6

Miličin poljubac

milica

izvor:pixabay.com

Dok joj se kosa, nekada talasasta i lepa, po kojoj su je svi znali, a sada krta i kao i ona spremna za daleki put, rasipa niz rubove svilenog jastuka, upaljen pogled joj bludi ka prozoru i nebu koje se tamo na obzorju plavi. Sviće zora a ona se nada da je neće ugledati.

Okreće glavu i kao kroz neku tamnu izmaglicu vidi svoju sliku na zidu. A onda iz ćoška pored nje, onog najtamnijeg, u kome već danima sreće neka draga lica, izranja dečak sa malim kačketom:

„Gde je moje dete?“, pridiže se s mukom na uzglavlju i nežno šapuće čekajući ga u zagrljaju. Odjednom praznina. I samo slika na zidu i ona prekrivena belom čipkom, tkanom samo za nju…

 

… Bila je to svadba koju su mnogi dugo pamtili. Valjda zbog turobnih i mučnih godina okupacije i događaja koji im je bar malo otkravio stvrdnute misli. One tamne, pune straha, beznađa i bola.

Pamtili su i nju, Milicu, devojku neobične lepote kojoj ni rat nije uspeo da izbriše svetlost plavih očiju. I mladoženju Milana, mladog trgovca koji je prkosio vremenu i želeo da stvori dom i u godinama neizvesnosti i patnje.

Milica je bila jedino dete u oca i majke. Od detinjstva navikavana na sve najbolje i najfinije, nije ni slutila da će išta pokvariti njenu sreću i bezbrižnu mladost. Al’ nije joj bilo suđeno.

Nekako baš pred rat, kad je majka jednog jutra po buđenju, kada je sa ocem najviše volela da priča, rekla da je vreme da se za Milicu spremaju svatovi, sve je krenulo po zlu. Dok su momci spremni za ženidbu počeli da zastajkuju ispod njenih prozora zastrtih gustim belim zavesama, Milici se šila venčanica, duga, svilena, sa satenskim pojasom mekim poput njenih najlepših devojačkih snova i velom od guste venecijanske čipke. Dopremljenog sa ostrva Burano, tkanog samo za nju. Da bude najlepša mlada svog grada.

Ali, kao da đavo uvek vreba, Milica jednog dana pade u postelju. Prođe dan, pa još jedan a ona ne ustaje, kao da se od života odvaja. Dođoše lekari, pogledaše je i rekoše majci i ocu da nije dobro, ali da ima nade. Ali tek kada u sanatorijumu u gustim borovim šumama pronađe opet svoje zdravlje.

Zaplakaše se roditelji što mesto na svadbu svoju jedinicu pakuju za bolnicu. A ona, bela kao najbelja ruža, samo je ćutala i gledala u plavo aprilsko nebo.

Ne bi joj suđeno da ode. Razbesne se rat u napaćenoj zemlji, pozatvaraše se svi sanatorijumi i ljudi prestadoše da misle na svoje zdravlje jer ni sami nisu znali hoće li preživeti dan pred sobom. I Milica sa njima. Oporavi se uprkos strašnim pričama koje su dolazile odasvud i primiri se uz večno zabrinute roditelje. Ostade joj samo tiho svakodnevno kašljucanje, kao neka tiha kob koja joj nad glavom lepeće krilima i čeka da joj se zaplete u dah.

Prođe godina, pa još jedna. Narod kao narod, poče da živi kako ume i zna. Počeše i mladi da se uzimaju, pa i deca da se rađaju. Kao da živ čovek može na svašta da se navikne.

Utom Miličina tetka iz palanke preko velike reke javi da se jedan mladi trgovac raspituje za dobru i lepu devojku, a ona da mu provodadžiše. Obradovaše se roditelji, rekoše joj da jedva čekaju da dobiju zeta i da ono što se zucka po njihovom gradu da je Milica tuberkulozna, nije tačno. Ono pred rat beše samo zapaljenje plućne maramice, rekoše, koje je prezdravila, devojka je kô jabuka.

I zaista, Milan se zagleda u Miličine oči plave kao nebo tog kasnog leta i dođe joj sa mirisom skore jeseni i vereničkim prstenom koji je pripadao njegovoj majci, da pokaže da ima i može, uprkos bedi i nemaštini kojom je rat prekrio sve čega se dohvatio.

Zagleda se i Milica u Milana, dopade joj se i prsten, ali najviše dete koje je doveo sa sobom, jedini sin njegovog brata, koga je poveo da upozna buduću strinu. Odmah ga uze u krilo, a dete, umiljato i nežno, obisnu joj ručice oko vrata i poljubi strinu zvonko u obraz, kako su ga učili. Zagrli ga Milica čvrsto i oseti kako joj se srce preplavljuje ljubavlju dotad nedoživljenom.

Pođe Milica u novi dom u palanci preko velike reke. Zagledaše je svi i rekoše da je njihov Milan našao lepoticu za ženu i da su priče o bolesti, koje su i do njih stigle, samo zli jezici izmislili. I ona dođe u veliku kuću, sa još većom familijom, sa deverove tri ćerke i jedinim sinom, da sa njima živi i deli i dobro i zlo.

I pokaza se kao dobra žena, snaja, jetrva i strina, spremna da pomogne i svakome lepu reč kaže. Ali najviše da pazi na najmlađe dete, isto ono koje joj ukrade srce na dan njene veridbe. I ono se veza za nju pa su ceo dan išli jedno za drugim dok joj je on pružao ručice da ga nosi. Ona bi ga tada ljubila po licu, nosiću, obrazima i mekoj kosi i tepala mu:

„Gde je moje dete?“, a ono bi cičalo od sreće i najviše volelo da ga ona poljubi posred malih dečjih usnica svojim punim mekim, da pukne.

Prođe jedna godina, a Milica ne zanese. Muž umesto naslednika primeti da ona stalno kašljuca, pogotovo kad uveče legnu u postelju. Primetiše i ostali u kući. Primeti i jetrva, dečakova majka. Zabrani mu da ide za strinom i pušta da ga ljubi, osećajući neku tihu jezu od priča koje su pre Milice stigle u palanku, a oni verovali da su laž.

Al’ dete ko dete, bez straha i željno ljubavi, i dalje se najradije pelo u Miličino krilo i grlilo je svojim ručicama vičući: „Evo ga tvoje dete!“

Jedne jeseni, baš kad je sve brujalo da je kraj rata blizu, dete dobi temperaturu i pade u krevet. Uzalud mu je majka menjala obloge i doturala sve od hrane što je mogla da nađe ne bi li ojačalo. Ono, više u magnovenju nego na javi, cvilelo je kao nejako štene i zapaljenim očima sakrivenim ispod malih kapaka koji su se jedva otvarali, čekalo smrt.

I ona dođe jednog tamnog svitanja kao olakšanje za muke malog tela. Doktor samo reče: tuberkuloza otišla na mozak. I ode.

Poguri se otac, a majci preko noći pobele kosa kad sahraniše svoje najmlađe, jedino muško dete. Al’ kraj rata dođe i počeše previranja i čistke. Opet se glava čuvala na ramenima a tuga i bol za sahranjenima gurala doboko na kraj srca da se u njega zagleda tek u gluvim noćima kada svi spavaju i kada duša jedino tada može da se zagleda u svoje lice.

A Milica potamne. Nije više ni muža videla, ni njegove muke sa novom vlašću, ni ispitivanja, ni oduzimanje svega što je sa bratom i ocem decenijama sticao. Teško kajanje ophrva joj dušu i pomisao da je ona kriva što je dete smrt odnela kao neka ogromna jeziva grabljivica. I požele da je mesto njega uzela nju.

I prestade da jede, utapajući se u svoju tugu kao u neko ogromno tamno more sedevši kraj prozora i čekajući da smrt i po nju dođe. I ona je ne ostavi dugo da čeka. Jedne noći zakašlja se silno i propljuva krv. Ali se ne uplaši. Sve je išlo kako je želela.

Ležala je Milica u svojoj postelji mesec dana i kopnila polako. Muž joj je sedeo kraj uzglavlja, ljubio ruku kvaseći je svojim suzama a ona je samo ćutala. Gledala bi u njihovu venčanu sliku na zidu i ćošak uz nju iz čije tame su je povremeno gledale oči onih kojih već dugo nije bilo a koje je volela. Samo deteta niotkuda.

Jednog tamnog svitanja videla je kako viri iz tame. I znala je da joj se bliži kraj.

Tog dana tražila je da joj dovedu jetrvu. Majka pobelele kose sede kraj nje i pogleda je sa tugom u očima:
„Oprosti mi, volela sam ga kao što bih svoje da sam mogla da imam.“

„Znam“, reče blago žena i pomilova je po ruci.

„Eno ga moje dete“, odjednom prošaputa belih usana.

Majka se osvrnu, poželevši u jednom trenutku da i sama može da ugleda svog jedinca, ali ne vide ništa, samo gluvu tamu.

Kad se okrenu, Milica je spavala večnim snom, sa olakšanjem i osmehom na usnama.

 

Epilog:

Na Miličinu sahranu došlo je pola palanke i grada iz koga je stigla. Druga polovina je smatrala da je iz familije reakcije i nije htela da dođe. Najviše je plakao Milan, pustivši bradu za tugom zbog žene, kako običaji u njegovom kraju nalažu. A za njim Miličini majka i otac, svenuli od tuge i teških godina koje su ih čekale.

Na šestomesečnom pomenu na grobu su bili samo oni, jedini koji su se još sećali svoje jedinice. Stajao je tu i mali buket cveća koji je u rano jutro donela jetrva, da joj opet pokaže da joj je oprostila. Milan je već doveo novu ženu u kuću i smatrao je da ne bi bilo u redu da svoju nevestu time uznemiri.

Milan ni sa novom suprugom nije imao dece. Nije ih više izrodio ni njegov brat. Dvadeset pet godina kasnije loza im se ugasila.

milica1

izvor: pixabay.com

 

 

9

Priče ispod ruba spokoja

novo

foto El Zold

Nekada pre nikako nisam mogla da razumem ljude koji često odlaze na groblje. Šta li ih tamo vuče, pitala bih se. Hladan kamen? Krst koji se ljušti, bledi i puca od ledenih kiša i vetrova? Šta kad je tamo samo tišina i ime urezano u mermer da još jače zaboli i prosto nas iznenadi što se na tom mestu čita.

Ali kako godine prolaze i neki dragi ljudi odlaze i ostavljaju prazninu koja se nikad ne može nadomestiti, sve počinje da biva drugačije. Nije to više samo kamen i slova glatka pod prstima. U nekom laganom šuštanju lipovog lišća može vam se učiniti da je duša nekog dragog tu blizu. Ili možda samo poželite da je tako ne bi li vam bilo malo lakše.

Na sve strane tišina. Za nekoga smrt. Za nekoga mir i spokoj. Kako kome prišapne srce.

Miriše lipa opojnim dahom i sklapa svoje grane nad pošljunčanim stazama. Tera da usporite korak i mislite o životu. Ne samo svom nego i o onima koji tu večno spavaju i zapitate se da li su bili srećni zbog načina kako su ga proživeli.

Uz jednu aleju visokih procvetalih lipa stari spomenik posiveo od tragova mirisnih cvetova, kiša i rastopljenih snegova. Pod njim leži Anastas Todorović, konjički kapetan iz Srpsko-turskog rata. Poginuo „za krst časni i slobodu zlatnu“. A tik uz njega supruga mu Ljubica dvadeset godina kasnije.

Zatvorim oči i u šuštanju lišća vidim izmučeno lice kako na konju kreće u juriš. Da li se plašio, na koga li je mislio dok je tamnim vojničkim čizmama i uzengijama stezao konjske sapi? A gospođa Ljubica? Da li je suncobran od belog šifona sklonila u najdalji deo ormana kada joj je muž otišao u rat? Vidim je kako u tami svoje sobe proliva suze, daleko od sveta i nadanja da će ga videti u modrom mundiru dok mu brkovi od ponosa poskakuju dok se svečano vraća iz rata na ukrašenom konju sa oglavom na kome vise kićanke i na čelu posrebreni opkov. I od bola što će decenije provesti sama, u sećanju na onog koji je čeka da zauvek legne pored njega.

A prekoputa, sa druge strane aleje nad kojom veliki hlad rasipa mirisna lipa, Aleksa Delić, narodni heroj Drugog svetskog rata. I žena mu Savka, sahranjena pet godina kasnije. Na podšišanom travnjaku, bez ijedne grančice i lista, na ploči koju krasi petrokraka zvezda. Bez sveća, bez cveća, u društvu „svojih“, od kojih tek poneki ima lovorov venac.

Kako li je drug Aleksa zaradio svoje zvanje? Kojim je to ranama odoleo i kakvim se junaštvom ovenčao? I kako je preturio preko glave one godine nakon rata koje su hučale nespokojem i silom, možda nimalo manjom dok se borio sa onima koji su imali drugačiju kapu od njegove? I da li mu je smetalo da večno leži prekoputa onoga čije se istorije i rana odrekao? Toliko pitanja, a nigde odgovora. Možda bi ih znala drugarica Savka. Već je vidim kao usamljenu udovicu svog ratnog druga kako joj se u turobnim satima vraćaju dani patnje i straha u snovima iz kojih nema bekstva. I olakšavajuća tama pod lipovim cvetom.

Staze se račvaju dalje, ispod drvoreda kestena kojima su opali cvetovi i smenile ih zelene loptice koje će se raspući i iznedriti tamne plodove rasute među spomenicima i velelepnim grobnicama.

U jednom delu na desetine malih grobova. Nalik na dečje parče beskrajne tuge. Smenjuju se slike na nadgrobnim pločama i glavice tek progledale u život. Na samom ćošku devojčica grgurave kosice u belim špilhoznama i sa drvenim obručem a iznad nje velika slova „Našoj Neni, zauvek mama i tata“.

I u tom tihom šapatu razlistalog kestena kao da vidim dve tihe, od života išibane prilike kako otupelog pogleda gledaju u grob svog deteta. Majka skriva suze pod tamnim malim šeširom, a otac štapom prebira po pošljunčanoj stazi i guta patnju dok ženi drži ruku na ramenu. A ona tiho kašljuca i kao da i sama zna da će joj ta opaka bolest kojom je darivala svoje dete još pre samog rođenja ubrzati i njen kraj i biti zauvek uz svoju Nenu.

Bežim od te tuge koja ni čitav vek kasnije ne prolazi pod ovim zrakom sunca koji se probio kroz gusto granje i udaram na velelepne porodične grobnice od sjajnog crnog mermera sa uklesanim zlatnim slovima. Ceo red se nadvisuju i kao takmiče u veličini, sjaju i raskoši. Pod njima, rekli biste, neki vrlo uvaženi ljudi, dobrotvori, oni koji su ostavili veliki i važan trag svom narodu i zemlji.

Ali ne. Heroji ulica i žestokih obračuna sa spomenicima u bronzi, uklesanim licima i blistavim automobilima, porodice novopečenih bogataša, neretko priprostih izraza lica, sa đilkoški nakrivljenim šeširima i staramajke povezane maramama. Ali i to su ljudi, i čak i da hoće, ne mogu da ispod svojih ploča pobegnu od sirotinje koja je barabar sa njima u najbližem okruženju u večnom počinku.

Nedaleko odatle, na delu gde se grobovi toliko guraju da prete da će se ispreturati, stoji usamljeni čempres koji stremi ka nebu. Pod njim jedan grob potpuno slomljen, razrovan, sa imenom koje je izbrisalo vreme i samoća. Da, kažu, oni koji su veoma stari i nemaju potomaka prekopavaju se i oslobađaju za neke nove, jer smrt je, znate, najizvesnija, kažu.

Ako zna, mora da je teško toj zaboravljenoj duši koja je nekada davno živela, volela, bila srećna, vrlo moguće i mučila se živeći u večito burnom ćošku brdovitog Balkana, kada umire po drugi put. Sada bez imena i uspomene zauvek iščezle sa lica zemlje.

Nije više tiho po pošljunčanim stazama. Povorka polako, u suzama korača nad kovčegom koji se sprema put dubine zemlje. Zvone zvona iz grobljanske crkve. Radnici skupljaju vence i sasušeno cveće sa okolnih spomenika. Lokalna lutalica njuška tražeći hranu preostalu od poslednjih zadušnica. Preko zida se čuje razglas sa vozila: „Cirkus Korona ponovo u vašem gradu. Večernje predstave kod Hale Pionir“.

Žamor života nadvladava priče sa ruba spokoja i pravi ravnotežu u duši. Tera da ostavimo u miru one koji su svoje priče proživeli, odsanjamo svoje i stvorimo ih najbolje što umemo. Baš kako i treba da bude…

 

9

TAG : Izazovi radost

smil

Pre nekoliko dana moja draga blogerka Nevena Milošević me je tagovala na svom blogu Classic and Romantic kako bih nastavila izazov radosti.

Čim sam pronašla malo vremena, prihvatila sam njen zadatak i odgovorila na deset pitanja koja spadaju u ovu igru. Nadam se da će vam se dopasti i da ćete i sami poželeti da učestvujete u njoj jer, priznaćete, radost je nešto što nam je uvek potrebno, i kad smo tužni, radi ravnoteže, i kad smo srećni, da je potvrdimo i još malo više uživamo u njoj.

Ovo su moji odgovori, a krenite za mnom i vi!

 

1.Način da samoj sebi instant popravim raspoloženje…

Ponekad naiđe neki dan kada mi nije sve po volji, najblaže rečeno. Ponekad pustim da me i takva osećanja obuzmu, smatram da ništa ne treba potiskivati u sebe već pustiti da sve što nas muči izbije na površinu. Ali kad to već počne da mi smeta, jer prosto mi priroda nije takva da mogu dugo da se utapam u tugu, posegnem za „instant podizanjem raspoloženja“. Obično izaberem neku življu pesmu, neku koja te tera da igraš, pa me ponese, izđuskam se i pevam na dezodorans umesto mikrofona i sve nekako bude lakše, kao da sam neki teret zbacila sa sebe.

smil dance

izvor: pixabay.com

2.Moji mali trikovi da drugima izmamim osmeh na lice…

Mnogo volim da vidim osmeh na nečijem licu, a pogotovo kada meni pođe za rukom da ga izmamim. Kada prijatelji imaju neki problem, volim da ih saslušam i da zajedničkim snagama pokušamo sve da rešimo. Obično se posle toga opuste i osmeh nekako prirodno dođe. Kad nema problema, volim da im na svoj način pričam neke dogodovštine iz svoje svakodnevice. To ih obično nasmeje, kažu da umem da budem duhovita.

smiley-1691280_960_720

izvor: pixabay.com

3.Rođendanski poklon koji me je oduševio…

Moram da priznam da se lomim između dva. Prvi bi bio zlatna narukvica koju sam na svoj rođendan i ujedno prvu godišnjicu veze (jer smo poslednju turu zabavljanja započeli tik posle žurke za jedan moj rođendan) dobila od svog tadašnjeg dečka, a sadašnjeg supruga. Možda baš zato što je imala dvostruko značenje.

Drugi poklon je bila kornjača Zlata koju sam dobila od komšija kao rođendanski poklon i znak zahvalnosti jer sam im, dok su bili na letovanju, čuvala i hranila njihovu kornjaču Koju. Zlati sam obezbedila akvarijum sa malim ostrvom sa palmom, ali nije poživela više od godinu dana jer sam je hranila hladnim komadićima mesa i često provetravala sobu. Rekoše mi veterinari da je zbog mene navukla bronhitis, pa sam ridala celu nedelju dana.

smil turtle

izvor: pixabay.com

4.Moje srećno mesto je…

Moja kućica – moja slobodica. Šta god da se desi, i lepo i ružno, ja se izradujem ili odbolujem u ćošku svoje ugaone garniture pod belim ćebencetom sa crvenim pahuljama. I nema te sile koja može da me ispomera u mom ušuškanom malom raju.

smil susk

5.Ovaj svet bi bio radosniji kada bi bilo manje/više…

Ljudi koji umeju i žele da se raduju. Ponekad mislim da su ljudi zaboravili da budu srećni. Ophrvani svojim problemima, u večitoj jurnjavi da obezbede sopstvenu egzistenciju, zaboravljaju da ukradu parče dana za sebe i uživaju u onome što vole i što ih raduje. Kada bi svako od nas ponovo naučio da budi sreću u sebi, i ovaj svet bi bilo mnogo lepše mesto za život.

6.Pesma koja mi izaziva radost…

Đorđe Balašević Devojka sa čardaš nogama, tera me da igram, iako čardaš baš i ne umem

Survivor Eye of the Tiger, muzika iz filma „Roki III“, volim je jer me tera napred, kao i Rokija kad pobeđuje i nepobedivo 🙂

7.Stvar/pojava koja me raduje, a ne biste očekivali da je tako…

Oluja. Obožavam da gledam kako seva i slušam kako se nebom prolamaju gromovi. I kad se kiša izlije pa se ništa ne vidi od te hladne nebeske zavese. Uzavri mi krv, a sa stišavanjem dolazi i moje smirenje.

smil storm

foto Jelena Dilber

8.Poslednji put kada me je neko obradovao bilo je…

Pre par meseci kada sam dobila posao lektora u izdavačkoj kući. Konačno sam osetila da radim ono što zaslužujem.

9.Na internetu me najviše raduje…

Što sam pronašla po svetu rasute drugare iz detinjstva, koje sam mislila da više nikad neću videti. Što sam među blogerkama i blogerima pronašla prave i iskrene prijatelje i shvatila da sam ih ceo život tražila.

10.Najradosniji trenutak u ovoj godini…

Svaki u kom osetim kako me ljubav preplavljuje, a nadam se da će ih biti još mnogo, mnogo…

smil love

izvor: pixabay.com

 

 

 

 

21

5 koraka da od minornog postanete rado čitan bloger

blogpocetna

izvor: pixabay.com

Prošle nedelje napisala sam jednu krimi priču. Prvi put u životu. Pre petnaest dana napisala sam dve bajke za decu. Prvi put u životu. Da sam bila na bini, doživela bih ovacije. Ovako su mi iste stizale u inboks i kroz komentare na blogu. Jedna blogerska prijateljica me je uvrstila u projekat „Blogeri pišu za decu“ i jedna od bajki biće objavljena u časopisu Književne vertikale.  Mnogo njih mi se obratilo sa savetom da napišem knjigu kriminalističke proze, budući da je taj žanr u poslednje vreme slabo zastupljen kod nas, a meni, kako kažu, odlično leži.

A pre toga sam za sebe mislila da sam minorna blogerka, piskaralo i učenik uspešnih čitanih blogera.

U narednim redovima predstaviću vam svojih pet koraka zahvaljujući kojima sam od početaka u blogerskom svetu  stigla do ovog stepenika, iako znam da preda mnom ima još mnogo onih koje tek treba da pređem ne bih li dostigla cilj koji sam sebi zacrtala. Pa da počnemo.

bloguclanise

izvor: pixabay.com

1.Učlani se

Ne u stranku, naravno, već u grupu.

Prvo što sam uradila kada sam otvorila svoj blog učlanila sam se u grupu Blogeri. Kada sam bila primljena, osećala sam se nekako svečano i odmah sam krenula da čitam šta pišu svi oni za koje sam maštala da jednog dana ih dostignem. A pisali su sjajno. Bilo je tu poezije, proze, duhovitih priča i pravih malih književnih dela, za svakog ponešto. Otkrih kasnije da su mnogi od njih pravi pisci, sa jednom ili više knjiga u svojoj biografiji. Odistinski književnici, bogati.

Počela sam da pišem i bojažljivo se oglašavam. Kritike su bile pozitivne, ali nisam bila baš primećena. Shvatila sam da moram da nastupim drugačije i rešila sam da me primete. Kao kec na desetku stigao je zadatak u grupi: erotska priča. Sedoh za laptop, protegnuh prste i u dahu napisah žestoku priču, tako tipičnu za ludog Ovna kome je vazda vrućina, kao da je od rođenja u klimaksu. Reakcije su bile više nego odlične, kao i saobraćajni bum na mom blogu. Ako zanemarimo desetak prijava za prijateljstvo od pohotne muške populacije, postala sam rado čitan član ove velike blogerske grupe.

Zato je korak broj jedan učlanjenje. Ako niste deo blogerske zajednice u kojoj ćete se iskazivati, onda je najbolje da uzmete neku svesku, pišete u nju svoje priče pa je zaturite na neki tavan da je jednog dana pronađu vaši unuci. Oni drugi radije misle o ovom, upravo sada, trenutku i ne plaše se da ih upozna svet.

blogcitaj

izvor: pixabay.com

2. Čitaj

Tuđe blogove i kvalitetna književna dela.

Kao što sam već rekla, moji prvi koraci u Blogerima bili su kao kada Alisa upadne u rupu Zemlje čuda i oko sebe vidi čaroliju. To su za mene bili tekstovi blogera sa dugogodišnjim stažom. I ja sam se u tu čaroliju otisnula svim srcem.

Bilo je tu priča o potresnim ljudskim sudbinama, muci koju svaka žena na brdovitom Balkanu pretura preko glave,  šaljivih priča ispričanih na mangupski način, o tugama koje muče savremenog čoveka, tananih osećanja zapletenih u noćima punim mesečine, ali i priča iz oblasti svih struka i saveta kojima su ovi moji sada tek nalik.

U svakoj priči bilo je ponešto vredno, poneka rečenica koja bi, kad bih joj se ponovo vratila, bila inspiracija za moju priču, sve bolju i lepšu što sam više pisala.

U isto vreme čitala sam razna književna dela. I što sam više ronila u romane najvećih svetskih pisaca, prikupljala sam ponešto od svakog stila. Za mene su se lepile neobične reči i treperave rime i sve je to postajalo deo mojih misli, duše i inspiracije.

Zato je korak broj dva čitanje. Od drugih blogera naučićete mnogo toga, od toga kako da osmislite svoj blog do toga kako se pišu vrhunske priče. Daće vam ideje i iščeprkati i ono što u sebi niste ni znali da imate. Pa to spleteno sa velikim svetskim piscima može samo dobro da dođe vašem stilu i inspiraciji.

3. Gledaj

Ne samo šta drugi rade nego i šta o vama kažu. Gledaj njihove komentare.

Moram da priznam da nikada nisam dobila negativnu kritiku, ako je i bilo nečega, više se odnosilo na moje stavove ili tehničke stvari vezane za osmišljavanje bloga. Ali i to može da bude važno.

Kao početnica, slabo sam se snalazila na WordPressu i podešavanjima na samom blogu. A stalno sam dobijala savete da je to najveća mana mog bloga i razlog zašto nisam čitanija. A ja sam delovala nehajno, a zapravo nisam umela ništa da uradim od onoga što su mi uporno govorili.

Zato jedan dan sedoh za svoj laptop, protegnuh prste i tvrdoglavo krenuh da tražim rešenje tog zakučastog WordPressa. I provalih ga. Naučila sam da sa strane postavim arhivu svojih tekstova, da obeležim najčitanije i najbolje, da uredim umirujuću pozadinu i slova koja ne naprežu oči, da istaknem šta valja a sakrijem šta je višak. Naučila sam da kačim slike (što je posebno bilo važno za moje putopise), da se igram slovima, istežem ih bojim, da bi sve bilo najbolje što može. I verovali ili ne, moj blog je postajao posećeniji!

Naučila sam i da prvo dobro razmislim šta ću napisati, jer kad misao jednom ode u svet, nema nazad.

Naučila sam i da branim svoj stav ako sam u pravu i da prihvatam tuđe mišljenje iako je druagačije od mog.

Ali na komentar uvek odgovaram, smatram da je to odraz domaćeg vaspitanja.

Kao kad ti neko na ulici kaže „Dobar dan“. Red je da mu odgovoriš.

Zato gledajte šta vam drugi pišu, poslušajte savete, osluškujte puls onih koji vas čitaju i pratite ga. Bez njih ni vaše pisanje nema nekog velikog smisla.

bloggledaj

izvor: pixabay.com

4. Posećuj

Promocije i književne večeri.

Otkriću vam jednu tajnu. Među (svima) nama, iako sam od detinjstva čitala knjige i završila studije književnosti, nikako nisam volela književne večeri i smatrala sam da su one nešto najdosadnije što čoveku može da zapadne u dnevni raspored. A onda sam otišla na prvo… pa na drugo… pa na treće. I shvatila da sam godine protraćila zanemarujući ono što je, ispostavilo se, deo mene.

Ne znam da li sam vas ubedila, ali kada posetite jedan takav kulturni događaj, ne možete da ostanete hladni. Slušajući tananu liriku ili snažnu prozu, osetićete da se i u vama krije pisac koji na sve moguće načine traži da izađe napolje i nešto kaže.

Poneće vas umetnička atmosfera i poželećete da i sami doživite neko svoje izdanje.

Upoznaćete tamo i ljude iz branše, pisce i urednike izdavačkih kuća. Možda će se među njima naći i neko kome će vaše pisanje zapasti za oko. A odatle do knjige mali je korak. Naravno, pod uslovom da je napišete.

Učestvovaćete možda i u nekoj književnoj debati, koja će vas inspirisati da napišete ponešto o temi koja vam je zanimljiva ili o stavu koji biste rado odbranili. Možda će vas to navesti da istražujete, a onda će se pred vama ukazati milioni raskrsnica tema koje samo čekaju da ih zgrabite i o njima nešto naučite i to podelite sa ostatkom sveta.

Zato se družite sa blogerima i piscima, ukradite od njih malo one svetlucave čarolije umetničkog sveta kojom su obavijeni i zaronite i vi u nju, tu vam je mesto.

blogpisi

izvor: pixabay.com

5. Piši

Često i o svim temama koje mogu da budu zanimljive.

Kada sam počela da pišem, moj blog je podsećao na neku vrstu dnevnika, sa događajima iz mog života ispričanim na duhovit način. Vremenom sam počela da pišem putopise, u želji da prenesem utiske sa svojih putovanja, a kasnije i o nekim dalekim predelima koje verovatno nikada neću videti ali su me zainteresovala da o njima čitam i istražujem. A onda i priče o ljudskim sudbinama. Pa i o knjigama koje čitam i želim da ih preporučim drugima.

Uporno tražeći koji žanr mi najbolje leži.

Na grupama Čitalište lepote i slobode i Blogeri, čiji sam član a i administrator, često imamo zadate teme na koje pišemo, ali ne da bi se takmičili nego više iz želje da se iskažemo u sve zahtevnijim zadacima. I tada otkrivamo o sebi i ono što nismo ni znali da imamo. Tako sam ja napisala bajku, pa i kriminalističku priču. I otkrila šta sve čuči u meni i čeka da ga izvučem na svetlost dana.

I što sam više pisala i objavljivala, ljudi su me više upoznavali i počeli da me traže. I davali mi elan da nastavim jer sam počela da verujem da vredim.

A što sam više verovala u sebe, tekstovi su mi bili sve bolji i lepši.

Počela sam da se igram rečima, da spajam neobične i neočekivane i stvaram pravi mali umetnički ćilim od najlepših boja i šara. Takav da se ponekad zapitam jesam li stvarno to ja napisala.

Zato pišite, dozvolite mašti da vas obuhvati i ponese u svoje visine. I pišite pismeno, vaše pisanje je ogledalo vas samih. I verujte u sebe jer ćete jedino tako otvoriti sve brane na svojoj duši i poteći će najlepše misli pretočene u redove na belom papiru.

I na kraju još nešto, možda i najvažnije – podržavajte se.

Dajte ruku svakom novom blogeru koji je na početku.

Pomozite mu da njegov put ne bude težak, da ne odustane i da ne izgubi veru u sebe ako već ima šta da kaže. Delite ono svoje sa njim i nećete ostati uskraćeni za ono što ste mu dali, naprotiv. Dobićete prijatelja sa kojim ćete umnožavati nove misli, priče i ideje.

Možda će neko smatrati i da je ova moja priča mala utopija, ali to je samo zato što su moja iskustva baš takva. O onim drugim ne razmišljam. Pa ne zove se bez razloga moj blog Tragač za zrnom dobra. Ja sam među blogerima našla prava zrna bisera, a pokušajte i vi. Verujte, ima ih.

blogkraj

izvor: pixabay.com

9

Kad se tugom zatvore vrata srca

person-1176703_960_720

izvor: pixabay.co

 

Sedela je na prozoru svoje kuće i gledala u ljubičasti sumrak iznad šume. U tamu iz koje se nadala da će on doći. Iz tog pravca dopirao je samo povremeni huk sove koja se spremala u večernji lov i lepet krila poneke zalutale ptice. Ništa više. A ponajmanje zvuk njegovih koraka. Zar posle svega ne dolazi, mislila je…

Nada, Branka i Milena, tri najbolje drugarice, sedele su na malom skveru svoje palanke i ćeretale kako to samo devojke umeju. Proleće je rasipalo svoje mirise pod sunčanim danom i zagrevalo njihova srca. Milena je uzbuđeno nosila vest: u kući do njene sa ocem i majkom odnedavno živi mladić takve lepote kakvu ona nikada pre nije videla. Druge dve su je slušale bez daha i širile oči na njenu priču. Zar je toliko lep da će se pred njim sakriti svi palanački momci spremni za ženidbu? Nego šta, tvrdila je Milena. A još kako priča, i kad te pogleda onim svojim tamnim očima sa trepavicama dugačkim kao u devojke, pamet da ti stane, govorila je sa ushićenjem.

I zaista, posle nekoliko dana upozna Milena svoje dugarice sa novim komšijom. I Radiša ukrade srce obema. Branka se raspriča, razmaha rukama vrteći se oko njega kao čigra, sjajnih očiju od njegovog osmeha od koga su svima trima klecala kolena. Da, nema sumnje, zbrisaće sve momke iz palanke, nisu mu ni do kolena.

I koliko god da su Milena i Branka pričale, toliko je Nada ćutala. Stidljivo je obarala pogled od njegovih tamnih očiju svaki put kad bi se zagledao u nju. I sve joj se činilo da je češće gleda.

Provele su devojke celo leto na obali reke sa novim momkom u palanci. I druge su ga gledale i pokušavale da mu se približe, a on ih je rado gledao i osmehivao se na njihov trud, ali je ostajao samo sa tri drugarice koje je prve upoznao kada je došao u njihov kraj.

I dok je Milena pričala o svojoj ushićenosti lepim Radišom i nadala se da će da bi mogla da bude njegova nevesta, jer govorila je, njeni  roditelji spremaju veliki miraz za mladoženju svoje jedinice a to bi siromašnoj Radišinoj porodici mnogo značilo, ostale dve su ćutale. Branka je sa prikrivenim osmehom maštala o istoj stvari znajući da ni njen miraz nije za bacanje, a Nada nije imala ništa, zato je samo u časovima pre nego što noću zaspi razmišljala kako bi bila srećna ona devojka kojoj bi Radiša poklonio svoje srce.

Čim stiže rana jesen, momci krenuše u vojsku. I Radiša sa njima. Devojke su ćutale, setne jer odlazi a nijednoj nije otvorio srce.

Poslednje večeri pred odlazak isprati Radiša Nadu do njene kuće. Dok se rastajaše na kapiji, pozva je da sednu na klupicu podno starog hrasta na rubu šume uz njenu kuću. Tu je poljubi naprečac, dok njoj zalupa srce i neko neobično milje prosu joj se telom. Osmehnu mu se očima u kojima su sijale zvezde, a on joj reče da je to dugo želeo da učini, ali da ne očekuje ništa jer odlazi u vojsku i da bi mu bilo teško da celu godinu provede razmišljajući da li ga ona čeka.

Stade Nada da ga ubeđuje da joj ni tri godine ne bi bilo mnogo da misli na njega i čuva njihovu ljubav. On je uz osmeh zagrli i sutradan ode daleko.

Čim je ostala sama sa slatkom uspomenom na usnama, požuri Nada da drugaricama kaže šta se zbilo te prethodne noći posle koje nije usnila do jutra. Milena se sneveseli, ali prikri razočaranje i osmehnu joj se. Branka zaćuta i ozlovolji se i ostade ćutljiva tokom celog susreta. A Nada, sva u slatkom ljubavnom zanosu, ne primeti ništa, samo joj bi žao što sa drugaricama ne može da podeli te meke snove koje o Radiši plete kad ceo svet u tami zaćuti.

Čekala je Nada svako pismo sa slatkom tugom u grudima. Svaka reč joj je bila kao zlato, ljubila je redove kvaseći ih suzama i maštala o danu kada će se vratiti. Posle prvog pisma srete Radišinu majku na malom skveru njihove palanke i stidljivo joj priđe da se predstavi i kaže da joj se sin dobro, javlja tako u pismu. Žena se obradova, poljubi je u oba obraza i pozva u kuću da se upoznaju.

I Nada ode, i ne samo tad nego posle svakog pisma, da javi brižnoj majci da joj je sin dobro. Upozna tada i njegovog oca, koji je zagrli i posede sa sobom za sto, da je pita ko je i od koga je, da vidi kakvu je to devojku njegov sin izabrao od svih koje su mu se u palanci nudile. I osmehnu joj se i reče da je srećan što je našao tako lepu i čestitu koja će da čeka njegovog sina vojnika.

I koliko god je Nada išla njihovoj kući i osećala sreću što joj se oni raduju, nadajući se da će je Radiša dovesti k njima kad se vrati da dele život u jednoj kući, toliko su joj se drugarice tuđile. Ponekad čak i podsmevale njenim odlascima u kuću u kojoj još nije niko i ništa. Tako Nadi sav svet postadoše Radišina pisma i njegovi otac i majka.

U jedno vrelo letnje predvečerje, baš kad je svojoj majci pomagala da ubere precvale jasmine iz bašte, neko je pozva preko ograde. Okrete se i ugleda Radišu u vojničkom odelu, lepog i stasitog, sa kapom povučenom na čelo kako je gleda očiju sjajnih tako da joj se prosu sva čežnja iz srca i odmeni je radost koja nosi iznad najviših oblaka. Rasu  se jasmin koji je u rukama držala i zalete mu se u zagrljaj, drhteći od ljubavi koju je danima čuvala u srcu.

Zastide se njena majka od ćerkinog postupka i blago je prekori, ali se skloni u kuću da, nadala se, zeta posluži slatkim. Posmatrala ih je kroz mali kuhinjski prozor kako se gledaju nasmejanim očima i radovala se njenoj sreći. Daj bože da ovaj lepi momak pruži ljubav koju njena Nada zaslužuje.

Tih nekoliko dana Radišinog odsustva prođe Nadi kao san. Vodio je svojoj kući , gde je sedela među njima kao da je oduvek tu, njihova. I sve bi kao u nekom lepom snu, i iako niko ne reče ništa, iako Radiša ne obeća ništa, Nadi je sve izgledalo kao da svi samo čekaju da se on vrati pa da ona u njihovu kuću uđe kao snaja sina jedinca na koju se već uveliko čeka.

U tom slatkom uzbuđenju i nadanju podade mu se poslednju noć pred odlazak, pomalo stideći se, ali s mislima da to nije ništa loše, ionako će joj biti muž čim se za samo dva meseca zauvek vrati. I oseti slast muškog zagrljaja još veću i lepšu nego što je mogla da sanja.

Čekala je Nada te dane koji joj se odužiše, ali i dalje ih krateći iščekivanjem pisama i odlascima u njegovu kuću. Oseti i da se nešto u njoj menja, kao da joj neka pesma struji kroz dušu i dotiče srce. Posumnja da je noseća. To je pomalo uplaši, više radi sveta što se podala pre braka, ali umiri je misao da će uskoro biti zajedno i onda više ništa i neće biti važno.

Nekoliko dana pred Radišin povratak njegov joj otac reče da sa sinom ima važan razgovor da vodi čim se vrati. Nadi se zažariše obrazi, pomisli da se to o njoj radi, da će joj se ostvariti san o zajedničkoj sreći i tajni koja joj majušna raste pod srcem. Ali on je iznenadi. Reče da će sina posavetovati dobro da razmisli koju će devojku da uzme. Da ne napravi njegovu grešku pa da ne uzme slepicu, pokazavši glavom na ženu koja je oborene glave skupljala nepostojeće mrvice sa stola, kao on pa da sa njom guli proju celog života. Nego da uzme bogatu i da sa njom bude gazda čovek, poštovan i imućan.

Skotrlja se nešto u Nadinoj duši, shvati da se to »slepica« na nju odnosi jer miraza nema i da je izgleda bila dobra samo dok je čekala i pisala pisma koja su mu blažila tugu za zavičajem. Ode iz njihove kuće tiho i zavuče se u svoju baštu da vida rane na duši i sa strepnjom se pita šta će biti sa njom i tim malim zametkom koje se ugnezdilo u njenoj mekoj toplini. Isplaka se krišom iako je majka iz prikrajka gledala i zabrinuto uzdisala.

I vrati se Radiša uz muziku i pesmu kojom je otac dopratio svog sina vojnika. Dočeka ga i Nada skrivajući setu i čekajući da joj on razreši sudbinu. I zaista, Radiša se pomalo promeni, sve u žurbi i gužvi, traži posao, vreme mu da se uozbilji i postane čovek, kao i svako kad se iz armije vrati.

Reče mu Nada jedno veče kad ga jedva uhvati da nasamo popričaju šta je u njoj ostavio kada su poslednji put bili zajedno. Poblede Radiša, ali se prenu i obradova, zagrli je i osmehnu se širokim osmehom od koga joj srce poskoči kao i prvi put kad ga je videla. Ponada se Nada da će joj sreća ipak zakucati na vrata. I poče Radiša svaki dan da joj dolazi i pazi na nju, ali nikako da je kući vodi. Al’ dolazio je toliko često, da njoj to ni ne pade na pamet. Čak i kad jesenja noć poče da kaplje sa krovova, on nastavi da joj kuca na prozor i pita je da li je dobro i da li joj nešto treba. Gledajući ga tako pažljivog, ponada se i Nadina majka da je pogrešila što se brinula i cela joj jesen postade blistava i sjajna a njihova sirotinjska kuća nekako lepa.

Al’ probudi se Nada u jedno praskozorje sa krvavim tragom pod sobom. Uplaši se i zaplaka a među nogama oseti pihtijasti komadić nečega što je trebalo da postane čovek, ali je sada bespovratno otišlo u smrt. Drhteći i prigušeno jecajući, skupila je čaršav i okrvavljeni veš, obukla se i kradom izašla, da je niko od ukućana ne čuje. Zavežljaj je bacila u reku, da ga ona odnese negde daleko, a unutar njega, umotano njeno nerođeno dete.

Gledala je kako u ranu zoru  reka nosi belinu njene duše i ostavlja je crnom poput najtamnije noći. Kvasila je suzama grudi iz kojih se čulo kako se na srcu stvaraju napukline koje nikada ne zarastaju sve dok zavežljaj nije nestao iza okuke. Slomljenog tela i iščupane duše vratila se u svoju kuću, pazeći da je niko ne vidi.

Tog jutra Radiša joj pokuca na prozor. Otvori mu bela kao pred smrt i reče šta se dogodilo. On raširi oči i brzo obori pogled. Uhvati je za obe ruke i reče joj da ne plače, imaće ona još dece. I ode.

Danima je Nada ležala prelomljenog srca i iskidanog tela od jada i ugušenog majčinskog osećanja. Danima Radiša nije dolazio. Stajala bi na prozoru svoje kuće u ljubičastim sumracima i čekala. Tešila se da hoće da je pusti da odtuguje. Majka je ništa nije pitala, pustila je da leži i sumnjala da se desilo najgore.

Posle dve nedelje dođe Milena, čudeći se što je nema. I zatomljujući zluradi osmeh zapita je da li je čula o čemu cela palanka priča. Nada podiže oči i ču kao kroz san:

– Pa zar ti ne znaš? Radiša isprosio Branku, roditelji im se sve dogovorili, venčanje je sutra. A pre tačno dve nedelje je verio i to veče častio celu kafanu.

 

Epilog:

Nada nikada nije mogla da se seti šta se dalje dešavalo tog dana. Sve se pretvorilo u veliku, tamnu, gustu kaljugu bola i tuge. Skrivala je od svoje duše ono šta je čula – da je posle onog jutra kada je izgubila njihovo dete Radiša već iste večeri častio celu kafanu, srećan što je se rešio, poslušavši očev savet.

Posle nekoliko meseci otišla je iz palanke u veliki grad. U nju se više nikada nije vratila. Od majke je slušala je priče da po okolnim selima nema žene sa kojom Radiša nije prevario Branku, ali i da se smirio kada se ona posle nekoliko godina razbolela teško, od podmukle boljke koja zauvek krade zdravlje i ostavlja bez potomstva. Svio se tada oko nje i pazio je kao da zbog nekih teških stvari iskupljuje svoju sudbinu. Nada je tada pomalo počela da veruje da se u njemu ipak skriva dobar čovek.

I Nada se udala, ali dete nikada nije dobila. Lekari su govorili da je zdrava i da će do toga doći samo ako se bude trudila. Ali nije došlo nikada. Mislila bi nekad u dugim noćima bez sna i nade kakvo bi bilo to malo čudo prirode koje se u njoj začelo onih davnih godina. A onda bi se setila svega i sustresla se. Možda je ipak ispalo dobro, tešila se. Bog ponekad s razlogom uzme i zatvori tugom neka vrata srca.

Al’ utrla bi tada gorku suzu i gušila bol zbog večito praznog naručja. I tugovala za onim što joj onih davnih dana nije bilo suđeno iako bi joj otvorilo vrata bola, jada i poniženja…

WomanRiver-640x400 thebutterflytemple,com

izvor: butterflytemple.com

 

 

 

 

16

Pet razloga zbog kojih treba da slavite rođendan i posle tridesete

rodjus pocetna

izvor: pixabay.com

Prošle nedelje proslavila sam još jedan rođendan i dobila mnogo lepih čestitki i poklona. Ali, kao i svake godine unazad, bilo je i onih koji su se čudili, dizali obrve i iznenađivali se ko još slavi kad pređe tridesetu i dokle ja mislim tako da teram. Što duže, verujte mi.

Zato sam odlučila da vam kažem zašto ja slavim i dam vam pet saveta zbog čega bi trebalo da i vi slavite rođendan i kad više niste dete sa tortom u obliku Diznijevih likova i velikim šarenim balonima (što, naravno, ne znači da ne bi trebalo da ih nabavite).

 

  1. Slavim da bih okupila ljude koje volim

U današnje vreme, kada svi negde žurimo za svojim obavezama, mnogo mi nedostaju ona druženja kada smo se kao dečurlija okupljali i bez mnogo briga provodili vreme onako kako smo hteli. Zato su mi danas ti susreti još dragoceniji.

Ali nije samo to važno. Važno je i ono koga sve okupljaš oko sebe.

Elem, nekada su moji rođendani bili pravi spektakli, maltene komadi sa igranjem i pevanjem. Svaki od njih je bio mesec dana unapred pažljivo pripreman, sa planovima koja  će se jela spremati, koje će se torte praviti, šta ću obući. Umela sam da zarazim i svoje drugarice, koje su od toga imale tremu kao da se bliži matursko veče.

Pazilo se i kako će ko da bude te večeri uslužen, i šta ko voli da jede, i da li posti. Pa čak i da li će doći u kontakt sa nekim s kim se ne trpi, pa sam i to umela da sredim, sve da bih bila uzorna domaćica. I srce bi mi uvek posle toga bilo puno, kao da još uvek imam pet godina i svi mi tapšu posle duvanja svećica.

Ali, ne lezi vraže, čarolija je počela brzo da se rasprskava. Gosti su vremenom postajali prezauzeti, u živote su im ulazile bolje i lepše polovine koje namćorasto nisu htele ili mogle da se uklope i sve je počelo da se komplikuje. Nisam više mogla da izađem na kraj sa međusobnim zajedljivostima, koškanjima i durenjima, koji su neretko bivali upereni i na mene, slavljenicu sa osmehom stjuardese.

Posle jednog nezaboravnog rođendana, na kome sam optužena da nije bilo šta da se jede, i pored tone raznovrsne hrane na stolu, ubacivanja provokacija, kidisanja i iživljavanja zbog nekih njihovih davnih razloga, probudila sam se sledeće jutro i zapitala se: “Pa dobro, Jelena, da li da li si ti uopšte normalna? Zar ne misliš da je sada bilo stvarno dosta?”

I bilo je. Presekla sam najoštrijim mačem koji sam mogla da iskujem u svojoj duši i odlučila da više nikada neću rasipati svoje vreme i ljubav na one koji to ne umeju da cene. Otada sam maksimalno suzila izbor ljudi koje okupljam na svojim rođendanima. Dolaze samo oni koje ja volim i koji vole mene – pa makar ih bilo toliko da se prebroje na prste jedne ruke. Ali zato je taj dan sada najlepši u godini.

rodjus hoce

izvor: pixabay.com

2. Slavim zato što mi se hoće

Nikada ne biste verovali koliko ljudi je pokušavalo da umanji značaj koji sam ja pridavala slavljenju svog rođendana. Kako su godine prolazile i menjali se priroiteti u životima ljudi koji su me okruživali, sve više su me gledali sa podignutim obrvama i vrteli glavom kao da sam u najmanju ruku za lečenje.

“Šta, zar ti još slaviš rođendan?”

Da, pa šta? Koliko je to važno nekome kome očito nije ni stalo šta ja mislim i osećam, a pritom nije ni pozvan na to isto slavlje, pa mu ni iz džepa ni u džep šta ja radim.

“Neću da dođem na tvoju proslavu jer ja više ne slavim svoj rođendan.”

Dobro, oslobodiću te pritiska da budeš u krugu normalnih ljudi, ako ti to već toliko mnogo smeta.

“Neću ti čestitati jer ne priznajem rođendane.”

Ne moraš, od baksuza mi čestitka i nije potrebna.

Pa ipak, na top listi glupih i zlobnih komentara bio je onaj da od svog rođendana pravim fetiš. Za retke neupućene, u pitanju je seksualno uzbuđenje pojmom ili situacijom koja nije seksualna. Eto budalaštine. Koliko god se neko trudio da ispadne pametan, samo je pokazao koliko je seksualno neupućen, a još više koliko me malo poznaje. Jer moj rođendan samo ispunjava moju dušu, a to neko ko me iskreno voli, može da zna i oseća.

Pitaćete me zašto se uopšte bavim ovim glupostima i trošim svoju energiju. Odgovoriću vam: jer ponekad nisam mogla da izbegnem ljude koji su drsko i nevaspitano natrčavali na mene, verovatno da bi bar tako skretali pažnju na sebe. Vremenom sam se navikla na te hejtere kojima je bilo mnogo važno da pokušaju da mi ogade ono što najviše volim. Odolela sam i nastavila da budem podjednako srećna i da slavim, eto zato što mi se tako hoće, a oni svoje probleme time nisu rešili.

 

3. Slavim iako nisam više dete i zato što ne moram da imam dete da bih napravila rođendansko slavlje

“Zašto slaviš rođendan tako matora kad je to samo za decu?”

Majke ti? I šta, ja sad ne treba uopšte više da slavim, a pošto dete nemam, treba da zamandalim vrata svoje kuće i živim kao zombi? Eto, kakva glupost.

Primetila sam da u mnogo slučajeva kad ljudi dobiju decu prestanu da slave svoje rođendane, kao da više ne postoje. Sa jednim drugom sam godinama imala isti dijalog:

“Srećan ti rođendan, druže moj!”

“Hvala ti, ali meni rođendan više nije važan otkad imam dete.”

Jedne godine odlučim da ga pitam:
”A što? Jesi ti umro te godine kad ti se rodilo dete?”
S druge strane tajac. I onda odgovor:

“Pa ne, ali znaš, otkad se rodilo dete, mene više niko i ne primećuje”

A to li je, druže moj. Zato ti poništavaš sebe jer si izgubio trku za pažnjom gde ti je rival sopstveno dete.

Mislim, sve je to u redu, razumem ja da je roditeljima dosta dečjih rođendana i stavki igraonice i u budžetu i u gustom godišnjem rasporedu, ali to ne znači da na sebe treba da zaborave. Ako ništa drugo, neka se podsete tog dana kada su se mnogi zbog njihovog prvog plača radovali.

“Ah, razumem te ja, draga, kad već nemaš dete, ti bi bar svoj rođendan da slaviš, je l’ da?”

Ma slavila bih ga i da ga imam, tuko. I nemoj samo da me sažaljevaš, molim te. Nije meni uopšte tako loše kao što ti misliš.

E zato hoću da mi se ori cela kuća jer slavim dan kad sam ugledala ovaj svet, ma koliko davno da je bio.

rodjus deca

izvor: pixabay.com

4. Slavim da bih dobila poklone

Iskrena sam, brate, nema šta. Neću da lažem, volim da dobijem poklon, pa i najmanju sitnicu, više nego išta. Pa ja se, bre, obradujem kad mi u predizbornoj kampanji na nekom štandu uture hemijsku olovku. Pa kod kuće acetonom očas posla obrišem omraženi logo. Al’ oduševim se od srca.

Oduvek sam se radovala rođendanskim darovima kao malo dete, od zlata i dragog kamenja do kičastih figurica iz radnje za 99 dinara i mirišljavih soli za kupanje zbog kojih sam naknadno ne jednom posećivala kožnu kliniku.

Cepam tako ukrasni papir i mašne i sve podrhtavam pitajući se šta li je unutra. I uvek bude pun pogodak, možda i zato što se i sama trudim oko onih koje volim i za svako njihovo slavlje potajno pratim šta im je najpotrebnije pa ih time i obradujem.

rodjus poklon

izvor: pixabay.com

5. Slavim zbog ljubavi

Ovo je zapravo i najvažniji razlog zbog kog slavim ja, a i vama isto savetujem. Zato i volim svoj rođendan. Pogotovo u poslednje vreme, kad sam kroz najgušću cediljku procedila ljude oko sebe pa su ostali oni pravi, odani i posebni. Oni koji umeju da ugreju dušu baš onako kako je meni potrebno i sa kojima mogu da budem ono što stvarno jesam.

A cediljka je radila punom parom svuda, i u realnom životu i na društvenim mrežama, i konačno ispunila svoj zadatak. Zato je moj poslednji rođendan konačno bio savršen, onakav kakav je oduvek i trebalo da bude – protkan željama ljudi dobrog i iskrenog srca.

Uz sebe sam tog dana okupila samo one koji zaslužuju da uz mene budu. I nije bitno ni kako ni gde se slavilo, konačno sam shvatila, već samo to da je oko mene bila čista, nepomućena ljubav.

 

I zato, ljudi, slavite svoje rođendane bez obzira na to koliko godina imate. Neka taj dan bude poseban i ispunjen srećom i ljubavlju. Neka bude pravi pokazatelj ko vam je iskren i odan i koga pored sebe treba da imate i u dobru i u zlu. I naravno da i ostalim danima treba da bude sreće i veselja, ali neka baš tada svega bude najviše jer, zaslužili ste.

P. S.  I za kraj mali nauk kako uzvratiti na pogana pitanja:

“Je li, a koliko ti ono beše puniš godina?”, podsmešljivo me pita.

“Prijatelju, ja za razliku od tebe ne brojim, ja živim…”

smokin-grandma2

izvor: spbforums.com

 

 

8

Čekanje

Artistic-Hearts-Background-Photos

Otvaraju se vrata i propuštaju vazduh oštar kao sečivo i parče sumornog sivog dana. U tamnom kaputu sa licem koje odaje hiljade misli koje ostaju negde napolju ulazi žena i za ruku vodi dete, devojčicu od desetak godina.

Majka žurnim korakom gazi po šarenim kvadratima pločica, a dete ih broji i sve više uvlači glavu u šalčić obmotan oko vrata dok tiho kašljuca. Sedaju na zelenu klupu čekaonice dok ih svi okolo posmatraju kao i svakog novog koji dođe.

Ćute. Samo dete šmrcne tiho, kao da prikriva. Gleda okolo razrogačenim očima, koje se uzalud trude da ne pokažu strah.

Majka se vrpolji. Uzima tašnu i pretura nešto po njoj. Dete kao da to još više uplaši.

„Majkice, šta to tražiš?“, pita puno zebnje.

„Ništa“, kratko će majka.

„Jel’ nećeš da izađeš napolje da zapališ cigaretu?“, drhtavim će glasom.

„Neću.“

To kao da ga smiruje. Ipak uzdiše tiho i bledunjavo lice okreće ka prozoru i sivom nebu koje viri kroz zamagljeni prozor čekaonice.

„Majkice, a jel’ neću ovaj put u bolnicu?“, pita širom otvorenih prestrašenih očiju.

„Nećeš.“

„A kako znaš?“

„Znam.“

„A kako sam onaj put morala da idem?“

„Onda ti je bilo loše.“

„A je l’ mi sada nije tako loše?“

„Nije.“

„A hoćeš da mi kupiš onu šarenu svesku u radnji prekoputa naše zgrade ako budem morala u bolnicu?“

„Dobro“, rasejano će majka.

Opet se smiruje ali ostaje zabrinuto. Gleda u šarene pločice i mrda usnama kao da ih prebrojava. Majka nervozno gleda na sat i ono se opet prene.

„Majkice, a jel’ stvarno misliš da neću u bolnicu?“

„Mislim.“

„Obećavaš?“

„Da.“

„Ali kako možeš da znaš?“

„Mogu i dosta više. Ćuti tu i čekaj“, nervozno će majka.

Dete se ućuti ali razrogačenim očima gleda u vrata na koja će ući i iza kojih, čini mu se, odlučivaće se sva njegova sudbina. Majka uzima tašnu i ustaje.

„Idem napolje da zapalim cigaretu.“

„Ali, majkice, obećala si“, drhtavim glasom će dete dok mu suze vise na trepavicama.

„Dolazim za pet minuta, neće nas još prozvati.“

„Ali uvek tako kažeš i prozovu nas, a ako uđem sama, sigurno će me poslati u bolnicu.“

„Brzo ću.“

„Ali, majkice, samo ti možeš da joj kažeš da me ne šalje tamo“, govori joj dok odlazi.

Majka žurno nestaje, a devojčica ostaje sama na zelenoj klupi i povlači se na njen kraj i u svoj šalčić u kome skriva zacrvenjen nos. Ovlaženim očima gleda u šarene kvadrate na podu i prebrojava ih.

Istog trenutka otvaraju se vrata ordinacije i sestra gleda pravo u nju. Proziva je da uđe. Drhtavim korakom ustaje i osvrće se netremice gledajući ka ulazu. Nema je. Mora sama da uđe.

Joj, majkice…