4

Veče kad sam tremi rekla doviđenja

lv11

Da mi je neko rekao da ću ja tri sata sedeti na maloj bini sa mikrofonom u rukama, ne bih mu verovala. Ja, koja sam se od treme pre samo četiri meseca tresla kao prut i trčala između ljudi pred kojima je trebalo da govorim tvrdeći im kako ja to nikako ne mogu dok su me oni gledali zbunjeno i davali podršku? Ja koja sam od bine i mikrofona bežala koliko i đavo od krsta? Da, baš ja, a ispričaću vam i kako.

Pre mesec dana izdavačka kuća za koju radim dobila je novu direktorku. Zamislite zanimljivost, moju dragu prijateljicu i autorku zahvaljujući kojoj sam i počela da radim kao lektor Nove poetike. A ona, kao što i liči na nju, odmah je krenula ambiciozno sa mnogo zanimljivih ideja i predloga. Tako smo došli do večeri o kojoj želim da vam pišem.

U malom klubu Beti Ford na rubu Skadarlije često se organizuju književne večeri na kojima sam bila. O nekima sam vam već i pisala, ali ovo je za mene bilo važno veče jer sam tog petka prvi put bila voditeljka programa, koja je pomagala da sve što je bilo planirano bude i ostvareno.

Ceo dan je bio uzbudljiv, ne samo zato što su direktorka Zoja i autorka Miroslava Đušić Nedeljković, takođe moja draga prijateljica, to pre podne najavile večernju promociju na KCN televiziji, nego i zato što sam bez prestanka učila pripremljene najave za svakog učesnika ne želeći da nijednu lepu reč o njima, a kojih je mnogo iskreno izašlo iz mog srca, ne zaboravim.

lv10

foto Ivana Nina Bajić

Kada sam to veče stigla kao zapeta puška i sa nimalo nemira u srcu od te male bine na kojoj me gledao mikrofon, nekada omraženi rekvizit, dočekalo me je mnogo publike, pun kafić! Ja ništa, ‘ladna. A nekada su mi se tresle noge ako se pojavi više od troje ljudi koje ne poznajem.

Autori su sedeli raštrkani, neki su se zbog jake treme držali za ruke sa svojom publikom, neki su se smejali, već prekaljeni. Zoja i ja smo sele za mali sto na improvizovanoj bini, poređale po njemu kolače, knjige i papire, kao da smo u nekoj opuštenoj kućnoj atmosferi, kako to i rade prave voditeljke, i veče je moglo da počne.

Prvi nam se pridružio Dušan Sekulić, dugogodišnji autor naše izdavačke kuće sa svojim romanom Brdski vrtovi u kome je zapleo sjajnu priču protkanu misterijama jedne stare porodice iz visokog društva, zabranjenoj ljubavi i granicama koje uvek možemo preći samo ako nam se za to ukaže prilika. Publika je odmah reagovala, postavljali su mu pitanja, čudili se kakav je to roman u kome ne postoji nijedna psovka i kako je moguće pisati ga punih deset godina. Ja sam ga, u maniru ljubazne voditeljke, pitala koliko ćemo još godina čekati da napiše novi, a on se osmehnuo i rekao da će nova knjiga videti svetlost dana već sledeće godine.

lv7

foto Nova poetika izdavaštvo

Potom smo predstavili i direktorku – Zoricu Zoju Mladenović, autorku koja je avanzovala i zbog toga dobila aplauz. Dobro, i ja sam je najavila kao da je bokser u ringu. Ali sa njenim Pričama iz moje glave i sveta oko mene zezanje i ne može da izostane. Smejali smo se njenim vrcavim i duhovitim pričama, načinima na koji posmatra sve što se oko nje dešava, i ljude, i situacije, i naš mentalitet pa sve to izlije na papir i napravi smešnu i lepršavu priču. I opet ćaskali o psovkama i seksu u književnim delima, temi na koju publika uvek rado reaguje.

lv5

foto Slađana Kručičan Stanić

Odmah za njom na maloj bini, ušuškan između dve žene koje su ga ohrabrivale iskrenim osmehom, pojavio se Aleksandar Bogosavljević, naš mladi autor čija je autobiografska knjiga Crni pas doživela veliku pažnju šire publike zato što se bavi problemima koje depresija donosi svima koji se sa njom bore ali i temom kako celo društvo i sistem u kome živimo reaguje na ovu tešku muku savremenog čoveka. Imala sam tu sreću da ga pratim na nekoliko prethodnih književnih večeri i govorim o njegovoj knjizi, ali ovo veče bilo je njegovo. Samopouzdan, raspričan, pun sjajnih misli, pokazao je kako svaki problem može da se reši, čak i onaj najteži. A možda mu je pomogla i prijateljska reč i topla pažnja publike koji su ga pratili kroz priču u ovoj našoj maloj „dnevnoj sobi“.

lv2

foto Nova poetika izdavaštvo

Nakon njega izveli smo nešto što retko koja izdavačka kuća radi – na binu smo pozvali autorku Urban Arta Slađanu Kručičan, i time pokazali da su naše književne večeri otvorene za sjajne autore iako nisu u našim redovima. A ona je to zaista zaslužila svojim neobičnim romanom Svici u tegli, u kome, ni manje ni više, piše iz ugla muškarca mangupski duhovito a opet dirljivo i spaja sva osećanja koje lepeza života može da ispiše. Piše kao što vam priča. A i piše i priča neponovljivo.

lv

foto Žaklina Firanovski Petrović

Novi zaokret na trećoj stolici doneo je naš urednik Milomir Bata Cvetković najavom najmlađe autorke Nove poetike Tamare Marinković koja je odmah ustalasala atmosferu svojim Trofejima u paklu. Tek da pokaže da prošle godine nije slučajno usijala medijski prostor Srbije po već ionako vrelom letu. Njena knjiga koja govori o pedofiliji i etičkim posrnućima profesora u našim srednjim školama nikoga nije ostavila ravnodušnim. Publika se odmah zaintrigirala i svako je imao ponešto da kaže i pita. Baš onako kako smo i planiali da bude.

Za kraj smo ostavili lepu književnost praćenu muzikom. Uz poeziju i odlomke romana Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije veče je postalo mirnije i pravo umetničko, kako i dolikuje njegovom završetku. Uz priče o Milevi, njenim porodičnim tajnama, istraživanjima misterioznih ubistava i ljubavi, melodije i tihi tonovi gitare Milutina Obradovića uklopili su se kao da su bili deo koji im je nedostajao. I veče se savršeno zaokružilo.

lv8

foto Nova poetika izdavaštvo

Kada se sve završilo i publika počela da žamori i ustaje od svojih stolova, shvatila sam da su prošla puna tri sata a da ja nijednom nisam pomislila kako ću i šta ću, kako da pobegnem od proklete bine i još prokletijeg mikrofona. Sedela sam kao da sedim u svojoj dnevnoj sobi i dočekujem drage prijatelje sa kojima bih pomalo da proćaskam o onom što rade i što im se u životu zbiva. Baš i zato što među divnim ljudima i ne možete da se osećate teskobno, čak i da hoćete.

mira

foto Ivana Nina Bajić

I znate šta? Bilo je nezaboravno! Našu pozitivnu energiju prenele smo gostima i samo se vedrina osećala oko nas. Zato jedva čekam neke nove književne večeri na kojima tek treba predstaviti nove mlade autore sa njihovim prvim delima i neke starije koji broje silna izdanja.

I znate šta još? Mnogo je lepo biti voditeljka, ali mi se sviđa i ta treća stolica, da vidim kako izgleda kad na nju sedneš pa pričaju o tvom delu, čitaju ga i postavljaju ti pitanja. Eto meni vetra u jedrima. Pitate se zašta? Pa čuće se…

lv3

 

 

Advertisements
8

Soba 23

kljuc

Sedi u tami kao senka na beloj zavesi dok ulično svetlo pada na njega uspavanog na beloj postelji. Gleda ga dok u snu tiho diše.

Ta hotelska soba, tako prisna, a opet tuđa, sa obrisima ko zna čijih sve glava na jastucima i dahom nekih neizvetrenih parfema. Ali opet samo njegova i njena kao jedino što liči na toplinu zajedničke sreće. I ukradene noći dvaput mesečno.

Gleda ga dok spava i prebira po mislima stegnute duše. Nekada je volela miris i toplinu njegovog tela, da ga se nadiše dok je samo njen. A sad ga gleda kao da ga prvi put vidi, hladno i mirno, dok se sprema za ono što joj srce već dugo šapuće.

Po prstima premeće ključ hotelske sobe. Kožni privezak izlizan tuđim rukama i dva niklovana broja hladna kao njena duša u mutno praskozorje. Dvadeset tri. Dvojka kao bezazleno muško koje gleda napred ka nekim svojim željama i trojka kao debeljuškasto žensko koje juri da ga stigne. On i ona. Godinama ista priča.

Soba 23. Njihovo tajno mesto, očuvano samo ćutanjem hotelskog osoblja koje im se godinama uslužno osmehuje. Diskrecija zagarantovana, osmehuje se gorko. I ona je ćutala, kao i hotelsko osoblje. Čak i kad je smišljala da zauvek ode iz grada i njegovog života, ćutala je. Više ne može.

Gleda tu sobu u hotelu na kraju grada. Samo njihov komadić raja u kome je gorelo kao u paklu kad se po bledim zidovima zalepe njegovi uzdasi i njeni krici olakšanja. Pa joj se često činilo da grane sunce, čak i kad je mrkli mrak. I njeni koraci laki poput leptira po stepenicama u svetlo jutro kad zanosnim korakom umirenog tela, s naočarima za sunce zbog tajnosti iako ih svi već dobro znaju, prođe pored recepcije i ostavi ključ od sobe topao od njene vrele ruke.

Pa tako prvih par dana, korakom koji ne dodiruje kaldrmu njenog grada, kao da je nose svilena krila njegove ljubavi. I obećanja da će konačno postati samo njen. I sve tako dok u mnoštvu ljudi ne ugleda onu koju svet zove njegovom kako nasmešena hoda pod osunčanim nebom. Osmeh te žene gasio bi njen i činilo joj se kao da joj svojom šakom steže srce tako jako dok ne prsne od neizrecivog bola. Srećna je, on te sve laže, vrištalo bi ono u koprcanju i kinjilo je preklinjući da zauvek prekine agoniju bola i gneva. A onda bi on sve pomeo svojim osmehom i novim susretom u sobi 23, u kojoj bi vrela tela našla svoj put ka sreći i kratkim trenucima mira u njenoj duši.

Sada sedi u tami koja već polako bledi i opet sebi postavlja ono isto pitanje koje je od početka kida. Da, priznaje svom srcu prkosno, zavolela sam tuđeg čoveka. I doneo mi je život kad sam mislila da je samo smrt ono što mi pripada. I vratio me među srećne i one kojima sunce miluje dušu.  I ponadala sam se da bi me mogao zavoleti i biti samo moj…

Gleda ga dok se okreće u snu. Zadovoljeno muško koje mirno spava, misli jetko. Muško koje godinama priča da voli, da je nesrećno pored one koja ga kod kuće čeka dok je laže da odlazi na službena putovanja. Dvaput mesečno. Onda kada je samo njen. Kakva laž, uvek će on biti ničiji.

Vreme je, govori sebi. Da se jednom preseče sve što boli, da uguši tu varljivu sreću koja traje koliko i miris njihove strasti koju godinama ostavljaju za sobom u sobi 23. Iz koje, čini joj se, nikada neće otići. Koja će ostati poput tamnice u kojoj su zarobljena njena nadanja.

Tiho oblači haljinu koju on najviše voli i korakom teškim kao tuga koju već nosi na svom srcu, odlazi do vrata. Okreće se da ga još jednom pogleda dok joj se suze kao grumenje kupe na trepavicama. Guši bol i želju da se vrati i zaroni u miris njegovog toplog usnulog tela i izlazi dok se prvi zraci sunca prelamaju na niklovanom broju 23 priveska na podu.

Raskošno jutro dodiruje mu kapke i on se budi tražeći je rukom po hladnom čaršavu. Nema je. Pridiže se na postelji i ne vidi ništa njeno. Skače iz kreveta kao oparen dok kroz prozor gleda ljude koji već žure u topao sunčan dan. „Otišla je, znači stvarno je otišla“, izgovara naglas. „Pa zar baš sada?“

Oblači se u žurbi i sa pokislim izrazom lica istrčava kroz vrata. Iza njega ostaje samo tup zvuk kutijice koja se, padajući na pod, otvara i iz nje, kotrljajući se do priveska, ispada prsten. Onaj koji je godinama čekala u sobi 23.

 

5

Kriva

autumn-2480532_960_720

Opet sam te sanjala. Stojiš preko stare pruge dok iza tebe nebo gori u rađanju sunca. Pružaš mi ruke sa onim osmehom koji mi je oživljavao srce. I ja bih ti prišla, da opet upletem dušu u tvoj zagrljaj, ali prikovana za tlo ne mogu da se pokrenem. Prolazi lokomotiva u huku i kloparanju i više te nema.

Da te bar nisam gurnula pod točkove voza onog ranog jutra pred svitanje. Da bar nisam čula kako se sastaješ sa njom kod starih vagona na kraju njenog sokaka. Da sam bar probala da te vratim. Ili pustim da odeš i budeš srećan, pa makar i bez mene.

Sada ne bih sedela među ovim memljivim zidovima pod rešetkastim senkama na licu. Ne bih brojala godine da opet vidim sunce koje se pomalja ne zapinjući ni o šta. I ne bih te sanjala svaku noć. I ne bih bila kriva.

Samo me jedno brine: kad sve ovo prođe i iza sebe ostavim ove dane ništavila, kako ću te iste rešetke i brave skinuti sa svoje duše?

17

Krvav lebac

krvav lebac

Izađem pre neko veče da prošetam, računam prijaće mojoj kičmici raspamećenoj od kompjutera.

Krenem ulicom kroz koju piče automobili kao nezdravi ne bih li se sklonila u jednu mirniju sa mnogo kuća i bašta punih cveća koje mirišu iako je jesen.

Da me ne bi zgazili ovi pomahnitali vozači, koji ga gare po širokoj ulici, moram, logično, uskim i razlupanim trotoarom. Međutim, ispred sebe vidim parkiran kamion nasred trotoara, sa uskim prolazom do ograde kuće. „Cccc“, mislim se ja u sebi, „vidi ovog degenerika kako se parkirao, pa ako ga obiđem preko kolovoza, ostaće od mene fleka od ovih što luduju u vožnji.“

Utom ugledam mladu devojku koja skreće iz sporedne uličice i ide ispred mene u istom pravcu. Lepuškasta, duga plava kosa, helanke i tesna tunika preko pozamašne zadnjice, zlatne patike sa platformom. Pažnju mi privlači neseser koji mlatara u ruci. Negde pošla, ali ništa tašna, ranac – samo neseser koji naizgled nehajno vrti.

Razmišljam kako ću taman za njom kroz uski prolaz pored kamiona. Kad ona odjednom usporava i ja se pitam šta joj je sad, a kao da nešto duboko iz mene šapuće ono što već naslućujem i što mi apsolutnu pažnju usmerava na nju.

Stade devojka kod vrata kamiona, nakrivi glavu glumeći maznu devojčicu, zamlatara neseserom još jače i zapita sladunjavim glasom:

-Jeste me vi zvali?

Dok mi noge same nastavljaju ka njoj, a mozak počinje da bistri situaciju, iz kamiona sa mesta suvozača silazi polupripit kamiondžija i širom otvara vrata ne bi li je pustio da uđe. Ona ulazi sa širokim osmehom i još nekom unutra, najverovatnije vozaču, čujem kako cvrkuće: „Dobro veče“.

Preda mnom ostaju širom otvorena kamionska vrata koja su mi potpuno zatvorila prolaz, podgašen kamiondžija koji sad pomalo zbunjeno gleda u mene i neobičan utisak da izgleda kao da sa plavušom radim u tandemu. Iako nisam sređena za prostituciju, računam da moja bela jakna sa krznom oko kapuljače upotpunjuje tu ideju.

Nabacujem, kažu mnogi, svoj najgori podsmešljivo-drski pogled, vajda ne bih li se odbranila od neprijatne situacije, i obraćam se kamiondžiji koji me netremice posmatra:

-Izvinite što smetam, ja bih SAMO da prođem.

-Uh, dobro je – reče on sa olakšanjem. – Žgoljava nam ič ne treba.

Prođoh ja i uvredih se do srca. „Ko, bre,žgoljav?! Šta, bre, dobro je?!“, besnim u sebi zažarenog lica. „Pa ja, bre, pet puta bolje izgledam od te fukse sa dupetom k’o Balkansko poluostrvo. Pa sad ću da ti se vratim i da ti šutnem gumu, seljačino jedna kamiondžijska!“, gunđam u sebi iznervirana.

Dok kamion u gasu prolazi pored mene, stišavam se. „Alo, Jelenče, bre, alooo! Pa zar te dotiče kamiondžijin ukus koji traži prostitutku?! Pa reci hvala bogu što mu ne pasuješ! O svašta od tebe…“

Dok umesto gume šutiram sujetu u najudaljeniji podrum sebe, preplavljuju me talasi smeha i mučnine. Smejem se, ne obazirući se na prolaznike, jer samo meni može da se desi da uletim usred prostitutske šeme, a muka mi je od pomisli šta ona devojka sa neseserom punim, zamišljam, vlažnih maramica i kondoma (jer ne verujem da su kamiondžije bile toliko uviđavne da svrate u neki kiosk ili ne daj bože apoteku i obezbede sebi i dami noći siguran seks), radi između dvojice pripitih kamiondžija… Ne znam zašto mi ništa drugo nije potresno, ali taj neseser nikako da izbijem iz glave, možda zato što me asocira na ideju da tek treba da zaradi za tašnu.

Opet se smejem i kažem sebi: „Eto, izgleda da ne bi bila za najstariji zanat na svetu, odma’ bi ti našli manu.“

Al’ bolje tako nego da sam kandidatkinja za sendvič sa Pajom i Jaretom. Ma zajebi, krvav je to lebac…

14

Prijateljski razgovori

alone-2666433_960_720

A: Hej, hoćemo na žurku? Samo nam ti fališ!

B: Ne mogu, raskinuli smo danas, ne mogu da verujem da posle tri godine veze ovako može da se završi…

A: Zar ne misliš da smaraš više sa tim tvojim likom? Ništa, kukaj sama kad nećeš sa nama…

 

A: Gde si, mačko, što te nema?

B: Joj, nisam dobro, nešto su mi otkrili, ali ne znaju šta je. Moram na operaciju. Plašim se…

A: Nemoj da zezaš? Pa, hajde javi se kad ti bude dobro, znaš, ja ne volim takve mračne priče…

 

A: Hej, brate, što te nema da se javiš? Da se vidimo, malo da izblejimo…

B: Evo me, tu sam. Jesi još u kešu? Da idemo u neko zezanje!

A: Pa nisam, brate, sve smo potrošili za prošli vikend što sam imao.

B: A tako? Pa ajde javljam se, u gužvi sam ovih dana nešto…

 

A: Alo, gde si, šta se radi?

B: Ništa, tata mi umro iznenada, evo sa majkom spremam sahranu…

A: Nemoj da pričaš?!Juuu, primi moje saučešće, mnogo sam gotivio tvog ćaleta. Pa kad je sahrana?

B: Hvala, sahrana je sutra u tri.

A: Baš sutra? Jao, pa stvarno ne mogu, moram mačka da vodim kod veterinara na kastriranje…

 

A: Šta ti je, što si nešto neraspoložena? To ne liči na tebe.

B: Ma, pusti me, sve mi se skupilo… Besparica, deca besna, muž mi izgleda vrda, a na poslu me urnišu… Uh…

A: Mi u društvu imamo još jednu koja kuka. I znaš šta? Rešili smo da prestanemo da je zovemo. Mnogo bre kvari atmosferu…

 

A: Hej, druže, nigde te nema.

B: Ej, ti si… Dobro da si se javila, hteo sam ionako nešto da ti kažem. Znaš, ova moja nova devojka je mnogo ljubomorna, pa misli da svako žensko hoće da me muva. Izvini, sad sam s njom, baš sam se zaljubio i neću probleme, bolje da se više ne družimo…

 

A: Brate, otkrio sam šemu za strašan dop. ‘Oćeš da probaš?

B: Brate, ja ne bih…

A: Zezaš? Pa zar nismo uvek sve zajedno radili, pola ja, pola ti, sećaš se naše klinačke zakletve da sve delimo, i ribe, i pare, sve…? Zar ćeš sad da ispadneš pička?

 

Birajte svoje prijatelje. Život vam je dat da iz njega izvučete najbolje.

6

Mesto duše

large

Dok kroz ogolele grane gleda vetrom šibano jesenje nebo, gricka vrh olovke i razmišlja. Da li da otvori svoje srce ili da ga stegne, kao što se svakog jutra budi i zakiva ga i stiska dok, čini joj se, prsnuće na kraju.

Na velikoj zelenoj tabli stoje teme pismenog zadatka. Druge dve ne vidi, samo jednu u sredini, kao da je neko svetlo prelilo mlečnim sjajem: Mesto moje duše si ti. Krajičkom oka gleda taj tamni rukav njegove plave košulje kako joj nehotice dodiruje ruku. Zadubio se i nešto piše pa briše, muči se i cokće, kao da je teškim mukama. A ona se ne bi mučila, samo kad bi smela da napiše sve što joj dušu zaptiva, čini joj se, već ceo život.

A nije baš tako. Ima već neko vreme kako se zaljubila onako kako nije ni slutila da može. Ali joj svaki dan sliči na godinu kad mora da zatrpava svoje srce i gura ga u dubine iz kojih ono uporno pokušava da izađe. Iscrpljujuća borba, ali za nju druge nema. Izgubiće najboljeg druga ako progovori, zna.

A srce, ako da oseća da mu je odškrinula vrata, gura se da kaže šta ima. I tako počinje da piše. Pa menja, da se ne otkrije. Pa piše dalje, a srce podvali pa se otrgne i ispiše samo.

… Čudna je moja duša. Toliko je puna tebe da te nosim na nežnoj strani svojih kapaka u svaki delić sveta. Nijedan zrak sunca po najlepšim ulicama dalekih gradova ne može da te otera iz moje svesti – stalno provejavaš mojim mislima, tiho i postojano. Ponekad ni ne znam zašto, ali srce se stopilo s tobom i ne da te.

Kad bih bar znala šta ti je na duši. Ali zar je jedna reč dovoljna zaljubljenom srcu? A ja ne znam ništa. A srce tuguje jer ne čuje nežnost ni u jednoj reči koju ti izgovaraš. Ne zna ni pitanja ni odgovore.

A ti si tako bezbrižan, ni ne pomišljaš da mi kidaš srce na komade svaki put kad se stegne i rasprsne od ljubomore, tuge i teskobe. I toliko bih da te imam, sad i ovde, svuda i uvek, a to je tako nemoguće. I ja to znam, ali me ipak toliko boli da mi suze naviru i ne znaju da stanu…

Opet staje. Da li sme ovo da napiše? Otkriće je, znaće. Ali više ne može. Neka bar ovde, na ovom papiru kaže šta ima.

…Oh, kako bih  sada volela da smo na celom svetu sami. Da te nežno ljubim dok spavaš, da ti se zagnjurim u kosu i udišem kao da bez tog mirisa ne mogu da živim. Da te gledam dok snevaš, dok ti od sna podrhtavaju trepavice. Da te budim poljupcima i ispunjavam svaku želju, da te razmazim i da poželiš da nikada od tebe ne odem.

A glumim da sam nehajna i svoja, glumim  ulogu svog života jer ako se otkrijem, izgubiću te zauvek. Glumim zvonki smeh i sreću u oku, a u sebi kidam svaki deo svoje duše, gušim svaku suzu, sečem svaki uzdah. Da ne bi primetio tugu na ivici moje trepavice, gledam te širom otvorenih očiju iz kojih iskri radost. Blefiram sa najlošijim kartama jer dogod misliš da sam vatra i sunce grejaćeš se na mojoj toplini. Saznaš li da sam voda i pena, pobeći ćeš, znam…

Suze joj vlaže oči dok čita ispisane redove. A on je tu, odmah uz njeno rame i ni ne sluti šta sve piše i koliko se čuva da se ne oda. I ne izgubi ga. Nego zamišljeno gleda kroz prozor očima tamnim poput noći pred svitanje.

… Šta ću kad stena tuge pritiska moju dušu i prati kuda god da krenem? Šta kada ne mogu da prestanem da prosipam suze? Šta ako one nikada ne stanu? Zar da se sve oko sebe pretvorim u ništavilo? Sve oko mene i jeste ništavilo kada tebe nema. Vreme merim po jecajima koji provale iz mojih grudi, pa pokrijem rukama lice i osećam kako mi kroz prste cure suze. Pa se smirim, pa živim u ništavilu do novog jecaja, do novog jauka srca.

I sve tako krijem šta osećam, opet hladna i jaka, a u sebi povijena do zemlje kao stabljika malog cveta koja se prelama na oluji. Naoko mirna, a u sebi kao kiša koja plavi sve pred sobom. To moja patnja nadolazi i potapa dušu. Ali duboko sakrivena, da me još jače zaboli. I da se nada da će ti ipak jednog dana reći da je samo u tvom srcu mesto gde može da mi se odmori duša…

Završava sa drhtajem poslednju rečenicu. Smirena, sa lakim titrajem u srcu, kao da je sa njega skinula neki teret. Barem nakratko, dok se opet ne pretovari i snažno zaboli.

-Hoćemo da izađemo ako si završila? – čuje mu glas od koga opet zadrhti.

-Hoćemo – kaže tiho, predaje svesku i nosi sa sobom papir na kome je zapisala prvobitan tok svojih misli.

Greje se na zvucima njegovog glasa dok priča o svemu što mu padne na pamet. To je još jedino što joj je preostalo, da ga sluša i gleda. I potajno se nada da će je jednog dana pogledati onako kako bi volela, pa da mu možda kaže. Onda bi on mogao da… zalud pusti snovi, seče opet svoje misli.

Sedaju na stepenice pored škole. Na iste one na kojima sede stalno i na kojima mu je ispričala svaki detalj svog života, čak i neke koje nikad nije rekla nijednoj drugarici. Kao onaj kako joj je jedan iz suprotne smene zakazao sastanak ali se nije pojavio pa ga ona čekala ceo sat i preplakala celo veče. Eto zato mora da ćuti, samo je on hteo da raščisti to sa njim ali ona nije dala. Kad bi mu sve rekla, više je nikad ne bi štitio, ne sme da ga izgubi.

-Daj da vidim šta si pisala – uzima joj papir iz ruke i pre nego što ona shvata šta on radi.

-Nemoj, ne valja to ništa. Onako sam, bez nekog smisla – plamti ona u licu dok joj podrhtava usna i krišom ga gleda kako čita.

-Kako ti uvek ovako dobro pišeš? – pita je on ljubopitljivo.

-Pa možda imam dobru inspiraciju u blizini – kaže ona i oseća nevericu kako lako može da se poigrava istinom kada on ništa ne zna.

-Eh, kad bi neko za mene ovako nešto napisao… – kaže on tiho.

Njoj srce na tren kao da stane. A onda se probudi i počne da besni. I viče joj iz sveg glasa da mu kaže. Da mu kaže da je sve, od reči do reči, napisano za njega, da je svaka reč samo njemu namenjena, da će da se rasprsne od sapete ljubavi ako samo još jedan tren bude morala da je skriva… I oseća kako joj se usne same razdvajaju da sve kažu.

-Hteo sam nešto da te pitam – kaže on, opet tiho.

Ona više ne diše i neka slatka bol struji joj dušom. Ćuti i sluša ga.

-Znaš onu Sanju iz drugog četiri? Onu što ima mnogo dobro dupe? Jel’ bi htela da mi pomogneš da je smuvam? ‘Oćeš? Pa posle drug za tebe uradi šta god ti kažeš!

Gleda ga očima preko kojih se opet navlači ništavilo. Vrelina se povlači i ledi dušu i skraćuje dah.

-Naravno – tiho kaže i kreće za njim jer se čuje zvono iz škole.

Iza sebe ostavlja izgužvani papir sa sastavom na temu Mesto moje duše si ti. Moraće da sačeka neka bolja vremena da je odmori u nečijem srcu.

 

10

Čovek sa šeširom

man-in-the-hat

izvor:publicdomainpictures.com

Već neko vreme mislim da me žena vara. Znam. Al’ ne mogu da je u’vatim.

Svakog dana kad krenem na pos’o vidim i nekog čoveka sa šeširom navučenim na oči. Mora da je neki privatni detektiv koji lovi neku tuđu ženu. Znate, žene su sve iste.

Jedan dan mu priđem i kažem mu da znam da je detektiv. Upita me kako sam ga otkrio. Rekoh, ja to vidim, ne pitaj me, prijatelju, kako. Odmah mu kažem šta hoću i padne dogovor. Ja njemu pare, on meni cedulju sa brojem telefona. Kaže, zaboravio vizitke kući.

Ja ga okrenem posle dva dana, kaže ona ženska nepostojeći broj. Poludim, izradio me mangup. Rešim sam da prepadnem ženu, kad ono – ona sa detektivom na gomili. Sa sve šeširom.

Aha, kažem im ja preteći, al’ oni ništa da se prepadnu. Nego me on u’vati, a ona udri, udri, isprebijaše me i evo me sad u bolnici u gipsu.

Ne znam šta ću kad me puste, stan sam na njeno ime prepis’o. Tako je tražila.

Eh, nisu ni detektivi što su nekad bili…