvanuo je kao najtopliji dan u proteklih 50 godina, uprkos tome što sam ga ja izabrala baš zato što sam se nadala da neće biti vrućine. Neću da kažem da sam se probudila nervozna, jer nisam ni spavala. Odmah sam drmnula jedan diazepam, da preživim dan. Uzalud. Ni konjska doza nije mogla da me savlada.A ni da spreči potpuni raspad sistema. Moja ideja da budem komandant dobro uhodane vojske, srušila se kao kula od karata. Da li od nesnosnih 40 stepeni ili uzbuđenja, niko nije znao za sebe, niko nije izvršavao obaveze po dogovoru, gosti su upadali i ljubili me preko šminkerke koja je pokušavala da zadrži šminku koja se cedila.

Kada je došao mladoženja, nabili su me u jednu malu sobu, najtopliju u celom stanu. Doduše, dali su mi ventilator koji je vrteo vreo vazduh. I zapijali bi se oni unedogled i uz doskočice me “kupovali i prodavali” da se ja na kraju nisam razdrala i zapretila da ću pobeći s mladoženjom kroz prozor. Kad smo se konačno svi izmešali, videla sam da su svi obnaženi, prigodno temperaturi, samo smo moj napaćeni izabranik u fraku i ja izgledali kao dve skuvane rol – viršle.

Neću da pričam u kakvom smo nenormalnom stanju stigli do restorana i kako mi je fotograf iz zahvalnosti ljubio ruke jer sam poštedela i njega i nas onesvešćivanja pri fotografisanju na Kalemegdanu. Ali, kada smo ušli u salu uz gromoglasan aplauz svatova, pocela sam ozbiljno da mislim na Džuliju Roberts u filmu “Zgodna mlada” i da shvatam njena bežanja sa venčanja. Uh, kako sam poželela da pobegnem, ali nisam imala kud. Zar da se blamiram i trčim po Knez Mihajlovoj u venčanici koja bi me saplela čim bih napravila jedan življi pokret?! Nema, bato! Sedi i ćuti!

Da nevolja bude veća, dočekala nas je matičarka sa kamenom facom. Šta je ovoj ženi, pitala sam se, hoće li da nas venčava ili da nam saopšti kaznu zatvora od četrdeset godina? Zlobnici bi rekli da nema velike razlike između ove dve stvari… I sve se pomešalo, i njen bezbojni glas, i svatovi koji su se gurali, kezili mi se i mahali, kao da sam majmun u zoološkom vrtu, i fotograf koji je pokušavao da mi uđe u usta, ne bi li me slikao, a ja dobila želju da ga tresnem… I onda je, posle (činilo mi se višesatnog) čitanja izlizanih aforizama Duška Radovića, konačno pitala hoću li. Da,da,da!!! I ne smaraj više!!!

Posle je sve išlo lako, i poljubac, i ples, i cmakanje bez kraja i konca. Diazepam je konačno počeo da radi. Došlo mi je da kažem svatovima da me boli uvo ko je došao, a ko nije, ko nije zadovoljan gde i s kim je seo, ko je krišom plakao jer nije uhvatio bidermajer, ko je bio nezadovoljan fotografom ili muzikom… Jebite se, svatovi! Danas je moj dan!!! Svadba,svadba…!!!

0

Svadba, svadba

jelenadilber

Vidim da svi mnogo vole da pišu o svom venčanju, pa da i ja kažem par na zadatu temu.

Ako mislite da ću pisati o najsavršenijem danu u životu kada je tata plakao predajući svoju princezu, koja je gazila po laticama ruža i u suzama pala u zagrljaj mladoženji, varate se. Očekujte (ne)očekivano…

Odluka o venčanju došla je spontano, moglo bi se reći ničim izazvana. Nisam bila blagoslovena od strane Svevišnjeg, niti smo zbog nečega bili primoravani. Prosto smo iz duge veze odlučili da pređemo na sledeći nivo, ili, što bi u dečjim igricama rekli – na next level. A pošto je svaki sledeći nivo po pravilu teži od prethodnog, nadali smo se da ćemo ga nekako savladati.

Kada odlučite da se udate u septembru, zalomi vam se pomalo neprijatna okolnost da sve što je potrebno morate da zakažete bar tri meseca ranije.  U suprotnom, sviraćete u prste jer će…

View original post 865 more words

1

Svadba, svadba

Vidim da svi mnogo vole da pišu o svom venčanju, pa da i ja kažem par na zadatu temu.

Ako mislite da ću pisati o najsavršenijem danu u životu kada je tata plakao predajući svoju princezu, koja je gazila po laticama ruža i u suzama pala u zagrljaj mladoženji, varate se. Očekujte (ne)očekivano…

Odluka o venčanju došla je spontano, moglo bi se reći ničim izazvana. Nisam bila blagoslovena od strane Svevišnjeg, niti smo zbog nečega bili primoravani. Prosto smo iz duge veze odlučili da pređemo na sledeći nivo, ili, što bi u dečjim igricama rekli – na next level. A pošto je svaki sledeći nivo po pravilu teži od prethodnog, nadali smo se da ćemo ga nekako savladati.

Kada odlučite da se udate u septembru, zalomi vam se pomalo neprijatna okolnost da sve što je potrebno morate da zakažete bar tri meseca ranije.  U suprotnom, sviraćete u prste jer će svi nagrnuti kad i vi. Ne daj Bože da se predomislite!!! E, zato su jesenje svadbe za one koji su već odavno prelomili, ali i za one koji imaju živce kao konopce jer čekanju sopstvenog venčanja nikad kraja. A meni je to bilo posebno važno, jer, računam, u septembru neće biti vrućina, sve će biti baš kako ja želim.

Elem, odlučim ja da sve pripremim i organizujem sama. Uz svesrdnu pomoć budućeg mladoženje, naravno. Kakav danak neiskustvu!

Pošto sam na početku još uvek osećala mrvice patetike iz dana detinjstva (maštanje o dugoj venčanici, velu, cveću i slično) uzmem ja rokovnik Fudbalskog kluba Crvena zvezda (mrvice iz moje muške faze, kada sam sa ocem uredno posećivala utakmice) i gomilu raznobojnih flomastera, ne bih li svaku stranicu posvetila određenoj temi i na njoj prikupljala podatke iz kojih ću izabrati najbolje.

Ispostavi se da nam krene dosta dobro. Prvi kamenčić koji nas je sapleo bila je venčanica. Pošto sam malog formata, otkrijem da su sve haljine bar za broj veće od mene. Da sam u devetom mesecu, sine, ne bi bilo nikakvih problema, mogla bih da biram. Al’ za decu nema… Posle obigravanja pola grada, u jednom zabačenom salonu pronađem venčanice za “posebne” slučajeve, tj. nas vrlo umanjene. Ispostavi se i da nije od plastike, pa me to osokoli da mi neće biti vruće u njoj. Mada, kome može da bude vruće u septembru…?

Tako pripremljeni krenemo da odbrojavamo dane. Pronađem ja način kako da spojim lepo i korisno. Pošto nisam umela da igram kolo, a gre’ota da se mlada obruka, rešim da vežbam svaki put kad sam nervozna, pa da tako i učim i praznim se. Čoveče, toliko sam bila besna, igrala sam danonoćno, usavršila se do besvesti i spala na četrdeset kila, pa je bilo upitno hoće li i ona venčanica više doći u obzir.

Kako se približavao taj važan dan, pukotine su bile sve veće. Izbor šminkerke se na probi pokazao kao blago katastrofalan, sa preuzetom venčanicom nisam mogla da se pomeram, a kamoli da igram dobro uvežbano kolo jer je služila jedino za to da njom brišem patos po kome hodam, moje male muške deveruše su se slabo snalazile sa nošenjem vela, pa je pretilo da svi popadamo niz stepenice, a najviše muke mi je zadavao raspored sedenja jer jedna polovina gostiju nije razgovarala sa drugom.

Taj 7. septembar osvanuo je kao najtopliji dan u proteklih 50 godina, uprkos tome što sam ga ja izabrala baš zato što sam se nadala da neće biti vrućine. Neću da kažem da sam se probudila nervozna, jer nisam ni spavala. Odmah sam drmnula jedan diazepam, da preživim dan. Uzalud. Ni konjska doza nije mogla da me savlada. A ni da spreči potpuni raspad sistema. Moja ideja da budem komandant dobro uhodane vojske, srušila se kao kula od karata. Da li od nesnosnih 40 stepeni ili uzbuđenja, niko nije znao za sebe, niko nije izvršavao obaveze po dogovoru, gosti su upadali i ljubili me preko šminkerke koja je pokušavala da zadrži šminku koja se cedila.

Kada je došao mladoženja, nabili su me u jednu malu sobu, najtopliju u celom stanu. Doduše, dali su mi ventilator koji je vrteo vreo vazduh. I zapijali bi se oni unedogled i uz doskočice me “kupovali i prodavali” da se ja na kraju nisam razdrala i zapretila da ću pobeći s mladoženjom kroz prozor. Kad smo se konačno svi izmešali, videla sam da su svi obnaženi, prigodno temperaturi, samo smo moj napaćeni izabranik u fraku i ja izgledali kao dve skuvane rol – viršle.

Neću da pričam u kakvom smo nenormalnom stanju stigli do restorana i kako mi je fotograf iz zahvalnosti ljubio ruke jer sam poštedela i njega i nas onesvešćivanja pri fotografisanju na Kalemegdanu. Ali, kada smo ušli u salu uz gromoglasan aplauz svatova, pocela sam ozbiljno da mislim na Džuliju Roberts u filmu “Zgodna mlada” i da shvatam njena bežanja sa venčanja. Uh, kako sam poželela da pobegnem, ali nisam imala kud. Zar da se blamiram i trčim po Knez Mihajlovoj u venčanici koja bi me saplela čim bih napravila jedan življi pokret?! Nema, bato! Sedi i ćuti!

Da nevolja bude veća, dočekala nas je matičarka sa kamenom facom. Šta je ovoj ženi, pitala sam se, hoće li da nas venčava ili da nam saopšti kaznu zatvora od četrdeset godina? Zlobnici bi rekli da nema velike razlike između ove dve stvari… I sve se pomešalo, i njen bezbojni glas, i svatovi koji su se gurali, kezili mi se i mahali, kao da sam majmun u zoološkom vrtu, i fotograf koji je pokušavao da mi uđe u usta, ne bi li me slikao, a ja dobila želju da ga tresnem… I onda je, posle (činilo mi se višesatnog) čitanja izlizanih aforizama Duška Radovića, konačno pitala hoću li. Da,da,da!!! I ne smaraj više!!!

Posle je sve išlo lako, i poljubac, i ples, i cmakanje bez kraja i konca. Diazepam je konačno počeo da radi. Došlo mi je da kažem svatovima da me boli uvo ko je došao, a ko nije, ko nije zadovoljan gde i s kim je seo, ko je krišom plakao jer nije uhvatio bidermajer, ko je bio nezadovoljan fotografom ili muzikom… Jebite se, svatovi! Danas je moj dan!!! Svadba,svadba…!!!

3

Soba 202

Ne dao vam Bog da odete u bolnicu. A pogotovo ako imate izbor da li da idete ili ne, a vi, kao ja, mentol, odlučite da se upustite u tu suludu avanturu, ničim izazvani. Kad već upadnete , imate dve opcije: ili da se pokrijete štrokavim ćebetom preko glave i preplačete, rizikujući da vas premeste na psihijatriju, ili da sve posmatrate sa vedrije strane dok ne prođe. Mada, ni u tom slučaju niste daleko od psihijatrije.

Elem, kad sam već ušla u vrzino kolo, odlučim se za opciju broj dva. Već u liftu do odeljenja naletim na jednu uplakanu i odmah krenem da je tešim. Pa, jasno vam je valjda da sam mekog srca. Ja mislila ona plače jer se odvojila od muža koji je ispratio, a ona kroz suze kaže: “Ma, koji muž, plačem zbog dece!” Ispadne da budemo “cimerke” u sobi, pa se združimo sa još jednom, lepom kao slikom, i tako se kompletiramo.

Što bi rekli kockari, odlično prvo deljenje. Kad je dobra ekipa, zaboravite gde ste. Pošto smo pričale i podvriskivale do neko doba, a sestra nas opominjala da je kasno i da se priberemo, pošto smo se pele po krevetima da lepo uslikamo zalazak sunca nad Beogradom, imala sam utisak kao da sam na ekskurziji. Doduše, nismo imale izlete, ali moglo je da ih zameni bazanje po drugim odeljenjima, a dranje cena u kiosku u prizemlju nadomestilo je kupovinu suvenira.

Upoznale smo i jednu babu iz susedne sobe koja se izdavala za “vidovitu” i koja svakog gleda tako što prvo čkilji na jedno, pa na drugo oko. Upade jedno veče kod nas i odmah baci oko na ovu lepu “cimerku”. Kaže, ima njen sin devojku koju ona mnogo voli, ali i pored toga bi da joj ipak ova bude snaja. Izjavi: “Sve ću ja da kuvam i radim, da ti prinosim i odnosim, samo da mi budeš snaja”,i dodade na kraju: ” pa čak i ako si sad u bolnici…” Opa, bato! Unikatna srpska svekrva kojoj ne smeta ni felerična snaja! Jedinstveno! Ne ostade joj dužna ova naša lepa “cimerka” i otera je te ova brzo napusti našu družinu. Doduše, meni je rekla da je podsećam na njenu zaovu koja je strašno ljubomorna na nju, ali ja verujem da su je moje velike oči prepale. Veštica sa urokljivim očima je svakako njen prirodni neprijatelj. Tako je svi pomalo oterasmo.

Ali, sve što je lepo, brzo prođe. Ode ova lepa na operaciju, a ja i ona uplakana ostasmo da čekamo svoj red i vidimo ko će nov da nam dođe u sobu. Što bi rekli kockari, teško da dve ruke zaredom mogu da budu dobre. Naša loša karta pojavila se u vidu babe sa hodalicom, Rumunke sa slabim poznavanjem srpskog jezika. Kad je došla u sobu, saznali smo da je teško bolesna. Bilo nam je žao i odlučile smo da joj se nađemo koliko možemo. Međutim…

Već posle par sati, baba je krenula da nas urniše. K’o za baksuz, nekako u isto vreme poklopi se moja konzumacija gorke soli, u cilju pripreme za operaciju. Ako ne znate šta je to, nemojte nikako da isprobavate, ispadaju oči kao na federe. Čim se smrklo,a to je sada, dao Bog već oko 5,  baba poče da divlja na rumunskom da se gasi svetlo. Ugasi ga sestra, a ja i “cimerka” ostasmo da se zaprepašćujemo u mraku. Mada, imam ja zanimaciju i igranku oko gorke soli, a ova druga mučenica zaspa u onom mraku već oko 8. Ništa, mislim se ja, to nas Bog kažnjava što smo do prethodne noći orgijale do neko doba…

Posle jedno jedanaestog odlaska u klonju, odlučim da polumrtva legnem da odspavam. Al ‘oćeš, vraga! U’vati baba da mi drma krevet i viče:”Alo, alo!!!” Jebem li ga, valjda hoće da zovem sestru. Propnem se ja i pritisnem dugme za poziv (nema, bato, tehnika!) i ova doleti. Baba besni, izgleda da je odlučila da odustane od primanja infuzije na koju su je priključili. Ova sestra blaga, nežna, moli je da se smiri. Ubedi je nekao da opet legne.

Legnem opet i ja, kad ne prođe mnogo, evo opet upade sestra da nam meri temperaturu! Pa, šta ima da merimo u tri ujutru?!! Izmerismo je nekako, niko nije prešao 34 sa 3. Jebi ga, digitalni toplomeri su čudo tehnologije! Ponadasmo se da ćemo sad da spavamo.

U zlo doba, opet nas probudi neko komešanje. Baba je u onom mraku uspela da nađe suknju, bluzu i cipele i potpuno se obukla, valjda u želji da krene kući. E, tu smo odustale, okrenule se na drugu stranu da spavamo, a baba je ujutru, kad smo se probudile, mirno spavala u svom krevetu.

Kad se sutradan naspavala, nastavila je po starom. Ukrala je “cimerki” ručak, a višak “dezerta” koji nije mogla da pojede, sakrila je u svoj ormarić. Pošto obe nismo bile u sobi u tom trenutku, ostala je misterija kako je ustala bez hodalice i to izvela. Poslednje što sam videla pre odlaska u salu, bilo je da je demonstrativno iščupala braunilu iz ruke, rešena da prekine sa infuzijom. To je proizvelo lokvu krvi na podu i po krevetu, a “cimerka” u sekundi nije bila sigurna da li se baba nije slučajno preklala…

Što se mene tiče, ne brinite. Po ulasku u operacionu salu, došao je moj uobičajeno nadrndani doktor i rekao mi da operacija nije potrebna i da sve što hoću, mogu da postignem i intervencijom u ambulantnim uslovima. Izguraše me iz sale sa hiljadu pitanja, a najvažnije od njih je bilo zašto mi to nije ranije rekao. Računam da se tek tog prepodneva zaista pozabavio mojim slučajem. Il’ je do tad štrajkovao zbog smanjenja plate, il’ nije bio profesionalno uzbuđen zbog mog slučaja…

Kako bilo, da je bio odgovorniji, ja ne bih upoznala nove ljude, doživela nove avanture, smršala kilo-dva od fantastične bolničke hrane koju sam uspešno izbacila uz pomoć gorke soli i doživela nadasve čaroban osećaj vozikanja po operacionoj sali. Ej, majko Srbijo, nema ti ravne na celoj kugli zemaljskoj…

0

Super nastavnica

jelenadilber

Kada se školujete za profesora srpskog jezika, u jednom trenutku ćete na fakultetu, zbog predmeta Metodika nastave, morati da održite čas u školi. A ako uzmemo činjenicu da je većina nas sa književnosti malo čudna sorta, pa da sve proživljavamo dublje nego ostali i obične stvari doživljavamo traumatično, eto belaja.

Kada je došlo vreme za to, izaberem ja da održim čas u petom razredu osnovne škole. Računam, dovoljno su mali da još uvek poštuju autoritet nastavnika, a neće me ni gađati kredom, sveskama i olovkama. Doduše, ništa nije isključeno. Današnja deca su veoma napredna, pa ne znate da li vam veća opasnost preti od njih ili njihovih roditelja.

Odlučim se za pesmu “Zimsko jutro”, Vojislava Ilića. Kao pravi opsesivac, naučim je napamet, obradim je do detalja, da sve bude po P.S.-u. U panici da ne napravim nijedan pogrešan korak, izmučim roditelje da sede za stolom, kao u klupi, dok ja…

View original post 396 more words

4

Super nastavnica

Kada se školujete za profesora srpskog jezika, u jednom trenutku ćete na fakultetu, zbog predmeta Metodika nastave, morati da održite čas u školi. A ako uzmemo činjenicu da je većina nas sa književnosti malo čudna sorta, pa da sve proživljavamo dublje nego ostali i obične stvari doživljavamo traumatično, eto belaja.

Kada je došlo vreme za to, izaberem ja da održim čas u petom razredu osnovne škole. Računam, dovoljno su mali da još uvek poštuju autoritet nastavnika, a neće me ni gađati kredom, sveskama i olovkama. Doduše, ništa nije isključeno. Današnja deca su veoma napredna, pa ne znate da li vam veća opasnost preti od njih ili njihovih roditelja.

Odlučim se za pesmu “Zimsko jutro”, Vojislava Ilića. Kao pravi opsesivac, naučim je napamet, obradim je do detalja, da sve bude po P.S.-u. U panici da ne napravim nijedan pogrešan korak, izmučim roditelje da sede za stolom, kao u klupi, dok ja izlažem svoje predavanje, pa da mi postavljaju zakučasta pitanja, ne bih li se snašla, pa sve u krug. U to vreme padala je nekako i porodična slava, pa sam pomislila da bi bila dobra ideja da pitam i goste da li bi mi glumili učenike, ali mi majka i otac nisu dali. Rekoše da preterujem.

Dođe i jutro u kome držim famozni čas. Da ne pričam da sam celu noć sanjala učionicu punu dece u obličju dvoglavih Arapa. Odem prvo u zbornicu da se javim i zateknem čitavu ekipu namrgođenih ljudi. Fantastično, ovako ću i ja kad poludim, mislim se. Profesorka koja je trebalo da mi bude mentor me ostavi sa izmučenim profesorom biologije koji mi je detaljno objasnio svoje muke sa decom koja su nerazumna, nevaspitana i razmažena. Oh, Bože, kakvo ohrabrenje od strane “kolege”…

Kada sam sa dnevnikom pod rukom ušla u učionicu, pomislila sam da sam o tome sanjala celog života. Pa, što sam onda tako isprepadana? Unutra me sačekuje trideset pari hladnih očiju. Dok upisujem čas rukom koja pomalo drhti, pitam se kako da otkravim ovu gomilu koja me skenira od glave do pete. Na nogama imam čupave čizme, igram na kartu mode kod devojčica. Čini mi se da vidim tračak interesovanja u njihovim očima. Dobro je. Sa dečacima ću lako, njihov kod znam…

Čas počinje i ja po prvi put osećam kako je biti sa ove strane katedre. Uh, mnogo čudno! Neverovatno dobar osećaj, ali pomalo jeziv jer konci koje držite u rukama mogu začas da ispadnu. Nema veze, moram da zaplivam u dubinu.

Dok vreme odmiče, osećam da se uklapamo. Dižu ruke, odgovaraju na moja pitanja. Dobro je, odlično mi ide ovo plivanje. U jednom trenutku osećam da se potpuno opuštam i hvatam sebe kako ih animiram i hodam pogrbljeno ispred table glumeći pogurenog lovca u zimskom jutru. Oduševljeni su, kupila sam ih! Ura za mene!

Čas se završava iznenađujuće brzo. Prosto mi je krivo što je tako brzo prošlo. Učenici se skupljaju oko katedre. O, pa ovima se bas svidelo moje predavanje, mislim ja. Jedan dečak mi prilazi, gleda me ogromnim očima i kaže: “Nastavnice, Vi ste suuupeeer!”

Šta bih više od ovoga mogla da poželim?! Ah, da, ima nešto. Recimo, posao… U bilo kojoj školi, makar i u stručnoj, muškoj, gde će me izvesno gađati kredom, sveskama i olovkama…

…Teachers who love teaching teach children to love learning…