8

Šaputanja sredokraće

landscape-2090495_960_720

Vojvođansko selo drema na vrelom avgustovskim suncu. Nigde žive duše po sokacima i poljima u usijano popodne koje se valja po krovovima. Čak ni pasa lutalica nema, kao da su ih zraci koji biju sa neba i čine da sve što diše pluta u izmaglici svetlosti oterali u skrivene hladovite kutke.

Ali iako sve ćuti, iza visokih ograda i zatvorenih kapaka oseća se život. Samo jedna kuća u blizini crkve stoji nema, kao ukleta, pa se iza njenih oronulih prozora slute gluvi odjeci i paučina. To je kuća Krstanova, od koje jedna stara žena koja tuda prolazi okreće glavu i nabira čelo kao da joj neka senka prelazi i zatamnjuje oči.

Nekada je ona bila samo jedna od čvrstih karika u lancu seoskih šaputanja. Čvrsto sraslo tkivo predvečerja na drvenoj klupi na raskrsnici sela, sve dok zvono na crkvi prekoputa ne odbroji taman toliko da se velika vrata kuća ponovo zamandale. Predvečerja u kojima se izlazilo iz svojih dvorišta da se odahne od vrelog sunca, razmeni pokoja priča i pretrese ima li šta novog kod pridošlica koji su malo-malo punili selo sa svojih dalekih krševa i donosili običaje koji su dočekivani s tihim podozrenjem.

I nisu te stare žene ništa neobično u srpskoj seoskoj sredokraći. One su vredni beležnici svih zbivanja, i radosti i nedaća, izvidnica koja dopušta da se sve dogodi ali ništa dugo krije. Naizgled predusretljive i gostoljubive, zapravo su vrlo radoznale. Naizgled zabavljene svojim poslom, najradije u mislima vire preko visokih ograda i zatvorenih prozorskih kapaka.

Šaputanjem, kao najmoćnijim oružjem, one doznaju, slute, pitaju se, isteruju stvari na čistinu. Kad negde zapne, uvek se nađe neka na isturenoj međi seoskog života kojoj ništa ne može da umakne. Tako naslućuju događaje od njihovih začetaka, razgolićuju ih, prate im razvoj i uživaju u novim, pa makar i izmaštanim pričama. I tako se kotrlja dan po dan, obojen tihom podmuklošću, nemuštim jezikom, prodornom snagom koja liči na moćnu reku koja potkopava obalu.

Tako je načet i temelj Krstanove kuće. U jedno toplo predvečerje kada su se sakupile žene na raskrsnici sela i ugledale njegovu mladu nevestu koja tiho zatvara velika vrata i spuštene glave prelazi sokak zamajana nekim svojim poslom.

– Eno Danice snaša Đurđevkine. Evo već druga godina, a iz kuće im se plač deteta ne čuje – reče tiho najstarija od njih. – Tu nešto ne valja.

Zaklimaše glavom sve ostale. Odgledaše za njom, njenom sitnom prilikom koja se brzim hodom udaljavala.

– Došla izdaleka. Tamo se devojke, kažu, po rumenim obrazima biraju, da su drusne i jake. A ona sva nikakva, žuta kô vosak. Baš se snaša Đurđevka odmenom zakitila. Bar da ima novaca, nego sirotu je Krstan uzô – prošaputa jedna s kraja drvene klupe.

Ostale se složiše i zamisliše. Nekada se znalo ko je od čije kuće, a sada, sa svim ovim pridošlicama, nikad se ne zna. Sve je to mačka u džaku postalo.

Na kapiju izađe i snaša Đurđevka. Ugledaše je žene pa je povikaše.

– Dobro ti veče, Đurđo. Evo baš tvoju Danicu vid’li, pa pričamo. Čudo ona još ne rađa… Krstan tvoj visok, lep, snažan, mlad. Kud od ovoliko naših devojaka baš nju nađe? Da vam nije jalovica u kuću ušla…

Preko snaša Đurđevkinog lica pređe senka kao oblak preko sunca. Pade joj na dušu žeravica koja je zapretana već dugo tinjala. Pogodiše je reči pravo gde treba i otkriše na licu najskrivenije slutnje.

– Ne znam – poče da muca. – Biće, sve se nadam.

– Biće, biće – rekoše žene. – Za Krstana mi ne brinemo.

Zaboravi snaša Đurđevka gde je pošla i brzo se vrati u kuću da zaustavi lupnjavu srca, potmulu kao grmljavina koja najavljuje veliko nevreme nad vojvođanskim žitnim poljima.

Zatvori vrata i nasloni se na njih sva uzdrhtala, da se pribere i povrati od stida jer sve ono što i sama misli sad celo selo priča. Udahnu duboko i odlučno krenu da potraži sina. Nađe ga uz ambar gde prebira po klipovima kukuruza žutim kao zlato, da odnese i namiri svinje.

– Sine, dođi – pozva ga. – Pusti sada to, hoću nešto s tobom dok smo sami. Majka ti mora nešto kasti.

Krstan, visok i stasit mlad muškarac, okrete se k majci i kao da ga u njenom tonu nešto hladno taknu blizu srca. Ćutke, s veđama koje se same nekako čudno spustiše, pođe za njom na trem da čuje tu važnu priču.

– Sine, sve ’oću ali ne mogu više ćutati. Sada moram kasti, više kud nemam. Sine, vreme je da decu imaš, a žena ti ne rađa. Selo već zucka, a ja se isto pitam. Sine, sa kućom bez dece nećeš stići nigdi. Zar ovol’ki salaš raskućiti, kako ćeš sam živiti? – zaplaka se snaša Đurđevka.

Sin ćuti natuštenih veđa, kao da i sam muku u sebi nosi, ali sada kada je sve isterano na čistac, postalo je nekako opipljivo bolno, kao rana zasečena uzduž pa se razjapila i pulsira u ritmu damara srca.

– Biće, majko – procedi kroza zube.

– Kada, sine? Već dve godine ima kako si ženu doveo a čija je znao nisi. Došla, bestraga joj bilo. Rekla da joj niko ostô nije. A ti mekog srca pa poverovô. A ko zna od kakve je porodice, da li su bolovali, da li su od snažnijih i kršnijih ili tek onako, da podmetnu svoje pa da se siroto u našu bogatu kuću privuče… Možeš ti nju voliti kol’ko ’oćeš, ali ona za tebe nikad nije ni bila. Majku poslušaj…

– Kako ću je, majko, oterati? – promumla Krstan s nekom čudnom tišinom u glavi, koja kao da poče da se zgušnjava.

– Kako moraš, sine. ’Oćeš kao paor Laza da završiš sam, bez kučeta ni mačeta? Samo njegovu kuću vidi pa eto šta te čeka – dovrši majka i zaćuta čim se snaha pojavi na vratima.

Danica oseti da se nešto tamno spustilo na kuću u kojoj je sa mužem dve godine srećno živela i odjednom oseti kao da zalazi u tuđ dom pa požele da na vrhovima prstiju prođe neopaženo i da je ne vide i ne upitaju šta tu traži.

I zaista, beše to poslednji dan u Daničinoj duši koji je poput leta bio plamen od samih crvenih cvetova sreće. Od tog dana Krstan se zatvori u svoju dušu a kuća postade puna tmurnih, bledih senki i zgrušane svetlosti. I njene oči postaše tamne, nekadašnje vrelo zlato stegoše crne ivice. Svekrva se sve češće gubila iz vida, kao da ih ostavlja da neku svoju priču ispričaju do kraja, ali Krstan je samo ćutao.

Ali jedne noći, kada se u vazduhu već osećala oštrina prvog mraza, a Danica ponovo nije objavila da prinova stiže, Krstan prelomi u sobi punoj mirisa rakije i duvanskog dima. Povika očajno i gnevno, zamućene svesti i srca i otera ženu od kuće.

A ona, drhteći od stida i hladnoće, samo u kratkom kaputu i sa jednom malom torbom u kojoj je jedva nešto uspela da ponese pred njegovim zakrvavljenim pogledom, izađe u gustu tmurnu tamu i vlagu koja joj se lepila po licu i kosi. Ne znajući kuda će, krenu na kraj sela prateći blede trake večernje svetlosti.

Narednog jutra prolomi se vest – Danica sa paorom Lazom napustila selo. Žene se uznemiriše i pomahnitaše. Zabrinuše se kako ništa nisu primetile. Zar da im ta ljubavna priča promakne? I kako je ona to vešto sakrila! Veštica jedna! Neke donesoše vest da je Krstan najurio jer je saznao za njeno neverstvo. Neki javiše da je našao u spavaćici u Lazinoj kući i pretio da će ih oboje pobiti pa da su zato bezobzirce pobegli iz sela.

Snaša Đurđevka sinu saopšti vest. On je sasluša mamuran i obamro od jeze prethodne noći pa kad se otrezni, puče mu pred očima bruka koja ga pred selom čeka. Ostade rešen da ne izlazi iz kuće i potonu u opasno kuckanje u slepoočnicama i pogled uprt u jastuk na kom se još video otisak Daničine glave.

Posle dva dana prolomi se nova vest – paor Laza se sam vratio u selo. Ona zaglunu Krstanove uši, pa skoči kao lav kome se vrata na kavezu naglo otvoriše, zgrabi staru očevu pušku i krenu da spere ljagu i osveti svoje ime. Trčeći kao bez duše, upade u dvorište i uperi cev pravo u paora Lazu koga zateče na vratima.

– Krstane, prijatelju, spusti pušku. Nisam kriv. Našô sam je u svitanje u svojoj kotobanji, sakrivenu i promrzlu u kukuruzi. Samo sam je odveo do grada i dao nešto novca da se snađe, žao mi je bilo…

Krstan ne ču ni pola od onoga što je rečeno. Ono kuckanje u slepoočnicama postade jako kao kad zvona crkve zaglunu zgrušanu letnju žegu. Kad vide Lazu kako krvav leži na svom pragu, spusti pušku i ode kući da čeka da ga stigne pravda.

Toga dana u selu je vrilo. Ambulantna kola odvedoše ranjenog paora Lazu, a milicija Krstana. Žene su, umotane u šalove i pokrivenih glava jaukale nad sudbinama koje je jedna žena ispreturala i rasparala.

*                  *                  *

Posle tri godine vrati se Krstan u selo, nakon što je svoj dug odužio društvu i našao mir u dugim danima premišljanja i preispitivanja. Prvo što ugleda beše paor Laza koji hramajući prođe pored njega. Pogleda mu jednu kraću nogu, uspomenu na ono mutno jutro, i sa veđama koje se nanovo spustiše nastavi put kući.

Tamo ga dočeka jeka nepoznata njegovom uhu. U susret mu pođe paorka, obla i jaka, sa dva deteta koja su se krila iza njene suknje. Pruži mu ruku predstavivši se kao Grozdana i reče da je održavala kuću i okućnicu snaši Đurđevki dok je bila živa, ali je i negovala do poslednjeg dana kada je dušu ispustila na njenim rukama. Na Krstanov pogled koji obori na njenu decu koja su ga gledala opreznim očima, reče mu da je udovica i da je snaša Đurđevka sa decom primila a neka sada on sa njom odluči šta će.

Krstan se osmehnu i odluči da sve što sa Danicom nije imao, dobije sa Grozdanom. Učini mu se da ga majka i sa neba gleda i pazi. Pomisli tada da život ipak može da bude lep.

*                 *                 *

Nad vojvođanskim selom spušta se suton i skuplja vrelinu kao rukom rasipajući noć koja očas padne da rashladi izmučenu zemlju. Stara žena u crnom seda umorno na klupu prekoputa crkve dok se ostale polako sklanjaju da i za nju ima mesta.

– Eh da znate šta ću vam kasti…

Ostale načuliše uši.

– Moja Mara u palanci vid’la Danicu snaša Đurđevkinu sa blizancima. Lepo izgleda, kaže.

– Pa to znači, nikada do nje nije ni bilo. Krstan znači nije mogô… – zašumori šaputanje kao zvuk vetra u lišću topola. – A što je oterô, a što je i Grozdanu sa onim njenim siročićima oterô… – ubrza se zvuk. – A što su ga jednog jutra paori nasred puta našli i što je kuću praznu ostavio…

– Da se mi o Đurđevkinu kuću ogrešili nismo? – zapita jedva čujno stara žena u crnom.

Dočeka je tajac. Šaputanje zamuknu. Kao po dogovoru raziđoše se svaka svojoj kući korakom sporim, staračkim. Iza njih ostade samo tišina i miris pokošenog sena.

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements
2

Onaj pravi

earring-2591496_960_720

– Jel’ misliš da grešim ako pristanem? Al’ iskreno sve kaži, ne štedi me, molim te…

Gleda me širom otvorenih očiju i kao da suspreže dah dok čeka da joj odgovorim. Mislim se stariji je (mada nije ni ona baš u cvetu mladosti); komplikovana mu je situacija (a njena samo za nijansu bolja); mogao bi da je povredi (mada ima i ona iza sebe istoriju slomljenih srca).

A oči joj gore kao žeravice dok o njemu priča glasom punim topline i zvonkog smeha, i sva blista, a lice joj došlo kao od porculana. Baš je lepa, pomislih, dugo je nisam ovako pažljivo pogledala. I nema više one prožimajuće sete i bezvoljnosti, ma nimalo, dok vadi sve stvari iz ormana i po ko zna koji put bira šta će da obuče. Dok ispred ogledala namešta kosu, opet vidim onaj gimnazijalski osmeh, za koji sam mislila da se davno upleo u neke tuge i pregažene godine.

A šta ako je on stvarno za nju onaj pravi? A šta ako je to onaj trenutak kada ljudi ostavljaju sve svoje spaljene mostove i idu u susret nekim novim, čvršćim i postojanim? A šta ako je njena sudbina baš pored njega? I kako ja da znam šta će biti sutra, za godinu-dve? A samo jedna moja, dobronamerna, a ipak nepouzdana, prijateljska reč može da iskrivi ovo od ozarenosti zažareno lice.

I ko sam ja da odlučujem ko greši, a ko ispravno postupa? I ko sam ja da predviđam budućnost? I ko sam ja da krojim i param nečije sudbine? Ko sam ja, kada sam i sama u životu umela da se izgubim u lavirintima naizgled promućurnih odluka.

– Pristani, probaj, a vreme će dati sve odgovore – rekoh s osmehom i utopih se u njenu zaraznu sreću.

 

16

Malo satensko jastuče za igle

wedding-2607077_960_720

Dok sa reke zamiru prigušene brodske sirene i žamor dece koja se igraju pod prozorima a sumrak kaplje sa krovova i naprečac krade sunce iz njene male mansarde paleći treperava svetla vlažnih ulica, ona spušta stvari u jedan veliki kofer pa pomalo umorna seda za sto, posmatra rasute crteže dužih i kraćih haljina i gricka vrh olovke, kao da je ta navika iz detinjstva nikada nije napustila. Povremeno se ispravi na visokoj stolici kada joj kroz telo zatrepere nežni leptiri koje joj svojim okretanjem kao pozdrav šalje nerođeno dete. Osmehne se i spusti ruku na stomak, lagano, nežno, kao da mu oseća toplu mirisnu glavicu pod prstima.

Tad protrlja oči i zagleda se u poslednje tračke svetlosti koji rasipaju ružičast trag na zavoje reke i grad koji nikada ne prestaje da diše. Rukom po navici približi sebi maleno jastuče za igle, belo kao sneg, sa koga samo ona može da oseti davni miris lavande, samo za njenu dušu nikada izvetren. Pređe po njegovoj glatkoj satenskoj površini prstima i proguta jedan uzdah. Uzdah koji nikada ne ume da ode.

Nije toliko mislila na majku dok joj se pod srcem nije zametnuo ovaj mali uzbunjivač, koji je budi noćima i premeće kao da ne može da dočeka da izađe na ovaj svet koji, verovala je, ni ovoliki koliki je, neće biti dovoljno veliki za njega. Možda je baš zato toliko sve podseća na neke rane dane svog života kojih se kao kroz veo izmaglice seća. I nje, jedne prilike nežne poput vila iz dečjih bajki, duge bele haljine koja pada meko po uglačanom parketu, bakarnih kopči na cipelama i češljeva u kosi mekoj poput svile koju sunce sa velikih prozora mansarde zlati.

Ni sama ne zna je li je to sećanje na majku ili neki od njenih mnogobrojnih snova koji su je obavijali spokojem u dugim noćima. I sad joj se ote uzdah blag i mio, kao večernji povetarac koji donosi mirise grada, dok u misli vraća najdraže obrise sa satenskim jastučetom za igle u rukama. Čas bi ga uzela da izabere novu iglu, čas bi po stolu prosula kalemove najlepših boja, odabrala jednu i lagano uvlačila niti pokvašene usnama. A ona bi stala kraj stola i gledala u njenu korpicu punu dugmadi, traka, perla i kićanki, pa u nju kako nežnim tankim prstima prave bodove po tkanini koja pada preko njenog krila dok igla svaki čas bljesne i kao da obasja majčino lice, uvek nekako tužno, skupljenih usana i zaneto poslom.

I ne, ne može to da bude san, to je najdraža uspomena iz njenog detinjstva, i oni modni žurnali rasuti po stolu, koji su nosili njen miris, miris gospođe Hane, o kome su pričali svi koji su voleli da joj govore o njoj, i ona velika kristalna vaza puna ruža crvenih poput usirene krvi, i ona staklena činija puna jabuka koje je pred suton lagano, bez žurbe ljuštila njena majka.

Ničeg više nema, pomisli, ni tih sutona, ni mirisa jabuka, ni velike kristalne vaze. Samo ta mansarda puna sunca, koju posle dvadeset pet godina naposletku napušta. Pogleda se u ogledalo. Sara Berger, nekadašnja Levi –  jedina ostala od Levijevih nakon dugog i strašnog rata i njegovih senki u miru. A sad sa detetom u sebi koje će poneti ime svog oca i zauvek izbrisati ono ime koje je sa ponosom godinama nosila.

Bože, hoće li ikad prestati da mi nedostaje majka, postaviše joj pitanje tužne oči u ogledalu. Naravno da neće, odgovori joj odraz, pogotovo nakon očeve smrti, kad su u mračnim noćima iz najdubljeg sna ponovo počela da se bude zla sećanja. Ono podmuklo prolećno jutro puno sirena i strašnih tutnjava, kada su padale zgrade i rušilo nebo. Oni dani u kojima majke nigde nije bilo i ono tužno popodne kada je otac odveo u jedini ćošak parka u kom nisu ležali rasprsli i iskidani ostaci kuća i rekao da će odsad njih dvoje morati bez nje. Isti dan kada se osećala kao da je i sama pala sa oblaka i prvi put u životu spoznala zamukle zvuke mansarde u kojoj su se gnezdile samo jeza i zagušljiva tišina. Ona noć kada je mislila da poslednji put vidi oca i kada je zagnjurila mokre obraze u meki tvid njegovog kaputa, puna suza i straha, a on je stezao na grudi tako jako kao da to više nikada neće ponoviti.

U bežaniju je, sakrivena u uglu starog tandrkavog automobila, krenula sa bračnim parom Petrovića, očevih kolega učitelja, koji nisu imali svoje dece, pa krijući da je Jevrejka, svuda predstavljali kao svoje dete. U vojvođanskim dugim zimskim noćima, u kojima je košava umela da zviždi nedeljama, spoznala je sve samotne ćoškove dečje duše. Znala je da su joj spasili život, a izgubila bi i sećanja da joj Draga Petrović, ta žena toplog krila i mekog srca nije u hladnim večerima pred spavanje i dok je u rukama stezala majčino jastuče za igle, jedinu uspomenu iz svog starog života, pričala o mansardi pod jarkim svetlom sunca.

Sećala se prvih posleratnih dana, očevog povratka i u njemu čoveka koga nije poznavala. Sećala se i povratka na mansardu u kojoj više ništa nije bilo isto, ne bez majčinog mirisnog obličja, koje kao da je lebdelo u svakom zraku sunca koji je padao na pohabani stolnjak nekada blistavog politiranog orahovog stola. Njegovih čestih bolesti koje su se lepile na u logoru izmrcvareno telo i njenih negovanja koja su učinila da preskoči detinjstvo i brzo postane ozbiljna, zrela i odgovorna. Domaćica kuće koja se u bezbrojnim noćima skriva pod pokrivačem i držeći u ruci malo satensko jastuče za igle, steže i svoje srce krišom prosipajući suze da ne čuje otac.

Samo ga je jednom upitala šta se dogodilo sa majkom. Suznih očiju rekao je da je stradala među stotinama ljudi u skloništu  porte Vaznesenjske crkve u rano jutro šestog aprila. Zašto je majka sama tog kobnog jutra izašla i nije i njih povela sa sobom, upitala je zbunjeno, očiju ovlaženih od strašne i bolne istine. Rekao je da ne zna, da je uvek prolećnim jutrima volela da miriše svitanje i gleda prve zrake sunca koji prirodu bude.

A sada nema više ničega. Odavno je znala da će nakon očeve smrti otići sa mansarde koja joj je kao žig u srce utisnula razdiruću tugu. Sada kreće u novi život, sa detetom koje miriše na nove dane koji će zatvoriti vrata tugama i bolu. Spustila je na vrh kofera crteže i grafitne olovke i poslednji put sa malim satenskim jastučetom za igle u ruci legla u svoj stari krevet da odsanja do jutra.

*       *       *

Sunce je već visoko odskočilo na nebu kada je poštar zakucao na vrata mansarde. Kucanje je odzvanjalo kao jeka kroz stan bez ljudi, napunjen stvarima na koje je već počela da se spušta prašina zaborava. Na kraju je ostavio pismo sa plavim omotom na pragu, ne znajući da je mlada gospođa Sara zauvek otišla u neki lepši život.

Pismo su posle par dana pronašla deca koja su najviše volela da se popnu do mansarde i trče niza stepenice dok ih neko od komšija ne otera. Izašla su na osunčanu ulicu, sela pod hlad razlistale lipe i krenula da čitaju. Posle druge rečenice digla su ruke jer je rukopis bio pun drhtavih slova koja nisu umela da pročitaju.

 

Milo moje dete,

Ni sama ne mogu da verujem da sam smogla snage da ti napišem ovo pismo. Ni sama ne znam kako ćeš se osećati dok ga budeš čitala. Plašim se već sad dok ga pišem. Plašim se još više sa svakom rečenicom koju budeš čitala. Ali, morala sam da ga napišem, pa šta mi život dalje nanese, neka bude.

Bojim se da ga nećeš čitati do kraja kad budeš shvatila da ga ja, tvoja majka, pišem. Ali ja te molim da to ipak učiniš. Nadam se da hoćeš jer si moje dobro dete, koje ja nikada nisam zaboravila. I jer ti dugujem istinu koju kao težak kamen nosim na svom srcu.

Da, živa sam, nisam stradala onog stravičnog aprilskog jutra, kako znam da svi misle. Nisam, samo sam otišla sa čovekom koga sam ceo život volela. Molim te da čitaš dalje, da ne odustaneš, da me razumeš i da mi oprostiš. Bar pokušaj. Koliko god istina bila bolna, ja ću pokušati da ti je kažem.

Oprosti, ali nikada nisam volela tvoga oca, pošla sam za njega jer sam morala, jer su tako od mene tražili, ali Davida nisam mogla da zaboravim. Čak ni kada sam dobila tebe, svoju malu princezu i sreću koja mi je obasjala život. Tvoj otac je bio dobar čovek, ali moje srce nije moglo da ga pusti u svoje zavijutke. Bilo je zauvek ispunjeno nekim drugim.

Kada je tuga počela da preliva moje srce, izlazila sam svako jutro u svitanje, da na vlažnoj beogradskoj kaldrmi ugledam Davida kako žuri ka svojoj radnji. Taj kratki pogled krišom na mladog trgovca sa najlepšim crnim očima na svetu mi je davao snage da se vratim kući, svom detetu koje traži moje naručje i čoveku koji s blagošću i setom pokušava da otkrije bezbrojne tajne mojih očiju.

Jednog jutra David me je spazio. Uhvatio me je za ruku i rekao da će naši životi imati smisla samo ako ih spojimo u jedno. Ja sam se branila, kidala, danima premišljala i na kraju prelomila – da zauvek odem sa njim u neka nova lepša svitanja.

Nikada te ne bih ostavila. Želela sam da se vratim  po tebe i povedem sa sobom čim nađem način da sa nama budeš srećna i imaš sve što ti je potrebno. Ali sudbina je imala drugačiji plan. To opako svitanje 6. aprila 1941. bilo je pogrešno jutro za bekstvo. Za nekoga jeste, za mene, tek sada znam, nije. Iskrala sam se još pre svanuća i sa Davidom otišla iz grada koji je spavao i u mirisnoj noći ranog proleća poslednji put videla Beograd.

A onda je krenuo užas. Danima nisam znala ništa o vama. Iz Beograda su stizale strašne vesti, da više nikoga u njemu nema živog. Očajavala sam i tražila da se vratimo, ali sam znala da to nikome neće pomoći. David je bio uporan, a ja nisam želela da odem. Tek kada sam dobila prve vesti, on me je poveo dalje, tek kad sam saznala da ste oboje odvedeni u smrt. Tek tada sam kao senka, zgažene duše izranavljene tugama i optužujućim mislima, stravičnim snovima i ugašenim nadanjima pristala da krenem na dalek put. Polovine se ni ne sećam od groznice koja mi je kidala telo i dušu. Postala sam svesna tek kada sam na velikom brodu prepoznala spoj pruge mora i neba i saznala da me nosi u Ameriku, jedino mesto na kome mogu sačuvati svoj život.

Ovde smo David i ja napravili svoje malo carstvo, od mog šića i njegovog poslovnog dara stvorili smo sve što nam je potrebno. Samo naizgled. Sami smo, a u mojoj duši je samoća još veća jer sam celu jednu njenu polovinu zauvek ostavila na vlažnoj kaldrmi nesrećnoga grada. A onda sam pre mesec dana od jedne gospođe koja često ide u Jugoslaviju saznala da je posetila stare prijatelje u kući na čijem se poslednjem spratu nalazio naš mali stan  pun sunca. Ona mi je rekla za trudnicu s mansarde koja je postala kreator mode i pravi najlepše haljine koje obožavaju Beograđanke.

Kada sam to saznala, duša mi je uzdrhtala od neke nemerljive radosti koja je pretila da je rasprsne. Poželela sam odmah da se vratim kući svojoj princezi koja i dalje sedi u svojoj čarobnoj kuli nad krovovima, da zagrlim svoju kćer za koju sam mislila da više nije živa. A onda sam se uplašila šta ćeš misliti o meni. Danima samo o tome mislim i noćima te kroz suze sanjam. I priznajem da sam pomalo sebična, nadajući se da ćeš sada, kada ćeš i sama postati majka, možda moći da mi oprostiš jer shvataš šta znači voleti ljubavlju koja nema granica.

Molim te, piši mi. Samo jednu reč i ja ću doći.

Voli te zauvek tvoja majka Hana

 

Pismo sa plavim omotom danima je ležalo pod stepeništem zgrade, tamo gde su ga deca bacila kada su krenula u neku novu igru. A jedne noći, kada se nad Beogradom stuštio jak letnji pljusak, kiša je zauvek sprala mastilo drhtavih slova napisanih na sasvim drugom kraju sveta. Tako je malo satensko jastuče za igle zauvek ostalo jedina stvar koju su iste ruke milovale u beogradskim toplim sumracima.

 

 

 

 

2

Popsugar Reading Challenge 2018: Magija Harija Potera

hp

U ovogodišnjem književnom izazovu, čije zadatke polako ali sigurno ispunjavam, pojavio se onaj koji traži dečiji klasik koji nisam pročitala. Budući da se Hari Poter pojavio isuviše kasno za moje detinjstvo, a ja iz nekog neobjašnjivog razloga izbegavala knjige sa ovakvom tematikom, napokon je došlo vreme da se upoznam za Džoanom Rouling i njenim svetski poznatim junacima.

Za ovu književnicu čuli su, verujem, skoro svi, ali za Harija Potera sigurno i oni koji ne znaju ko ga je stvorio iz svog maštovitog pera. Ne morate da pročitate nijednu od osam knjiga iz serijala, koje su napisane ne samo za decu već i za ljubitelje svih generacija, ali malog dečaka sa naočarima zaogrnutog plaštom, čarobnjaka Dambldora duge bele brade i ostalu družinu sigurno prepoznajete kad god ih ugledate na televiziji.

A nekada je i Džoana Rouling bila poput bilo koga od nas. Kako je sama u jednom od mnogobrojnih intervjua ispričala, pisanje i ideja za roman pali su joj na pamet bez neke prethodne najave. Jednom je, po njenoj priči, tokom vožnje vozom od Mančestera do Londona zamislila sitnog crnokosog dečaka sa naočarima oko koga se obavijala magija. Tek tako, mašta je sve više letela u nebesa, poput malih i velikih čarobnjaka. Iste večeri je počela da piše, ali tih prvih par stranica nije joj nagoveštavalo da će stvoriti neprevaziđeno delo dečje književnosti.

hari-poter-dzoana-rouling

Džoana Rouling (izvor wikipedia.org)

Svoj prvi roman o Hariju Poteru stvarala je šest godina, a omiljeno mesto za pisanje bio je jedan edinburški pab u kome je popila nebrojene šolje kafe. Dok je pisala, živela je od socijalne pomoći, ne sluteći koliko će se sve promeniti. Kada ga je završila i krenula u potragu za izdavačima, suočila se sa pričom da je roman predug. Međutim, sve je počelo da dobija drugačiji tok kada je osmogodišnja ćerka direktora Izdavačke kuće Blumsberi pročitala rukopis i rekla da je to nešto najlepše što je ikada videla. Od tog trenutka Hari Poter počeo je da ispisuje istoriju književnosti.

Te 1997. roman je osvojio srca dece i odraslih toliko da je Džoana Rouling odmah najavila još sedam delova, svaki mračniji od prethodnog. Novac od prodaje knjiga i honorar od filmova načinio je milijarderkom, a danas je bogatija i od britanske kraljice Elizabete. Tako je dosegla zvezde i postigla ono o čemu svi pisci sanjaju – da budu i bogati i slavni za života.

hp prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 1997. godine (izvor: wikipedia.org)

I zaista, romani su osvojili svu decu sveta opisujući dogodovštine junaka pune fantazije, ali i probleme sa kojima se susreću svi njihovi vršnjaci širom planete. Svaki od osam romana opisuje po jednu školsku godinu Harija Potera i njegovih drugara u hogvortskoj školi magije. Pa nije ni čudo što je svima za srce prirasla izmišljena škola smeštena u starom škotskom zamku na obali jezera, okružena Zabranjenom šumom, zaštićena činima da nijedan normalac ne bi mogao da je vidi, do koje se dolazi čarobnim vozom Hogvorts ekspresom, koja je podeljena na četiri kuće čiji se učenici cele godine bore za bodove koji im donose pehar i u kojoj se jaše na metlama, uče najneobičniji predmeti na svetu i igra još neobičniji sport kvidič sa do detaljima izmaštanim pravilima.

hp platforma z stanice wiki

Imitacija zamišljene platforme na stvarnoj stanici Kings kros u Londonu kroz koju čarobnjaci prolaze kad idu na Hogvorts ekspres (izvor: wikipedia.org)

Pošto inače u životu nepoznato krećem da upoznajem od samog početka, tako je bilo i sa izborom knjige o ovom čuvenom malom čarobnjaku. Logično, moj izbor je bila prva iz serijala Hari Poter i kamen mudrosti, koja me je opčinila jednostavnošću stila, neiscrpnom maštom, humorom i interesantnom i dinamičnom radnjom.

hp deca avangard.rosbalt.ru

Rupert Grint kao Ron Vizli, Danijel Radklif kao Hari Poter i Ema Votson kao Hermiona Grejndžer u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: avangard.rosbalt.ru)

Nije mi bilo lako da se opredelim koji mi je lik, osim glavnog, najzanimljiviji. Da li direktor škole, najmoćniji dobri čarobnjak i Harijev zaštitnik Dambldor, glavna profesorka i starešina kuće Grifindor, stroga gospođa Mekgonagal, Harijevi odani prijatelji Ron Vizli i pametnica Hermiona Grejndžer ili naposletku glavni negativac lord Voldemor koji je Hariju Poteru od najranijeg detinjstva ispreturao život i za gorku uspomenu ostavio beleg na čelu…

hp profesori intofil.com

Alan Rikman kao profesor Snejp, Megi Smit kao profesorka Makgonagal i Ijan Hart kao profesor Kvirel u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: intofilm.com)

Ono što se meni posebno dopalo jeste maltene trilerski zaplet u kome do kraja ne znamo ko pokušava da pronađe kamen mudrosti i zloupotrebi ga, a posebno jer to čini osoba od koje se to najmanje očekuje. Da ne govorim o kulminaciji koju čine zadaci ne bi li Hari Poter i njegova družina spasili svet od loših čarobnjaka.

Književni kritičari su Džoanu Rouling upoređivali sa svetski čuvenim piscima i njihovim delima. Neki su smatrali da se približila Tolkinovom Gospodaru prstenova. Neki da je bliska Klajvu Luisu, tvorcu Narnije jer u njihovim delima ne postoji stroga čitalačka granica između dece i odraslih, ali i mešanje žanrova fantastike, književnosti za mlade, školskih tema i vaspitnog „bildungs“ romana. Neki opet misle da se u njenom pisanju vidi jak uticaj Džejn Ostin, koju je Džoana Rouling od detinjstva mnogo volela, pa smatraju da im je zajedničko kritikovanje društva i pozivanje na ponovno čitanje njihovih dela jer se sa svakim narednim otkrivaju novi detalji i motivi koji su na prvi pogled nevažni a zapravo skreću pažnju i nagoveštavaju radnju. Veliki broj kritičara je autorku Harija Potera doživeo kao naslednicu Roalda Dala, autora čuvenih romana Gremlini i Čarli i fabrika čokolade, jer osim što im je im je popularnost za kratko vreme dosegla vrtoglave visine, obrađene su im slične teme – gubitak roditelja i život u neprijateljskom okruženju koji ostavlja ožiljke na duši.

Recenzenti su posebno obratili pažnju na njen opis Hogvortsa, škole magije, koji je crpio inspiraciju iz najlepših viktorijanskih i edvardijanskih priča u kojima se negovao duh starih internata, rivaliteta učenika koji se posebno produbljivao zahvaljujući kućama kojima su pripadali, kao i specifični likovi odbačene i napuštene dece koje prolaze kroz teške muke da bi na kraju postali junaci, harizmatične ličnosti koje pronalaze ispravan put i postaju zaštitnici slabih.

AlbusDumbledore_WB_F5_DumbledoreClosingDoors_Promo_080615_Land

Ričard Haris kao profesor Dambldor u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: pottermore.com)

Negativne kritike pojavile su se jedino u vezi sa odnosima u školi, posebno u delovima kada se sa omalovažavanjem gleda na one učenike koji nisu iz čistokrvnih čarobnjačkih porodica već su pomešani sa normalcima. Neki su u tome prepoznali rasizam i klasne razlike stvarnog sveta i savremenog društva, ali to nimalo nije umanjilo značaj i popularnost avantura Harija Potera.

hp Alnwick_Castle_-_Northumberland_-_140804

Zamak Anik u kome je sniman serijal filmova o Hariju Poteru (izvor: wikipedia.org)

Ova knjiga ekranizovana je 2001. godine, a za njom su usledili i ostali delovi. U njoj je ulogu Harija Potera odigrao Danijel Redklif i zauvek dao lik dečaka čarobnjaka koji teško da će ikada moći da bude zamišljen na drugačiji način. I sama Džoana Rouling je učestvovala u pripremama i posebna joj je želja bila da svi glumci budu Britanci. Koliko je prvi deo bio uspešan, pokazuje to što je zaradio skoro milion dolara i imao nominacije za tri Oskara.

hp Harry_Potter_and_the_Philosopher_Stone film wiki

Plakat za film “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: wikipedia.com)

Međutim, sva mašta, humor i zanimljiva priča ne daju knjizi tako veliki značaj koliko poruke koje su u nju utkane: da najveću moć ima onaj koji može da oseti iskrenu ljubav, da i oni koji su omalovažavani i izloženi nasilju uvek negde imaju one koji mogu i žele da im pruže nežnost i pažnju, da iskreno prijateljstvo nema cenu i da kada nešto snažno želimo, to i možemo da ostvarimo ako se dovoljno trudimo. A upravo su to vrednosti na kojima bi današnje generacije trebalo da se vaspitavaju.

hp kraj denofgeek.com

izvor: denofgeek.com

 

 

2

Koraci pred svitanje

fenjer

Dok kao mračna mastiljava senka puzi noć, odjekuju koraci teški i spori. Po vlažnim pločnicima u kojima se mutno ogledaju mrlje svetlosti fenjera, korača jedna prilika, zaogrnuta velikim tamnim kaputom sa kapom navučenom na oči.

Tek poneki mrmljavi glas ugušen u oznojenom vratu prodavačice ljubavi zamakne za ćošak i nestane u tamnim dubinama prljavih uličica. Zaobiđu ga u pijanom zagrljaju da nekako izbegnu dugačku motku koju na ramenu nosi i kojom čeka svitanje da pogasi svetiljke koji tiho pucketaju.

Kako prođu ovi bez ljubavi ogoljeni ljubavnici, fenjerdžija ostane sam sa svojim mislima teškim poput mraka koji plazi svoj taman jezik sa crnih krovova. Ostane sam, pa poželi da opet naiđe bar neko da mu otrgne srce od tihe strave koja šapuće u glavi.

– Ista ovakva noć, baš ista ovakva noć… – mrmlja u svom od straha sleđenom drhtavom dahu.

Iz srca se otrgne ona davna čežnja, zapretana na dnu, gde joj je i mesto, gde najmanje boli. I opet je zatrpa ledena bol, koju, i da hoće, iz sećanja ne može da izbriše. Ona koja se kao đavo iskeženim zubima nasmejala nadi da će mu život doneti radost.

Da, baš ista noć, hladna, bez meseca, svila se onomad oko njegovog srca koje je čekalo da mu jutro podari sina, jakog, grlatog, od čijeg će se plača oriti cela kuća i zvečati prozori u plavetnom svitanju. Koji će ga dočekati na njenim grudima, na kojima je i on prvi put spuštao glavu.

I uvek tako misli odu, razveju tamu i raspu one sunčane dane rane mladosti u kojima je uz šum reke gledao u njene tamne razigrane oči. I prvi put snevao o velikoj sreći u kojoj sve cveta i donosi samo ljubav i mirisne snove sa vetrovima preko ravnice.

I sve je izgledalo da će tako i biti. Kao i one svetle noći u kojoj je zaspala na njegovoj ruci dok joj je venčić spao sa vrane kose. A on je gledao kako sneva, drhtavih kapaka pod kojima blista najlepše sunce njegovog života.

– Sve odnese ona noć, ista kao ova, tamna noć… – preseče mu šapat sećanje.

Hodao je tada te mračne, zbog iščekivanja svoje najveće sreće preduge i spore noći i sretao kikotave prilike koje se kao utvare pojave pa izgube pod mutnom svetlošću fenjera. Čekao je tu prvu plavu prugu koja se zalepi na krovove pa ih čini sve svetlijim i oštrijim. Čekao i dočekao pa u pepeljastom jutru, nakon poslednje ugašene svetiljke, lakog koraka od ustreptalog srca preleteo tvrdu zamrznutu ravnicu da što pre stigne do male kuće na kraju grada.

Tišina koja ga je dočekala u dvorištu na tren mu je hladno takla srce, ali nije se osvrnuo. Žurnim koracima uronio je u tamu kuće i neku beskrajnu studen koja se uvukla u zidove, tavanicu i onaj veliki krevet na kome je bela poput jastuka zauvek usnula njegova žena. Majka, glave uvijene u maramu crnu kao noć koja je progutala njegovu nadu, pustila ga je da priđe u smrti spokojnom telu. I poljubi bezbojne kapke pod kojim se ugasilo najlepše sunce njegovog života. Do nje je ležao mali, u grubo sukno uvijen zavežljaj i punio ga stravom koja mu je kao ledena zmija gmizala niz oznojena leđa.

– Ista ovakva noć – zadrhta u sumaglici koja se spuštala pred svitanje. Koraci mu postaše još teži, kao lepljivi za klizave pločnike.

Koliko je ovakvih noći probdeo nakon svoje nesreće, na stotine. U treperavoj plinskoj svetlosti tražio je sunčane dane u kojima je nekada bio srećan, ali je nalazio samo obrise dva sanduka, jednog velikog i jednog malog, koje je pokopao onog od strave izobličenog jutra i u ledenu zemlju spustio dva stvrdnuta tela. Naslanjao bi se tada u mračnu senku kamenih zgrada da pobegne od sebe, ravnodušan na sve osim na tugu i jezovitu osamu koja je kucala sljubljena uz njegovo srce. Ponekad bi mu prišle lepotice noći i spuštale meke ruke na njegov grub kaput, a on bi ih odgurnuo uz škrgut zubima čvrsto verujući da se više nikada njegovo telo neće zaplesti u ta plamena strastvena mora.

Prolazile su godine a on je u svojim turobnim noćima naučio kako da slaže tugu tupo i bez nade. Naučio je da živi sa tim tamnim oblakom u sebi i steže svoje okorelo srce. A kada bi um pretio da će se raspući od pukotina bolne patnje, sedeo bi uz vetrove uzdahe kraj reke otežale od gomile leda i gledao kako tek ponekad bljesne, pa potamni i odvalja se dalje. Kao i njegova sreća.

Jednog jutra, kada ga je mlaka rana jesen umesto sivoj kući, u kojoj je još samo tiho venula njegova majka, ponela ka reci, stao je na obalu i gledao lađu koja je sekla talase. Na pristaništu je bilo mnogo sveta, žamor je oživljavao njegova od neprospavane noći otupela čula. A onda se pojavila ona.

Svojom malom nogom pažljivo je birala mesto kojim je silazila niz drveni most koji se ljuljuškao uz privezano uže do obale, noseći tamnu kožnu torbu usijanu od mnogobrojnih putovanja. Svetle kose bila je splela u nisku pletenicu sakrivenu pod maramom boje meda koja joj je pokrivala ramena. Oči su blistale kao nabrani tamni talasi reke koja se mreškala pod jesenjim suncem.

– Kako je bila lepa – osmehnu se sam sebi u noći dok mu neki čudan dodir tople nade popusti stisak strepnje oko srca. I plamičak u fenjeru zatrepta kao da se i sam razgaljuje od tih sećanja.

Iznenadivši sam sebe, prišao joj je i ponudio pomoć. Pogledale su ga njene iznenađene oči boje dubokih virova i u njegovom posle mnogo vremena uzburkanom srcu koje je silovito zatutnjalo unele blistav sunčev zrak. Muški odvažno poneo je sav prtljag koji je nosio i njen ostareli pogureni otac.

Od tog trena noći su opet bile svetle, fenjeri su blistali kao najveći svećnjaci iza gospodskih prozora koje je gledao u jesenjim večerima. Više se nije pitao kako izgleda spokojan san iza tih teških brokatnih zavesa dok on po prljavim slivnicima prebrojava kapi koje žubore kao i njegova postojana razdiruća tuga.

U toj jeseni, kada je sve niže sunce zlatilo prirodu pred umiranje, meki zraci su sa tihim spokojem počeli da prodiru u njegovo srce. I ono se razgrevalo, obojeno nekom čudnom vatrom, poput odblesaka žutih, crvenih i smeđih listova kroz čije se žilice rasipala svetlost.

Spustio je jednog dana na zemlju koja je mirisala na opalo lišće i ono iskonsko što čoveku uzima ali i daje i osetio kako nestaje u njenim zamagljenim očima. Gledao je kako joj grudi drhte pod tankom košuljom koja samo što se ne raspukne poput prezrelog kestena i vruće telo privija uz njegovo. Osetio je samo rezak dah plamenog vetra koji je nosio vihore u njegovoj glavi i više se ničega nije sećao, samo njenog slatkog uzdrhtalog daha.

Prenu ga neki topli val koji mu je šaputao da ova noć neće biti kao ona stara. Da će u ovom jutru prigrliti sina. Odgurnu tu misao uz pritajeni sujeverni strah i nastavi da mrmlja

– Ista ovakva noć…

Poboja se jutra, svitanja i onog što će ga dočekati u maloj kući na kraju grada. Požele da noć nikada ne prestane i ostavi ga u ovim strepnjama iza kojih se skrivala iznurena nada. Ali priroda nehajno obrnu svoj krug i na istoku se pomoli bleda pruga.

Korak po korak nastavi od svetiljke do svetiljke, da voštanim fitiljem na dugačkoj motki utrne njihovu svetlost. I sa svakim nestalim plamičkom ugasi po jednu svoju drhtavu nadu.

Kad ugasi i poslednji fenjer na kraju popločanih ulica, okrenu se ka još tamnoj ravnici iza koje se razlivala sve svetlija traka i donosila zoru u njegove oči. Teškim koracima u mutno praskozorje pođe ka svojoj maloj kući.

Korak po korak, složno uz bat zalupalog srca pređe preko uzorane tvrde zemlje i u obzorju pogleda obrise visokih topola čije su se gole grane preplitale kao tanke ruke koje se krše u svom bolu. U sve jačim prozracima sunca ukaza mu se i kuća.

I odjednom, kao kroz neki čudan trzaj duše, ponese ga nenadani talas ohrabrenja pa požuri u vlažnu izmaglicu dvorišta i preko, od mahovine zelenih, napuklih ploča. Dok se jutarnje sunce razbuktavalo kao požar, iz kuće se začu plač, jak, grlat, od koga se zaori cela ravnica i uz suze koje mu navreše zazveča njegovo ponosno očinsko srce.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

2

Da se zamisliš

stop-cenzuri

Poštovani prijatelji, zato što me je naš čuveni »novinar i književni kritičar« Olja Ristić izbacila iz grupe Čitalište lepote i SLOBODE, obaveštavam vas da ćete moje tekstove ubuduće i dalje moći da čitate na blogerskim grupama u kojima nema jednoumlja i ličnog animoziteta prema autorima tekstova. Moj savet blogerima i onima koji će to tek postati je da pažljivo biraju grupe i izaberu one u kojima se ceni kvalitet napisanog a ne one u kojima sve zavisi od hira administratora jer možete proći kao ja. Hvala svima koji mi pružate podršku ❤

4

Verenički prsten

ring-441783_960_720

Svako popodne nalazili bismo se moj momak i ja na ćošku Hilandarske i Đure Daničića, kod brazilske rezidencije, i pao bi poljubac. Poljubili bismo se i kad bismo tu tokom šetnje opet prolazili, bez nekog posebnog razloga, ali najviše kad smo se razilazili, tada poduže, sve dok nas čangrljanje nekih šerpi i lonaca iza prozora u suterenu vile sa brazilskom zastavom ne bi opomenulo da oko nas postoji i ostatak sveta. Smejuljili bismo se tada i razmišljali da li idemo na živce oznojenim kuvaricama.

A onda je došlo vreme da se sačekivanja, dopraćanja i ispraćanja završe, da pređemo na novi nivo, po gradu šetamo zajedno ruku pod ruku i vraćamo se u jednu, našu kuću. Razumete, došlo je vreme da se traži verenički prsten, sve po redu, jelte.

I ne, nemojte misliti da je bilo kao u američkim filmovima, da me iznenađivao skrivajući prsten u čaši šampanjca ili ga stavljao na moju ruku kad se najmanje nadam. Ne, kod nas je sve išlo zajednički, pa i biranje prstena.

Logično, kao i uvek oko svega u životu, naišli smo na večito isti problem – za moje majušne prste trebalo je naći prsten dečjeg formata. Dobro, to je i moglo da se reši sužavanjem, ali i ukus je bio u pitanju. Zato smo se jednog dana naoružali strpljenjem da pronađemo onaj koji će meni prirasti za srce, jer, računali smo, verenički prsten je za zauvek.

Nije baš najslavnije krenulo. Ispostavilo se da sam izbirljivija nego što bi se na prvi pogled reklo, a ni mom budućem vereniku ništa posebno nije zapalo za oko da bi mogao da me vuče i ubeđuje.

Šetajući po gradu, u Kolarčevoj ulici ukazala se velika zlatara, pa smo pomislili da i u nju uđemo da pogledamo šta ima. Ne može da škodi, mislili smo.

Unutra mrak i prijatna hladovina. Uza zid male niše sa nakitom osvetljenim sa po jednom lampom, pa kad priđete, imate utisak kao da je svaki komad poseban i jedinstven u svojoj lepoti. Prilazi nam tiho prodavac, pravi gospodin u elegantnom odelu, prijatnog glasa i ljubaznog osmeha. Pita da li bismo nešto želeli da pogledamo. Iza njega sve diskretno posmatra čuvar. Sem nas nema nikoga u radnji, pa smo u centru pažnje.

Ja zagledam komade nakita koji svetlucaju pod veštačkim svetlom. A onda mi srce odjednom, bez nekog meni znanog razloga, zakuca brže. U samom ćošku, na ljubičastom plišu, pod prelivom neobične svetlosti, sa odbleskom od koga moram da trepnem, leži prsten sa sjajnim kamenom. Kao opčinjena gledam u njega i krivim glavu, kao pas kad ugleda nešto za njega potpuno novo i neobično.

– Smem li da probam ovaj prsten? – pitam gospodina prodavca.

– Naravno – ljubazno će on.

Skida ga sa ljubičastog plišanog jastučeta i stavlja na moj prst. Mali prsten, taman za mene, jedini koji sam tog dana probala a da mi nije landarao. I nikako tanak, već pun, hladan oko mog prsta da bi se začas zgrejao na mojoj koži.

A kamen! Krupan grumen koji svetli, sija jebote kô sunce u ljubičastim i zelenim odsjajima. Gledam ga kao da mi je mala zvezda sletela na ruku. Greje se na mom prstu i kao da srasta s njim.

– Bože, koliko je lep – tiho kažem dok mi se gospodin prodavac osmehuje i ćutke odobrava. I znam da je dijamant, iako mi niko ništa nije rekao. Iako dijamant prvi put vidim u životu ovako uživo, iako ga nikada pre toga nisam stavila na ruku. Ne znam kako, ali jednostavno znam.

Držim ga na ruci i dalje, i razgledam sa svih strana dok me greje njegova toplina. Čujem mog budućeg verenika kako se raspituje kod gospodina prodavca za cenu i njega kako mu ljubazno odgovara. Nimalo se ne postavljajući nadmeno ni podsmešljivo naspram dva poluklošara koja su u starkama nabasala na Maestro juvelirs i Izrael dajmond centar. Skidam prsten sa čudnim treperenjem u telu, kao da se odvajam od nečeg namenjenog meni, sa svojom toplinom koju mu bar nakratko ostavljam na sjajnom zlatu. Gospodin prodavac nas ljubazno ispraća i ja se još jednom tugaljivo osvrćem na svetlo koje blista na ljubičastom jastučetu.

Izlazimo u sunčan majski dan, na beogradsku vrevu, tako drugačiju od one hladovite tame u kojoj sijaju male zvezde. Al‘ jedna kao da mi je otkinula parčence srca. Zato ćutim neveselo.

– Pa jel‘ ti se mnogo sviđa? – pita me moj budući verenik

– Mnogo – tiho kažem. – Kao da je nekako za mene napravljen, tako mali i prelep.

– Pa znaš, kaže prodavac da košta deset hiljada. Nije mnogo. Pa i dva čeka mogu da ispišem ako hoćeš brzo da ga uzmemo, da ne čekam platu.

– Koja, bre, dva čeka? – gledam ga zbunjeno.

– Pa dva po pet… – sad je i on zbunjen.

– Jesi šlogiran ti? Deset hiljada! Deset hiljada EVRA, gospodine!!!

– Kojih bre evra?! Deset im hiljada majki jebem! – poče da prostači budući verenik.

– Pa šta si ti mislio?! Dijamant je ono, bre, dijamant! Misliš da bih ja ovde gutala suze bez veze? Pa zaljubila sam se bre na prvi i poslednji pogled. Neću valjda zbog nekih cirkona da budem u bedaku…

 

Epilog

 

Mesec dana kasnije moj budući muž me zaprosio ispred brazilske rezidencije. Čim smo se našli, malo je kleknuo i izvadio maleni prsten od zlatom ispletenog cveta. Najlepši prsteničić na svetu. Ne zato što nam je želja bila da idemo u Brazil niti nešto slično, već, rekao je, samo zato što smo se najviše ljubili na ćošku Hilandarske i Đure Daničića. Ako su nas gledale, oznojene kuvarice mora da su zasuzile, a mi smo nastavili dalje, da proslavimo.

Negde otprilike u isto vreme radnja Izrael dajmond centar je opljačkana i iz nje je odnesen nakit u vrednosti od tri miliona evra. Počinioci su uhvaćeni, ali sve ono što su odneli nikada nije pronađeno. Ne znam da li je tu bio i mali dijamantski prsten ljubičasto-zelenog sjaja, ali njegovu toplinu i dan-danas osećam na mestu onog otkinutog parčenceta srca.