6

Malo satensko jastuče za igle

wedding-2607077_960_720

Dok sa reke zamiru prigušene brodske sirene i žamor dece koja se igraju pod prozorima a sumrak kaplje sa krovova i naprečac krade sunce iz njene male mansarde paleći treperava svetla vlažnih ulica, ona spušta stvari u jedan veliki kofer pa pomalo umorna seda za sto, posmatra rasute crteže dužih i kraćih haljina i gricka vrh olovke, kao da je ta navika iz detinjstva nikada nije napustila. Povremeno se ispravi na visokoj stolici kada joj kroz telo zatrepere nežni leptiri koje joj svojim okretanjem kao pozdrav šalje nerođeno dete. Osmehne se i spusti ruku na stomak, lagano, nežno, kao da mu oseća toplu mirisnu glavicu pod prstima.

Tad protrlja oči i zagleda se u poslednje tračke svetlosti koji rasipaju ružičast trag na zavoje reke i grad koji nikada ne prestaje da diše. Rukom po navici približi sebi maleno jastuče za igle, belo kao sneg, sa koga samo ona može da oseti davni miris lavande, samo za njenu dušu nikada izvetren. Pređe po njegovoj glatkoj satenskoj površini prstima i proguta jedan uzdah. Uzdah koji nikada ne ume da ode.

Nije toliko mislila na majku dok joj se pod srcem nije zametnuo ovaj mali uzbunjivač, koji je budi noćima i premeće kao da ne može da dočeka da izađe na ovaj svet koji, verovala je, ni ovoliki koliki je, neće biti dovoljno veliki za njega. Možda je baš zato toliko sve podseća na neke rane dane svog života kojih se kao kroz veo izmaglice seća. I nje, jedne prilike nežne poput vila iz dečjih bajki, duge bele haljine koja pada meko po uglačanom parketu, bakarnih kopči na cipelama i češljeva u kosi mekoj poput svile koju sunce sa velikih prozora mansarde zlati.

Ni sama ne zna je li je to sećanje na majku ili neki od njenih mnogobrojnih snova koji su je obavijali spokojem u dugim noćima. I sad joj se ote uzdah blag i mio, kao večernji povetarac koji donosi mirise grada, dok u misli vraća najdraže obrise sa satenskim jastučetom za igle u rukama. Čas bi ga uzela da izabere novu iglu, čas bi po stolu prosula kalemove najlepših boja, odabrala jednu i lagano uvlačila niti pokvašene usnama. A ona bi stala kraj stola i gledala u njenu korpicu punu dugmadi, traka, perla i kićanki, pa u nju kako nežnim tankim prstima prave bodove po tkanini koja pada preko njenog krila dok igla svaki čas bljesne i kao da obasja majčino lice, uvek nekako tužno, skupljenih usana i zaneto poslom.

I ne, ne može to da bude san, to je najdraža uspomena iz njenog detinjstva, i oni modni žurnali rasuti po stolu, koji su nosili njen miris, miris gospođe Hane, o kome su pričali svi koji su voleli da joj govore o njoj, i ona velika kristalna vaza puna ruža crvenih poput usirene krvi, i ona staklena činija puna jabuka koje je pred suton lagano, bez žurbe ljuštila njena majka.

Ničeg više nema, pomisli, ni tih sutona, ni mirisa jabuka, ni velike kristalne vaze. Samo ta mansarda puna sunca, koju posle dvadeset pet godina naposletku napušta. Pogleda se u ogledalo. Sara Berger, nekadašnja Levi –  jedina ostala od Levijevih nakon dugog i strašnog rata i njegovih senki u miru. A sad sa detetom u sebi koje će poneti ime svog oca i zauvek izbrisati ono ime koje je sa ponosom godinama nosila.

Bože, hoće li ikad prestati da mi nedostaje majka, postaviše joj pitanje tužne oči u ogledalu. Naravno da neće, odgovori joj odraz, pogotovo nakon očeve smrti, kad su u mračnim noćima iz najdubljeg sna ponovo počela da se bude zla sećanja. Ono podmuklo prolećno jutro puno sirena i strašnih tutnjava, kada su padale zgrade i rušilo nebo. Oni dani u kojima majke nigde nije bilo i ono tužno popodne kada je otac odveo u jedini ćošak parka u kom nisu ležali rasprsli i iskidani ostaci kuća i rekao da će odsad njih dvoje morati bez nje. Isti dan kada se osećala kao da je i sama pala sa oblaka i prvi put u životu spoznala zamukle zvuke mansarde u kojoj su se gnezdile samo jeza i zagušljiva tišina. Ona noć kada je mislila da poslednji put vidi oca i kada je zagnjurila mokre obraze u meki tvid njegovog kaputa, puna suza i straha, a on je stezao na grudi tako jako kao da to više nikada neće ponoviti.

U bežaniju je, sakrivena u uglu starog tandrkavog automobila, krenula sa bračnim parom Petrovića, očevih kolega učitelja, koji nisu imali svoje dece, pa krijući da je Jevrejka, svuda predstavljali kao svoje dete. U vojvođanskim dugim zimskim noćima, u kojima je košava umela da zviždi nedeljama, spoznala je sve samotne ćoškove dečje duše. Znala je da su joj spasili život, a izgubila bi i sećanja da joj Draga Petrović, ta žena toplog krila i mekog srca nije u hladnim večerima pred spavanje i dok je u rukama stezala majčino jastuče za igle, jedinu uspomenu iz svog starog života, pričala o mansardi pod jarkim svetlom sunca.

Sećala se prvih posleratnih dana, očevog povratka i u njemu čoveka koga nije poznavala. Sećala se i povratka na mansardu u kojoj više ništa nije bilo isto, ne bez majčinog mirisnog obličja, koje kao da je lebdelo u svakom zraku sunca koji je padao na pohabani stolnjak nekada blistavog politiranog orahovog stola. Njegovih čestih bolesti koje su se lepile na u logoru izmrcvareno telo i njenih negovanja koja su učinila da preskoči detinjstvo i brzo postane ozbiljna, zrela i odgovorna. Domaćica kuće koja se u bezbrojnim noćima skriva pod pokrivačem i držeći u ruci malo satensko jastuče za igle, steže i svoje srce krišom prosipajući suze da ne čuje otac.

Samo ga je jednom upitala šta se dogodilo sa majkom. Suznih očiju rekao je da je stradala među stotinama ljudi u skloništu  porte Vaznesenjske crkve u rano jutro šestog aprila. Zašto je majka sama tog kobnog jutra izašla i nije i njih povela sa sobom, upitala je zbunjeno, očiju ovlaženih od strašne i bolne istine. Rekao je da ne zna, da je uvek prolećnim jutrima volela da miriše svitanje i gleda prve zrake sunca koji prirodu bude.

A sada nema više ničega. Odavno je znala da će nakon očeve smrti otići sa mansarde koja joj je kao žig u srce utisnula razdiruću tugu. Sada kreće u novi život, sa detetom koje miriše na nove dane koji će zatvoriti vrata tugama i bolu. Spustila je na vrh kofera crteže i grafitne olovke i poslednji put sa malim satenskim jastučetom za igle u ruci legla u svoj stari krevet da odsanja do jutra.

*       *       *

Sunce je već visoko odskočilo na nebu kada je poštar zakucao na vrata mansarde. Kucanje je odzvanjalo kao jeka kroz stan bez ljudi, napunjen stvarima na koje je već počela da se spušta prašina zaborava. Na kraju je ostavio pismo sa plavim omotom na pragu, ne znajući da je mlada gospođa Sara zauvek otišla u neki lepši život.

Pismo su posle par dana pronašla deca koja su najviše volela da se popnu do mansarde i trče niza stepenice dok ih neko od komšija ne otera. Izašla su na osunčanu ulicu, sela pod hlad razlistale lipe i krenula da čitaju. Posle druge rečenice digla su ruke jer je rukopis bio pun drhtavih slova koja nisu umela da pročitaju.

 

Milo moje dete,

Ni sama ne mogu da verujem da sam smogla snage da ti napišem ovo pismo. Ni sama ne znam kako ćeš se osećati dok ga budeš čitala. Plašim se već sad dok ga pišem. Plašim se još više sa svakom rečenicom koju budeš čitala. Ali, morala sam da ga napišem, pa šta mi život dalje nanese, neka bude.

Bojim se da ga nećeš čitati do kraja kad budeš shvatila da ga ja, tvoja majka, pišem. Ali ja te molim da to ipak učiniš. Nadam se da hoćeš jer si moje dobro dete, koje ja nikada nisam zaboravila. I jer ti dugujem istinu koju kao težak kamen nosim na svom srcu.

Da, živa sam, nisam stradala onog stravičnog aprilskog jutra, kako znam da svi misle. Nisam, samo sam otišla sa čovekom koga sam ceo život volela. Molim te da čitaš dalje, da ne odustaneš, da me razumeš i da mi oprostiš. Bar pokušaj. Koliko god istina bila bolna, ja ću pokušati da ti je kažem.

Oprosti, ali nikada nisam volela tvoga oca, pošla sam za njega jer sam morala, jer su tako od mene tražili, ali Davida nisam mogla da zaboravim. Čak ni kada sam dobila tebe, svoju malu princezu i sreću koja mi je obasjala život. Tvoj otac je bio dobar čovek, ali moje srce nije moglo da ga pusti u svoje zavijutke. Bilo je zauvek ispunjeno nekim drugim.

Kada je tuga počela da preliva moje srce, izlazila sam svako jutro u svitanje, da na vlažnoj beogradskoj kaldrmi ugledam Davida kako žuri ka svojoj radnji. Taj kratki pogled krišom na mladog trgovca sa najlepšim crnim očima na svetu mi je davao snage da se vratim kući, svom detetu koje traži moje naručje i čoveku koji s blagošću i setom pokušava da otkrije bezbrojne tajne mojih očiju.

Jednog jutra David me je spazio. Uhvatio me je za ruku i rekao da će naši životi imati smisla samo ako ih spojimo u jedno. Ja sam se branila, kidala, danima premišljala i na kraju prelomila – da zauvek odem sa njim u neka nova lepša svitanja.

Nikada te ne bih ostavila. Želela sam da se vratim  po tebe i povedem sa sobom čim nađem način da sa nama budeš srećna i imaš sve što ti je potrebno. Ali sudbina je imala drugačiji plan. To opako svitanje 6. aprila 1941. bilo je pogrešno jutro za bekstvo. Za nekoga jeste, za mene, tek sada znam, nije. Iskrala sam se još pre svanuća i sa Davidom otišla iz grada koji je spavao i u mirisnoj noći ranog proleća poslednji put videla Beograd.

A onda je krenuo užas. Danima nisam znala ništa o vama. Iz Beograda su stizale strašne vesti, da više nikoga u njemu nema živog. Očajavala sam i tražila da se vratimo, ali sam znala da to nikome neće pomoći. David je bio uporan, a ja nisam želela da odem. Tek kada sam dobila prve vesti, on me je poveo dalje, tek kad sam saznala da ste oboje odvedeni u smrt. Tek tada sam kao senka, zgažene duše izranavljene tugama i optužujućim mislima, stravičnim snovima i ugašenim nadanjima pristala da krenem na dalek put. Polovine se ni ne sećam od groznice koja mi je kidala telo i dušu. Postala sam svesna tek kada sam na velikom brodu prepoznala spoj pruge mora i neba i saznala da me nosi u Ameriku, jedino mesto na kome mogu sačuvati svoj život.

Ovde smo David i ja napravili svoje malo carstvo, od mog šića i njegovog poslovnog dara stvorili smo sve što nam je potrebno. Samo naizgled. Sami smo, a u mojoj duši je samoća još veća jer sam celu jednu njenu polovinu zauvek ostavila na vlažnoj kaldrmi nesrećnoga grada. A onda sam pre mesec dana od jedne gospođe koja često ide u Jugoslaviju saznala da je posetila stare prijatelje u kući na čijem se poslednjem spratu nalazio naš mali stan  pun sunca. Ona mi je rekla za trudnicu s mansarde koja je postala kreator mode i pravi najlepše haljine koje obožavaju Beograđanke.

Kada sam to saznala, duša mi je uzdrhtala od neke nemerljive radosti koja je pretila da je rasprsne. Poželela sam odmah da se vratim kući svojoj princezi koja i dalje sedi u svojoj čarobnoj kuli nad krovovima, da zagrlim svoju kćer za koju sam mislila da više nije živa. A onda sam se uplašila šta ćeš misliti o meni. Danima samo o tome mislim i noćima te kroz suze sanjam. I priznajem da sam pomalo sebična, nadajući se da ćeš sada, kada ćeš i sama postati majka, možda moći da mi oprostiš jer shvataš šta znači voleti ljubavlju koja nema granica.

Molim te, piši mi. Samo jednu reč i ja ću doći.

Voli te zauvek tvoja majka Hana

 

Pismo sa plavim omotom danima je ležalo pod stepeništem zgrade, tamo gde su ga deca bacila kada su krenula u neku novu igru. A jedne noći, kada se nad Beogradom stuštio jak letnji pljusak, kiša je zauvek sprala mastilo drhtavih slova napisanih na sasvim drugom kraju sveta. Tako je malo satensko jastuče za igle zauvek ostalo jedina stvar koju su iste ruke milovale u beogradskim toplim sumracima.

 

 

 

 

Advertisements
2

Popsugar Reading Challenge 2018: Magija Harija Potera

hp

U ovogodišnjem književnom izazovu, čije zadatke polako ali sigurno ispunjavam, pojavio se onaj koji traži dečiji klasik koji nisam pročitala. Budući da se Hari Poter pojavio isuviše kasno za moje detinjstvo, a ja iz nekog neobjašnjivog razloga izbegavala knjige sa ovakvom tematikom, napokon je došlo vreme da se upoznam za Džoanom Rouling i njenim svetski poznatim junacima.

Za ovu književnicu čuli su, verujem, skoro svi, ali za Harija Potera sigurno i oni koji ne znaju ko ga je stvorio iz svog maštovitog pera. Ne morate da pročitate nijednu od osam knjiga iz serijala, koje su napisane ne samo za decu već i za ljubitelje svih generacija, ali malog dečaka sa naočarima zaogrnutog plaštom, čarobnjaka Dambldora duge bele brade i ostalu družinu sigurno prepoznajete kad god ih ugledate na televiziji.

A nekada je i Džoana Rouling bila poput bilo koga od nas. Kako je sama u jednom od mnogobrojnih intervjua ispričala, pisanje i ideja za roman pali su joj na pamet bez neke prethodne najave. Jednom je, po njenoj priči, tokom vožnje vozom od Mančestera do Londona zamislila sitnog crnokosog dečaka sa naočarima oko koga se obavijala magija. Tek tako, mašta je sve više letela u nebesa, poput malih i velikih čarobnjaka. Iste večeri je počela da piše, ali tih prvih par stranica nije joj nagoveštavalo da će stvoriti neprevaziđeno delo dečje književnosti.

hari-poter-dzoana-rouling

Džoana Rouling (izvor wikipedia.org)

Svoj prvi roman o Hariju Poteru stvarala je šest godina, a omiljeno mesto za pisanje bio je jedan edinburški pab u kome je popila nebrojene šolje kafe. Dok je pisala, živela je od socijalne pomoći, ne sluteći koliko će se sve promeniti. Kada ga je završila i krenula u potragu za izdavačima, suočila se sa pričom da je roman predug. Međutim, sve je počelo da dobija drugačiji tok kada je osmogodišnja ćerka direktora Izdavačke kuće Blumsberi pročitala rukopis i rekla da je to nešto najlepše što je ikada videla. Od tog trenutka Hari Poter počeo je da ispisuje istoriju književnosti.

Te 1997. roman je osvojio srca dece i odraslih toliko da je Džoana Rouling odmah najavila još sedam delova, svaki mračniji od prethodnog. Novac od prodaje knjiga i honorar od filmova načinio je milijarderkom, a danas je bogatija i od britanske kraljice Elizabete. Tako je dosegla zvezde i postigla ono o čemu svi pisci sanjaju – da budu i bogati i slavni za života.

hp prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 1997. godine (izvor: wikipedia.org)

I zaista, romani su osvojili svu decu sveta opisujući dogodovštine junaka pune fantazije, ali i probleme sa kojima se susreću svi njihovi vršnjaci širom planete. Svaki od osam romana opisuje po jednu školsku godinu Harija Potera i njegovih drugara u hogvortskoj školi magije. Pa nije ni čudo što je svima za srce prirasla izmišljena škola smeštena u starom škotskom zamku na obali jezera, okružena Zabranjenom šumom, zaštićena činima da nijedan normalac ne bi mogao da je vidi, do koje se dolazi čarobnim vozom Hogvorts ekspresom, koja je podeljena na četiri kuće čiji se učenici cele godine bore za bodove koji im donose pehar i u kojoj se jaše na metlama, uče najneobičniji predmeti na svetu i igra još neobičniji sport kvidič sa do detaljima izmaštanim pravilima.

hp platforma z stanice wiki

Imitacija zamišljene platforme na stvarnoj stanici Kings kros u Londonu kroz koju čarobnjaci prolaze kad idu na Hogvorts ekspres (izvor: wikipedia.org)

Pošto inače u životu nepoznato krećem da upoznajem od samog početka, tako je bilo i sa izborom knjige o ovom čuvenom malom čarobnjaku. Logično, moj izbor je bila prva iz serijala Hari Poter i kamen mudrosti, koja me je opčinila jednostavnošću stila, neiscrpnom maštom, humorom i interesantnom i dinamičnom radnjom.

hp deca avangard.rosbalt.ru

Rupert Grint kao Ron Vizli, Danijel Radklif kao Hari Poter i Ema Votson kao Hermiona Grejndžer u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: avangard.rosbalt.ru)

Nije mi bilo lako da se opredelim koji mi je lik, osim glavnog, najzanimljiviji. Da li direktor škole, najmoćniji dobri čarobnjak i Harijev zaštitnik Dambldor, glavna profesorka i starešina kuće Grifindor, stroga gospođa Mekgonagal, Harijevi odani prijatelji Ron Vizli i pametnica Hermiona Grejndžer ili naposletku glavni negativac lord Voldemor koji je Hariju Poteru od najranijeg detinjstva ispreturao život i za gorku uspomenu ostavio beleg na čelu…

hp profesori intofil.com

Alan Rikman kao profesor Snejp, Megi Smit kao profesorka Makgonagal i Ijan Hart kao profesor Kvirel u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: intofilm.com)

Ono što se meni posebno dopalo jeste maltene trilerski zaplet u kome do kraja ne znamo ko pokušava da pronađe kamen mudrosti i zloupotrebi ga, a posebno jer to čini osoba od koje se to najmanje očekuje. Da ne govorim o kulminaciji koju čine zadaci ne bi li Hari Poter i njegova družina spasili svet od loših čarobnjaka.

Književni kritičari su Džoanu Rouling upoređivali sa svetski čuvenim piscima i njihovim delima. Neki su smatrali da se približila Tolkinovom Gospodaru prstenova. Neki da je bliska Klajvu Luisu, tvorcu Narnije jer u njihovim delima ne postoji stroga čitalačka granica između dece i odraslih, ali i mešanje žanrova fantastike, književnosti za mlade, školskih tema i vaspitnog „bildungs“ romana. Neki opet misle da se u njenom pisanju vidi jak uticaj Džejn Ostin, koju je Džoana Rouling od detinjstva mnogo volela, pa smatraju da im je zajedničko kritikovanje društva i pozivanje na ponovno čitanje njihovih dela jer se sa svakim narednim otkrivaju novi detalji i motivi koji su na prvi pogled nevažni a zapravo skreću pažnju i nagoveštavaju radnju. Veliki broj kritičara je autorku Harija Potera doživeo kao naslednicu Roalda Dala, autora čuvenih romana Gremlini i Čarli i fabrika čokolade, jer osim što im je im je popularnost za kratko vreme dosegla vrtoglave visine, obrađene su im slične teme – gubitak roditelja i život u neprijateljskom okruženju koji ostavlja ožiljke na duši.

Recenzenti su posebno obratili pažnju na njen opis Hogvortsa, škole magije, koji je crpio inspiraciju iz najlepših viktorijanskih i edvardijanskih priča u kojima se negovao duh starih internata, rivaliteta učenika koji se posebno produbljivao zahvaljujući kućama kojima su pripadali, kao i specifični likovi odbačene i napuštene dece koje prolaze kroz teške muke da bi na kraju postali junaci, harizmatične ličnosti koje pronalaze ispravan put i postaju zaštitnici slabih.

AlbusDumbledore_WB_F5_DumbledoreClosingDoors_Promo_080615_Land

Ričard Haris kao profesor Dambldor u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: pottermore.com)

Negativne kritike pojavile su se jedino u vezi sa odnosima u školi, posebno u delovima kada se sa omalovažavanjem gleda na one učenike koji nisu iz čistokrvnih čarobnjačkih porodica već su pomešani sa normalcima. Neki su u tome prepoznali rasizam i klasne razlike stvarnog sveta i savremenog društva, ali to nimalo nije umanjilo značaj i popularnost avantura Harija Potera.

hp Alnwick_Castle_-_Northumberland_-_140804

Zamak Anik u kome je sniman serijal filmova o Hariju Poteru (izvor: wikipedia.org)

Ova knjiga ekranizovana je 2001. godine, a za njom su usledili i ostali delovi. U njoj je ulogu Harija Potera odigrao Danijel Redklif i zauvek dao lik dečaka čarobnjaka koji teško da će ikada moći da bude zamišljen na drugačiji način. I sama Džoana Rouling je učestvovala u pripremama i posebna joj je želja bila da svi glumci budu Britanci. Koliko je prvi deo bio uspešan, pokazuje to što je zaradio skoro milion dolara i imao nominacije za tri Oskara.

hp Harry_Potter_and_the_Philosopher_Stone film wiki

Plakat za film “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: wikipedia.com)

Međutim, sva mašta, humor i zanimljiva priča ne daju knjizi tako veliki značaj koliko poruke koje su u nju utkane: da najveću moć ima onaj koji može da oseti iskrenu ljubav, da i oni koji su omalovažavani i izloženi nasilju uvek negde imaju one koji mogu i žele da im pruže nežnost i pažnju, da iskreno prijateljstvo nema cenu i da kada nešto snažno želimo, to i možemo da ostvarimo ako se dovoljno trudimo. A upravo su to vrednosti na kojima bi današnje generacije trebalo da se vaspitavaju.

hp kraj denofgeek.com

izvor: denofgeek.com

 

 

2

Koraci pred svitanje

fenjer

Dok kao mračna mastiljava senka puzi noć, odjekuju koraci teški i spori. Po vlažnim pločnicima u kojima se mutno ogledaju mrlje svetlosti fenjera, korača jedna prilika, zaogrnuta velikim tamnim kaputom sa kapom navučenom na oči.

Tek poneki mrmljavi glas ugušen u oznojenom vratu prodavačice ljubavi zamakne za ćošak i nestane u tamnim dubinama prljavih uličica. Zaobiđu ga u pijanom zagrljaju da nekako izbegnu dugačku motku koju na ramenu nosi i kojom čeka svitanje da pogasi svetiljke koji tiho pucketaju.

Kako prođu ovi bez ljubavi ogoljeni ljubavnici, fenjerdžija ostane sam sa svojim mislima teškim poput mraka koji plazi svoj taman jezik sa crnih krovova. Ostane sam, pa poželi da opet naiđe bar neko da mu otrgne srce od tihe strave koja šapuće u glavi.

– Ista ovakva noć, baš ista ovakva noć… – mrmlja u svom od straha sleđenom drhtavom dahu.

Iz srca se otrgne ona davna čežnja, zapretana na dnu, gde joj je i mesto, gde najmanje boli. I opet je zatrpa ledena bol, koju, i da hoće, iz sećanja ne može da izbriše. Ona koja se kao đavo iskeženim zubima nasmejala nadi da će mu život doneti radost.

Da, baš ista noć, hladna, bez meseca, svila se onomad oko njegovog srca koje je čekalo da mu jutro podari sina, jakog, grlatog, od čijeg će se plača oriti cela kuća i zvečati prozori u plavetnom svitanju. Koji će ga dočekati na njenim grudima, na kojima je i on prvi put spuštao glavu.

I uvek tako misli odu, razveju tamu i raspu one sunčane dane rane mladosti u kojima je uz šum reke gledao u njene tamne razigrane oči. I prvi put snevao o velikoj sreći u kojoj sve cveta i donosi samo ljubav i mirisne snove sa vetrovima preko ravnice.

I sve je izgledalo da će tako i biti. Kao i one svetle noći u kojoj je zaspala na njegovoj ruci dok joj je venčić spao sa vrane kose. A on je gledao kako sneva, drhtavih kapaka pod kojima blista najlepše sunce njegovog života.

– Sve odnese ona noć, ista kao ova, tamna noć… – preseče mu šapat sećanje.

Hodao je tada te mračne, zbog iščekivanja svoje najveće sreće preduge i spore noći i sretao kikotave prilike koje se kao utvare pojave pa izgube pod mutnom svetlošću fenjera. Čekao je tu prvu plavu prugu koja se zalepi na krovove pa ih čini sve svetlijim i oštrijim. Čekao i dočekao pa u pepeljastom jutru, nakon poslednje ugašene svetiljke, lakog koraka od ustreptalog srca preleteo tvrdu zamrznutu ravnicu da što pre stigne do male kuće na kraju grada.

Tišina koja ga je dočekala u dvorištu na tren mu je hladno takla srce, ali nije se osvrnuo. Žurnim koracima uronio je u tamu kuće i neku beskrajnu studen koja se uvukla u zidove, tavanicu i onaj veliki krevet na kome je bela poput jastuka zauvek usnula njegova žena. Majka, glave uvijene u maramu crnu kao noć koja je progutala njegovu nadu, pustila ga je da priđe u smrti spokojnom telu. I poljubi bezbojne kapke pod kojim se ugasilo najlepše sunce njegovog života. Do nje je ležao mali, u grubo sukno uvijen zavežljaj i punio ga stravom koja mu je kao ledena zmija gmizala niz oznojena leđa.

– Ista ovakva noć – zadrhta u sumaglici koja se spuštala pred svitanje. Koraci mu postaše još teži, kao lepljivi za klizave pločnike.

Koliko je ovakvih noći probdeo nakon svoje nesreće, na stotine. U treperavoj plinskoj svetlosti tražio je sunčane dane u kojima je nekada bio srećan, ali je nalazio samo obrise dva sanduka, jednog velikog i jednog malog, koje je pokopao onog od strave izobličenog jutra i u ledenu zemlju spustio dva stvrdnuta tela. Naslanjao bi se tada u mračnu senku kamenih zgrada da pobegne od sebe, ravnodušan na sve osim na tugu i jezovitu osamu koja je kucala sljubljena uz njegovo srce. Ponekad bi mu prišle lepotice noći i spuštale meke ruke na njegov grub kaput, a on bi ih odgurnuo uz škrgut zubima čvrsto verujući da se više nikada njegovo telo neće zaplesti u ta plamena strastvena mora.

Prolazile su godine a on je u svojim turobnim noćima naučio kako da slaže tugu tupo i bez nade. Naučio je da živi sa tim tamnim oblakom u sebi i steže svoje okorelo srce. A kada bi um pretio da će se raspući od pukotina bolne patnje, sedeo bi uz vetrove uzdahe kraj reke otežale od gomile leda i gledao kako tek ponekad bljesne, pa potamni i odvalja se dalje. Kao i njegova sreća.

Jednog jutra, kada ga je mlaka rana jesen umesto sivoj kući, u kojoj je još samo tiho venula njegova majka, ponela ka reci, stao je na obalu i gledao lađu koja je sekla talase. Na pristaništu je bilo mnogo sveta, žamor je oživljavao njegova od neprospavane noći otupela čula. A onda se pojavila ona.

Svojom malom nogom pažljivo je birala mesto kojim je silazila niz drveni most koji se ljuljuškao uz privezano uže do obale, noseći tamnu kožnu torbu usijanu od mnogobrojnih putovanja. Svetle kose bila je splela u nisku pletenicu sakrivenu pod maramom boje meda koja joj je pokrivala ramena. Oči su blistale kao nabrani tamni talasi reke koja se mreškala pod jesenjim suncem.

– Kako je bila lepa – osmehnu se sam sebi u noći dok mu neki čudan dodir tople nade popusti stisak strepnje oko srca. I plamičak u fenjeru zatrepta kao da se i sam razgaljuje od tih sećanja.

Iznenadivši sam sebe, prišao joj je i ponudio pomoć. Pogledale su ga njene iznenađene oči boje dubokih virova i u njegovom posle mnogo vremena uzburkanom srcu koje je silovito zatutnjalo unele blistav sunčev zrak. Muški odvažno poneo je sav prtljag koji je nosio i njen ostareli pogureni otac.

Od tog trena noći su opet bile svetle, fenjeri su blistali kao najveći svećnjaci iza gospodskih prozora koje je gledao u jesenjim večerima. Više se nije pitao kako izgleda spokojan san iza tih teških brokatnih zavesa dok on po prljavim slivnicima prebrojava kapi koje žubore kao i njegova postojana razdiruća tuga.

U toj jeseni, kada je sve niže sunce zlatilo prirodu pred umiranje, meki zraci su sa tihim spokojem počeli da prodiru u njegovo srce. I ono se razgrevalo, obojeno nekom čudnom vatrom, poput odblesaka žutih, crvenih i smeđih listova kroz čije se žilice rasipala svetlost.

Spustio je jednog dana na zemlju koja je mirisala na opalo lišće i ono iskonsko što čoveku uzima ali i daje i osetio kako nestaje u njenim zamagljenim očima. Gledao je kako joj grudi drhte pod tankom košuljom koja samo što se ne raspukne poput prezrelog kestena i vruće telo privija uz njegovo. Osetio je samo rezak dah plamenog vetra koji je nosio vihore u njegovoj glavi i više se ničega nije sećao, samo njenog slatkog uzdrhtalog daha.

Prenu ga neki topli val koji mu je šaputao da ova noć neće biti kao ona stara. Da će u ovom jutru prigrliti sina. Odgurnu tu misao uz pritajeni sujeverni strah i nastavi da mrmlja

– Ista ovakva noć…

Poboja se jutra, svitanja i onog što će ga dočekati u maloj kući na kraju grada. Požele da noć nikada ne prestane i ostavi ga u ovim strepnjama iza kojih se skrivala iznurena nada. Ali priroda nehajno obrnu svoj krug i na istoku se pomoli bleda pruga.

Korak po korak nastavi od svetiljke do svetiljke, da voštanim fitiljem na dugačkoj motki utrne njihovu svetlost. I sa svakim nestalim plamičkom ugasi po jednu svoju drhtavu nadu.

Kad ugasi i poslednji fenjer na kraju popločanih ulica, okrenu se ka još tamnoj ravnici iza koje se razlivala sve svetlija traka i donosila zoru u njegove oči. Teškim koracima u mutno praskozorje pođe ka svojoj maloj kući.

Korak po korak, složno uz bat zalupalog srca pređe preko uzorane tvrde zemlje i u obzorju pogleda obrise visokih topola čije su se gole grane preplitale kao tanke ruke koje se krše u svom bolu. U sve jačim prozracima sunca ukaza mu se i kuća.

I odjednom, kao kroz neki čudan trzaj duše, ponese ga nenadani talas ohrabrenja pa požuri u vlažnu izmaglicu dvorišta i preko, od mahovine zelenih, napuklih ploča. Dok se jutarnje sunce razbuktavalo kao požar, iz kuće se začu plač, jak, grlat, od koga se zaori cela ravnica i uz suze koje mu navreše zazveča njegovo ponosno očinsko srce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Da se zamisliš

stop-cenzuri

Poštovani prijatelji, zato što me je naš čuveni »novinar i književni kritičar« Olja Ristić izbacila iz grupe Čitalište lepote i SLOBODE, obaveštavam vas da ćete moje tekstove ubuduće i dalje moći da čitate na blogerskim grupama u kojima nema jednoumlja i ličnog animoziteta prema autorima tekstova. Moj savet blogerima i onima koji će to tek postati je da pažljivo biraju grupe i izaberu one u kojima se ceni kvalitet napisanog a ne one u kojima sve zavisi od hira administratora jer možete proći kao ja. Hvala svima koji mi pružate podršku ❤

4

Verenički prsten

ring-441783_960_720

Svako popodne nalazili bismo se moj momak i ja na ćošku Hilandarske i Đure Daničića, kod brazilske rezidencije, i pao bi poljubac. Poljubili bismo se i kad bismo tu tokom šetnje opet prolazili, bez nekog posebnog razloga, ali najviše kad smo se razilazili, tada poduže, sve dok nas čangrljanje nekih šerpi i lonaca iza prozora u suterenu vile sa brazilskom zastavom ne bi opomenulo da oko nas postoji i ostatak sveta. Smejuljili bismo se tada i razmišljali da li idemo na živce oznojenim kuvaricama.

A onda je došlo vreme da se sačekivanja, dopraćanja i ispraćanja završe, da pređemo na novi nivo, po gradu šetamo zajedno ruku pod ruku i vraćamo se u jednu, našu kuću. Razumete, došlo je vreme da se traži verenički prsten, sve po redu, jelte.

I ne, nemojte misliti da je bilo kao u američkim filmovima, da me iznenađivao skrivajući prsten u čaši šampanjca ili ga stavljao na moju ruku kad se najmanje nadam. Ne, kod nas je sve išlo zajednički, pa i biranje prstena.

Logično, kao i uvek oko svega u životu, naišli smo na večito isti problem – za moje majušne prste trebalo je naći prsten dečjeg formata. Dobro, to je i moglo da se reši sužavanjem, ali i ukus je bio u pitanju. Zato smo se jednog dana naoružali strpljenjem da pronađemo onaj koji će meni prirasti za srce, jer, računali smo, verenički prsten je za zauvek.

Nije baš najslavnije krenulo. Ispostavilo se da sam izbirljivija nego što bi se na prvi pogled reklo, a ni mom budućem vereniku ništa posebno nije zapalo za oko da bi mogao da me vuče i ubeđuje.

Šetajući po gradu, u Kolarčevoj ulici ukazala se velika zlatara, pa smo pomislili da i u nju uđemo da pogledamo šta ima. Ne može da škodi, mislili smo.

Unutra mrak i prijatna hladovina. Uza zid male niše sa nakitom osvetljenim sa po jednom lampom, pa kad priđete, imate utisak kao da je svaki komad poseban i jedinstven u svojoj lepoti. Prilazi nam tiho prodavac, pravi gospodin u elegantnom odelu, prijatnog glasa i ljubaznog osmeha. Pita da li bismo nešto želeli da pogledamo. Iza njega sve diskretno posmatra čuvar. Sem nas nema nikoga u radnji, pa smo u centru pažnje.

Ja zagledam komade nakita koji svetlucaju pod veštačkim svetlom. A onda mi srce odjednom, bez nekog meni znanog razloga, zakuca brže. U samom ćošku, na ljubičastom plišu, pod prelivom neobične svetlosti, sa odbleskom od koga moram da trepnem, leži prsten sa sjajnim kamenom. Kao opčinjena gledam u njega i krivim glavu, kao pas kad ugleda nešto za njega potpuno novo i neobično.

– Smem li da probam ovaj prsten? – pitam gospodina prodavca.

– Naravno – ljubazno će on.

Skida ga sa ljubičastog plišanog jastučeta i stavlja na moj prst. Mali prsten, taman za mene, jedini koji sam tog dana probala a da mi nije landarao. I nikako tanak, već pun, hladan oko mog prsta da bi se začas zgrejao na mojoj koži.

A kamen! Krupan grumen koji svetli, sija jebote kô sunce u ljubičastim i zelenim odsjajima. Gledam ga kao da mi je mala zvezda sletela na ruku. Greje se na mom prstu i kao da srasta s njim.

– Bože, koliko je lep – tiho kažem dok mi se gospodin prodavac osmehuje i ćutke odobrava. I znam da je dijamant, iako mi niko ništa nije rekao. Iako dijamant prvi put vidim u životu ovako uživo, iako ga nikada pre toga nisam stavila na ruku. Ne znam kako, ali jednostavno znam.

Držim ga na ruci i dalje, i razgledam sa svih strana dok me greje njegova toplina. Čujem mog budućeg verenika kako se raspituje kod gospodina prodavca za cenu i njega kako mu ljubazno odgovara. Nimalo se ne postavljajući nadmeno ni podsmešljivo naspram dva poluklošara koja su u starkama nabasala na Maestro juvelirs i Izrael dajmond centar. Skidam prsten sa čudnim treperenjem u telu, kao da se odvajam od nečeg namenjenog meni, sa svojom toplinom koju mu bar nakratko ostavljam na sjajnom zlatu. Gospodin prodavac nas ljubazno ispraća i ja se još jednom tugaljivo osvrćem na svetlo koje blista na ljubičastom jastučetu.

Izlazimo u sunčan majski dan, na beogradsku vrevu, tako drugačiju od one hladovite tame u kojoj sijaju male zvezde. Al‘ jedna kao da mi je otkinula parčence srca. Zato ćutim neveselo.

– Pa jel‘ ti se mnogo sviđa? – pita me moj budući verenik

– Mnogo – tiho kažem. – Kao da je nekako za mene napravljen, tako mali i prelep.

– Pa znaš, kaže prodavac da košta deset hiljada. Nije mnogo. Pa i dva čeka mogu da ispišem ako hoćeš brzo da ga uzmemo, da ne čekam platu.

– Koja, bre, dva čeka? – gledam ga zbunjeno.

– Pa dva po pet… – sad je i on zbunjen.

– Jesi šlogiran ti? Deset hiljada! Deset hiljada EVRA, gospodine!!!

– Kojih bre evra?! Deset im hiljada majki jebem! – poče da prostači budući verenik.

– Pa šta si ti mislio?! Dijamant je ono, bre, dijamant! Misliš da bih ja ovde gutala suze bez veze? Pa zaljubila sam se bre na prvi i poslednji pogled. Neću valjda zbog nekih cirkona da budem u bedaku…

 

Epilog

 

Mesec dana kasnije moj budući muž me zaprosio ispred brazilske rezidencije. Čim smo se našli, malo je kleknuo i izvadio maleni prsten od zlatom ispletenog cveta. Najlepši prsteničić na svetu. Ne zato što nam je želja bila da idemo u Brazil niti nešto slično, već, rekao je, samo zato što smo se najviše ljubili na ćošku Hilandarske i Đure Daničića. Ako su nas gledale, oznojene kuvarice mora da su zasuzile, a mi smo nastavili dalje, da proslavimo.

Negde otprilike u isto vreme radnja Izrael dajmond centar je opljačkana i iz nje je odnesen nakit u vrednosti od tri miliona evra. Počinioci su uhvaćeni, ali sve ono što su odneli nikada nije pronađeno. Ne znam da li je tu bio i mali dijamantski prsten ljubičasto-zelenog sjaja, ali njegovu toplinu i dan-danas osećam na mestu onog otkinutog parčenceta srca.

 

0

Nedelja velikih promocija

cnp izvor cnp izd fb

izvor: Fejsbuk, CNP&P izdavaštvo

Prošla nedelja bila je veoma ispunjena književnim događajima. Kao da je zatišje na literarnoj sceni nakon praznika htelo da se razmahne i u ovoj godini, sa novim naslovima već znanih autora ili onih koji je tek osvajaju.

Pa ipak, prošla nedelja obeležila je dve književne večeri na kojima se tražilo mesto više i na kojima je trebalo biti, osetiti atmosferu i napojiti se lepe književne reči. A urednički dvojac Izdavačke kuće CNP&P izdavaštvo, Jasminka Bedeković i Milorad Novaković, mogao je da bude ponosan jer su autori koje su odabrali postigli pun pogodak i omogućili publici da puna utisaka ponese samo najlepše iz uvek prijatnih večeri koje organizuje Biblioteka Milutin Bojić.

cnp izvor miljan paunovic soba tajni fb

izvor: Fejsbuk, Miljan Paunović, Soba tajni

Prvi je probio led Miljan Paunović svojim romanom Soba tajni. Ne samo autor kome treba pružiti podršku, već i moj dragi drugar i kolega bloger, popularni Mike Powx, zagrejao je atmosferu svojim romanom, što zbog teme, što zbog svih onih koji su, tiskajući se u publici, hteli da pronađu nešto što se još nije otkriveno.

Već prekaljeni urednik mnoštva Čajanki kod Bojića Karlo Astrahan počeo je veče u Miljanovom stilu, duhovito i „domaćinski“. Uz tople reči podrške urednika Milorada Novakovića, sjajne recenzije Jelene Milenković, koja iako kaže da joj to nije struka, odlično pliva u recenzentskim vodama i malog ali upečatljivog govora Tanje Manojlović, novinarke RTS-a, promocija je protekla sjajno.

Pitanja su se ređala, Miljan je odgovarao uz mnogo duhovitih opaski, pa je i sama publika osećala da može slobodno da komentariše i iskreno kaže svoje utiske. Saznali smo da je knjiga već sjajno prihvaćena među čitaocima, što nije nimalo čudno jer čitati roman poput najnapetijeg filma veliki je izazov. Zato je delovalo kao da se i sam autor dobro zabavljao dok ga je pisao, jer kako je i sam rekao, roman se pisao sam od sebe, a koncept od koga je trebalo krenuti zaboravljen je.

Druženje sa blogerima, koji su u velikom broju došli da podrže svog dragog kolegu je posebna priča, ono mi je još više ulepšalo utisak, posebno što sam se sa nekima konačno uživo upoznala, a to mi je bila velika želja.

cnp izvor cnp

foto Valentina Novković

Kraj nedelje obeležila je divna mlada pesnikinja Darija Stanković i njena zbirka poezije Žena sa umom boje izlazećeg sunca, koja je svojim emocijama dotakla svakoga ko je imao priliku da je pročita.

Ispostavilo se da činjenica da su se te večeri događale mnoge promocije u gradu nimalo nije smetala Dariji, njeni odani obožavatelji ispunili su prostor ogranka Biblioteke Milutin Bojić, Hadžipopovac toliko da je bilo i onih koji su morali da stoje. Sve je od početka nagoveštavalo veliki uspeh.

Kao i obično, program je započeo Karlo Astrahan, a nastavila ga kao moderatorka Valentina Novković. Sjajnim pitanjima kroz priču je vodila urednicu Jasminku Bedeković, koja je svojom kulturom i toplinom obasjala književno veče i dr Dobrivoja Stanojevića, profesora Fakulteta političkih nauka, ali u isto vreme i doktoranda Filološkog fakulteta i čoveka nemerljivih mudrosti i znanja o književnosti, psihologiji i filozofiji. Stihove je čitala naša čuvena glumica Zinaida Dedakin i udahnula im emocije koje su se kao blagi lahor raširile među slušaocima.

Darija je pričala o svom stvaralaštvu, načinu na koji piše, o drhtavim stihovima koji se izlivaju iz njene duše ostavljajući je ponekad srećnu, ponekad iscrpljenu, ali bez ikakve sumnje i ponosnu što poseduje tako sjajan talenat. Ova divna, krhka mlada devojka je ostavila utisak na sve svojim prožimanjem sveta koji je satkala u svoje stihove, ali i darom da na hladan beli papir prospe sve tuge, sreće, boli i ludosti ženske zaljubljene duše.

Vest da je njena zbirka već skoro rasprodata i da je čeka drugo izdanje prihvaćena je sa oduševljenjem. Aplauz koji se prolomio na kraju večeri označio je da je to samo početak Darijinih mnogobrojnih uspešnih i veoma posećenih književnih večeri.

To veče je i za mene bilo važno. Moja draga urednica Jasminka javno je izrekla velike pohvale za moj lektorski rad i ispunila me ponosom i željom da radim još bolje. Ali nakon promocije rekla mi je nešto još lepše:
– Srećni smo što Vas imamo.

Tako lepe reči mi niko u skorije vreme nije rekao. Ali ono što je najvažnije je da sam ja još srećnija jer sam deo jednog tako sjajnog i uspešnog tima.

A za nas će se tek čuti.

 

 

 

 

 

 

4

Čuvar zrna dobra

cvet

Stojim u autobusu u blizini vrata jer silazim na narednoj stanici. Ulaze muškarac i žena. On, unoseći mi se u lice, prosikće:

–  Skloni se sa prolaza, idiote!

Ja se, logično, ispresecam. Nemam običaj da se svađam po javnom prevozu, ali ne volim ni da oćutim. Ovaj put me nešto u njegovom pogledu i smradnom zadahu, u kome nema alkohola, sprečava da progovorim. Ženi koja je sa njim vidno je neprijatno.

Izlazim iz autobusa i čekam sledeći koji mi odgovara. Na semaforu stoje automobili. Jedan je u pogrešnoj traci za skretanje, ali ipak čeka da krene pravo. Vozač iza otvara prozor, pljuje besno u stranu i viče:

– Bato, hočeš da se skloniš da prodžem ili da ti izadžem da ti iščupam ta vrata i odlomim te od batina? – urla šištavski.

Čovek srednjih godina u kolima ispred ne otvara prozor ali se svađa sa retrovizorom.

– Šta si reko? Šta si reko?! – nastavlja da divlja nervozni šištavac. – Pa sad ču da te stignem, razbiču te, pi*ko matora!

Semafor se otvara i svi kreću. Šištavac odustaje od skretanja i nastavlja pravo za gospodinom koji počinje da ubrzava. Nestaju u daljini.

Dolazi autobus koji čekam. U njemu gužva. Na prva dva sedišta sedi starija gospođa sa štapom i ne dozvoljava nikome da sedne pored prozora jer joj je potreban prostor za kesu i torbu koje nosi. Jedna devojka ne haje, provlači se i seda. Gospođa počinje da se nervira i cokće. Kesu stavlja u krilo i sve iz nje premešta u torbu. Za sve to vreme bez prestanka me udara laktom u stomak jer nemam gde da se sklonim. Odjednom odlučuje da ustane, valjda da izađe. Majstor baš tada ukoči i ona se svom težinom strovali na moju nogu u čizmicama od antilopa (pazite na izbor obuće u javnom prevozu!) Dok ja prebrojavam sve zvezde, ona ne pomišlja da kaže Izvinite, razgrće sve ispred sebe štapom i izlazi napolje.

Ovo su samo mali segmenti današnjice koja nam se svakoga dana servira kao nešto normalno i na koju se, hteli-ne hteli, većina navikava. Dođe to nekako iznenada, naviknuti ste i da ne znate da jeste upravo onda kada više i ne očekujete da vam se neko izvini kada vam stane na nogu, kada se povučete iako vam se neko uneo u lice jer nećete da ulazite u raspravu sa budalom, kada prihvatite agresiju kao sastavni deo života.

Pravdao bi se neko da se teško živi i da su ljudi nezadovoljni, ogorčeni, očajni, nervozni, isfrustrirani, ophrvani egzistencijalnim problemima. I složila bih se, ali samo donekle.

Razmislite da li ste nekada bili u teškoj životnoj situaciji. Da li ste se nekada suočili sa nerešivim problemom ili gledali nekoga svog, bliskog, kome pomoći nema, a vi samo možete da nemo posmatrate njegov jad? Da li vam je nekada izgledalo da ste u bezizlaznom položaju, bez rešenja i mogućnosti da pomognete ni sebi ni nekom svom, bliskom? Da li ste nekada bili izloženi maltretiranju od koga ne možete da pobegnete sve i da hoćete jer vam od toga zavisi egzistencija i morate da hranite porodicu?

Ako niste bivša misica Sanja Papić, koja nema nikakvu muku u životu i druži se samo sa prijateljima koji nemaju nijedan problem, odgovorićete potvrdno. Razmislite onda kako ste se tada ponašali. Da li ste svoju muku mučili sami, bili vrlo zabrinuti ali i strpljivi, plakali da vam bude lakše kad se dalje ne može, razgovarali, rešavali problem sami ili sa bližnjima? Ili ste možda izlazili na ulicu i maltretirali slučajne prolaznike, ljude po autobusu, druge vozače u vožnji, pešake, prodavce po prodavnicama, decu u parku, posetioce društvenih mreža, ljude koje ne možete da svarite pa taman da se tu malo ispraznite, itd?

Svi smo ponekad u životu bili isfrustrirani, osećali teskobu, nepravdu, razočaranje i apatiju. Ali u takvim slučajevima samo mi odlučujemo kako ćemo se nositi sa tim. Da li ćemo loša vremena podnositi dostojanstveno ili padati na najniže dno.

Ne računam ljude sa psihičkim problemima. Oni ne mogu da uspostave vezu sa sobom i svetom koji ih okružuje. Takvima treba da se pozabavi porodica, da se suoči da imaju problem i pomogne im da ga na pravom mestu reše. Nije dobro da u današnje vreme neko oseća strah dok ide ulicom jer ne zna  ko mu ide u susret i da bi baš on mogao da bude inicijalna kapisla koja će probuditi nelečenu bolest.

Problem su oni koji su mentalno zdravi, ali bahatost, nekulturu i primitivizam nose kao značke na reveru. Oni kojima je to postalo legitimno pravo. Oni kojima je konačno došlo njihovih pet minuta da mogu da budu ono što jesu i da se ne ustežu mučeći se da budu ono što nikako nisu i nikada ne mogu da budu. Danas takvi caruju. Polukrezavi, polupismeni, poluretardirani uzimaju na sebe ulogu neprikosnovene moći jer im se to i preporučuje. Jer su ohrabreni da budu prirodni, makar i preterivali u svojoj prirodnosti.

Sa druge strane su oni sa zrnom dobra koji moraju da ga skrivaju u svojoj duši. Njih polusvet najradije želi da menja. Čak i da uspe, nikada ih neće smatrati svojima, jer kao što oni ne mogu imati zrno dobra, tako ni ovi drugi ne mogu biti potpuno bez njega. Ma koliko se trudili, i jedni i drugi će prepoznati ko tu ne pripada. Ali će zato odbeglima ovi promeniti nadanja i ogrebati dušu.

A ja odbijam da se promenim. I dalje mislim da je svaki čovek rođen sa zrnom dobra. Kod nekih je potrebno kopati dublje ne bi li se našlo jer ga zatrpavaju misleći da su tako bezbedniji. Ali postoje i oni koji su zrno dobra sistematski trovali i uspeli da ga potpuno sasuše.

I dalje smatram da su biti dobar čovek, iskren, pažljiv i odan, pun saosećanja prema drugima najbolje osobine, još uvek ih najviše cenim. Iako znam da je mnogo onih koji bi da takve svuku u blato, predstave ih kao licemere ne shvatajući da se u najviše etiketa zapravo skriva priča o njima samima.

Još uvek mi je drago kada me ljudi vole. Ali nije mi žao ni kada me ne vole. I ne treba, ne volim ni ja sve. Za neke ljude je i dobro što me ne vole, da me vole, osećala bih se kao da me smatraju sebi ravnom a to nikako ne bih želela.

Još uvek mi je važno šta ljudi misle o meni. Ali najvažnije je šta mislim ja i oni do kojih mi je stalo. Svako ko smatra da će mu biti lakše ako nekoga povređuje, omalovažava, podsmeva, podmeće i opanjkava, greši. Možda će osetiti olakšanje načas, ali to nikako neće rešiti problem koji u sebi nosi.

Još uvek volim svoj osmeh. Iako nije savršen, iskren je i najsrećnija sam kad zablista. Svako ko je zaboravio da se smeje, trebalo bi da se seti kako se to radi.

Zato neću da se menjam. Ne dam da mi ogrube i ohladne dušu. Ne dam da postanem ni za delić mog zrna onakva kakvom drugi žele da me učine.

Pa i neka budu siva i vremena i ljudi, nama sa zrnima dobra u duši dovoljno će biti što ćemo ga negovati, čuvati i čekati da naiđu neki bolji dani. Do tada ne treba prestati sa traganjem. Zrna dobra još uvek ima, prepoznaju se dušom i kada se nađu, zablistaju od olakšanja što su se sreli i novih nada da će moći da pobede zlo u zapuštenim ljudskim srcima.