1

Verenički prsten

ring-441783_960_720

Svako popodne nalazili bismo se moj momak i ja na ćošku Hilandarske i Đure Daničića, kod brazilske rezidencije, i pao bi poljubac. Poljubili bismo se i kad bismo tu tokom šetnje opet prolazili, bez nekog posebnog razloga, ali najviše kad smo se razilazili, tada poduže, sve dok nas čangrljanje nekih šerpi i lonaca iza prozora u suterenu vile sa brazilskom zastavom ne bi opomenulo da oko nas postoji i ostatak sveta. Smejuljili bismo se tada i razmišljali da li idemo na živce oznojenim kuvaricama.

A onda je došlo vreme da se sačekivanja, dopraćanja i ispraćanja završe, da pređemo na novi nivo, po gradu šetamo zajedno ruku pod ruku i vraćamo se u jednu, našu kuću. Razumete, došlo je vreme da se traži verenički prsten, sve po redu, jelte.

I ne, nemojte misliti da je bilo kao u američkim filmovima, da me iznenađivao skrivajući prsten u čaši šampanjca ili ga stavljao na moju ruku kad se najmanje nadam. Ne, kod nas je sve išlo zajednički, pa i biranje prstena.

Logično, kao i uvek oko svega u životu, naišli smo na večito isti problem – za moje majušne prste trebalo je naći prsten dečjeg formata. Dobro, to je i moglo da se reši sužavanjem, ali i ukus je bio u pitanju. Zato smo se jednog dana naoružali strpljenjem da pronađemo onaj koji će meni prirasti za srce, jer, računali smo, verenički prsten je za zauvek.

Nije baš najslavnije krenulo. Ispostavilo se da sam izbirljivija nego što bi se na prvi pogled reklo, a ni mom budućem vereniku ništa posebno nije zapalo za oko da bi mogao da me vuče i ubeđuje.

Šetajući po gradu, u Kolarčevoj ulici ukazala se velika zlatara, pa smo pomislili da i u nju uđemo da pogledamo šta ima. Ne može da škodi, mislili smo.

Unutra mrak i prijatna hladovina. Uza zid male niše sa nakitom osvetljenim sa po jednom lampom, pa kad priđete, imate utisak kao da je svaki komad poseban i jedinstven u svojoj lepoti. Prilazi nam tiho prodavac, pravi gospodin u elegantnom odelu, prijatnog glasa i ljubaznog osmeha. Pita da li bismo nešto želeli da pogledamo. Iza njega sve diskretno posmatra čuvar. Sem nas nema nikoga u radnji, pa smo u centru pažnje.

Ja zagledam komade nakita koji svetlucaju pod veštačkim svetlom. A onda mi srce odjednom, bez nekog meni znanog razloga, zakuca brže. U samom ćošku, na ljubičastom plišu, pod prelivom neobične svetlosti, sa odbleskom od koga moram da trepnem, leži prsten sa sjajnim kamenom. Kao opčinjena gledam u njega i krivim glavu, kao pas kad ugleda nešto za njega potpuno novo i neobično.

– Smem li da probam ovaj prsten? – pitam gospodina prodavca.

– Naravno – ljubazno će on.

Skida ga sa ljubičastog plišanog jastučeta i stavlja na moj prst. Mali prsten, taman za mene, jedini koji sam tog dana probala a da mi nije landarao. I nikako tanak, već pun, hladan oko mog prsta da bi se začas zgrejao na mojoj koži.

A kamen! Krupan grumen koji svetli, sija jebote kô sunce u ljubičastim i zelenim odsjajima. Gledam ga kao da mi je mala zvezda sletela na ruku. Greje se na mom prstu i kao da srasta s njim.

– Bože, koliko je lep – tiho kažem dok mi se gospodin prodavac osmehuje i ćutke odobrava. I znam da je dijamant, iako mi niko ništa nije rekao. Iako dijamant prvi put vidim u životu ovako uživo, iako ga nikada pre toga nisam stavila na ruku. Ne znam kako, ali jednostavno znam.

Držim ga na ruci i dalje, i razgledam sa svih strana dok me greje njegova toplina. Čujem mog budućeg verenika kako se raspituje kod gospodina prodavca za cenu i njega kako mu ljubazno odgovara. Nimalo se ne postavljajući nadmeno ni podsmešljivo naspram dva poluklošara koja su u starkama nabasala na Maestro juvelirs i Izrael dajmond centar. Skidam prsten sa čudnim treperenjem u telu, kao da se odvajam od nečeg namenjenog meni, sa svojom toplinom koju mu bar nakratko ostavljam na sjajnom zlatu. Gospodin prodavac nas ljubazno ispraća i ja se još jednom tugaljivo osvrćem na svetlo koje blista na ljubičastom jastučetu.

Izlazimo u sunčan majski dan, na beogradsku vrevu, tako drugačiju od one hladovite tame u kojoj sijaju male zvezde. Al‘ jedna kao da mi je otkinula parčence srca. Zato ćutim neveselo.

– Pa jel‘ ti se mnogo sviđa? – pita me moj budući verenik

– Mnogo – tiho kažem. – Kao da je nekako za mene napravljen, tako mali i prelep.

– Pa znaš, kaže prodavac da košta deset hiljada. Nije mnogo. Pa i dva čeka mogu da ispišem ako hoćeš brzo da ga uzmemo, da ne čekam platu.

– Koja, bre, dva čeka? – gledam ga zbunjeno.

– Pa dva po pet… – sad je i on zbunjen.

– Jesi šlogiran ti? Deset hiljada! Deset hiljada EVRA, gospodine!!!

– Kojih bre evra?! Deset im hiljada majki jebem! – poče da prostači budući verenik.

– Pa šta si ti mislio?! Dijamant je ono, bre, dijamant! Misliš da bih ja ovde gutala suze bez veze? Pa zaljubila sam se bre na prvi i poslednji pogled. Neću valjda zbog nekih cirkona da budem u bedaku…

 

Epilog

 

Mesec dana kasnije moj budući muž me zaprosio ispred brazilske rezidencije. Čim smo se našli, malo je kleknuo i izvadio maleni prsten od zlatom ispletenog cveta. Najlepši prsteničić na svetu. Ne zato što nam je želja bila da idemo u Brazil niti nešto slično, već, rekao je, samo zato što smo se najviše ljubili na ćošku Hilandarske i Đure Daničića. Ako su nas gledale, oznojene kuvarice mora da su zasuzile, a mi smo nastavili dalje, da proslavimo.

Negde otprilike u isto vreme radnja Izrael dajmond centar je opljačkana i iz nje je odnesen nakit u vrednosti od tri miliona evra. Počinioci su uhvaćeni, ali sve ono što su odneli nikada nije pronađeno. Ne znam da li je tu bio i mali dijamantski prsten ljubičasto-zelenog sjaja, ali njegovu toplinu i dan-danas osećam na mestu onog otkinutog parčenceta srca.

 

Advertisements
0

Nedelja velikih promocija

cnp izvor cnp izd fb

izvor: Fejsbuk, CNP&P izdavaštvo

Prošla nedelja bila je veoma ispunjena književnim događajima. Kao da je zatišje na literarnoj sceni nakon praznika htelo da se razmahne i u ovoj godini, sa novim naslovima već znanih autora ili onih koji je tek osvajaju.

Pa ipak, prošla nedelja obeležila je dve književne večeri na kojima se tražilo mesto više i na kojima je trebalo biti, osetiti atmosferu i napojiti se lepe književne reči. A urednički dvojac Izdavačke kuće CNP&P izdavaštvo, Jasminka Bedeković i Milorad Novaković, mogao je da bude ponosan jer su autori koje su odabrali postigli pun pogodak i omogućili publici da puna utisaka ponese samo najlepše iz uvek prijatnih večeri koje organizuje Biblioteka Milutin Bojić.

cnp izvor miljan paunovic soba tajni fb

izvor: Fejsbuk, Miljan Paunović, Soba tajni

Prvi je probio led Miljan Paunović svojim romanom Soba tajni. Ne samo autor kome treba pružiti podršku, već i moj dragi drugar i kolega bloger, popularni Mike Powx, zagrejao je atmosferu svojim romanom, što zbog teme, što zbog svih onih koji su, tiskajući se u publici, hteli da pronađu nešto što se još nije otkriveno.

Već prekaljeni urednik mnoštva Čajanki kod Bojića Karlo Astrahan počeo je veče u Miljanovom stilu, duhovito i „domaćinski“. Uz tople reči podrške urednika Milorada Novakovića, sjajne recenzije Jelene Milenković, koja iako kaže da joj to nije struka, odlično pliva u recenzentskim vodama i malog ali upečatljivog govora Tanje Manojlović, novinarke RTS-a, promocija je protekla sjajno.

Pitanja su se ređala, Miljan je odgovarao uz mnogo duhovitih opaski, pa je i sama publika osećala da može slobodno da komentariše i iskreno kaže svoje utiske. Saznali smo da je knjiga već sjajno prihvaćena među čitaocima, što nije nimalo čudno jer čitati roman poput najnapetijeg filma veliki je izazov. Zato je delovalo kao da se i sam autor dobro zabavljao dok ga je pisao, jer kako je i sam rekao, roman se pisao sam od sebe, a koncept od koga je trebalo krenuti zaboravljen je.

Druženje sa blogerima, koji su u velikom broju došli da podrže svog dragog kolegu je posebna priča, ono mi je još više ulepšalo utisak, posebno što sam se sa nekima konačno uživo upoznala, a to mi je bila velika želja.

cnp izvor cnp

foto Valentina Novković

Kraj nedelje obeležila je divna mlada pesnikinja Darija Stanković i njena zbirka poezije Žena sa umom boje izlazećeg sunca, koja je svojim emocijama dotakla svakoga ko je imao priliku da je pročita.

Ispostavilo se da činjenica da su se te večeri događale mnoge promocije u gradu nimalo nije smetala Dariji, njeni odani obožavatelji ispunili su prostor ogranka Biblioteke Milutin Bojić, Hadžipopovac toliko da je bilo i onih koji su morali da stoje. Sve je od početka nagoveštavalo veliki uspeh.

Kao i obično, program je započeo Karlo Astrahan, a nastavila ga kao moderatorka Valentina Novković. Sjajnim pitanjima kroz priču je vodila urednicu Jasminku Bedeković, koja je svojom kulturom i toplinom obasjala književno veče i dr Dobrivoja Stanojevića, profesora Fakulteta političkih nauka, ali u isto vreme i doktoranda Filološkog fakulteta i čoveka nemerljivih mudrosti i znanja o književnosti, psihologiji i filozofiji. Stihove je čitala naša čuvena glumica Zinaida Dedakin i udahnula im emocije koje su se kao blagi lahor raširile među slušaocima.

Darija je pričala o svom stvaralaštvu, načinu na koji piše, o drhtavim stihovima koji se izlivaju iz njene duše ostavljajući je ponekad srećnu, ponekad iscrpljenu, ali bez ikakve sumnje i ponosnu što poseduje tako sjajan talenat. Ova divna, krhka mlada devojka je ostavila utisak na sve svojim prožimanjem sveta koji je satkala u svoje stihove, ali i darom da na hladan beli papir prospe sve tuge, sreće, boli i ludosti ženske zaljubljene duše.

Vest da je njena zbirka već skoro rasprodata i da je čeka drugo izdanje prihvaćena je sa oduševljenjem. Aplauz koji se prolomio na kraju večeri označio je da je to samo početak Darijinih mnogobrojnih uspešnih i veoma posećenih književnih večeri.

To veče je i za mene bilo važno. Moja draga urednica Jasminka javno je izrekla velike pohvale za moj lektorski rad i ispunila me ponosom i željom da radim još bolje. Ali nakon promocije rekla mi je nešto još lepše:
– Srećni smo što Vas imamo.

Tako lepe reči mi niko u skorije vreme nije rekao. Ali ono što je najvažnije je da sam ja još srećnija jer sam deo jednog tako sjajnog i uspešnog tima.

A za nas će se tek čuti.

 

 

 

 

 

 

4

Čuvar zrna dobra

cvet

Stojim u autobusu u blizini vrata jer silazim na narednoj stanici. Ulaze muškarac i žena. On, unoseći mi se u lice, prosikće:

–  Skloni se sa prolaza, idiote!

Ja se, logično, ispresecam. Nemam običaj da se svađam po javnom prevozu, ali ne volim ni da oćutim. Ovaj put me nešto u njegovom pogledu i smradnom zadahu, u kome nema alkohola, sprečava da progovorim. Ženi koja je sa njim vidno je neprijatno.

Izlazim iz autobusa i čekam sledeći koji mi odgovara. Na semaforu stoje automobili. Jedan je u pogrešnoj traci za skretanje, ali ipak čeka da krene pravo. Vozač iza otvara prozor, pljuje besno u stranu i viče:

– Bato, hočeš da se skloniš da prodžem ili da ti izadžem da ti iščupam ta vrata i odlomim te od batina? – urla šištavski.

Čovek srednjih godina u kolima ispred ne otvara prozor ali se svađa sa retrovizorom.

– Šta si reko? Šta si reko?! – nastavlja da divlja nervozni šištavac. – Pa sad ču da te stignem, razbiču te, pi*ko matora!

Semafor se otvara i svi kreću. Šištavac odustaje od skretanja i nastavlja pravo za gospodinom koji počinje da ubrzava. Nestaju u daljini.

Dolazi autobus koji čekam. U njemu gužva. Na prva dva sedišta sedi starija gospođa sa štapom i ne dozvoljava nikome da sedne pored prozora jer joj je potreban prostor za kesu i torbu koje nosi. Jedna devojka ne haje, provlači se i seda. Gospođa počinje da se nervira i cokće. Kesu stavlja u krilo i sve iz nje premešta u torbu. Za sve to vreme bez prestanka me udara laktom u stomak jer nemam gde da se sklonim. Odjednom odlučuje da ustane, valjda da izađe. Majstor baš tada ukoči i ona se svom težinom strovali na moju nogu u čizmicama od antilopa (pazite na izbor obuće u javnom prevozu!) Dok ja prebrojavam sve zvezde, ona ne pomišlja da kaže Izvinite, razgrće sve ispred sebe štapom i izlazi napolje.

Ovo su samo mali segmenti današnjice koja nam se svakoga dana servira kao nešto normalno i na koju se, hteli-ne hteli, većina navikava. Dođe to nekako iznenada, naviknuti ste i da ne znate da jeste upravo onda kada više i ne očekujete da vam se neko izvini kada vam stane na nogu, kada se povučete iako vam se neko uneo u lice jer nećete da ulazite u raspravu sa budalom, kada prihvatite agresiju kao sastavni deo života.

Pravdao bi se neko da se teško živi i da su ljudi nezadovoljni, ogorčeni, očajni, nervozni, isfrustrirani, ophrvani egzistencijalnim problemima. I složila bih se, ali samo donekle.

Razmislite da li ste nekada bili u teškoj životnoj situaciji. Da li ste se nekada suočili sa nerešivim problemom ili gledali nekoga svog, bliskog, kome pomoći nema, a vi samo možete da nemo posmatrate njegov jad? Da li vam je nekada izgledalo da ste u bezizlaznom položaju, bez rešenja i mogućnosti da pomognete ni sebi ni nekom svom, bliskom? Da li ste nekada bili izloženi maltretiranju od koga ne možete da pobegnete sve i da hoćete jer vam od toga zavisi egzistencija i morate da hranite porodicu?

Ako niste bivša misica Sanja Papić, koja nema nikakvu muku u životu i druži se samo sa prijateljima koji nemaju nijedan problem, odgovorićete potvrdno. Razmislite onda kako ste se tada ponašali. Da li ste svoju muku mučili sami, bili vrlo zabrinuti ali i strpljivi, plakali da vam bude lakše kad se dalje ne može, razgovarali, rešavali problem sami ili sa bližnjima? Ili ste možda izlazili na ulicu i maltretirali slučajne prolaznike, ljude po autobusu, druge vozače u vožnji, pešake, prodavce po prodavnicama, decu u parku, posetioce društvenih mreža, ljude koje ne možete da svarite pa taman da se tu malo ispraznite, itd?

Svi smo ponekad u životu bili isfrustrirani, osećali teskobu, nepravdu, razočaranje i apatiju. Ali u takvim slučajevima samo mi odlučujemo kako ćemo se nositi sa tim. Da li ćemo loša vremena podnositi dostojanstveno ili padati na najniže dno.

Ne računam ljude sa psihičkim problemima. Oni ne mogu da uspostave vezu sa sobom i svetom koji ih okružuje. Takvima treba da se pozabavi porodica, da se suoči da imaju problem i pomogne im da ga na pravom mestu reše. Nije dobro da u današnje vreme neko oseća strah dok ide ulicom jer ne zna  ko mu ide u susret i da bi baš on mogao da bude inicijalna kapisla koja će probuditi nelečenu bolest.

Problem su oni koji su mentalno zdravi, ali bahatost, nekulturu i primitivizam nose kao značke na reveru. Oni kojima je to postalo legitimno pravo. Oni kojima je konačno došlo njihovih pet minuta da mogu da budu ono što jesu i da se ne ustežu mučeći se da budu ono što nikako nisu i nikada ne mogu da budu. Danas takvi caruju. Polukrezavi, polupismeni, poluretardirani uzimaju na sebe ulogu neprikosnovene moći jer im se to i preporučuje. Jer su ohrabreni da budu prirodni, makar i preterivali u svojoj prirodnosti.

Sa druge strane su oni sa zrnom dobra koji moraju da ga skrivaju u svojoj duši. Njih polusvet najradije želi da menja. Čak i da uspe, nikada ih neće smatrati svojima, jer kao što oni ne mogu imati zrno dobra, tako ni ovi drugi ne mogu biti potpuno bez njega. Ma koliko se trudili, i jedni i drugi će prepoznati ko tu ne pripada. Ali će zato odbeglima ovi promeniti nadanja i ogrebati dušu.

A ja odbijam da se promenim. I dalje mislim da je svaki čovek rođen sa zrnom dobra. Kod nekih je potrebno kopati dublje ne bi li se našlo jer ga zatrpavaju misleći da su tako bezbedniji. Ali postoje i oni koji su zrno dobra sistematski trovali i uspeli da ga potpuno sasuše.

I dalje smatram da su biti dobar čovek, iskren, pažljiv i odan, pun saosećanja prema drugima najbolje osobine, još uvek ih najviše cenim. Iako znam da je mnogo onih koji bi da takve svuku u blato, predstave ih kao licemere ne shvatajući da se u najviše etiketa zapravo skriva priča o njima samima.

Još uvek mi je drago kada me ljudi vole. Ali nije mi žao ni kada me ne vole. I ne treba, ne volim ni ja sve. Za neke ljude je i dobro što me ne vole, da me vole, osećala bih se kao da me smatraju sebi ravnom a to nikako ne bih želela.

Još uvek mi je važno šta ljudi misle o meni. Ali najvažnije je šta mislim ja i oni do kojih mi je stalo. Svako ko smatra da će mu biti lakše ako nekoga povređuje, omalovažava, podsmeva, podmeće i opanjkava, greši. Možda će osetiti olakšanje načas, ali to nikako neće rešiti problem koji u sebi nosi.

Još uvek volim svoj osmeh. Iako nije savršen, iskren je i najsrećnija sam kad zablista. Svako ko je zaboravio da se smeje, trebalo bi da se seti kako se to radi.

Zato neću da se menjam. Ne dam da mi ogrube i ohladne dušu. Ne dam da postanem ni za delić mog zrna onakva kakvom drugi žele da me učine.

Pa i neka budu siva i vremena i ljudi, nama sa zrnima dobra u duši dovoljno će biti što ćemo ga negovati, čuvati i čekati da naiđu neki bolji dani. Do tada ne treba prestati sa traganjem. Zrna dobra još uvek ima, prepoznaju se dušom i kada se nađu, zablistaju od olakšanja što su se sreli i novih nada da će moći da pobede zlo u zapuštenim ljudskim srcima.

2

Žene trkeljuše i njihovi kućni ljubimci

Woman-phone-1024x538

Gledam kako se ovih dana reklamira aplikacija sa kojom se mobilni otvara na vlasnikov otisak prsta i tako nudi muškarcima da niko nema uvid u njihov telefon. Kakav danak neiskustvu! Posebna vrsta žena, zvana „trkeljuša“, na takvu bi prepreku istog trenutka napravila neopisivi lom.
– Gnjido – kazala bi ona tada svom dragom – šta to unutra IMA pa ja više nemam pristup?! Da si ovog sekunda sve otključao da ti ne bih polomila te gubave prste sa sve otiscima!!!

I čim bi ugledala strah u očima preneraženog, od potencijalne kazne skrušenog labilnog muškarca, rodila bi se greška koja vodi u začarani krug.

Ruku na srce, u isti je žutokljunac upao onoga dana kada se osvrnuo za ženčetom drskog stava i posesivnosti kao najdominantnijeg dela ličnosti. Neke u tom trenutku to neodoljivo privlači, a neke, najčešće one neiskusne, to vodi ka nadi da će je baciti na kolena i obrnuti situaciju pa će drska mala igrati kako on svira nakon „isterivanja iz pameti“ tokom burne nezaboravne noći. Kako bilo, to obično ne biva, pa nabeđeni zavodnik najčešće ostaje zarobljen u raljama ženskog mozga i tela.

Takav primerak ženske vrste obično odmah tresne šakom o sto i postavi svoje uslove. Kao što već rekoh, bilo da je muškarcu to simpatično u prvi mah ili mu krv tera da brže kola venama a ideja o naređivanju i bezobrazluku čini da uzdrhte, tek to zaživi odmah. Što nije ni čudo, jer nadmena ženska obično i nađe sebi pandan u metiljavom đuvegiji. I to je ta problematična tačka posle koje nema nazad. Dalje sve ide kao po loju – dok on ćuti i gleda je razdragano kao veselin koji je konačno spoznao tajnu ženskog tela, ona rajza iz sve snage.

Korak jedan je opsada celokupnog njegovog života.

U današnje vreme, kada su društvene mreže vrlo aktuelne, sve je mnogo lakše. Nema više onih nekadašnjih rekla-kazala informacija koje treba proveravati pa gubiti energiju i kompromitovati se radoznalošću. Danas društvene mreže završavaju stvar.

Prvo se provere svi drugovi. Eliminišu se oni koji bi mogli da ga navedu na gubitak kontrole. Potom se provere stare fotografije i isprate bivše devojke. Potom se one do detalja provere. A potom i njihovi prijatelji. Jer, znate kako, treba sve držati pod kontrolom a u onom koji poseduje informacije krije se moć.

Onda te bivše, ali i one koje ostavljaju sumnjive komentare treba umemorisati duboko u svesti i podsvesti. Njihova imena i prezimena, ko su i šta rade, ko su njihovi partneri i prijatelji. Sve to spakovati u jednu malu fioku, koju po potrebi treba otvoriti ako se odjednom nenadano povampire.

Onda isproveravati drugarice. Po mogućstvu najuriti, jer samo je pitanje trenutka kada će nasrnuti na dragog jer to je uvek klackalica. Nikad se ne treba opustiti. I njih pretrkeljisati do tančina i sve zapamtiti. Čisto da bi se te informacije upotrebljavale u nekim saslušanjima i pri unakrsnom ispitivanju.

Tako raščišćen teren treba popuniti novim ljudima. Naravno svojim prijateljicama i njihovim momcima. Čak i ako nisu kompatibilni, nagurati nekako sve, kao kad prenatrpanom koferu zatvoriš rajsferšlus sedeći na njemu. Ko da neko đuvegiju pa pita. Ko pa da sme mnogo da se buni… Onda se već lakše diše.

Korak dva je osvajanje dragog ispranog mozga u zajednicu, bračnu ili vanbračnu, kako god. Već je pečen, tako da je pitanje trenutka kada će iz već izdresiranog načina života skliznuti u zakonom podržan zlatni kavez. I od njega napraviti poslušnog kućnog ljubimca.

Ona koja želi malo više da se trudi poslušaće staramajku i okrenuće se savetu da ljubav ulazi na usta. Opčinjavaće ga svojim kulinarskim sposobnostima dok ga ne pretvori u velikog morža koji i da hoće ne može da stigne zgodnu lepojku na ulici. One kojima je drskost opaka veština ići će malo dalje. Kupovaće trulo povrće, potamnelo meso, spremati zagorele večere i glumiti malu neiskusnu domaćicu dok dragi ne shvati da on mnogo bolje kuva pa će svoju ljubljenu osloboditi te tako naporne aktivnosti. Dok on bude obrtao palačinke, ona će se time hvaliti na fejsu i svi će joj zavideti. Kućni ljubimac će tako dobijati nagradicu za svoje veštine.

Onog dana kada se stupi u zajednicu, bilo sa stomakom ili bez njega, trkeljisanje prelazi na potpuno nov nivo – korak tri. Onda više ništa nije moje i tvoje, onda je sve naše. Naš profil na društvenim mrežama, naš mejl, naša lozinka, naš kompjuter, naš mobilni telefon, naš novčanik, naše sveee.

Od tog dana onaj nekadašnji, mlad nasmejani momak, više ne postoji. Žena trkeljuša ima monopol nad celokupnim personalitijem. Ona određuje kako razmišljati, kome se suprotstaviti, koga najuriti, šta voleti, šta jesti i piti, koga kritikovati i uopšte kako izgledati i postojati. Ona će birati garderobu i određivati način šišanja jer se to „više razume“. Tako će njen muškarac konačno biti onaj izdresirani isfazonirani debeli psić sa kojim je igra najzanimljivija.

Ponekad, kod nekih retkih primeraka, desiće se trenutak prosvetljenja. Pojaviće se neki čudan osećaj, neko blago zaptivanje kome ne zna uzrok. Nekolicina njih će i dobaciti poslednjim zdravim delićem onoga što se nekada zvalo mozak, u nekom potpuno neočekivanim trenutku, na primer dok ribaju buđ na kadi dok im draga telefonom ćaska sa familijom i dogovara neko novo porodično letovanje. Šiknuće tada u svest zatrpano sećanje da je nekada davno bio mlad momak, visok i tanak, činiće mu se da je bio i rado pogledavan od strane devojaka. Ustaće tada sa kupatilskih pločica i pogledaće se u ogledalo. Zapitaće se ko je to zadriglo biće koje ga zblanuto posmatra otromboljenih obraza.

Prestrašiće se ako se zagleda u svoj život, a još više kad se sretne sa varnicama koje sevaju iz očiju njegovog ženčeta. Pomisliće tada da krišom razmakne rešetke svog zlatnog kaveza i povremeno odluta bar u mislima u svoj nekadašnji život. A onda i u mašti u ono što je mogao da bude. Kako ga misli sve više budu obuzimale, otimaće i ono malo jada sačuvanog na dnu prazne glave. Rastužiće se pri pomisli na stare prijatelje, na neke stare ljubavi i simpatije koje su ga uvek milije gledale nego nadmena i besna žena. I biće mu žao što tada nije znao sve što sada zna. I poželeće da razgrne ženinu rodbinu i kumove i malo vidi neke svoje.

Instinktivno osećajući buru koja bi ga poklopila i udavila ako bi išta rekao, poželeće da sve uradi krišom. Samo malo da opet bude srećan, misliće detinjasto. Iskoristiće priliku kad žena ode u selo kod rodbine, a on se prvi put izvuče izgovarajući se poslom. Provešće nekoliko divnih dana u pronalaženju davno zaboravljenih prijatelja, evociranju uspomena iz mladosti i jalovih obećanja da će se okupiti kao nekada. Poželeće da iskoristi aplikaciju sa reklame i sačuva svoju privatnost, bar dok ona nije tu, da oseti kakav je osećaj.

Okrepljen srećom i ponovo pronađenom radošću koju je davno zaboravio, odlučiće da lupi šakom o sto i neće skinuti aplikaciju sa svog telefona. Vežbaće da jasno i glasno kaže da ima svoj život i da mu se više ne može komandovati. I biće velik u svojoj muškosti i odlučnosti.

Kad se ženče vrati, reći će sve, doduše ne onako drčno kakav je bio plan. I ona će se stuštiti na njega kao furija:

– Gnjido – kazaće ona tada svom dragom – šta to u telefonu sada IMA pa ja više nemam pristup?! Da si ovog sekunda sve otključao da ti ne bih polomila te gubave prste sa sve otiscima!!!

On će se smesti, ali pokazaće stare prijatelje, pričati o svojoj mladosti i želji da opet bude srećan kao nekad. Ona će se tada, na njegovo iznenađenje, osmehnuti, zagrliti ga i šapnuti da sve važi, a onda ga strpati u krevet nenadano željna njega, kao nekad.

Sutradan kad se probudi, pronaći će mobilni telefon u WC šolji. Raspomamljeno ženče će mu postaviti uslov da će otići sa decom i više ih nikada neće videti ako mu sreća sa njima nije dovoljna. Ili oni ili nekadašnji on sa svojim slepcima od prijatelja.

I on će se u trenu pretvoriti u bezobličnu masu koja će se rasuti po podu. Pristaće. Ali to neće biti sve, u narednih mnogo dana čekaće ga okajavanje grehova, kupovina poklona, plaćanje putovanja, ceo odmor sa njenom rodbinom na vr’ planine, u vukojebini bez civilizacije. Sve da bi se povratio mir. Doduše onaj koji odgovara njoj. Ali ipak mir.

I leći će na rudu, srećan u svom malom zlatnom kavezu, kao i svaki poslušni kućni ljubimac kada ga ne grde već samo nagrađuju kad to zasluži.

Eto, muškarci, pročitajte dobro ovaj tekst. Razmislite da li vam se isplati da skidate aplikaciju privatnosti. A pre svega toga dobro razmislite kakvu ženu birate za sebe, neke od nas vam mogu prirediti zaista pasji život…

5

Duška Tromuška

 

Animals_Birds_Three_ostriches_036826_

Pretpraznično raspoloženje, autobus pun. Svi vuku prepunjene kese iz kojih viri poneka svetlucava traka i miris slanine koji se otima kroz zamašćen papir.

Žena nižeg rasta, namirisana nekim jeftinim mirisom koji se meša sa lakom za kosu iz sveže ‘ladne, gura se kroz gužvu. Ustremila se na mesto sa koga ustaje neki starac sa štapom. Hukće zadovoljno dok svoje cegere raspoređuje u krilo. Odjednom vrisne iznenađeno zagledajući se u lice žene sa mahagoni crvenom farbom na glavi od čije joj se preterane dugogodišnje upotrebe teme dobrano vidi:

„Jovanka, jes‘ to ti?!“

Jovanka, koja sedi na sedištu iza njenog, oduševljeno se osmehnu i počasti pun autobus nedostatkom dvojke u gornjoj vilici.

„Rado moja, pa zar u ovol‘ki Beograd da te sretnem?!“

Tolika graja skrenu pažnju na tren pomalo umornih putnika. Pogledaše ih, neki prevrnuše očima, devojka ispred njih sa slušalicama u ušima ih ni ne primeti, a one, ne hajući za okruženje, počeše priču kao da su potpuno same preko tarabe svog sela.

Kad prođe prvi udar u kome saznasmo kako su obe „hvala bogu, zdrave“, da Jovanka živi sa mužem koji poboljeva od prostate dok joj deca „drežde po svet“, a Rada živi sa sinom, snajom i unučićima i srećna je uprkos tome što joj je snaja „doduše malčico aljkava“, poče prava priča koja im natera sjaj u oči poput onog kojim šljašte novogodišnji ukrasi koji se kroz prozor autobusa vide po beogradskim ulicama.

„Je li, Rado, jes‘ čula kako nam prođe Duška Tromuška?“

„Koja Duška?“, zbunjeno će Rada.

„Kako koja? Pa Duška naša…“

„Ja se ne sećam nijedne Duške.“

„Ju, ženo, da se prekrstim, pa ti si načisto izlapela! Pa naša komšika, kapija uz glavni put…“

„A, Duda Radojičina? Pa što tako ne kažeš?“

„Kakav Radojica? Pa otkad ona pobegla s kasapina i svu mu decu ostavila! Kad si ti, Rado, poslednji put bila u selo?“

„Ih, ima godina.“

„Ma ima i više.“

„Jes, da znaš da si u pravu, poslednji put sam išla da pečem paprike kad mi se unuk rodio, a ima tome šes‘ godine! Ju, ju, ala vreme leti…“

„Pa ži‘ mi ti, vidiš, kažem ti ja.“

„A Duda Radojičina pobegla s kasapina?! “

„Pa čuješ šta ti kažem, pobegla i svu decu ostavila kod muža. Al‘ posle došla njena sestra da ih čuva pa se i ona spanđala sa zeta, sad nit im je majka nit tetka, a i svoju će decu da izrađa.“

„Ju, ju, ju, pa zar sa zeta?! I to još Radojica i grbav i mator, al‘  pos‘o radi, znači…“

„Radi, radi, al‘ Duški slaba vajda izgleda bila“, zasmejaše se obe onako krezubo od srca. „Al’ ni kasapin je ne smiri. Kad je došla s njega u Beograd, ona se u‘vati s jednu komšiku što su na isti sprat živeli. Kasapin radi kô konj a Duška ti s ovu profuknjaču sedi na nešto što mi deca rekoše da se zove Fezbuk. I ne pitaj me kako, al‘ nekako se spanđa s nekog čiču iz Kanadu.“

„Otkud sad čiča iz Kanadu? A kasapin?!“, zaprepašćeno će Rada.

„Ma ne znam ti ja to kako se oni spanđavaju, al‘ kažu, mnogi se tako spanđali. A ta joj opajdara pomogla. Pa ona nekako dočeka da čiča dođe pa se čak i registruje s njega i sedne da čeka da joj on pošalje neki papiri, mora tako, kažu mi deca.“

„Čekaj, bre, Jovanka, kako da se registruju? A Radojica?! Pa muž joj još na papir iako ga ostavila sa sve decu…“, promućurno će Rada dok neki putnici već klimaju glavom sad već zainteresovani za ovu priču.

„Ne znam ti ja to, ja ti sam‘ pričam kako i meni drugi pričali. A da l‘ se razvela od Radojicu il‘ s njega sam‘ živela, to ti ja ne znam.“

„Pa šta bi s tog čiču?“

„Pa to ti ono najšuntavije! Ona ćutala i kasapin ništa nije znao, a kad joj čiča poslô papiri, ona ti sam‘ jedno jutro sede na avion i ode, ostavi mu neko papirče a on se čovek danima opijô dok mu se na kraju komšika ne nađe da ga uteši. Ona opajdara.“

„Ju, ju, ju, to ona i navijala da s njega bude!“

„Možda, koj‘ će ga zna, al‘ da vidiš ti šta se s Dušku desi!“

„Šta?! Jovanka, ti me danas baš raspameti s ovu priču!“

„Kad ti Duška došla u Kanadi, provela samo jednu noć s muža i on ujutru odma‘ umro! Ej, umro! A njoj ostale sve njegove pare!“

Začu se žamor kroz autobus. Putnici sa nepodeljenom pažnjom ispratiše ovaj obrt, neki se smeju, neki odaju priznanje Duški, a nekima žao čiče. Čak i devojka sa slušalicama ugasi muziku da bolje čuje kako se stiče bogatstvo.

„Ju, ju, ju, pa kako otera čoveka u grob, bog je ubio?!“, zgranu se Rada i prekrsti se.

„To sam‘ ona zna. Šta li je skakala po njega celu noć, a on čiča, ne mož‘ srce da izdrži taka uzbuđenja… Al‘ ona ti osta s pare pa da vidiš…“

„Kako s pare? A njegovi? Pa nije valjda ona jedina s njegovu stranu?!“, zapali se Rada, a i neki putnici zamalo ne uleteše sa pravnim savetima.

„Imô sam‘ neku daljnju rodbinu, oni se, kažu, bunili, ali njoj, kao njegovoj zakonitoj ženi, sve pripalo. Otad je selo prozva Duška Tromuška.“

„Ju, ju, ju, tako da otera čoveka i sve mu uzne…“, namršti se Rada.

„Al‘ džaba joj pos‘o, Rado moja, ne brini se. Zvala ona kasapina da ode kod nju, a on joj sve pare uzô da u Beograd otvori fabriku da prerađuje meso. Ona mu i‘ dala, al‘ sve propalo. I on je ostavio, rekô da mu srce sad na mesto. I eno je, živi od socijalnu pomoć tam‘ u Kanadi. Al‘ deca mi kažu da je to ipak para, pa gura.“

„Ju, ju, ju, Jovanka moja, pa bog je ipak pravdu pokazô…“, reče Rada sa strahopoštovanjem.

Ostatak putnika se razočara, neki se zlurado osmehnuše, a devojka sa slušalicama prevrnu očima i ponovo pojača muziku. Koga briga za Dušku Tromušku kad je tako amaterski prokockala svoju šansu…

 

 

14

Šta mi je blog doneo u 2017. ili kako da vam blogeraj promeni život

np

Dok ističu i poslednje nedelje godine, vreme je, logično, za sumiranje rezultata. Svako nekako poželi da vidi dokle je stigao sa onim svojim željama u ponoć i koliko je u njihovom ostvarivanju bio uspešan. Ova godina mi je otprilike zaista bila u znaku moja dva bloga, a ako želite da i vama oni promene život, pratite me šta imam da vam otkrijem.

Sećam se januara, u koji sam ušla ambiciozno započevši književni izazov Bookchallenge 2017, pisala za svoju dušu na dva bloga i oko života imala nevelika očekivanja stegnuta poslom kojim sam bila nezadovoljna. I mislila da tako zaglavljena ne mogu ništa da promenim. A onda je sve počelo da me demantuje.

Točak je počeo da se okreće kada mi je u prvom mesecu godine moja draga prijateljica blogerka Olja Ristić predložila da uradim lekturu zbirke priča takođe drage prijateljice blogerke Zorice Zoje Mladenović. Prvi put pred jednom budućom knjigom – bila sam uzbuđena i srećna što se konačno susrećem sa nečim što bih mnogo volela da radim. I potrudila se da sve bude bez greške i da opravdam poverenje.

Da je moj trud imao efekta, pokazalo se već mesec dana kasnije. Zoja me je, zadovoljna mojim radom, preporučila uredniku Izdavačke kuće Nova poetika, za koju je izdala knjigu. Nije prošlo mnogo i ja sam postala njihov lektor, a ubrzo i član redakcije. Prvi put sam radila ono što zaista volim i prvi put osetila šta znači kada te kolege cene i poštuju.

Uporedo sa ovim lepim stvarima na planu posla, imala sam sreću da budem deo jednog nezaboravnog druženja. Prve večeri hladnog februara u beogradskom restoranu Polet okupilo se dvadesetak žena, većinom od pera (ili tastature) darovanih talentom da se spoji u jednu veliku blogersku porodicu. Jedina koju sam od svih znala bila je moja draga Nega, a ostale sam konačno uživo upoznala prvi put.

polet

Od te večeri kao da je sve u mom životu krenulo nabolje. Usudiću se da mislim da sam stekla iskrene prijatelje među tim sjajnim ženama, koje su svaka na svoj način plenile kulturom, posebnošću i toplinom. I zapitala se gde su se krile sve ove godine. Bilo je to samo prvo od viđanja koja su se ređala i bila sve lepša, jer smo se sve više upoznavale i postajale prisnije.

Kada se u maju pojavila knjiga Priče iz moje glave i sveta oko mene, moje ime se prvi put pojavilo na njenim listovima. Bio je to neobičan osećaj, ali ponos je najjače tukao u mojim grudima. Osećala sam da je takva potvrda mog rada i umeća trebalo odavno da me dotakne.

19369765_10213612320968416_1820229049_n

A blogeri su postajali sve kreativniji. U nagradnom konkursu na kome je trebalo napisati nešto o Fruškoj gori, među još devet blogera osvojila sam nagradu vikend u hotelu Park u Rumi i dobila priliku da ponovo obiđem ovu vojvođansku lepoticu i uživam u njenim čarima. Naš dragi drugar i bloger Nikola Nikolaki bio je više nego sjajan domaćin. A stupci Tragača za čarobnim svetovima prirode neumorno su se punili.

19389474_10213612317528330_895746798_n

Čim sam se vratila, dočekali su me novi izazovi – prvi javni nastup na promociji moje izdavačke kuće. U Centru urbane kulture Imago prvi put sam dobila vizitkarte sa svojim imenom i prvi put sa mojom dragom Zojom stala na binu da probijem led i kao lektor koji je radio na njenoj knjizi kažem svoje utiske i pročitam par priča. Bilo je to nezaboravno iskustvo.

19389543_10213601552619214_1764358875_n

I promocije su počele da se nižu. Jedna za drugom, kao da je to nešto sasvim obično. I zaista, postale su deo mog života, iako mi nikada nije padalo na pamet da bi tako nešto moglo da se dogodi.

I druženje sa blogerkama se nastavljalo. Kao kruna godine dogodila se “ekskurzija” u Novi Sad, koju je pripremila naša draga Katarina Ostojić, poklonivši nam uspomene koje su ostale zauvek urezane u našim srcima. Tog dana sam po prvi put upoznala i moje drage novosadske blogerke, koje sam jedva čekala da sretnem.

Pri povratku u Beograd, dočekalo me je još jedno veliko iznenađenje – na blogerskom izazovu u kome smo se oprobali u pisanju bajki za decu, moja bajka Sašina tajna izabrana je da bude objavljena u časopisu Književne vertikale. Bila sam presrećna, konačno je moj tri godine razvijan blog Tragač za zrnom dobra dobio priznanje a moje ime se prvi put pojavilo na stranicama nekog časopisa. Toliko lepih stvari, prosto mi je bilo neobično jer nisam bila naviknuta na to.

Ali bilo je vreme da se naviknem jer su nove knjižvne večeri čekale na mene, da nastupam i kao autor i kao lektor. A pišući o knjigama na kojima sam radila, a koje su na mene ostavile jak utisak u Bookchallengu 2017. dobila sam ponudu svog urednika da prvi put u životu postanem i recenzent Nove poetike. Nove mogućnosti su počele sve više da mi se otvaraju.

np1

Čekali su me sve lepši i lepši događaji, jedan blog ispisivala sam pričama koje su čekale da se izliju iz moje duše, a drugi putopisima iz Češke i Nemačke, koje sam puna utisaka danima obilazila.

termalni izvori i ja najlepsa

Prvi put sam kao radnik neke izdavačke kuće posetila Sajam knjiga i na njemu uživala osećajući kao da i sama dajem neki svoj doprinos ovoj dugogodišnjoj manifestaciji mog grada. A i blogerke su bile tu, da nam bude još lepše. Pogotovo moja draga Miroslava Đušić Nedeljković, čiji je roman Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije čekao da osovoji srca čitalaca kao što je osvojio moje.

sajam

I Nova poetika je pomalo promenila svoje “ruho”. Ista moja draga prijateljica Zoja, zahvaljujući kojoj sam i postala član ove izdavačke kuće, postala je direktorka i počela da realizuje mnoge zanimljive ideje. Tako smo postale i voditeljke književnih večeri, na kojima nije bilo osobe koja se nije dobro provodila. Novi autori i književna dela su se ređali, a nas dve, iste one koje su pre samo šest meseci drhtale od teme na bini, sada smo sa uživanjem vodile književne večeri kao da smo za to rođene.

Zahvaljujući Miroslavi imala sam tu čast da ostvarim jedan svoj san, koji, ruku na srce, nisam ni smela da pomislim da može da mi se ostvari – bila sam deo njene promocije na Čajanci u Bojiću. Još kada sam par godina ranije bila deo jedne od tih večeri, doduše samo u publici, pitala sam se kakav li je osećaj sedeti na tim foteljama i biti »odabran«, a onda sam, prosto ne verujući, i ja prvi put sela u jednu od njih i imala tu čast da upoznam neke od najpoznatijih ličnosti naše kulturne scene.

Te večeri dobila sam ponudu da radim za još jednu izdavačku kuću. CNP je postala još jedna kuća za koju radim i prihvatila sam još jedan sjajan izazov.

Znate one Bajagine stihove pesme Godine nižeš ko da su perle, od bižuterije do ćilibara, a tek poneka blistavi brilijant? 2017. je bila moj najblistaviji brilijant. Svetla, lepa, uzbudljiva i srećna. I nemam nameru da ovoj novoj dozvolim da bude drugačija. Ima toliko toga što mogu još da dostignem, a naravno i dovršim ponešto što sam u ovoj započela.

Primetili ste koliko sam puta u ovom tekstu ponovila “prvi put”. I ja sam se tokom pisanja iznenadila koliko ih je bilo. Neka bude da je toliko puta ponovljeno da bih vam dokazala šta sve možete da postignete ako se okrenete onome što zaista mnogo želite i koliko će vam se “prvih puta” desiti samo ako se oslobodite straha od novog i nepoznatog i verujete u sebe. A kada sam ja mogla sebi da promenim život i od jedne skrivene skromne blogerke postanem lektor, recenzent i autor čije se priče rado biraju na konkursima, možete i vi. Pa neka nam svima nama Nova 2018. bude još blistavija – ma dvadeset četvorokaratni dijamant, bre! 🙂

beti4

 

 

 

 

8

Poslednji Romanovi – bajka sa nesrećnim krajem

romanov poc wiki

izvor: wikipedia.org

Verovali ili ne, Instagram ima i veoma dobrih strana. Zahvaljujući lutanju po ovoj društvenoj mreži pre nekog vremena naišla sam na fascinantne fotografije. U pitanju su bili Instagram profili Romanov daughters (romanov_daughters) i The Romanov family (the_romanov_family) na kojima sam pronašla retuširane i najnovijim digitalnim tehnologijama obojene slike iz života najčuvenije ruske carske porodice, čija je priča oduvek ostavljala dubok utisak na mene. Razgledajući ih, poželela sam da o njima otkrijem sve ono što još nisam znala, a budući da me je to prošle nedelje toliko okupiralo odlučila sam da sve ovo podelim sa vama.

romanov car carica imarija 1906 ins

Nikolaj II, Aleksandra i Marija 1906. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Moglo bi se reći da je točak sudbine poslednjih Romanovih pokrenut rođenjem Nikolaja II 1868. godine, kada je kao jedino dete ruskog cara Aleksandra III i nekadašnje danske princeze Marije Fjodorovne, bio predodređen za presto. Ali ipak možda i više kada je 1884. upoznao nemačku princezu Aliks, ćerku velikog vojvode Ludviga IV od Hesena i Rajne i engleske princeze Alise, ćerke kraljice Viktorije, a ona mu zauvek osvojila srce.

romanov carica kao devojka 1892 ins

Vojvotkinja Aliks, buduća carica Aleksandra 1892. (izvor: Instrgram, Romanov daughters)

Međutim, njegova osećanja nisu naišla na odobrenje ruskog cara i carice, koji su imali nešto drugačije planove. Ipak, ljubav je trijumfovala čak deset godina kasnije, kada je Aleksandar III napokon pristao da blagosilja brak Nikolaja i Aliks, doduše tek na samrti.

romanov carica kao devojka ins

izvor: Instagram, Romanov daughters

romanov car i carica insSamo nedelju dana posle smrti ruskog cara, novi vladar je odlučio da se oženi, a tom činu prethodio je Aliksin prelazak u pravoslavnu veru kada je uzela ime Aleksandra. Ovo se nikako nije dopalo ruskom narodu, koji su ovako brzo venčanje doživeli kao loš znak i verovali da će im nova carica doneti nesreću.

romanov car i carica 1894 ins

Nikolaj II i Aleksandra 1894. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Brak između Nikolaja i Aleksandre je iz perspektive sveta izgledao mirno, ali ispod površine krila se velika strastvena ljubav. Već posle godinu dana,1895, u Carskom Selu rođena im je prva ćerka Olga, velika ruska kneginja.

romanov car carica i olga beba 1895 ins

Car Nikolaj II, carica Aleksandra i velika kneginja Olga 1895. (izvor: Instagram, Romanov daughters)

Istu titulu dobile su i ostale devojčice, rođene u velikom dvorcu u Peterhofu. Godine 1897. rođena je druga kćer Tatjana, 1899.  Marija, a 1901. Anastasija. Kada je rođena poslednja, Nikolaj je već počeo da očajava jer u ruskom carstvu samo muško dete može da vlada. Posle Anastasijinog rođenja išao je u dugu šetnju pre nego što prvi put je video. Ali rešio je da ne izgubi veru.

romanov olga i beba marija 1899 ins

izvor: Instagram, Romanov daughters

romanov marija devojcica insromanov tatjana 1904 insDok su se devojčice rađale jedna za drugom, na svake dve godine, Nikolaj je uspešno vladao. Bar kada je u pitanju bio ekonomski razvoj Rusije, Sa druge strane, u socijalnom domenu  pojavljivale su se velike razlike, što je uticalo na sve veće nezadovoljstvo među narodom.

romanov car ins

Car Nikolaj II (izvor: Instagram, Roman daughters)

U želji da se proširi na Daleki istok pokrenuo je i jedan od najnepovoljnijih ruskih ratova, Rusko-japanski rat, koji se vodio u dalekoj Mandžuriji i na kineskim obalama Južnog mora. Porazom ruske vojske Japan je postao velika vojna sila koja će u narednim decenijama tek ojačati i igrati značajnu ulogu u istoriji sveta.

romanov zimska palata wiki

romanov zimska palata unutra ins

Zimska palata, rezidencija ruskih careva (izvor: wikipedia.org)

I baš u najvećem jeku rata 1904. caru i carici se ispunila najveća želja – rođen je prestolonaslednik, carević Aleksej.

romanov aleksej beba 1904 wiki

Carević Aleksej (izvor:wikipedia.org)

Međutim, sreća je pomućena samo šest nedelja kasnije, kada je zbog nesprestanog krvarenja iz pupka ustanovljeno da boluje od hemofilije, neizlečive bolesti krvi, koju mu je genima prenela majka. Dogovoreno je da se istina o Aleksejevom zdravlju brižljivo čuva kao najveća državna tajna, a angažovane su mnogobrojne dadilje ne bi li se pazilo da ne padne ili se poseče jer bi to bilo fatalno po njega. I carica je nakon toga promenila svoj život, prekinula sve svoje carske obaveze i potpuno se posvetila bolesnom detetu.

Ni događaji u zemlji Nikolaju II nisu davali mira. Zbog poraza u ratu, narod je pravio česte štrajkove a događale su se pobune i u vojsci. Prilikom jedne od mnogobrojnih demonstracija, Nikolaj se sklonio u Carsko Selo, a vojska je imala naredbu da otvori vatru na narod iako su nosili ikone sa carevim likom i tom prilikom, što od metaka, što od stampeda, stradalo je hiljadu ljudi. Ovaj događaj, nazvan Petrogradska krvava nedelja, trajno je oslabila carevu vlast i narod mu nikada nije oprostio kukavičluk i nasilje, što je i dovelo do nekoliko nestabilnih godina Ruske revolucije.

romanov car u aleksandrovoj palati ins

Dok su se u zemlji dešavala razna previranja, devojčice su rasle. U želji da budu što prirodnije, roditelji su odlučili da ih „čeliče“ – spavale su na tvrdim krevetima bez jastuka, same spremale svoje odaje,  plele džempere za dobrotvorne priredbe, a ni posluga nije smela da ih zove tuitulom već po imenu i patronimu, kao da su potpuno obična deca.

Olga je bila stidljiva i ozbiljna, okrenuta knjigama i osećajna, ali i promenljivog raspoloženja i jedina od sve carske dece koja je pokazivala neke autokratske osobine. Imala je svetlosmeđu kosu, široko lice i plave oči i nije smatrana lepoticom, ali se kao devojka prolepšala. Obožavala je oca, sa kojim se mnogo bolje slagala nego sa majkom i provodila sa njim i sestrama mnoge sate u šetnji, plivanju i tenisu.

romanov olga devojcica

Tatjana je, prema mišljenju mnogih, bila najlepša od svih carevih kćeri. Visoka, svetlosmeđe kose, sivih očiju, važila je za lepoticu. Majka je obožavala, a posebno su se slagale oko ukusa u haljinama i nakitu. O bolesnom bratu je brinula uvek kada majka nije mogla.

Najbliža je bila sa sestrom Olgom, sa kojom je delila sobu i često su se isto oblačile, pa su među carskim okruženjem bile poznate kao „veliki par“.

Kada su stasale, njima dvema je bio dodeljen puk vojnika Elizavetskih devojaka i rang pukovnika.

romanov tatjana i olga u unoformi pukovnika 1911 ins

Treću kćer Romanovih, Mariju, savremenici su opisivali kao lepu, koketnu, svetlosmeđe kose i velikih plavih očiju, koje su u porodici nazivane „Marijine tacnice“. Tutor careve dece, Francuz Pjer Žiljar, u svojim memoarima je predstavljao kao devojčicu blage naravi, nežnu i ljubaznu, u odnosu na večito nemirne sestre previše tihu, zbog čega su je druge zvale „polusestrom“. U memoarima dadilje Irkinje Margaret Igar opisana je kao veoma privržena ocu, zbog koga je često umela da beži iz dečje sobe da bi sa njim provodila vreme i maštala da se jednog dana uda za ruskog vojnika i ima mnogo dece.

Anastasija je, kao najmlađa, bila i najnestašnija i često je pravila smicalice sestrama, ali i slugama i gostima dvora. Smeđe kose i plavih očiju, nije se mnogo bavila svojim izgledom. Prema memoarima tutora, bila je vrlo inteligentna i volela je da uči.

romanov anastasija ins

Dve mlađe sestre su, kao i starije, delile sobu i isto se oblačile, zbog čega su bile nazvane „mali par“.

romanov marija i anastasija mali par ns

Sve četiri velike kneginjice su volele da pišu pisma, koja su zajedno potpisivale sa OTMA,  početnim slovima njihovih imena, ali ono što je bio centar njihovog sveta bio je brat Aleksej.

romanov otma insU memoarima tutora Žiljara piše da je raspoloženje cele porodice zavisilo od njegovog zdravlja. Sestre su ga obožavale a majka je njim bila opčinjena.

romanov otmaa 

Godina 1912. bila je nesrećna po Alekseja. Nakon pada s konja, dobio je unutrašnje krvarenje i stigao je na sam rub života. U agoniji i strahu, carica Aleksandra doznaje za Raspućina, vidovnjaka i čudotvorca, koji je dečaka uspeo da oslobodi muka i zaustavi mu krvarenje, veruje se uz pomoć pijavica i hipnoze, ali se on trudio da sve obmane da to čini molitvama.

Aleksandra je tada otkrila svekrvi da je Aleksej bolestan od hemofilije, ali je ta istina učinila da postane omražena u carskoj familiji jer je bila uzrok sinovljeve bolesti i sumnji da su bolesne i devojčice, pogotovo Marija, koja je veoma mnogo krvarila posle operacije krajnika. To je i bio dokaz da su potomci kraljice Viktorije, koja je bila bolesna od hemofilije, preneli gene ove opake bolesti velikom broju evropskih kraljevskih porodica.

romanov carica 1906 ins

Pojava Raspućina u životima carske porodice ostaviće dubok trag, kako na njih lično, tako i na sam točak istorije. Manipulacijom cele porodice zbog bolesnog deteta, ovaj mistik i šarlatan  postaće najbliža osoba od poverenja cara i carice i obožavani lik dece zahvaljujući kojima će biti proglašavan za „svetog čoveka“, psihičkog i duhovnog iscelitelja.

romanov raspucin ins the romanov family

Raspućin (izvor: Instagram, The Romanov family)

U isto vreme, u sam osvit Prvog svetskog rata, evropske kraljevske kuće počinju da se interesuju za kneginjice. Srpski kralj Petar I Karađorđević je tada jednu svoju ideju pokušao da sprovede u delo. U Rusiju je poslao Nikolu Pašića sa pismom u kome se navodi da prestolonaslednika Aleksandra želi da oženi jednom od velikih kneginjica, iz dužnosti prema zemlji i prema sinu. Čak i ako bude odbijen, pisalo je, to će ostati u strogoj tajnosti i nipošto neće umanjiti naklonost Srbije prema Rusiji. Nikolaj II je odgovorio da ćerkama ostavlja da odaberu za koga će se udati, ali da je primetio da Aleksandar u susretima često pogledava lepu kneginjicu Tatjanu.

romanov olga i tatjana veliki par ins

Car i carica su ionako smatrali da je vreme da dve najstarije kćeri izvedu u društvo, ali sve planove, kao i pregovore oko udaje, prekinuo je Prvi svetski rat. Bilo je vreme za neke mnogo ozbiljnije i životno važne poteze i planove, a po svoj prilici Tatjana ostala je nesuđena kraljica Kraljevine SHS.

romanov peterhof getyourguide.com

Dvorac Peterhof, rezidencija Romanovih (izvor: getyourguide.com)

Car je odmah po početku rata sa sinom otišao na front, u glavni štab u Mogiljevu, opredelivši se da stane na stranu sila Antante. Carević Aleksej je tada posmatrao vojnički život i bio pripreman za buduću ulogu cara prisustvujući svim sednicama Vlade sa ministrima. Tada je dobio i čin razvodnika, na šta je bio vrlo ponosan.

Front su povremeno posećivale i carica, Olga i Tatjana da bi lečile ranjene vojnike, a Marija i Anastasija su brinule o deci.

Usred vojne bolnice i ratnih stradanja Olga se zaljubila u jednog oficira, ali je ostala slomljenog srca jer je zbog njegovog niskog ranga ljubav bila nemoguća.

romanov olga i pavel ins th romanov family

Dok je car bio na frontu, carica je sama vladala u Sankt Peterburgu. Neumešna u političke odluke, oslanjala se na Raspućinove savete, čime je još dodatno otežala svoj ugled u ruskom narodu, koji je od početka nije voleo, ali i stanje zemlje u najtežim godinama.

romanov carica u budoaru aleksandar palas ins

Zbog kontroverznog načina života, ali i glasina o skandalima sa ženskim delom porodice Romanov, car je udaljio Raspućina iz Sankt Peterburga. Ova neobična ličnost završila je burno, kako je i živela, ubila ga je grupa ruskih plemića da bi se spasio ugled monarhije. Zanimljiv podatak je da je preživeo i pucnje i prebijanje i smrt ga je savladala tek u ledenoj Nevi.

ras_1866302c

Prvi svetski rat nije bio dovoljan da se uzburkane strasti u Rusiji okrenu ka frontu. Naprotiv, ruski revolucionari na čelu sa Lenjinom pokrenuli su 1917. Februarsku revoluciju, u kojoj su se zalagali za političke reforme, ali i abdikaciju cara. Čim se Nikolaj II odrekao prestola, Rusija je posle dva veka prestala da bude carevina. Od tog trenutka carska porodica se nalazila u kućnom pritvoru u Aleksandrovom dvorcu u Carskom Selu. Dobili su zahtev da napuste zemlju, ali budući da ni Britanija ni Francuska nisu hteli da ih prime, a boljševici su se sve više približavali, privremena vlada nije imala kud – na leto ih je polsala u Toboljsk u Sibiru. Jedinu nadu polagali su u belogardejce, vojnike lojalne caru, čijim oslobađanjem bi opet postali slobodni.

romanov otma tobolsk

Sestre Romanov u Toboljsku 1917.

romanov poslednja fotografija aleksandre sa olgom i tatjanom u tobolsku 1918. u prolece wiki

Poslednja fotografija carice Aleksandre sa velikim kneginjama Olgom i Tatjanom, Toboljsk 1917. (izvor: wikipedia.org)

Ali, uspostavljanje vlasti boljševika nekoliko meseci kasnije nakon Oktobarske revolucije nikako nije išlo na ruku Romanovima. Sudbina im je bila zapečaćena. U proleće 1918. boljševici su ih prebacili u Jekaterinburg, u Ipatijevu kuću, koja se koristila za posebne namene tajne policije Čeke. Težak život, stres, neizvesnost i stalna ponižavanja uticali su na sve članove porodice. Carica je usled nervnih kriza bila skoro paralizovana, a Alekseju se stanje toliko pogoršalo da su morali da ga nose. Svi su osećali da im se smrt bliži i više nisu imali nikakvu nadu. Zato je prilikom poslednje liturgije, koju su popovi održali u samoj Ipatijevoj kući, cela carska porodica, mimo običaja, kleknula prilikom molitve za mrtve. Kao da slute sopstveno opelo.

romanov olga i aleksej na brodu rus 1918 na putu za jekaterinburg, poslednja fotografija olge i alekseja wiki

Poslednja fotografija Romanovih, Olga i Aleksej na brodu do Jekaterinburga 1918. (izvor: wikipedia.org)

Što su se belogardejci više približavali Jekaterinburgu, boljševici su sve više skrivali Romanove. Kada je bilo izvesno da će zaposesti grad, odluka je pala – Romanovi nisu smeli da ostanu živi. U noći 17. jula 1918. carska porodica Romanovih sa još troje slugu je nestala. Bilo je jasno da su pogubljeni, najverovatnije streljani, i to je veoma uznemirilo kraljevske kuće širom Evrope. Kada je Bela garda ubrzo potom ušla u Jekaterinburg, od cara i porodice nije bilo ni traga ni glasa. Istražiteljima je sve bilo jasno kada su neke od njihovih stvari našli bačene u rudarsko okno van grada. Među njima je bio i šal carevića Alekseja koji su mu sestre isplele još dok je carica bila trudna sa njim i od koga se nikada nije odvajao. Ta relikvija ostala je sačuvana i danas se nalazi u ruskoj Crkvi Svete trojice u Beogradu.

romanov aleksejev sal wiki

Komad Aleksejevog šala (izvor: wikipedia.org)

Sa druge strane, rečito ćutanje boljševika imalo je gromoglasnu poruku – ne samo da su uplašili neprijatelje nego su pokazali i svakome iz svojih redova šta ih čeka ako se okrenu prošlosti. A na Romanove se spustila prašina zaborava.

romanov crkva krvi u jekaterinburgu na mestu ipatijeve ku'e vladimir udilov

Crkva krvi u Jekaterinburgu, podignuta na mestu Ipatijeve kuće i mesta pogubljenja Romanovih (izvor: wikipedia.org)

Kada se Sovjetski Savez raspao, otpečaćeni su mnogi spisi i mnoge tajne su izašle na videlo. U arhivi Čeke pronađena je i beleška Jakova Jurovskog, koja je u vidu izveštaja sa strogo čuvanom državnom tajnom opisala pogubljenje Romanovih, a prikazana je u knjizi Edvarda Radzinskog Poslednji car. U njoj piše kako je porodica probuđena u toku noći, pa su ih sa slugama i psom odveli u podrum, da se, tobože, fotografišu i kasnije pošalju na sigurnije mesto zbog borbi oko grada. Umesto fotografa, na vrata su stali pripadnici Crvene garde i prvo u cara, a potom i u ostale, ispalili metke. Budući da su devojke u svojim korsetima imale ušivene dragulje, koje su skrivale od čuvara, meci su se odbijali kao od oklopa i one nisu odmah stradale. Dotučene su bajonetima.

romanov33

Da bi zauvek sakrili pravu istinu o svom zločinu, pripadnici Čeke su tela pred svanuće odneli do napuštenog rudnika, tu ih raskomadali, polili benzinom i zapalili. Veće kosti rastopljene su u sumpornoj kiselini a manji ostaci pokopani ispod pragova pruge.

romanov2

Godine 1990. konačno su otkrivena pokopana tela Romanovih u blizini Jekaterinburga. Nedostajala su dva: Aleksejevo i jedne od dve mlađe careve kćeri – Marije ili Anastasije. To je potvrdilo višedecenijske spekulacije da su oni ipak preživeli revoluciju, a jedna od najpoznatijih Anastasijinih „dvojnica“ bila je Ana Anderson, koja je uspela da ubedi čak i neke članove preostalih Romanova da je ona zaista najmlađa Nikolajeva kćer. Ipak, 1994. DNK analiza je pokazala da Ana Anderson nije Anastasija.

ana anderson historyanswers.co.uk

Ana Anderson, najpoznatija “dvojnica” Anastasije Romanov (izvor: historyanswers.co.uk)

Tačno osamdeset godina nakon smrti, 17. jula 1998, pronađena tela Nikolaja, Aleksandre, Olge, Tatjane i jedne od mlađih kneginjica sahranjeni su u kripti Svete Katarine, u Katedrali Svetog Petra i Pavla u Sankt Peterburgu.

Šest godina kasnije, 2000, Ruska pravoslavna crkva je kanonizovala carsku porodicu Romanov i proglasila ih velikomučenicima.

romanov sveci insKada su 2007. pronađena i dva preostala tela, Aleksejevo i najverovatnije Marijino, zauvek je zatvorena priča o tragičnoj sudbini porodice poslednjeg ruskog cara. Sada konačno mogu da počivaju u miru.

romanov kraj ins

Crtež poslednje liturgije Romanovih (izvor: Instagram, Romanov daugters)