Dante Aligijeri – nesrećni ljubavnik na razmeđi vekova

Kada se neko rodi na prelazu između dva najlepša godišnja doba, proleća i leta, živi na razmeđi vekova, postane najveći italijanski poeta svog vremena, umetnik koji je otvorio vrata renesansi i bude prozvan „vrhovnim pesnikom“ koji sa Petrarkom i Bokačom čini tri krune italijanske poezije, pomislićete da mora biti srećan čovek. Ali to ništa ne mora da znači, jer ma koliko da je bio ispunjen u svakom segmentu svog života, ovaj pesnik je nosio nesmirenost u jednom ćošku svoga srca.

Danteov portret, rad Sandra Botičelija (izvor: wikipedia.org)

Godine 1265. u Firenci je rođen Durante Dante Aligijeri. Ne zna se tačno kada, ali se na osnovu njegovih autobiografskih stihova u Božanstvenoj komediji, budući da se u Paklu nalazi na sredini svog života a da je po Bibliji to 35. godina, odredilo njegovo godište. U Raju se, opet, navodi da se rođenjem okrenuo ka znaku Blizanaca, pa se smatra da je u pitanju bio maj ili jun.

Melanholičan i zamišljen, Dante je bio neobično dete. Njegov otac Aligijero di Belinsione bio je odan gvelfima, frakciji iz severne Italije koja je podržavala papu, a majka Bela poticala iz gvelfske vlastelinske porodice Abati. Budući da je u vreme njegovog detinjstva u celoj Toskani vladao mir, posvetio se učenju, najviše filozofije i retorike u franjevačkom manastiru i kod učitelja Bruneta Latinija, sekretara Republike i autora dela Tezoro, koje je predstavljalo celokupno enciklopedijsko znanje onog vremena. Voleo je i toskansku poeziju, posebno pesnika Gvida Guinicelija, osnivača takozvanog „slatkog novog stila“ (Dolce Stil Nuovo), koga je kasnije, kada je i sam počeo da piše, doživljavao kao svog poetskog oca.

Danteov spomenik u Veroni (foto Jelena Dilber)

Godina 1274. bila je prelomna za Dantea. Kao devetogodišnjak u njoj je doživeo dva presudna događaja života – umrla mu je majka i zaljubio se za ceo život. Beatriče „Biče“ Portinari ukrala mu je srce još kao osmogodišnjakinja i to onog dana kada je Dantea otac odveo u kuću njenih roditelja i niko nije mogao ni da nasluti da će ona jednoga dana biti utkana u njegova najveća književna dela. Međutim, da je ova ljubav osuđena na propast, bilo je jasno vrlo brzo, ne samo zato što mladi Dante nije imao gde ponovo da vidi izabranicu svog srca, već i zato što su ga samo tri godine kasnije, sa svega 12, verili sa devojčicom iz imućne porodice, Đemom Donati, što je bilo sasvim uobičajeno za to vreme.

Tri susreta Dantea i Beatriče: u njenoj kući, na ulici i u čistilištu, rad Elizabet Sonrel (izvor: wikipedia.org)

Trebalo je da prođe punih devet godina pa da Dante po drugi put sretne Beatriče. Godine 1283. mladi pesnik je ponovo sreo svoju ljubav kod mosta Ponte Santo trinito nad Arnom dok je u belom šetala sa pratnjom. Nakon devojčinog pozdrava ljubav je opet planula u njegovom srcu i posle mnogo godina u svojoj najboljoj zbirci poezije Novi život opisaće san koji je usnio te noći. Ipak, putevi su im se razdvojili. Dve godine kasnije Dante se oženio Đemom, a Beatriče se posle četiri godine udala za bankara Simonea dei Bardija. Danteova ljubav ni tada nije prestala, a kada je 1290. Beatriče prerano umrla, sa svega 24 godine, osećanja su se zauvek uklesala u pesnikovu dušu. Iako oženjen i sa troje dece, Beatriče nikada nije nestala iz njegovog srca, a dokaz koliko je ostala jaka je da je Danteova jedinica Antonija, stupivši u samostan kao časna sestra, uzela upravo njeno ime.

Kao što je i prvi susret nosio još jedan odsudan događaj, tako je bilo i sa drugim. Ovaj put bilo je to poznanstvo sa pesnikom Gvidom Kavalkantijem i stvaranje novog literarnog pokreta, čiji je Dante bio predvodnik. Bio je to stil inspirisan poezijom Provanse, sonetima trubadura i truvera, koji pevaju o nedostižnoj ljubavi, nova varijanta slatkog novog stila kojoj on daje potpuno novi pečat približivši ga savremenim pesnicima.

Poseban značaj Dante je imao i za italijanski jezik. U srednjem veku poezija je bila pisana na latinskom, čime je bila je dostupna samo obrazovanim i bogatim građanima. Mladi pesnik se zalagao za pisanje na maternjem jeziku pa je većinu svojih dela napisao na svom toskanskom dijalektu. To je za ono vreme bilo neuobičajeno, ali su veliki pesnici, poput Petrarke i Bokača, odlučili da ga prate. Na taj način Dante je odigrao značajnu ulogu u reformi jezika. Pored toga, uveo je i strofu od tri stiha – tercinu. Zahvaljujući svemu tome sunarodnici ga smatraju „ocem italijanskog jezika“.

Novi život

(„Evo Boga jačeg od mene, koji dolazi da vlada mnome“)

Od trenutka smrti voljene drage Dante počinje da piše mali dnevnik u stihovima i prozi posvećen svojim osećanjima od prvog susreta do njegove sadašnjosti. Prate ih ustreptalost ljubavi na prvi pogled, divljenje i tajna osećanja, čežnja i vera da ga Beatriče kao spasiteljka izbavlja od zla i kao simbol dobra čini boljim čovekom.

“Susret Dantea i Beatriče na mostu”, trenutak nastanka “Novog života”, rad Henrija Holideja (izvor: wikipedia.org)

U jednom od soneta opisana je alegorija njegove ljubavi, koja se skriva upravo u snu koji je usnio nakon što je po drugi i poslednji put u životu video na mostu. U njemu mu se ukazao Amor, neobično stvorenje koje mu saopštava da je zagospodarilo njegovom dušom dok u rukama drži usnulu devojku  i tera je da pojede pesnikovo srce.

Tako Beatriče postaje večna Danteova inspiracija i briše granicu između prave ljubavi i pesničkog snoviđenja, čime zajedno ostaju besmrtni. Bez obzira na to da li je njihova sreća ostvarena ili ne, ona je bila važna za italijanske pesnike jer je pokazala da može biti razlog za poeziju i život i ukazala na motiv nedostižne ljubavi kojoj umetnik teži.

“Beatriče”, rad Mari Spartali (izvor: wikipedia.org)

Rime (Dama kamenog srca)

(„Umreću ovde bez njenog pogleda“)

Nekoliko godina nakon rima upućenih idealnoj duhovnoj ljubavi koju oseća prema Beatriči, Dante se vratio na stihove trubadura i truvera u najčistijem obliku, punih strasti i telesnih sokova koji nose nemerljivu erotičnu snagu. Neki smatraju da su ovi redovi zapravo alegorija filozofije i njene nedodirljivosti i neuhvatljivog smisla za ljudski um, a drugi opet veruju da su svi do jednog posvećeni firentinskoj udatoj dami Pjetri,  koja je Danteovim nadama zadala teške muke svojom hladnom dušom.

Uporedo sa poetskim bolom srca, Dantea nisu mimoilazile ni nedaće u realnom životu. Kao i svaki Firentinac, morao je da se opredeli za frakciju gvelfa ili gibelina i u bitkama dokaže svoju odanost. Tako je zajedno sa toskanskim vitezovima učestvovao u Bici kod Kampaldina, što ga je zainteresovalo za politiku. Budući da je zakon u to vreme zahtevao da samo članovi nekog esnafa mogu da postanu političari, Dante se opredelio za apotekarski esnaf, samo zato jer su se tada u apotekama prodavale knjige.

“Firenca” i mesto gde su se odigravale bitke, rad Đorđa Vazarija

Istorijski događaji mu nikako nisu išli naruku jer je to bio period kada je papa Bonifacije vojno pokušavao da osvoji Firencu. Tada je sa još nekoliko izaslanika Dante poslat u Rim ne bi li doznali papine namere. U isto vreme Firencu je zaposeo i opustošio francuski kralj Šarl de Valoa. Pesnik je preživeo samo zato što u to vreme nije bio u svom rodnom gradu, ali je zato 1300. stigla vest o progonstvu na dve godine i velikoj novčanoj kazni.

Budući da nije imao novca za kaznu, Dante je lutao po mnogim gradovima i zemljama tadašnjeg Starog kontinenta, od Verone, Padove i Pariza do Oksforda. Nekoliko puta je pokušavao da promeni svoj položaj ali mu to nikako nije polazilo za rukom – izgnanstvo je postalo njegova sudbina do smrti.

Tabla na palati Romanin Žakur u Padovi koja svedoči da je tokom izgnanstva u njoj boravio Dante (foto Jelena Dilber)

Božanstvena komedija

(„Što je nešto savršenije, ono utoliko više oseća bol i radost“)

U isto vreme Dante je započeo svoje najčuvenije književno delo.  Pisao ga je na početku novog veka punih 13 godina i njime ostavio moralnu i religioznu pouku čovečanstvu za koje je verovao da je duboko ogrezlo u greh. Ugradivši sva svoja saznanja i iskustva svih izučavanih knjiga svog vremena, u ovom remek-delu svetske književnosti opisao je put duše kroz tri carstva koje započinje telom a završava se kao božansko blaženstvo.

Delo je prvo objavljeno kao Komedija, a Bokačo joj je kasnije dodao epitet Božanstvena, iako u njoj nema ničeg smešnog. Zapravo, u Danteovo vreme svaka pesma koja je počinjala nesrećom a završavala se srećom imala je ovu odrednicu. Zato počinje Paklom, pa preko Čistilišta ide ka Raju.

“Pakao”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

Pakao je najpoznatiji deo njegovog epa, sa najživljom radnjom. Dante stiže do njega preko tamne šume, alegorije za greh. Kroz njega ga vodi rimski pesnik Vergilije, koji mu pokazuje grešnike u devet krugova pakla, i u svakom od njih susreće poznate preminule ličnosti iz stvarnog života ali i likove iz književnosti. Od limba, u kome žive nekrštene duše i oni koji su kao pagani živeli pre hrišćanstva pa sve do devetog pojasa, najnižeg i najužeg poput levka u kome zaglavljeni Lucifer sa tri glave žvaće najveće izdajnike u istoriji: Judu, Bruta i Kasija, grehovi se ređaju sve teži i teži zajedno sa grešnicima osuđenim na večne i strašne muke.

“Čistilište”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U najliričnijem delu epa, Čistilištu, Dante stiže barkom i prolazi kroz sedam pojasa koje određuje sedam smrtnih grehova. U njemu je grešnicima dozvoljeno da ih okaju i skinu žig koji im anđeo na ulasku plamenim mačem urezuje u čelo. Svaki krug se ovde širi stremeći ka Bogu i Raju, na vrhu. Tu ga dočekuje Beatriče, simbol ljubavi i božje milosti, sa kojom zaranja u reku zaborava Letu i reku sećanja Evnoje i stiže u Raj.

“Raj”, rad Gustava Dorea (izvor: weirditaly.com)

U nemerljivom prostranstvu punom svetlosti rajskih duša, nebesima punim zvezda i anđela koje se pletu oko Hrista i Bogorodice, Dantea preuzima Sveti Bernard koji mu pomaže da primi veru i približi se Bogu. Doživevši ekstazu u najvećim visinama, gubi se u Bogu i u harmoniji univerzuma stapa sa ljubavlju koja pokreće Sunce i sve zvezde.

Danteov ep tako postaje grandiozno delo u kome se do savršenstva dovodi kompozicija spajajući se sa najvažnijim brojevima tog vremena – 3, 9, 10 i 100, najsavršenijim u mističkom tumačenju. Koristeći firentinski dijalekat, svakodnevne reči i žargon dokazao je da se jedno besmrtno književno delo može napisati na jeziku običnog naroda.

Krunišući svoj životni put Božanstvenom komedijom, neposredno nakon njenog objavljivanja 1321. Dante je umro u Raveni, u kojoj je u Crkvi Svetog Frančeska i sahranjen. Nekoliko godina kasnije vlasti Firence tražile su da im se Dante vrati, ali su fratri lukavstvom sačuvali posmrtne ostatke velikog pesnika. Napravili su rupu u zidu u koju su potajno pomerali njegove kosti. Kada su izaslanici stigli, sarkofag je bio prazan.

Danteov grob u Raveni (foto Petar Milošević)

Tako se Dante više nikada nije vratio u grad koji ga nije hteo onda kada je on to najviše želeo. Ali možda i nije važno gde leže njegovi zemni ostaci, duša velikog pesnika ionako svetli na nebu, zajedno sa večnom slavom i ljubavlju prema Beatriče.

Dante između čistilišta i grada Firence, rad Domenika di Mišelina (izvor: wikipedia.org)

 

„Besan“ – čovekova sudbina prožeta strahom

Poznati književni kritičari smatraju da se fantastika javlja kao odraz snage duhovne kulture, da otkriva najdublje slike magijske svesti i razigrava maštu, posebno onu izokrenutu, jezovitu i užasnu, onu koja se najviše hrani uobraziljom i svim onim horizontima koji su daleko od realnog života. Zato ni ne čudi što se među nama stvaraju tako sjajna dela u kojima caruje fantastično, čudesno i nestvarno. Ne samo zato što je naša folklorna tradicija veoma snažna, već i zato što imamo odlične pisce.

Zbirka horor priča Besan to potvrđuje. Na jednom mestu okupilo se deset mladih pisaca, nekih već izgrađenih, nekih tek na svom početku, ali spremnih da čitaocima prikažu svoje jezive priče, da ih ispune strahotom, mračnom i zastrašujućom atmosferom i stalno drže na granici neizvesnosti i napetosti. I to im je veoma pošlo za rukom, da ne kažem perom ili tastaturom.

Svaka od njih ima fabulu od koje drhte damari, jer svaki će se lik susresti sa stvorenjima iz „onog“ sveta, neljudskim, avetinjskim pojavama, vešticama, mrtvacima, vampirima, duhovima. Naići ćete ovde na mistična znamenja, izopačene istine, apsurd, zlokobnu atmosferu i ući u svet tajanstvenih sila i duševnih nemira u kome je sve moguće a stvarnost se prepliće sa košmarima, snoviđenjima, slutnjama i strahovima. Pa ko voli, neka se prepusti uživanciji čitanja.

Ukoliko su vam najdraže priče o duhovima, avetima i utvarama najviše će vam se dopasti Pod ukletim krovom Nataše Vajić u kojoj su tradicionalni porodični odnosi isprepletani sa osvetom i krivicom, ostvarenjem prokletstva i nikad nesmirenim duhovima prošlosti. Iako jeziva, ona u sebi nosi tradicionalnu toplinu porodičnog ognjišta i opomenu da svoju savest nikada ne činimo nečistom.

Posebnu poslasticu ovog tipa pronaći ćete i u priči Motel „Čvrsti snovi“  Lazara Vukovića, u kingovskom maniru prokletstva indijanskog groblja u kojoj ćete u ekstremnoj napetosti i konstantnom nizu jezivih događaja u samo jednoj noći zaista osetiti kao vam se koža ježi podjednako od agresivnih mrtvaca-žrtava i živih koji vode ovaj zastrašujući motel u američkoj bestragiji.

Oni koji su od detinjstva verovali u ideju da nikada nisu sami u svojoj sobi u gluvo doba noći verovatno će se vezati za Moje carstvo ispod Erica Johanssona i demone koji žive pod krevetom glavnog lika. Gogoljevskim manirom upotrebe utvara uz pomoć kojih se brišu granice između ovog i onog sveta, mogućeg i nemogućeg, u priči dolazi do neočekivanog obrta i potpune promene odnosa čitalaca prema omraženim avetima.

Prava psihološka priča sa elementima horora skriva se u Stakatu Vanje Vidovića. U njenoj misteriji će nejasnim sugestijama biti probuđena radoznalost čitalaca da i sami razreše zločin koji se desio u okruženju glavnog lika i, naravno, kao i u svakom dobrom trileru, biće navedeni na pogrešan trag. Tok misli, tesno povezan sa muzikom i kompozicijama najčuvenijih muzičkih stvaralaca, pobuđuje jezu, a posebno naturalistički opisi u samom razrešenju.

Još jednu psihološku priču, Dol, strahotnu u opsesijama i preobražajima u umu glavnog lika, maestralno je napisao Milan Simić. U atmosferu noćne tame, kiše, magle i zlokobnih mračnih vlažnih ulica likovi se odlično uklapaju, bilo da su žrtve koje će prekasno naučiti životne lekcije o neposlušnosti ili zlehudoj sudbini, bilo da su oni koji samo naslućuju mračne tajne kako se sakuplja materijal za pravljenje novih lutki.

Među ovakvim pričama je i Kuća bola Borisa Mišića, kratka ali ispunjena nemerljivom jezom i preobražajima svega što u realnom svetu nije moguće. Krv i tama, dva omiljena motiva horor priča, ovde dobijaju svoj pun zamah, a Šela, najbolja policajka Carstva, shvatiće da je sve ono što je verovala da zna zapravo velika varka.

Najčešće horor priče o groblju i vampirima, vešticama, vukodlacima i oživelim mrtvacima prirodno su našli mesto u ovoj zbirci priča. Njima vam se predstavljaju Marija Ilić sa pričom Strah i Jovana Knežević sa Susretom na groblju. Glišićevski vešto, ostvarenjem strepnji, dve devojke, svaka u svojoj priči, doživeće susret sa avetima i time dokazati da priče koje se pričaju nisu samo praznoverice. U jednoj od njih razrešenje će biti racionalno objašnjeno, čime se samo još više pojačava čudesna fabula.

Zbirka ovakvih priča ne bi bila kompletna kada ne bi imala i temu o narodnim verovanjima i običajima pa bi se moglo reći da Selfi Gorijana Dreja Snežane Kanački, iako inspirisan romanom Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, u sebi nosi najviše od tradicije i folklora. Svima zanimljiva tema vlaške magije i čaranja ovde će se ispreplitati sa savremenom tehnologijom i izneverenom ljubavlju, čime se ova priča najviše približava modernoj fikciji magijskog realizma.

I na kraju zbirke, kao dragulj blista Marija milosti puna Igora Ristovskog, priča stvorena prema maltene svim elementima gotskog romana, čiji elementi već više od dva veka proslavljaju strašne i jezive priče. U njoj ćete pronaći baš sve što jedna prava horor pripovetka treba da ima – priču zasnovanu na narodnom predanju koje će se razotkrivati kako radnja teče, ukleto selo, napuštene ruševine jezovite kuće na usamljenom dalekom brdu, neobične tajne, košmarne snove, porodično prokletstvo, ostvarenje predskazanja, vredne lekcije iz života i neizvesnu borbu za opstanak.

Kada sklopite ove stranice bićete bogatiji za još jednu kvalitetnu knjigu. Ali zapitajte se zašto vam se jeza i strava u ovim pričama baš toliko sviđa. Šta je to tako privlačno u snoviđenjima, religioznim tradicijama vezanim za smrt, zagrobni život, zlo, duhove i avetne noći? Možda odgovor leži u tome da smo se prezasitili istine i da nam je potrebno uživanje u kome učestvuje svih pet čula, a ono šesto se razgreva. Samo na ovim stranicama možemo pronaći ključ za vrata onog drugog sveta i nakon čitanja ih zatvoriti a da nam se ništa ne desi. Sem jedino jedne besane noći u kojoj smo spoznali svoje najdublje strahove.

Slika Johanna Heinricha Füsslija “Noćna mora”, kojom je inspirisana priča “Moje carstvo ispod” Erica Johanssona (izvor: wikipedia.org)