4

Poslednja karta za brod „Niš“

ludolf_bakhuizen_-_ships_running_aground_in_a_storm_-_wga01131

Ludolf Bakhazen, Brodovi u oluji

Snažan vihor potrese staklo na prozoru kraj tamnocrvene fotelje na kojoj je zadremala. Trže je hladan dah taknuvši joj u srce koje opet preskoči jedan otkucaj, kao stari časovnik čiji od rđe nagrižen mehanizam više ne možeš ni podmazati. Dok su se oblaci pepeljastih tonova gomilali od Zemuna, ona steže neki izgužvani komad papira i potrese je još jedan vihor, onaj spleten od davnih sećanja sa kojima je u poslednje vreme drugovala uvek kad oseti po jednu prikradajuću pauzu u svojim damarima.

…Isti jedan ovakav dan pre punih pedeset godina, septembarski nežan i mek, dan zrelog leta polegao po krovovima koji kao da se polako, uz tanani bol oprašta od leta. Njena svilena haljina ispod mantila puna ustalasane topline i šešir koji krije ustreptale misli od svega što je čeka. U ruci tašna sa spremljenom krštenicom i pismo:

Dođi na pristanište, kod broda „Niš“. Polazimo u pola 2, kartu sam ti ostavio na blagajni. Uzmi je i uđi, čekam te za stolom u brodskom salonu. A onda samo nas dvoje zauvek.

                                                                                                                                   S.

Požurila je iz dvorišta punog malih stanova i bašta koje su već mirisale na jesen i vlažnu zemlju. Na ulici natrča na kasapskog radnika nakrivljenog kačketa i šeretskog osmeha i ustuknu zaobilazeći ga. On se okrete za njom i nasmeja, a ona suspregnu neki tihi trzaj u dnu duše i odluči da zaboravi sve očeve pohvale koje su se na njega odnosile i ubeđivanja da bi bio prava prilika za nju. Ne, pomisli, ja sam sama krojač svoje sreće. I to joj obasja lice zajedno sa vrućim zrakom sunca koje joj se uplete u kosu.

Stiskajući tašnu kao da u njoj nosi celu svoju sudbinu spuštala se kaldrmom ka pristaništu. Stići će ranije, sesti pored njega i uhvatiti ga za ruku. A na drugoj obali, zemunskoj, onoj koja se već vidi na obzorju ispod oblaka, postaće njegova žena. I više nikada neće biti nesrećna.

Na ulici koja se zmijolikom obalom pripijala uz reku upade u gužvu. Neki nervozni ljudi gurali su je, a ona se uplaši da ne izgubi tašnu pa je pripi još jače uz svoje grudi i odlučno progura među svim tim mantilima i šeširima.

Na pristaništu je dočeka još veća graja. Jedan brod je polazio načičkan nekom silnom decom koja su sa palube mahala i cičala nad mutnom rekom. Ona požuri do blagajne da uzme svoju kartu koja će je odneti u novi život. Žena je sa druge strane stakla pogleda i reče:

– Drugarice, brod „Niš“ je upravo otišao, danas nešto ranije nego inače. Ali izvolite poslednju kartu koja je ostala za Vas, možete je iskoristiti za brod „Zagreb“, koji će po podne takođe krenuti za Zemun.

Ona je pogleda u neverici, pobledela od razočaranja i oseti neku neobičnu strepnju koja joj je plazila niz leđa prateći mekotu svilene haljine. Okrenu se i pogleda ka brodu koji je sekao talase dve zagrljene reke, jedne mutne, druge plave i nešto joj se bolno razli po duši pri pomisli da je on čeka za stolom brodskog salona sam.

A onda podiže začuđene oči i vide one oblake koji su još odavno stezali nebo iznad Zemuna. Ugleda sunce kako tinja i njihove tamne obrise koji joj se učiniše krvavi. Ali ne stiže da odagna tu strašljivu misao jer joj se nenadani snažni vihor koji podiže silnu prašinu obmota oko mantila i otrže šešir. Prokapaše prve kišne kapi koje se očas sručiše poput velike vodene zavese, zamrači se nebo i tvrđava na brdu postade kao neka velika neman koja iz svojih laguma šalje neljudske krike.

Ona požuri pod nastrešnicu blagajne, ali joj se oči ukočiše kad ugleda brod koji se nasred ušća propinjao u podivljaloj reci, mučen vrtlozima i olujom sa svih strana. Vide kako pokušava da se vrati i neke silne ljude u vodi, začu krike i među njima prepozna i svoj, ugušen u stravi srca.  Potrča ka obali, ne osvrćući se na sve jače kišne kapi koje kao da su sekle njeno lice i vide svu onu decu koja su pre samo neki tren mahala kako se dave ne uspevajući da dohvate daske i grede koje su im bacali sa palube. Vide i alase koji porinuše svoje čamce ka tom paklenom grotlu i oseti kao da je neko kamenje zasu sa neba. Grad, pomisli i nagonski podiže ruku ka ogaravljenom nebu da se zaštiti. Neki čovek joj priđe i odvuče je pod nastrešnicu blagajne dok su joj raskrvavljene ruke drhtale i krišom sklapale u molitvu.

Odjednom se zapeni gusta magla, koju su krici i jauci sekli poput oštrog noža, i zakloni pogled na brod. Ona oseti kako joj se srce zalepi za rebra i napusti je dah kada se još jedan snažan nalet vetra prolomi nad rekom zajedno sa čudnim zvucima poput paklenih bubnjeva i hučanja i neka potmula strava odjeknu sa pobesnele reke. A onda tišina, ona beživotna koja miriše na smrt…

Munja koja se račvala preko celog neba zaslepi joj oči a jak grom trže iz sećanja. Onog najbolnijeg, poput oštrice noža na koje se njeno srce svaki dan iznova nabada – vest da su telo njenog nesuđenog muža izneli poslednje narednog svitanja, među još 55 stradalih, zatočenih u brodskom salonu.

Tresak vrata opomenu je da sakrije suze i staru izgužvanu kartu. U sobu nahrupi njen muž zaplićući jezikom:

– Je l’ ima nešto da se jede u ovoj kući? Kome ja iz kasapnice donosim onoliko meso? – povika iskapljujući još jedno piće kao da je kapljica na dnu čaše.

Ona se i ne osvrnu. Kao i uvek kada bi je na isti način pozdravio dolazeći kući donoseći sa sobom gust i otužan dah vinjaka. Zagleda se u oblake istrošene od kiše, spremne da njihovu koprenu rascepa sunčev zrak i umiri se hvatajući u svakom preskoku svoga srca jasniji obris očiju onog koji je i dan-danas čeka za stolom salona broda „Niš“.

 

 

Advertisements
4

Devet života

penz blic

Početna stanica tramvaja. Prepodnevni sati. Putnici čekaju da se vozač smilostivi i pokrene vozilo. Čim se tramvaj zatrese i krene da zavija šinama, napravi se mali metež u potrazi za mestom. Prednjače penzioneri.

 

…Samo da sednem, samo da sednem! Bolu me noge, a i ovi mladi nevaspitani kad zasednu nema da me pogledaju, sam nabiju slušalice u uši, bulje u telefon i prave se da me nema da stojim kraj njih. Uh, dobro je, sela sam. Šta se ti mrštiš, mala, zgazila sam te i neka sam, pa ja moram da sednem, mnogo me bolu noge. Uh, šta me sad čeka u Dom zdravlja, ima gužva da bude, a ja što ne volim da čekam, sva se uznemirim, moram i jedan bromazepam da popijem da se ne posvađam sa ostali pacijenti. Uh, samo da mi naiđe ona sestra na šalter, ona što sam je prošli put istresla iz gaća, da mi naiđe pa da joj opet sve kažem što mi leži na srce! Ako mi ona naiđe, i ne moram da popijem bromazepam, taman ću se dobro ispraznim i brže će mi prođe vreme… Vidi ga ovaj što se okreće kroz prozor za svako žensko, ccc, a sve opajdare gleda, ju, ju, ju… Ova sestra sa šalter bi baš bila njegov broj…

 

… Vidi, vidi ovo mlado što se razbacalo, uh što bih ja to sad pojurio. Eh, mladosti, mladosti… A kakav sam ja nekad bio, nijedna mi nije promakla. Vidi ovo obuklo suknjiče, pa ga zateglo preko dupeta i onda posle kako da ne pogledaš… Vidi onu babetinu! Pih, kad žensko omatori, što je ružno, bre… Ja bi to sve čim zanemoća u neki kamion pa u selo da ga ne gledamo u gradu. Uh, sad kad uđem u kafanu pa kad ispričam šta sam sve video po ulici, ima da propadnu! Ih, pa kad sručim vinjače pa se razgalim… Oni me zajebavaju: „Treba ti vijagra i afrička šljiva da pojuriš te mlade što za njima balaviš…“ Kome treba afrička šljiva?! Meni?! Ma ne da mi ne treba, nego sam ja, bre, kô bik jak, svaki mlađi da se postidi! A i izgledam mladoliko. Ko bi meni dao ovolike godine?! A i ne kaže naš narod džabe da bez straca nema udarca! I još se zajebavaju da si dobra prilika kad imaš redovnu penziju! I jeste, bogami, ej, kad ja pojurim… Uh, što zakoči, majku mu bezobraznu, načepih se na šipku i na ovu babetinu…

 

–  Šta je, bre, gospodine? Ti bi na mene malo da nalegneš? Sram te bilo! Ja sam poštena žena!

–  Ko, bre, na tebe da nalegne?! Pa ja da ’oću da nalegnem, ja bi nalegô na nešto mlađe, a ne na tebe tako sparušenu!

–  Ko sparušen, đubre jedno matoro?! Pa ti, bre, možeš otac da mi budeš!

–  Ha-ha-ha, to samo u tvojim snovima ja mogu otac da ti budem. More, marš, babetino!

 

… Eee, ne bi ti meni tako smeo da laješ da je moj Mijo živ, sabio bi te o patos ne bi znao kako se zoveš… Ja babetina, ja sparušena… Kakvi sve prostaci danas u ovom gradu žive, a nekad je sve gospoda ovde bila… Danas kad uđeš u tramvaj, samo gledaš ko će da te pokrade, ko će da te izdrpa… Nego sve čekam da uđe kontrola pa onda pola izađe napolje pa možeš da se raskomotiš. Ovako sve smrde, neokupani, prljavi, bezobrazni… stoka… A ja sam dama, sad kad mi stigne penzija ima šešir da kupim. Samo da me ne poboljeva ovaj kuk, bilo bi mi sve potaman… On će meni da sam ja sparušena i babetina… A nalegô na mene ceo, to mu ništa nije smetalo. A ovamo mu kao smeta, lažov i manijak… Uh, bre, opet ovaj zakoči, kao krompire da vozi! Zamalo da ovom dedi pocepam novine…

 

… Ccc, zamalo Politiku da mi izgužva ova žena! Čekaj da je ispravim… Ne možeš više ni novine u tramvaju da pročitaš kô čovek, samo se neko gura i muva. …„Kako do EU?“… Šta ima da idemo u EU?! Sa tim zlikovcima da se spajamo?! Uništili nam zemlju, pobili narod, a mi sa njima da šurujemo… Ej, Slobodane, Slobodane, je l’ vidiš ti sa neba šta nam zlikovci i dan-danas rade…? Kad te skinuše sa vlasti, kad popališe i pokraše, sve ode u božju mater… „Povećanje plata i penzija od sledećeg meseca“… I ne mora, sve ću da dam! Celu ću penziju da dam da nam bude bolje! Kad veliki čovek vodi državu, mora kaiš da se stegne, ko to ne razume, izdajnik je roda svoga! Samo u se i u svoje kljuse, to je pravi državnik! Ja mu verujem i sve ću da mu dam! I ne mora da traži! … „Đoković osvojio novi turnir“. E, ljubi ga deda, volim ga kô da je moj, zaplačem svaki put kad pobedi… E, nazdravlje, umro Aca Šurbatović… Bog da mu dušu prosti… da vidim kad je sahrana… U petak u 15 h, kremacija na Novom groblju. Moram da idem, i on je bio mojoj ženi, moram… Eh, sve moji ispisnici odoše… kako otvorim čitulje, tako mi se neki pojavi… A bezobrazni moji unuci, kažu: „Deda, čitulje u Politici su tvoj Fejsbuk.“ Daću im ja… Ček da vidim ukrštene reči… Uh, kako vozi ovaj, opet mi izgužvaše novine ove žene…

 

…Što vozi ovaj kô majmun, ko mu dade volan, samo zvrnda sa ovo zvono… Gledaj ovu što uvela ovo dete što se dere, nevaspitano to… Cvrc-cvrc… šta mi se ovo u zubi zavuklo… cvrc-cvrc… A vid majku šta se napirlitala, ne obraća pažnju na dete što je besno i bezobrazno… Vid, vid kako mu šapuće nešto, a ono sve bešnje… Ih, da si moje, par šamara bi’ ti ispljuskala, sam’ da se pušiš, odma bi’ te u red dovela. Ccc, ova današnja mladež svu mudrost na svet popila… Cvrc-cvrc… Taka mi i snajka, sam bog zna kaki rogovi nabija na onoga moga dobroga i naivnoga sina… A on, ljubi ga majka, pošten, ma prepošten, to mu najveća mana, što je mnogo dobar… a ona, aspida jedna, život mu upropastila. Sam šeta neku džukelu po parkovi, a decu kad misli da rađa, ja ne znam… Kad sam ju rekla: „Pusti džukelu, decu za ruku da vodiš, hoću unučići da šetam dok još mogu, dok još snagu imam“, lom napravila, plakala kod onu moju budalu tri dana. A on mi rekô da ju ne diram, kao osetljiva je, a ja se mešam di mi nije mesto. Ma, za nju je jedna govnjiva motka, pa da vidiš kako bi odma’ prestala osetljivost… Kuku mene, što je mene bog kaznio… U, al zakoči! A vidi ovu matoru što mi se tu podmeće…

 

–  Šta si tu stala, babo? Vidiš da ovaj koči ki lud, a ti sedi negde da te ne polomim!

–  Gospođo, niko neće da mi ustane, a sela bih ja.

– Pa di si pošla kad ne možeš da stojiš? Što u kuću ne sediš nego se muvaš po prevoz?

–  Gospođo, molim vas da me ostavite na miru. Imam devedeset godina i bar poštujte moje godine ako nećete mene.

–  U, pa ja tvoje godine neću ni da doživim. Ti si se naživela, pa nemoj ni da očekuješ od nas koji još treba da se mučimo da te sažaljevamo…

 

… Eh, prostakluka na svakom koraku. Jedino da ćutiš i ne spuštaš se na njihov nivo. A nekada je Beograd bio mesto gde si mogao mirne duše da prošetaš gradom, da ti niko ne zgazi na nogu, da muškarci pogidnu šešir u znak pozdrava, da dame uvek budu propuštane ispred sebe i poštovane gde god se pojave. Nema više takvog sveta. Jedan po jedan ode, a oni koje su takve podigli, spakovaše svoje stvari i odoše daleko… I neka su, ovo više nije njihov Beograd. A nije ni moj. Ne prepoznajem više drveće, parkove, ulice i trgove. Sve se izmenilo, blješti i šljašti, kič i malograđanština svuda caruju. Nema više one diskretne elegancije i kuća i ljudi, žena svedenih haljina na kulturnim događanjima, tihe publike u pozorištima i ljudi ozarenih osmesima na osunčanim klupama. Svuda vika, dreka, psovke i banalni vulgarni komentari. Još malo i ni mene više neće biti i sve će prekriti zaborav i prašina novog vremena. I neka, lepo reče ova „gospođa“, ja sam se bar naživela. Sigurno mnogo lepšim i kvalitetnijim životom od nje, cenim…

 

– Nema više kulture, u pravu ste, gospođo.

–  Gospodine, izvinite, baš i ja to sad mislim.

–  Da, znam, čuo sam vas kad ste pričali, doduše tiho, ali čuo sam.

–  Ah, oprostite, nisam znala da sam misli pustila iz sebe…

 

… Nema, kad čovek ostari, popušta načisto. A nije ni čudo, ceo život muljaj, guraj, radi, zaradi, vuci, tuci, pa kako da ne popustiš? A sve šloser do šlosera, evo vidi ovo sedište, ja bih ovo sasvim drugačije napravio… Ovo sad sve bofl i odma’ se polomi. Eh, nema više dobrih majsotora kô kad smo mi radili. Gledaj ove ulice, sve beton puca, gledaj trotoare, glavu da polomiš, gledaj kuće kako otpada fasada… ccc… Sve bi’ ja to otpustio i uzeo sam da radim… Nema više ništa dobro i kvalitet, ni struka nije više što je bila. Ovi današnji picopevci pojma, bre, nemaju… I niko da te pita za savet, sve oni znaju, sve će oni bolje. A pojma, bre nemaju… A kao pozavršavali neke škole…. Ma ništa bez majstora i zanata, bre… Nabili nosine u onaj kompjuter pa samo nešto kucaju i ćorave na njega, a nema ko libelu da uzme i da vidi ravno li je… Ma nema, sve to nesposobno i glupo, žutokljunci uobraženi… I ovaj pojma nema da vozi…

 

– Majstore, da nisi ti prešao na crveno sad?

 

Vozač ga samo iskosa pogleda preko ramena. …Eh, devet života da imam, i poslednji bi mi pojeli ovi penzioneri što ih vozim u ovaj moj tramvaj, pomisli. Kad starost do’vati, ne se izvuče niki. Al’ ja bogami neću to da dočekam tako, nema ovde ’leba u ovu moju kabinu. Odo’ i ja u Nemačku… A vi se ovde pobi’te, za bolje i niste…

589817_stefan-djikanovic-udara-beskucnika_ff

2

Strah sa ruba tamne šume

darkBlještavo svetlo para mu dno zenica. Obara oči ka belim sjajnim pločicama čiji se kvadrati urezuju u njegov um, do dna i onih još neotkrivenih dubina. U njima sluti neki čudan treptaj damara, snažan i sveobuhvatan, koji najviše drhti na mestu koje ga ne boli, a koje mu krati dane. Drhtaj poput jutra iz tamne šume…

…Prvo čega se seća bila je livada presvučena letom, trave visoke, povijene, išibane vetrovima i svoje bake kako se saginje i bere lekovito bilje. I odmah iza nje tamne gorostasne šume kao okvira koji natkriljuje i samo nebo i neke potmule huke koja iz nje dopire.

Kada je malo porastao, u jednoj noći kada se mesec zlobno osmehivao kroz oblake, pitao je baku šta to tako strašno iz šume riče. Rekla mu je da tamo, u najdubljim senkama, živi strašan zmaj koji bi ga zauvek odveo od nje kada bi samo nogom kročio u tamu iza livade. Odveo i ona bi opet ostala sama, bez igde ikoga. Pitao je zašto zmaj pušta svoje duboke glasove samo ponekad, a ona bi odgovarala da se po zimi i žarkom letu skriva u svojoj mračnoj jami i čeka neoprezne putnike namernike da mu sami dođu i nahrane veliki i prazan stomak. I on je verovao znajući otkud tutnjava kad se otope snegovi i sve zaliju jesenje kiše.

Sve je krenulo nizbrdo kad je pošao u školu, onu daleku, na drugom brdu, do koga se moralo preći preko strmog prevoja i beskrajnih pašnjaka. Sa ostalom decom, koja bi, jedno po jedno, prilazila grupi đaka pešaka. Već prvog dana zagledao se u devojčicu sa dugim pletenicama koja je veselim okom gledala svet oko sebe. Ali i osetio nemir od dečaka iz susednog sela mrkih pogleda koji su na njega padali poput kamenica.

„Ti živiš na rubu šume?“, pitao ga je. „Jesi li ikada ušao u nju?“

„Ne“, rekao je iskreno, „na njenom kraju živi veliki zmaj koji bi me progutao i zauvek odveo od bake.“

Začuo se gromoglasan smeh. Sva deca su se smejala, čak se i devojčica osmehnula iza tamne pletenice.

„Glupaku, zmajevi ne postoje. Ti si samo jedna najobičnija kukavica.“

Ostio je kako mu gori celo lice, a damari stida potresaju telo. Želeo je da bude sam, da se zaboravi ova sramota koja mu se urezala u srce kao komadom polomljenog stakla. Ćutao je i u sebe kao krupan kamen gutao smeh i dobacivanja, ali i rešio da ujutru zorom ode u šumu i pokaže da je hrabar, odvažan i smeo. I da ne više ne veruje u bajke, vile i zmajeve.

Probudio se pred svitanje, dok je baka još spavala, dok je svetlost uska i memljiva i jedva skida mirise sna. Obukao se tiho i izašao u maglovito jutro.

Put preko livade prešao je čvrstim hodom, ne obazirući se na izmaglicu koja je skrivala rosu sa crvenih šipaka, velebilja i kleke. Hrlio je ka tami, da što pre zaroni u nju i dokaže svima da nije kukavica.

Prvi korak i odmah ga je obavila tama, neko tmurno ništavilo mešalo se sa magluštinom i senkama koje kao da su plovile kroz šumu. S vremena na vreme ukazalo bi se poneko drvo, kao izronilo iz belog isparenja koje se mešalo sa tminom. Izlokane staze bile su u tami, natkriljene drvećem visokim i mrkim koje je tek ponegde dopuštalo komadiću neba da se nazre. Iako je već bilo svanulo, bledi zraci belog sunca nosili su sablastan sjaj avetinjskog bezobličnog sveta.

Dok mu je srce kao besno potresalo celo telo, udarajući poput najjačih bubnjeva, skupio je ruke u pesnice i krenuo korak po korak ka potmulom huku koji je tutnjao kroz tamu, naslućujući pod svojim nogama meku travu, krzno lišaja i paperjastu klizavu mahovinu. Bleda svetlost padala je na hrpe jelovih iglica budeći mu strah da tu počivaju davno zaboravljeni svi oni koji su se usudili da kroče ovim izobličenim svetom. Ali nije hteo da stane, dok mu je koža na zglobovima pesnica belela od stiskanja, grabio je ka huku, koji ga je punio stravom, ali i nekom čudnom opijajućom radoznalošću.

Što je više išao, huk se pojačavao, po licu su ga grebale grane tesno zbijenog drveća a on je jurio sve brže, ka tutnjavi koja kao da je i zemlju tresla, ne razmišljajući ko je lagao i da li je možda baka ipak govorila istinu. U tom trku, najedanput se rastvorila tmina i on je ustuknuo na ivici provalije koju su skrivale visoka trava i strnjika.

Ali strah je samo na tren bljesnuo u njegovoj svesti. Svetlost koja se raspukla sa neba obasjala je kamenu klisuru presvučenu šumom i veličanstveni vodopad koji se survavao u njene nesagledive dubine. Vodena bujica stropoštavala se uz grmljavinu, potmulo kričanje, riku i lomljavu, tutnjanje zemlje i klizave stene na kojoj je stajao i dizala maglu od miliona kapi koje su prštale u ovoj buci koja je zaglušivala uši. Zmaj je nestao, kao i strah i kukavičluk i smenila ga je opčinjenost sopstvenom hrabrošću i ponosa koji je nosila…

… Začuo je svoje ime i prezime. Ustao je sa hladne stolice, koju ni njegovo od straha obamrlo telo nije moglo da ugreje. Setio se tamne šume u maglovito svitanje i stegnuo pesnice čiji su se zglobovi prevukli belinom. Uzdahnuo je i požurio, rešivši da se suoči sa onim što ga čeka iza vrata na kojima je stajao natpis Onkološki konzilijum.

suma tama strah fejs

 

 

 

2

Stvaralački dah Milene Pavlović Barili ponovo u Beogradu

milena poc

Beograd je 4. februara ponovo zapahnuo dah nekih davnih vremena. Među ljubiteljima umetnosti ovo veče bilo je protkano onom posebnom patinom jugoslovenske prestonice dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, koja je isijavala kroz crte lepih predratnih dama sa šeširićima tesno navučenim na lice i kratko podšišanom bubikopf frizurom šepureći se sa postavljenih slika, crteža i ilustracija. I to sve zahvaljujući velikoj slikarki Mileni Pavlović Barili.

Izložba Od Milenine slike do Mileninog stiha otvorena je sinoć u Holu Kompanije Dunav osiguranje u Makedonskoj 4 u Beogradu povodom jubileja kompanije – 45 godina postojanja. Tom prilikom nas je na priču o slikarkinom životu i stvaralaštvu podsetila Violeta Tomić, kustos Galerije Milene Pavlović Barili, otkrivši tako delić njenog raskošnog sveta.

milena

Milenin život bio je izuzetno zanimljiv, počevši od porekla jer je preko majke Danice Pavlović Barili bila potomak Karađorđevića, a od oca Bruna Barilija, kompozitora i muzičkog kritičara, nasledila je italijansko poreklo. Buran i avangardan, uz mnogo putovanja, stvaralačkih uspeha, veličanja u tuđim a nepriznavanja u svojoj zemlji, obeležio je njen interesantan, ali prekratak život.

Među izloženim slikama najviše je onih iz ranijeg doba Mileninog stvaralaštva, akademskog minhenskog perioda s kraja dvadesetih godina prošlog veka, u kome je, kao i obično, najradije slikala portrete, ali ne samo bliskih prijatelja i članova porodice, već i ličnosti iz književnosti i istorije slikajući Šeherzadu i markize u nežnim bojama akvarela.

 

Budući da je smatrana modnom ikonom svog vremena, bilo je logično da će se okrenuti prikazivanju mode, interesovanja i načinu života dama, posebno u slikama Aberonoša, Dama s monoklom i Mesečina (Moonshine).

 

Budući rođaka Karađorđevića, kad god je boravila u Beogradu, živela je na dvoru Aleksandra Karađorđevića i družila se sa kraljicom Marijom i kneginjom Olgom. U to vreme dame kraljevske porodice obožavale su film i svetske modne časopise. Pa tako i Milena. Zato je i bio veliki uspeh njeno oslikavanje naslovnica čuvenih magazina Vogue, Femina, Die Dame, Redbook, Life…

 

I ona je bila veliki ljubitelj filma, a to je i pokazala oslikavajući svog omiljenog glumca Rudolfa Valentina, koga je ovekovečila na slikama Rokoko, ali i Toreador i Maja, inspirisanog njegovim čuvenim filmom Krv i pesak.

 

Svoje najveće uspehe doživela je u Americi, za čiju kartu je stekla novac kada je Sibe Miličić kupio njenu sliku Anđeli. Tamo je briljirala  na stvaralačkom planu baveći se ilustracijom, dizajnom, kostimom i scenografijom. I u privatnom životu je bilo burno jer je doživela veliku, ali nesrećnu ljubav sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom i brak sa američkim oficirom Robertom Tomasom Goselinijem. Iako je želela da se vrati u svoju rodnu zemlju, ispostavilo se da je put u Ameriku bio karta jednom pravcu, jer je, smatra se, nakon posledica pada sa konja narušila već krhko zdravlje i u 36. godini umrla od srčanog udara. Sahranjena je u Rimu.

Slikarstvo Milene Pavlović Barili, nepravedno zapostavljeno, našlo je svoj put do ljubitelja umetnosti pedesetih godina prošlog veka. Od tada do danas izložbe njenih slika stalno nas podsećaju na izuzetan talenat i činjenicu da je i naša zemlja imala dostojnog predstavnika slikara nadrealizma u svetu i da takvu činjenicu nikada ne smemo zaboraviti.

Iako se o tome manje govori, mlada slikarka je bila i pesnikinja, koja je svoju poeziju objavljivala u italijanskom časopisu Kvadrivio. Upravo ta njena umetnička svestranost bila je inspiracija za ovu izložbu, a stihove o njoj u pesmi Na Mileninoj slici Milenin stih spava, poklonila nam je pesnikinja Evica Milenković.

Postavka slika Milene Pavlović Barili pred posetiocima će biti do 2. marta. Preostaje vam jedino da je posetite i u njoj uživate.

Milena_Pavlović-Barili_2009_Serbian_stamp wnsstamps.rs

Poštanska marka Milena Pavlović Barili, Autoportret sa velom, 2009. izvor: wnsstamps.rs

 

0

Zvižduk u osam

4590964-artwork-fantasy-art-concept-art-smoke-demon-train-steampunk-steam-locomotive

izvor: mocah.org

 

Srebrni sjaj mesečine rasipa se po belom snegu dok ga sa svog prozora gleda stegnutog i napregnutog uma. „Vreme je“, misli se roje iza zapaljenih očiju. „Vreme je…“

Vraća se u postelju, hladnu poput zimskog vetra koji mu mrsi misli, izvija ih i izvitoperuje, nagriza oštrim zubima pa nežno miluje dok ne zada novu ranu. Dok mu šapuću senke koje cure sa zidova, sklapa oči da bar na tren zaspi i odmori se pred dalek put.

Slike detinjstva izviru iz gustih tmina poput sunčevih zraka blažeći mu strah koji ga steže već dugo, toliko dugo da, čini mu se, nikada bez njega nije ni umeo da živi. Teskoba je srasla uz njegove zapaljene misli poput krive kosti i prati ga večno, kao odana sena.

Slike detinjstva, bezbrižne i čedne, mame smešak na njegovom posivelom licu. Opet je tamo, pod modrim nebom, dok mu jak vetar klobuča košuljicu i povija vrbove šibljake koji se belasaju kao pšenično polje. Opet trči kroz varljiva blatišta, zelena poput smaragda, među kojima put zna i zatvorenih očiju, pa sve dalje kroz žilave čestare vrbaka. Opet čuje žubor bistrog izvora u šljunkovitoj maloj jami, ne većoj od džepa i skuplja plodove kudravih kupina. Opet gleda u daljinu, ka tamnim prugama i teškim vagonima. Opet čuje zvižduk lokomotive iz koje će izaći njegov otac, svake srede ujutru u osam, tačan kao sat, visok, stasit, u čistoj železničarskoj uniformi sa kapom na kojoj sija značka kao sunce, pa ga staviti na ramena kada se vrati kući. Da mu je samo da se dokopa one šume iznad močvare, gde hrastove i bukve grli vetar čiji će mu fijuk ugušiti misli koji se otimaju, beže, šapuću i stružu um mrveći ga u toplu piljevinu.

Na tren kao da se sve bistri, ova tamna soba u čijim se senkama skrivaju fotografije po zidovima na kojima se osmehuje na dan svog venčanja, lep, stasit, sa brkovima koji kao da poigravaju od ponosa i sreće. I ona pored njega, glavu uz glavu, mlada, očiju poput žeravica i osmehom stidljivim, ali radoznalim i punim iščekivanja. Okreće se i gleda je pored sebe kako spava stisnutih usana, ostarela i sa dubokom borom među očima, kao da neki teški teret nosi i u snu.

Gleda sliku na koju pada prva svetlost praskozorja – njegova Ivanka, jedino dete, njegov ponos i nada. Ali čak i ta ljubav kao da je nekako ohlađena, kao da je srce u grudima iščupano i ne šalje više nikakav trag radosti i vere u smisao života. Pomisao na onaj tren kada je čuo kako tiho govori sa majkom krivi mu usta obrasla čekinjavom bradom.

– Majko, otac je bolestan, mora da se leči.

– Nikada – tiho ali odlučno odgovorila je njegova Mileva. – Iz moje kuće nikada niko neće biti proglašen ludim. Nije on bolestan, samo je razočaran u život, umoran od muka i nemaštine. Takav je, takva mu priroda… I nema tu šta da se popravlja…

Od toga dana ne veruje više nikome. On zna da one stalno o njemu pričaju, pričaju i komšije i svi kada ulicom naiđe. I onaj seljak na pijaci pored koga svako jutro prođe, zna da ga ispod oka gleda i da nešto hoće od njega. Zna on šta… Možda da ga uhvate, zatvore, strpaju među rešetke, vežu ga, da belog dana ne vidi… A nema zašto, on je zdrav, ljudi su gadni. I ta njegova ćerka, čak i ona sa njima da šuruje i izda oca. Što dete može da ti napravi, ne može niko…

A njegov je otac bio srećan čovek, imao je njega, dobrog sina, poštovao ga je i sve za njega činio. Čak i kada je majka u jednom plaču rekla da je svoju ludu majku iz kuće pravo u smrt oterao, a on je istukao zbog dugačkog jezika, bio je na njegovoj strani. Tako se o babi Cveti nije smelo govoriti, zapišta mu u slepoočnicama.

Opet ga obavi neki memljivi mrak, kao da mu misli trule i raspadaju se na froncle i parčiće. Isti onaj koji mu se spustio kao ogoman teret na dušu otkad mu je otac napustio ovaj svet. Ostala je samo železničarska kapa, sa značkom koju je izlizao dodirujući je prstima.

Nije prošlo ni nedelju dana kada otac poče da mu se javlja. On se obradova i život mu se nekako učini lakšim. Popričaju kao nekad, prošetaju do pruge, dočeka sa njim vozove u tišini pa svako na svoju stranu. Al’ kad je jednom to rekao svojoj Milevi, da je svekar mnogo pozdravlja i da je dobro, ona ga pogleda razrogačenim očima pa se zaplaka stiskajući oči rubom marame. Njega to ošinu do dna srca pa odluči da to više nikada ne spomene povlačeći se u sebe i čuvajući svoju tajnu.

Jedne tople večeri pred oluju, kad se oblaci navukoše u sve ćoškove dvorišta i zatamneše svu prirodu, javi mu se i majka, prvo kroz šapat pa onda razgovetno, milujućim glasom, kao kad je bio dete. Setna pesma kao uspavanka potrese ga do dna srca. Požuri opet do vrbaka kao kad je bio dete, pa obalom sve do pruga kraj velike reke, koja kao da se pod potmulom grmljavinom sve umornije i tromije valjala svojim koritom.

Tako poče da živi u čekanju na očev i majčin glas koji mu blažiše samoću usred svih ljudi sveta. I sve je više bivao rasejan, dalek za svaku radost i smeh kojim su se ljudi oko njega smejali kao u nekoj daljini, drsko i u grimasama, podsmevajući mu se na reči koje nikako nisu htele da izađu iz njegovih usta, nejasne i zbrkane, iz razmekšalog uma poput blatnjavih baruština njegovog detinjstva.

Jednog jutra, kada je sve počelo da žuti i miriše na nadolazeće kiše, posle dugo vremena uzeo je novine sa stola da pročita šta se novo u svetu zbiva. Na prvoj strani, usred velikog članka o ratovima na drugom kraju sveta pronađe poruku od oca: Dođi k nama, vreme je. Ukruti se, osvrnu oko sebe, presavi novine i stavi ih na dno ormana, da ih niko ne nađe i otkrije njegovu tajnu. Ali reči kao izdajice počeše da naviru sa njegovih usana: „Vreme je, vreme je…“ i tako danima i noćima, kao ptice koje neobuzdano izleću iz njegovih usta.

Mileva poče da ga ispituje, glasom kao iz nekih bunarskih dubina. On odluči da je ne primećuje i usredsredi se samo na očeve poruke. I one počeše da dolaze: tog i tog dana, u toliko i toliko časova, na tom i tom mestu… Čuo ga je u radiju, televizijskim emisijama, u žamoru ljudi koji hodaju ulicama njegovog grada. I znao je šta treba da radi.

„Vreme je, vreme je“, mrmlja ustajući iz postelje dok rumen na istoku najavljuje novi dan i boji smrznuti sneg u krvave tonove. Mileva ga pogleda bunovnim očima, ustuknu i pridiže se načas, ali je neka tama u očima povrati na jastuk i ona opet leže sa još dubljom borom među očima.

On navuče na sebe odelo, obu cipele koje mu je Mileva glancala svako jutro, stavi mašnu i očevu železničarsku kapu i izađe iz kuće. Dočeka ga ledeno praskozorje, dah zemlje, sive i srebrnaste od mraza, i sunce koje se u purpurnim i narandžastim bojama dizalo u novi dan. On krenu odlučno zakrvavljenih očiju sa upornim šapatom na usnama, šuštavim poput tihog žubora potoka prigušenim ledom pravo ka tamnim prugama i teškim vagonima.

U jednom trenu korak mu zadrhta, pokoleba ga ona narandžasta boja svitanja i neki glas iz daljina, kao eho prvog plača njegove ćerke koja se rodila u isto jedno ovakvo svitanje. Ali očev glas sve nadjača i on sigurnim korakom krenu na dogovoreno mesto susreta.

Sat na železničkoj stanici otkucavao je tačno osam sati kada je lokomotiva hukćući i kloparajući ušla na peron. Zvižduk tačno u osam prože mu svaki damar i ugleda oca kako povlači pisak, nasmejan i mlad. Polete mu u zagrljaj da zauvek sa njim nađe spokoj, izvan sveta bola, patnje i sasušenih smežuranih misli.

 

Epilog

 

21. januar 2009. Jutarnje novosti

 

I. Z. (65) izvršio je samoubistvo jutros oko 8 časova skočivši pod teretni voz koji saobraća na relaciji Beograd – Stalać. Prema rečima mašinovođe, tragedija se dogodila kada je muškarac iznenada skočio pod lokomotivu na samom ulasku u železničku stanicu, kroz koju je voz samo prolazio. Iako je išao sporije, nije uspeo da ga zaustavi, a nakon tupog udarca mogao se samo naslutiti tragičan ishod. I. Z. je iza sebe ostavio suprugu i kćerku. Železnički saobraćaj je bio u prekidu do 10 časova.

 

 

 

 

 

8

Šaputanja sredokraće

landscape-2090495_960_720

Vojvođansko selo drema na vrelom avgustovskim suncu. Nigde žive duše po sokacima i poljima u usijano popodne koje se valja po krovovima. Čak ni pasa lutalica nema, kao da su ih zraci koji biju sa neba i čine da sve što diše pluta u izmaglici svetlosti oterali u skrivene hladovite kutke.

Ali iako sve ćuti, iza visokih ograda i zatvorenih kapaka oseća se život. Samo jedna kuća u blizini crkve stoji nema, kao ukleta, pa se iza njenih oronulih prozora slute gluvi odjeci i paučina. To je kuća Krstanova, od koje jedna stara žena koja tuda prolazi okreće glavu i nabira čelo kao da joj neka senka prelazi i zatamnjuje oči.

Nekada je ona bila samo jedna od čvrstih karika u lancu seoskih šaputanja. Čvrsto sraslo tkivo predvečerja na drvenoj klupi na raskrsnici sela, sve dok zvono na crkvi prekoputa ne odbroji taman toliko da se velika vrata kuća ponovo zamandale. Predvečerja u kojima se izlazilo iz svojih dvorišta da se odahne od vrelog sunca, razmeni pokoja priča i pretrese ima li šta novog kod pridošlica koji su malo-malo punili selo sa svojih dalekih krševa i donosili običaje koji su dočekivani s tihim podozrenjem.

I nisu te stare žene ništa neobično u srpskoj seoskoj sredokraći. One su vredni beležnici svih zbivanja, i radosti i nedaća, izvidnica koja dopušta da se sve dogodi ali ništa dugo krije. Naizgled predusretljive i gostoljubive, zapravo su vrlo radoznale. Naizgled zabavljene svojim poslom, najradije u mislima vire preko visokih ograda i zatvorenih prozorskih kapaka.

Šaputanjem, kao najmoćnijim oružjem, one doznaju, slute, pitaju se, isteruju stvari na čistinu. Kad negde zapne, uvek se nađe neka na isturenoj međi seoskog života kojoj ništa ne može da umakne. Tako naslućuju događaje od njihovih začetaka, razgolićuju ih, prate im razvoj i uživaju u novim, pa makar i izmaštanim pričama. I tako se kotrlja dan po dan, obojen tihom podmuklošću, nemuštim jezikom, prodornom snagom koja liči na moćnu reku koja potkopava obalu.

Tako je načet i temelj Krstanove kuće. U jedno toplo predvečerje kada su se sakupile žene na raskrsnici sela i ugledale njegovu mladu nevestu koja tiho zatvara velika vrata i spuštene glave prelazi sokak zamajana nekim svojim poslom.

– Eno Danice snaša Đurđevkine. Evo već druga godina, a iz kuće im se plač deteta ne čuje – reče tiho najstarija od njih. – Tu nešto ne valja.

Zaklimaše glavom sve ostale. Odgledaše za njom, njenom sitnom prilikom koja se brzim hodom udaljavala.

– Došla izdaleka. Tamo se devojke, kažu, po rumenim obrazima biraju, da su drusne i jake. A ona sva nikakva, žuta kô vosak. Baš se snaša Đurđevka odmenom zakitila. Bar da ima novaca, nego sirotu je Krstan uzô – prošaputa jedna s kraja drvene klupe.

Ostale se složiše i zamisliše. Nekada se znalo ko je od čije kuće, a sada, sa svim ovim pridošlicama, nikad se ne zna. Sve je to mačka u džaku postalo.

Na kapiju izađe i snaša Đurđevka. Ugledaše je žene pa je povikaše.

– Dobro ti veče, Đurđo. Evo baš tvoju Danicu vid’li, pa pričamo. Čudo ona još ne rađa… Krstan tvoj visok, lep, snažan, mlad. Kud od ovoliko naših devojaka baš nju nađe? Da vam nije jalovica u kuću ušla…

Preko snaša Đurđevkinog lica pređe senka kao oblak preko sunca. Pade joj na dušu žeravica koja je zapretana već dugo tinjala. Pogodiše je reči pravo gde treba i otkriše na licu najskrivenije slutnje.

– Ne znam – poče da muca. – Biće, sve se nadam.

– Biće, biće – rekoše žene. – Za Krstana mi ne brinemo.

Zaboravi snaša Đurđevka gde je pošla i brzo se vrati u kuću da zaustavi lupnjavu srca, potmulu kao grmljavina koja najavljuje veliko nevreme nad vojvođanskim žitnim poljima.

Zatvori vrata i nasloni se na njih sva uzdrhtala, da se pribere i povrati od stida jer sve ono što i sama misli sad celo selo priča. Udahnu duboko i odlučno krenu da potraži sina. Nađe ga uz ambar gde prebira po klipovima kukuruza žutim kao zlato, da odnese i namiri svinje.

– Sine, dođi – pozva ga. – Pusti sada to, hoću nešto s tobom dok smo sami. Majka ti mora nešto kasti.

Krstan, visok i stasit mlad muškarac, okrete se k majci i kao da ga u njenom tonu nešto hladno taknu blizu srca. Ćutke, s veđama koje se same nekako čudno spustiše, pođe za njom na trem da čuje tu važnu priču.

– Sine, sve ’oću ali ne mogu više ćutati. Sada moram kasti, više kud nemam. Sine, vreme je da decu imaš, a žena ti ne rađa. Selo već zucka, a ja se isto pitam. Sine, sa kućom bez dece nećeš stići nigdi. Zar ovol’ki salaš raskućiti, kako ćeš sam živiti? – zaplaka se snaša Đurđevka.

Sin ćuti natuštenih veđa, kao da i sam muku u sebi nosi, ali sada kada je sve isterano na čistac, postalo je nekako opipljivo bolno, kao rana zasečena uzduž pa se razjapila i pulsira u ritmu damara srca.

– Biće, majko – procedi kroza zube.

– Kada, sine? Već dve godine ima kako si ženu doveo a čija je znao nisi. Došla, bestraga joj bilo. Rekla da joj niko ostô nije. A ti mekog srca pa poverovô. A ko zna od kakve je porodice, da li su bolovali, da li su od snažnijih i kršnijih ili tek onako, da podmetnu svoje pa da se siroto u našu bogatu kuću privuče… Možeš ti nju voliti kol’ko ’oćeš, ali ona za tebe nikad nije ni bila. Majku poslušaj…

– Kako ću je, majko, oterati? – promumla Krstan s nekom čudnom tišinom u glavi, koja kao da poče da se zgušnjava.

– Kako moraš, sine. ’Oćeš kao paor Laza da završiš sam, bez kučeta ni mačeta? Samo njegovu kuću vidi pa eto šta te čeka – dovrši majka i zaćuta čim se snaha pojavi na vratima.

Danica oseti da se nešto tamno spustilo na kuću u kojoj je sa mužem dve godine srećno živela i odjednom oseti kao da zalazi u tuđ dom pa požele da na vrhovima prstiju prođe neopaženo i da je ne vide i ne upitaju šta tu traži.

I zaista, beše to poslednji dan u Daničinoj duši koji je poput leta bio plamen od samih crvenih cvetova sreće. Od tog dana Krstan se zatvori u svoju dušu a kuća postade puna tmurnih, bledih senki i zgrušane svetlosti. I njene oči postaše tamne, nekadašnje vrelo zlato stegoše crne ivice. Svekrva se sve češće gubila iz vida, kao da ih ostavlja da neku svoju priču ispričaju do kraja, ali Krstan je samo ćutao.

Ali jedne noći, kada se u vazduhu već osećala oštrina prvog mraza, a Danica ponovo nije objavila da prinova stiže, Krstan prelomi u sobi punoj mirisa rakije i duvanskog dima. Povika očajno i gnevno, zamućene svesti i srca i otera ženu od kuće.

A ona, drhteći od stida i hladnoće, samo u kratkom kaputu i sa jednom malom torbom u kojoj je jedva nešto uspela da ponese pred njegovim zakrvavljenim pogledom, izađe u gustu tmurnu tamu i vlagu koja joj se lepila po licu i kosi. Ne znajući kuda će, krenu na kraj sela prateći blede trake večernje svetlosti.

Narednog jutra prolomi se vest – Danica sa paorom Lazom napustila selo. Žene se uznemiriše i pomahnitaše. Zabrinuše se kako ništa nisu primetile. Zar da im ta ljubavna priča promakne? I kako je ona to vešto sakrila! Veštica jedna! Neke donesoše vest da je Krstan najurio jer je saznao za njeno neverstvo. Neki javiše da je našao u spavaćici u Lazinoj kući i pretio da će ih oboje pobiti pa da su zato bezobzirce pobegli iz sela.

Snaša Đurđevka sinu saopšti vest. On je sasluša mamuran i obamro od jeze prethodne noći pa kad se otrezni, puče mu pred očima bruka koja ga pred selom čeka. Ostade rešen da ne izlazi iz kuće i potonu u opasno kuckanje u slepoočnicama i pogled uprt u jastuk na kom se još video otisak Daničine glave.

Posle dva dana prolomi se nova vest – paor Laza se sam vratio u selo. Ona zaglunu Krstanove uši, pa skoči kao lav kome se vrata na kavezu naglo otvoriše, zgrabi staru očevu pušku i krenu da spere ljagu i osveti svoje ime. Trčeći kao bez duše, upade u dvorište i uperi cev pravo u paora Lazu koga zateče na vratima.

– Krstane, prijatelju, spusti pušku. Nisam kriv. Našô sam je u svitanje u svojoj kotobanji, sakrivenu i promrzlu u kukuruzi. Samo sam je odveo do grada i dao nešto novca da se snađe, žao mi je bilo…

Krstan ne ču ni pola od onoga što je rečeno. Ono kuckanje u slepoočnicama postade jako kao kad zvona crkve zaglunu zgrušanu letnju žegu. Kad vide Lazu kako krvav leži na svom pragu, spusti pušku i ode kući da čeka da ga stigne pravda.

Toga dana u selu je vrilo. Ambulantna kola odvedoše ranjenog paora Lazu, a milicija Krstana. Žene su, umotane u šalove i pokrivenih glava jaukale nad sudbinama koje je jedna žena ispreturala i rasparala.

*                  *                  *

Posle tri godine vrati se Krstan u selo, nakon što je svoj dug odužio društvu i našao mir u dugim danima premišljanja i preispitivanja. Prvo što ugleda beše paor Laza koji hramajući prođe pored njega. Pogleda mu jednu kraću nogu, uspomenu na ono mutno jutro, i sa veđama koje se nanovo spustiše nastavi put kući.

Tamo ga dočeka jeka nepoznata njegovom uhu. U susret mu pođe paorka, obla i jaka, sa dva deteta koja su se krila iza njene suknje. Pruži mu ruku predstavivši se kao Grozdana i reče da je održavala kuću i okućnicu snaši Đurđevki dok je bila živa, ali je i negovala do poslednjeg dana kada je dušu ispustila na njenim rukama. Na Krstanov pogled koji obori na njenu decu koja su ga gledala opreznim očima, reče mu da je udovica i da je snaša Đurđevka sa decom primila a neka sada on sa njom odluči šta će.

Krstan se osmehnu i odluči da sve što sa Danicom nije imao, dobije sa Grozdanom. Učini mu se da ga majka i sa neba gleda i pazi. Pomisli tada da život ipak može da bude lep.

*                 *                 *

Nad vojvođanskim selom spušta se suton i skuplja vrelinu kao rukom rasipajući noć koja očas padne da rashladi izmučenu zemlju. Stara žena u crnom seda umorno na klupu prekoputa crkve dok se ostale polako sklanjaju da i za nju ima mesta.

– Eh da znate šta ću vam kasti…

Ostale načuliše uši.

– Moja Mara u palanci vid’la Danicu snaša Đurđevkinu sa blizancima. Lepo izgleda, kaže.

– Pa to znači, nikada do nje nije ni bilo. Krstan znači nije mogô… – zašumori šaputanje kao zvuk vetra u lišću topola. – A što je oterô, a što je i Grozdanu sa onim njenim siročićima oterô… – ubrza se zvuk. – A što su ga jednog jutra paori nasred puta našli i što je kuću praznu ostavio…

– Da se mi o Đurđevkinu kuću ogrešili nismo? – zapita jedva čujno stara žena u crnom.

Dočeka je tajac. Šaputanje zamuknu. Kao po dogovoru raziđoše se svaka svojoj kući korakom sporim, staračkim. Iza njih ostade samo tišina i miris pokošenog sena.

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Onaj pravi

earring-2591496_960_720

– Jel’ misliš da grešim ako pristanem? Al’ iskreno sve kaži, ne štedi me, molim te…

Gleda me širom otvorenih očiju i kao da suspreže dah dok čeka da joj odgovorim. Mislim se stariji je (mada nije ni ona baš u cvetu mladosti); komplikovana mu je situacija (a njena samo za nijansu bolja); mogao bi da je povredi (mada ima i ona iza sebe istoriju slomljenih srca).

A oči joj gore kao žeravice dok o njemu priča glasom punim topline i zvonkog smeha, i sva blista, a lice joj došlo kao od porculana. Baš je lepa, pomislih, dugo je nisam ovako pažljivo pogledala. I nema više one prožimajuće sete i bezvoljnosti, ma nimalo, dok vadi sve stvari iz ormana i po ko zna koji put bira šta će da obuče. Dok ispred ogledala namešta kosu, opet vidim onaj gimnazijalski osmeh, za koji sam mislila da se davno upleo u neke tuge i pregažene godine.

A šta ako je on stvarno za nju onaj pravi? A šta ako je to onaj trenutak kada ljudi ostavljaju sve svoje spaljene mostove i idu u susret nekim novim, čvršćim i postojanim? A šta ako je njena sudbina baš pored njega? I kako ja da znam šta će biti sutra, za godinu-dve? A samo jedna moja, dobronamerna, a ipak nepouzdana, prijateljska reč može da iskrivi ovo od ozarenosti zažareno lice.

I ko sam ja da odlučujem ko greši, a ko ispravno postupa? I ko sam ja da predviđam budućnost? I ko sam ja da krojim i param nečije sudbine? Ko sam ja, kada sam i sama u životu umela da se izgubim u lavirintima naizgled promućurnih odluka.

– Pristani, probaj, a vreme će dati sve odgovore – rekoh s osmehom i utopih se u njenu zaraznu sreću.