4

Kada padne prvi sneg

83930920_10221961804260280_4858780589387415552_n

Podigla je pogled ka prvim pahuljama koje su počele stidljivo da se rasipaju nad njujorškim Central parkom. Privuče uza sebe svog mrkog psića i reče mu tiho:
„Pipo, pada prvi sneg, vidiš?“
Sitno kevtanje prekri večernju tišinu kraj uspavanog jezerceta pa se pretvori u piskutavi lavež kada se u daljini pojavi obris bele kočije sa upregnutim konjem koji je uvek oprezno rzao kad god bi se Pipo nervozno osvrtao na njega. Da li od sitne pahulje ili od misli na daleke ravnice koje su joj se poput lopova vešto i neprimetno uvlačile u srce, tek jedna suza zaiskri pod dugim trepavicama.
Požurila je u svoj veliki stan u Istočnoj 64. ulici sa čijih prozora se pružao pogled na celu „Veliku jabuku“. Sneg je sve jače padao i stvarao čarobne kovitlace čiji se početak skrivao negde u dubini neba koje je podsećalo na jednu ogromnu razlivenu fleku mastila.
Okrenu se oko sebe i pogleda sav luksuz svog stana i beskrajne redove knjiga kako se tiskaju na policama koje su prekrivale zid od poda do plafona. Pomilova Pipa koji se sklupčao uz prugasto jastuče na mekom plavom dvosedu i pođe ka uglu u kome je stajala crna mikro-linija, pretraži diskove, odabra jedan i nakon dugog posmatranja omota, ubaci ga i sačeka da se prostorijom razlije dobro poznati zvuk njenog detinjstva.
Kada padne prvi sneg, kada padne prvi sneg, ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola pa se sankam noć i dan…
Pustila je da joj glas Zvonka Bogdana praćen čežnjivim zvucima violine i harmonike potpuno prelije dušu i obavije onim toplim snenim dahom davnih srećnih dana. Ravnica joj se pružala na unutrašnjoj strani sklopljenih kapaka, beskrajna, srebrna od hladnoće po kojoj su kao dragulji bile poprskane pahulje koje su padale iz belog neba. Praporci na sjajno lakiranim saonicama njenog oca, umirujući bat kopita dva velika vranca i toplo ćebe kojim joj je ututkavao noge odneli su joj misli tamo daleko, preko celog jednog okeana, planina i dolina, do njenih žitnih polja i jedne kuće u kojoj i dalje spava parče njene duše.
Otrla je suze i odagnala sanjarije, meke poput posuvraćenih listova knjiga. Snovi puni daleke mirisne magle polako su se sužavali i niti misli vratiše je u njujorško zimsko veče. Tada sede za svoj radni sto sa pogledom na grad složen od miliona rasutih tačaka svetlucavih poput varnica, grad koji je sanjala u svojim detinjim toplim noćima, a koji se, uprkos njenom vrtoglavom uspehu u prestižnoj kompaniji, pokazao kao hladan i nekako tuđ, kao da se sa one druge strane okeana o njemu sasvim drugačije sneva.
Samo što sede da pregleda finansijske godišnje izveštaje, zacrvene se polje Yahoo maila na njenom laptopu. Nešto neobično joj taknu dušu i ona ga brzo otvori.
Miljo dušo, nema više našeg dobrog gospodina Vlade, preminuo je danas po podne. Dođi kući, čekaćemo te da stigneš da ga sahranimo. Tvoja Juliška
Ona oseti snažno dobovanje srca u grudima, zvuk unutrašnjeg sleđenog daha i samo stavi ruku na usta da priguši krik koji joj, učini joj se, za tren gustom tamom oboji život. Pipo podiže glavu i netremice poče da posmatra svoju gazdaricu koja se sklupčala pored njega bolno svesna da u toj tuđini nema nikoga kome bi mogla da se na ramenu isplače jer više nema oca.
U svoje ravno vojvođansko selo stigla je sa uspavanim Pipom u malom transportnom kavezu posle tri dana. Hladno jutro nad skorenom uspavanom zemljom dočekalo je nakostrešenim vetrom punim vlage i ledenih iglica, istim onim koji nosi miris zime bez snega. Pospana od dugih letova i zamrznutog pogleda na belinu oblaka nad smrtnicima koji se daleko dole bore za svoj kratak treptaj života, osećala je samo tihu iznemoglost koja joj je umrtvila dušu. Tetka Juliška, ta stara dobra žena, koja je već decenijama bila domaćica njihove kuće i Miljin jedini ženski skut otkad je rano ostala bez majke, dočekala je u suzama.
Kuća je bila tako sablasno pusta, ogoljene tišine i uspomena izbledelih zbog odlaska oca koji je svojim vedrim očima i glasom svemu davao toplinu i spokoj. Ona uđe u biblioteku, čiji je miris starih knjiga i u teškim zavesama upletena aroma očeve lule zapahnuše, stegnuvši joj srce toliko jako da je pomislila da više nikada neće moći da nastavi da živi bez njegovog glasa i nežnog osmeha. Na njegovoj fotelji uredno je stajalo sklopljeno ćebe i na njemu stari novogodišnji ukras za jelku koji je jedne zime sama napravila od belih žičica  – velika bela pahulja. Uze je u ruku i pogleda očima zamućenim od suza pa sede na očevo mesto i sklupča se poželevši da bar na tren čvrsto zatvori oči, potisne svaku misao i oseti miris njegovog zagrljaja.
Juliška lagano uđe u sobu.
„Tu pahulju je gospodin Vlada držao svaki dan u rukama. Čekao je da dođeš na Svetog Nikolu, govorio je da ćeš stići taman kad padne prvi sneg. Brojao je dane do tvog dolaska i snega, ali on ove godine nijednom nije pao, čak ni na Božić. Govorio je da mu jedino ta stara pahulja daje nadu da ćeš doći. Siroma’ naš gospodin Vlada…“
Ovo pade kao žeravica na Miljinu dušu. Ona, očiju nepomičnih od sopstvene greške, samo steže pahulju na svoje srce u čije su zavoje ove reči zalazile i tonule dok je ne razapnu od krivice i tuge. I zamrze onaj ogromni grad na drugom kraju sveta, svoj luksuzni stan i uspeh u prestižnoj svetskoj kompaniji. Ceo život sli se u tu toplu sobu usred ledenim vetrom šibane stvrdnute ravnice i pahulju koja ju je svojom hladnom belinom nemo i osuđujuće posmatrala.
Na sahrani gospodina Vlade Bađinskog okupilo se mnogo ljudi. Vetar je ledio suze i otežavao grobarima da iskopaju zaleđenu zemlju. Komađe je okruživalo raku i čekalo da se zauvek stropošta na sanduk i zatvori pogled ka nebu. Milja je stajala i nikada nije bila svesnija bolne istine da je ostala sama na svetu. Bez poslednjeg oslonca u životu, bez porodice, bez prijatelja u dalekoj tuđini. Jedino parče duše koje je blistalo od lepote upravo su spuštali u bezdan smrti.
Kada se sve završilo, ljudi počeše da se razilaze. Juliška požuri da isprati pokojnikove prijatelje i ostavi svoju mladu gazdaricu da se poslednji put oprosti od oca. Milja je stajala kod groba i od suza razvodnjenim plavim očima zamagljeno gledala nekud daleko, ka mestu gde su se sive ruke drveća i crna zemlja spajali sa nemilosrdno bezbojnim nebom. Odjednom oseti na licu neki čudan lagan ubod. Pogleda nagore i spazi pahulje. Prvi sneg.
Nešto u umu joj se rasprsnu i potrese je do dna srca pa zaplaka još jače dok joj je mraz štipao mokre obraze.
„Zakasnili smo“, reče u nebo prvom snegu. „I ti i ja.“
Pa se okrete i teškim korakom krenu u narastajući kovitlac snega i života.

0

U noći punog meseca

woman-66466_960_720

U toplom sutonu, kada sve što živi odahne od sunca koje žeže i prži, zamiriše Dunav u svom zavijutku i upija u sebe poslednje tragove svetlosti koja se na njegovim sprudovima presijava poput razbijenih komadića ogledala. I dok se on uspavljuje u svom laganom šumu, nad njim se pale svetla grada koja u jari koja se izvija nad vrelim asfaltom drhte poput leptirovih krila. U jednom od tih žutim premazom obojenih prozora sedi žena očiju nabubrelih od suza.

Nežno savijeno telo kao da se celo sakupilo u njen pogled, nepomičan, dubok, zagledan u sopstvenu daljinu, u pučinu svoje duše. A još tog jutra život je izgledao blistav i šaren i napajao se na njenoj beskrajnoj sreći, tog jutra kada je saznala da će postati majka.

Poželela je da svoju radost koja je kao plima prelivala svaki damar njenog tela, usplamtelog od dugo željene vesti, odmah podeli sa onim koji je zajedno sa njom čeka, ali je odlučila da bude strpljiva i prošapuće mu je u naručju, duše uz dušu, kako i dolikuje njihovoj ljubavi i sreći koja se kao najlepše svitanje pomalja iza horizonta života koji ih čeka.

Gledala je svoje lice u odrazu ogledala i oči kao da su bile drugačije. Ono sivkasto zelenilo posuto crnim tačkicama kao injem dobilo je neki čudan sjaj blagosti i unutrašnjeg sjaja koji nose samo one žene koje su svoj život nastavile u malom biću koje nose ispod srca. Smeškala se samoj sebi i zamišljala kako će na njegovom licu konačno dočekati osmeh olakšanja, koji posle toliko dugih godina tuge konačno zaslužuje.

A nikada nije mogla ni da sanja da će zavoleti čoveka koji pripada drugoj ženi, da će poći za njim u trenu kada joj otvara dušu u dubokoj patnji zbog života koji deli sa onom koju ne voli i od koje želi zauvek da ode. I sama se čudila sopstvenoj bolećivosti i toplini saosećanja koja bi je zapljuskivala uvek kada bi slušala o turobnim danima u toj hladnoj kući u koju ni sunce nije stizalo već se samo cedilo kroz večito spuštene šalone, taj otužan dah nesrećnog života zalepljenog po obrisima modernog nameštaja, tu pepeljastu izmaglicu njegove samoće uz ledeni prah nikada ostvarene bliskosti sa sopstvenom suprugom.

Tog popodneva dočekala ga je sa prikrivenom radošću koja je pretila da pocepa njenu dušu i raspukne se u sve boje sveta. Nije je primetio jer su mu oči lutale po sopstvenim prstima koji su u nekom čudnom nemiru dobovali po akten-tašni, koju je kao retko kada čvrsto stezao na svom krilu. „Imam nešto da ti kažem“, rekao je upola glasa. „Imam i ja tebi“, provalilo je iz nje jer nije više mogla da čeka. „Prvo ja, molim te“, prekinuo je i nečim hladnim dotakao njeno pregrejano srce. „Žena mi je trudna. Izvini, to menja sve.“

Pogledala ga je ne shvatajući šta govori. „Kako trudna?“, začula je sebe kako postavlja izlišno pitanje iz neke opasne daljine koja preti da je proguta i ispljune kao sažvakano parče otpatka koji nikome nije potreban. Oči koje je krio dale su joj sve odgovore. Ustao je i krenuo ka vratima pa zastao. „Natalija, izvini, nisam hteo da ovako ispadne. Ali razumi me, ne mogu da je ostavim sada kada ćemo dobiti dete.“ Gledala ga je ukočeno, dok joj je kratak dah sapinjao grudi. „Ti si htela nešto da mi kažeš. Je l’ važno?“ „Ne, nije važno, samo idi“, poslednjim trzajem snage izgovorila je reči običnim glasom i okrenula se ka prozoru.

Kada je bat koraka nestao, sela je na okvir i sklupčala se kao kada je bila dete koje sanjari gledajući Dunav i čeka da joj se ispune snovi, razigrani poput vetra koji bi mahao bledim zavesama i stvarao senku na tepihu boje reke praveći po njemu obris poput galeba na njenoj modrini. Sada su svi bili razvejani, razbijeni, rasparčani a provalija tuge i nadolazeće samoće razjapljivala je svoju stravičnu čeljust spremnu da ublaži neutoljivu žeđ prinevši usne izvorima njenog očaja. Gledala je u dubinu pod sobom, te spratove koji su se spuštali sve niže i niže i osećala kako je vuku, kako se u njoj sve gasi, ostaje samo mutna svetlost a sito vremena polako prosejava njen život i nosi ga svom kraju. Zadrhtala je od tihe jeze i zagnjurila glavu u sopstvena kolena prolivajući beskrajna mora suza.

Ni sama nije znala koliko je vremena prošlo dok nije ponovo podigla lice, osetivši samo da je obavila tama, duboka i nepomična, kojoj nema izlaza ni roka trajanja. Pogaženi snovi, laži u koje je poverovala, samoća koja joj se smešila svojim iskrivljenim licem, podrugljiva igra sudbine, sve se sapelo u jedan veliki kamen pritiskajući joj srce koje je uporno bežalo stiskajući se uz rebra.

A onda odjednom oseti kako joj nešto miluje i obasjava zatvorene kapke. Ona otvori oči i ugleda ogromni mesec kako se vere po nebu koje je blistalo od njegove raskošne svetlosti i na milione sićušnih zvezda koje su se meškoljile u svojim jatima. Ona oseti kao da taj mekani sjaj prosipa blagoslov na njeno sklupčano telo. Tada se ispravi i opusti svoj stomak u kome se rađao novi život. Jednu ruku ispruži ka svetlosti kao da želi da uhvati pramičak te milosti, a drugu položi na mesto svoje tajne. „Pored tebe nikada neću biti sama“, reče glasom mirnim poput vedre i čiste noći punog meseca pa se spusti sa prozora i leže u krevet da sanja o plavoj glavici koja će biti njena večna sreća.

4

Poslednja karta za brod „Niš“

ludolf_bakhuizen_-_ships_running_aground_in_a_storm_-_wga01131

Ludolf Bakhazen, Brodovi u oluji

Snažan vihor potrese staklo na prozoru kraj tamnocrvene fotelje na kojoj je zadremala. Trže je hladan dah taknuvši joj u srce koje opet preskoči jedan otkucaj, kao stari časovnik čiji od rđe nagrižen mehanizam više ne možeš ni podmazati. Dok su se oblaci pepeljastih tonova gomilali od Zemuna, ona steže neki izgužvani komad papira i potrese je još jedan vihor, onaj spleten od davnih sećanja sa kojima je u poslednje vreme drugovala uvek kad oseti po jednu prikradajuću pauzu u svojim damarima.

…Isti jedan ovakav dan pre punih pedeset godina, septembarski nežan i mek, dan zrelog leta polegao po krovovima koji kao da se polako, uz tanani bol oprašta od leta. Njena svilena haljina ispod mantila puna ustalasane topline i šešir koji krije ustreptale misli od svega što je čeka. U ruci tašna sa spremljenom krštenicom i pismo:

Dođi na pristanište, kod broda „Niš“. Polazimo u pola 2, kartu sam ti ostavio na blagajni. Uzmi je i uđi, čekam te za stolom u brodskom salonu. A onda samo nas dvoje zauvek.

                                                                                                                                   S.

Požurila je iz dvorišta punog malih stanova i bašta koje su već mirisale na jesen i vlažnu zemlju. Na ulici natrča na kasapskog radnika nakrivljenog kačketa i šeretskog osmeha i ustuknu zaobilazeći ga. On se okrete za njom i nasmeja, a ona suspregnu neki tihi trzaj u dnu duše i odluči da zaboravi sve očeve pohvale koje su se na njega odnosile i ubeđivanja da bi bio prava prilika za nju. Ne, pomisli, ja sam sama krojač svoje sreće. I to joj obasja lice zajedno sa vrućim zrakom sunca koje joj se uplete u kosu.

Stiskajući tašnu kao da u njoj nosi celu svoju sudbinu spuštala se kaldrmom ka pristaništu. Stići će ranije, sesti pored njega i uhvatiti ga za ruku. A na drugoj obali, zemunskoj, onoj koja se već vidi na obzorju ispod oblaka, postaće njegova žena. I više nikada neće biti nesrećna.

Na ulici koja se zmijolikom obalom pripijala uz reku upade u gužvu. Neki nervozni ljudi gurali su je, a ona se uplaši da ne izgubi tašnu pa je pripi još jače uz svoje grudi i odlučno progura među svim tim mantilima i šeširima.

Na pristaništu je dočeka još veća graja. Jedan brod je polazio načičkan nekom silnom decom koja su sa palube mahala i cičala nad mutnom rekom. Ona požuri do blagajne da uzme svoju kartu koja će je odneti u novi život. Žena je sa druge strane stakla pogleda i reče:

– Drugarice, brod „Niš“ je upravo otišao, danas nešto ranije nego inače. Ali izvolite poslednju kartu koja je ostala za Vas, možete je iskoristiti za brod „Zagreb“, koji će po podne takođe krenuti za Zemun.

Ona je pogleda u neverici, pobledela od razočaranja i oseti neku neobičnu strepnju koja joj je plazila niz leđa prateći mekotu svilene haljine. Okrenu se i pogleda ka brodu koji je sekao talase dve zagrljene reke, jedne mutne, druge plave i nešto joj se bolno razli po duši pri pomisli da je on čeka za stolom brodskog salona sam.

A onda podiže začuđene oči i vide one oblake koji su još odavno stezali nebo iznad Zemuna. Ugleda sunce kako tinja i njihove tamne obrise koji joj se učiniše krvavi. Ali ne stiže da odagna tu strašljivu misao jer joj se nenadani snažni vihor koji podiže silnu prašinu obmota oko mantila i otrže šešir. Prokapaše prve kišne kapi koje se očas sručiše poput velike vodene zavese, zamrači se nebo i tvrđava na brdu postade kao neka velika neman koja iz svojih laguma šalje neljudske krike.

Ona požuri pod nastrešnicu blagajne, ali joj se oči ukočiše kad ugleda brod koji se nasred ušća propinjao u podivljaloj reci, mučen vrtlozima i olujom sa svih strana. Vide kako pokušava da se vrati i neke silne ljude u vodi, začu krike i među njima prepozna i svoj, ugušen u stravi srca.  Potrča ka obali, ne osvrćući se na sve jače kišne kapi koje kao da su sekle njeno lice i vide svu onu decu koja su pre samo neki tren mahala kako se dave ne uspevajući da dohvate daske i grede koje su im bacali sa palube. Vide i alase koji porinuše svoje čamce ka tom paklenom grotlu i oseti kao da je neko kamenje zasu sa neba. Grad, pomisli i nagonski podiže ruku ka ogaravljenom nebu da se zaštiti. Neki čovek joj priđe i odvuče je pod nastrešnicu blagajne dok su joj raskrvavljene ruke drhtale i krišom sklapale u molitvu.

Odjednom se zapeni gusta magla, koju su krici i jauci sekli poput oštrog noža, i zakloni pogled na brod. Ona oseti kako joj se srce zalepi za rebra i napusti je dah kada se još jedan snažan nalet vetra prolomi nad rekom zajedno sa čudnim zvucima poput paklenih bubnjeva i hučanja i neka potmula strava odjeknu sa pobesnele reke. A onda tišina, ona beživotna koja miriše na smrt…

Munja koja se račvala preko celog neba zaslepi joj oči a jak grom trže iz sećanja. Onog najbolnijeg, poput oštrice noža na koje se njeno srce svaki dan iznova nabada – vest da su telo njenog nesuđenog muža izneli poslednje narednog svitanja, među još 55 stradalih, zatočenih u brodskom salonu.

Tresak vrata opomenu je da sakrije suze i staru izgužvanu kartu. U sobu nahrupi njen muž zaplićući jezikom:

– Je l’ ima nešto da se jede u ovoj kući? Kome ja iz kasapnice donosim onoliko meso? – povika iskapljujući još jedno piće kao da je kapljica na dnu čaše.

Ona se i ne osvrnu. Kao i uvek kada bi je na isti način pozdravio dolazeći kući donoseći sa sobom gust i otužan dah vinjaka. Zagleda se u oblake istrošene od kiše, spremne da njihovu koprenu rascepa sunčev zrak i umiri se hvatajući u svakom preskoku svoga srca jasniji obris očiju onog koji je i dan-danas čeka za stolom salona broda „Niš“.

 

 

4

Devet života

penz blic

Početna stanica tramvaja. Prepodnevni sati. Putnici čekaju da se vozač smilostivi i pokrene vozilo. Čim se tramvaj zatrese i krene da zavija šinama, napravi se mali metež u potrazi za mestom. Prednjače penzioneri.

 

…Samo da sednem, samo da sednem! Bolu me noge, a i ovi mladi nevaspitani kad zasednu nema da me pogledaju, sam nabiju slušalice u uši, bulje u telefon i prave se da me nema da stojim kraj njih. Uh, dobro je, sela sam. Šta se ti mrštiš, mala, zgazila sam te i neka sam, pa ja moram da sednem, mnogo me bolu noge. Uh, šta me sad čeka u Dom zdravlja, ima gužva da bude, a ja što ne volim da čekam, sva se uznemirim, moram i jedan bromazepam da popijem da se ne posvađam sa ostali pacijenti. Uh, samo da mi naiđe ona sestra na šalter, ona što sam je prošli put istresla iz gaća, da mi naiđe pa da joj opet sve kažem što mi leži na srce! Ako mi ona naiđe, i ne moram da popijem bromazepam, taman ću se dobro ispraznim i brže će mi prođe vreme… Vidi ga ovaj što se okreće kroz prozor za svako žensko, ccc, a sve opajdare gleda, ju, ju, ju… Ova sestra sa šalter bi baš bila njegov broj…

 

… Vidi, vidi ovo mlado što se razbacalo, uh što bih ja to sad pojurio. Eh, mladosti, mladosti… A kakav sam ja nekad bio, nijedna mi nije promakla. Vidi ovo obuklo suknjiče, pa ga zateglo preko dupeta i onda posle kako da ne pogledaš… Vidi onu babetinu! Pih, kad žensko omatori, što je ružno, bre… Ja bi to sve čim zanemoća u neki kamion pa u selo da ga ne gledamo u gradu. Uh, sad kad uđem u kafanu pa kad ispričam šta sam sve video po ulici, ima da propadnu! Ih, pa kad sručim vinjače pa se razgalim… Oni me zajebavaju: „Treba ti vijagra i afrička šljiva da pojuriš te mlade što za njima balaviš…“ Kome treba afrička šljiva?! Meni?! Ma ne da mi ne treba, nego sam ja, bre, kô bik jak, svaki mlađi da se postidi! A i izgledam mladoliko. Ko bi meni dao ovolike godine?! A i ne kaže naš narod džabe da bez straca nema udarca! I još se zajebavaju da si dobra prilika kad imaš redovnu penziju! I jeste, bogami, ej, kad ja pojurim… Uh, što zakoči, majku mu bezobraznu, načepih se na šipku i na ovu babetinu…

 

–  Šta je, bre, gospodine? Ti bi na mene malo da nalegneš? Sram te bilo! Ja sam poštena žena!

–  Ko, bre, na tebe da nalegne?! Pa ja da ’oću da nalegnem, ja bi nalegô na nešto mlađe, a ne na tebe tako sparušenu!

–  Ko sparušen, đubre jedno matoro?! Pa ti, bre, možeš otac da mi budeš!

–  Ha-ha-ha, to samo u tvojim snovima ja mogu otac da ti budem. More, marš, babetino!

 

… Eee, ne bi ti meni tako smeo da laješ da je moj Mijo živ, sabio bi te o patos ne bi znao kako se zoveš… Ja babetina, ja sparušena… Kakvi sve prostaci danas u ovom gradu žive, a nekad je sve gospoda ovde bila… Danas kad uđeš u tramvaj, samo gledaš ko će da te pokrade, ko će da te izdrpa… Nego sve čekam da uđe kontrola pa onda pola izađe napolje pa možeš da se raskomotiš. Ovako sve smrde, neokupani, prljavi, bezobrazni… stoka… A ja sam dama, sad kad mi stigne penzija ima šešir da kupim. Samo da me ne poboljeva ovaj kuk, bilo bi mi sve potaman… On će meni da sam ja sparušena i babetina… A nalegô na mene ceo, to mu ništa nije smetalo. A ovamo mu kao smeta, lažov i manijak… Uh, bre, opet ovaj zakoči, kao krompire da vozi! Zamalo da ovom dedi pocepam novine…

 

… Ccc, zamalo Politiku da mi izgužva ova žena! Čekaj da je ispravim… Ne možeš više ni novine u tramvaju da pročitaš kô čovek, samo se neko gura i muva. …„Kako do EU?“… Šta ima da idemo u EU?! Sa tim zlikovcima da se spajamo?! Uništili nam zemlju, pobili narod, a mi sa njima da šurujemo… Ej, Slobodane, Slobodane, je l’ vidiš ti sa neba šta nam zlikovci i dan-danas rade…? Kad te skinuše sa vlasti, kad popališe i pokraše, sve ode u božju mater… „Povećanje plata i penzija od sledećeg meseca“… I ne mora, sve ću da dam! Celu ću penziju da dam da nam bude bolje! Kad veliki čovek vodi državu, mora kaiš da se stegne, ko to ne razume, izdajnik je roda svoga! Samo u se i u svoje kljuse, to je pravi državnik! Ja mu verujem i sve ću da mu dam! I ne mora da traži! … „Đoković osvojio novi turnir“. E, ljubi ga deda, volim ga kô da je moj, zaplačem svaki put kad pobedi… E, nazdravlje, umro Aca Šurbatović… Bog da mu dušu prosti… da vidim kad je sahrana… U petak u 15 h, kremacija na Novom groblju. Moram da idem, i on je bio mojoj ženi, moram… Eh, sve moji ispisnici odoše… kako otvorim čitulje, tako mi se neki pojavi… A bezobrazni moji unuci, kažu: „Deda, čitulje u Politici su tvoj Fejsbuk.“ Daću im ja… Ček da vidim ukrštene reči… Uh, kako vozi ovaj, opet mi izgužvaše novine ove žene…

 

…Što vozi ovaj kô majmun, ko mu dade volan, samo zvrnda sa ovo zvono… Gledaj ovu što uvela ovo dete što se dere, nevaspitano to… Cvrc-cvrc… šta mi se ovo u zubi zavuklo… cvrc-cvrc… A vid majku šta se napirlitala, ne obraća pažnju na dete što je besno i bezobrazno… Vid, vid kako mu šapuće nešto, a ono sve bešnje… Ih, da si moje, par šamara bi’ ti ispljuskala, sam’ da se pušiš, odma bi’ te u red dovela. Ccc, ova današnja mladež svu mudrost na svet popila… Cvrc-cvrc… Taka mi i snajka, sam bog zna kaki rogovi nabija na onoga moga dobroga i naivnoga sina… A on, ljubi ga majka, pošten, ma prepošten, to mu najveća mana, što je mnogo dobar… a ona, aspida jedna, život mu upropastila. Sam šeta neku džukelu po parkovi, a decu kad misli da rađa, ja ne znam… Kad sam ju rekla: „Pusti džukelu, decu za ruku da vodiš, hoću unučići da šetam dok još mogu, dok još snagu imam“, lom napravila, plakala kod onu moju budalu tri dana. A on mi rekô da ju ne diram, kao osetljiva je, a ja se mešam di mi nije mesto. Ma, za nju je jedna govnjiva motka, pa da vidiš kako bi odma’ prestala osetljivost… Kuku mene, što je mene bog kaznio… U, al zakoči! A vidi ovu matoru što mi se tu podmeće…

 

–  Šta si tu stala, babo? Vidiš da ovaj koči ki lud, a ti sedi negde da te ne polomim!

–  Gospođo, niko neće da mi ustane, a sela bih ja.

– Pa di si pošla kad ne možeš da stojiš? Što u kuću ne sediš nego se muvaš po prevoz?

–  Gospođo, molim vas da me ostavite na miru. Imam devedeset godina i bar poštujte moje godine ako nećete mene.

–  U, pa ja tvoje godine neću ni da doživim. Ti si se naživela, pa nemoj ni da očekuješ od nas koji još treba da se mučimo da te sažaljevamo…

 

… Eh, prostakluka na svakom koraku. Jedino da ćutiš i ne spuštaš se na njihov nivo. A nekada je Beograd bio mesto gde si mogao mirne duše da prošetaš gradom, da ti niko ne zgazi na nogu, da muškarci pogidnu šešir u znak pozdrava, da dame uvek budu propuštane ispred sebe i poštovane gde god se pojave. Nema više takvog sveta. Jedan po jedan ode, a oni koje su takve podigli, spakovaše svoje stvari i odoše daleko… I neka su, ovo više nije njihov Beograd. A nije ni moj. Ne prepoznajem više drveće, parkove, ulice i trgove. Sve se izmenilo, blješti i šljašti, kič i malograđanština svuda caruju. Nema više one diskretne elegancije i kuća i ljudi, žena svedenih haljina na kulturnim događanjima, tihe publike u pozorištima i ljudi ozarenih osmesima na osunčanim klupama. Svuda vika, dreka, psovke i banalni vulgarni komentari. Još malo i ni mene više neće biti i sve će prekriti zaborav i prašina novog vremena. I neka, lepo reče ova „gospođa“, ja sam se bar naživela. Sigurno mnogo lepšim i kvalitetnijim životom od nje, cenim…

 

– Nema više kulture, u pravu ste, gospođo.

–  Gospodine, izvinite, baš i ja to sad mislim.

–  Da, znam, čuo sam vas kad ste pričali, doduše tiho, ali čuo sam.

–  Ah, oprostite, nisam znala da sam misli pustila iz sebe…

 

… Nema, kad čovek ostari, popušta načisto. A nije ni čudo, ceo život muljaj, guraj, radi, zaradi, vuci, tuci, pa kako da ne popustiš? A sve šloser do šlosera, evo vidi ovo sedište, ja bih ovo sasvim drugačije napravio… Ovo sad sve bofl i odma’ se polomi. Eh, nema više dobrih majsotora kô kad smo mi radili. Gledaj ove ulice, sve beton puca, gledaj trotoare, glavu da polomiš, gledaj kuće kako otpada fasada… ccc… Sve bi’ ja to otpustio i uzeo sam da radim… Nema više ništa dobro i kvalitet, ni struka nije više što je bila. Ovi današnji picopevci pojma, bre, nemaju… I niko da te pita za savet, sve oni znaju, sve će oni bolje. A pojma, bre nemaju… A kao pozavršavali neke škole…. Ma ništa bez majstora i zanata, bre… Nabili nosine u onaj kompjuter pa samo nešto kucaju i ćorave na njega, a nema ko libelu da uzme i da vidi ravno li je… Ma nema, sve to nesposobno i glupo, žutokljunci uobraženi… I ovaj pojma nema da vozi…

 

– Majstore, da nisi ti prešao na crveno sad?

 

Vozač ga samo iskosa pogleda preko ramena. …Eh, devet života da imam, i poslednji bi mi pojeli ovi penzioneri što ih vozim u ovaj moj tramvaj, pomisli. Kad starost do’vati, ne se izvuče niki. Al’ ja bogami neću to da dočekam tako, nema ovde ’leba u ovu moju kabinu. Odo’ i ja u Nemačku… A vi se ovde pobi’te, za bolje i niste…

589817_stefan-djikanovic-udara-beskucnika_ff

2

Strah sa ruba tamne šume

darkBlještavo svetlo para mu dno zenica. Obara oči ka belim sjajnim pločicama čiji se kvadrati urezuju u njegov um, do dna i onih još neotkrivenih dubina. U njima sluti neki čudan treptaj damara, snažan i sveobuhvatan, koji najviše drhti na mestu koje ga ne boli, a koje mu krati dane. Drhtaj poput jutra iz tamne šume…

…Prvo čega se seća bila je livada presvučena letom, trave visoke, povijene, išibane vetrovima i svoje bake kako se saginje i bere lekovito bilje. I odmah iza nje tamne gorostasne šume kao okvira koji natkriljuje i samo nebo i neke potmule huke koja iz nje dopire.

Kada je malo porastao, u jednoj noći kada se mesec zlobno osmehivao kroz oblake, pitao je baku šta to tako strašno iz šume riče. Rekla mu je da tamo, u najdubljim senkama, živi strašan zmaj koji bi ga zauvek odveo od nje kada bi samo nogom kročio u tamu iza livade. Odveo i ona bi opet ostala sama, bez igde ikoga. Pitao je zašto zmaj pušta svoje duboke glasove samo ponekad, a ona bi odgovarala da se po zimi i žarkom letu skriva u svojoj mračnoj jami i čeka neoprezne putnike namernike da mu sami dođu i nahrane veliki i prazan stomak. I on je verovao znajući otkud tutnjava kad se otope snegovi i sve zaliju jesenje kiše.

Sve je krenulo nizbrdo kad je pošao u školu, onu daleku, na drugom brdu, do koga se moralo preći preko strmog prevoja i beskrajnih pašnjaka. Sa ostalom decom, koja bi, jedno po jedno, prilazila grupi đaka pešaka. Već prvog dana zagledao se u devojčicu sa dugim pletenicama koja je veselim okom gledala svet oko sebe. Ali i osetio nemir od dečaka iz susednog sela mrkih pogleda koji su na njega padali poput kamenica.

„Ti živiš na rubu šume?“, pitao ga je. „Jesi li ikada ušao u nju?“

„Ne“, rekao je iskreno, „na njenom kraju živi veliki zmaj koji bi me progutao i zauvek odveo od bake.“

Začuo se gromoglasan smeh. Sva deca su se smejala, čak se i devojčica osmehnula iza tamne pletenice.

„Glupaku, zmajevi ne postoje. Ti si samo jedna najobičnija kukavica.“

Ostio je kako mu gori celo lice, a damari stida potresaju telo. Želeo je da bude sam, da se zaboravi ova sramota koja mu se urezala u srce kao komadom polomljenog stakla. Ćutao je i u sebe kao krupan kamen gutao smeh i dobacivanja, ali i rešio da ujutru zorom ode u šumu i pokaže da je hrabar, odvažan i smeo. I da ne više ne veruje u bajke, vile i zmajeve.

Probudio se pred svitanje, dok je baka još spavala, dok je svetlost uska i memljiva i jedva skida mirise sna. Obukao se tiho i izašao u maglovito jutro.

Put preko livade prešao je čvrstim hodom, ne obazirući se na izmaglicu koja je skrivala rosu sa crvenih šipaka, velebilja i kleke. Hrlio je ka tami, da što pre zaroni u nju i dokaže svima da nije kukavica.

Prvi korak i odmah ga je obavila tama, neko tmurno ništavilo mešalo se sa magluštinom i senkama koje kao da su plovile kroz šumu. S vremena na vreme ukazalo bi se poneko drvo, kao izronilo iz belog isparenja koje se mešalo sa tminom. Izlokane staze bile su u tami, natkriljene drvećem visokim i mrkim koje je tek ponegde dopuštalo komadiću neba da se nazre. Iako je već bilo svanulo, bledi zraci belog sunca nosili su sablastan sjaj avetinjskog bezobličnog sveta.

Dok mu je srce kao besno potresalo celo telo, udarajući poput najjačih bubnjeva, skupio je ruke u pesnice i krenuo korak po korak ka potmulom huku koji je tutnjao kroz tamu, naslućujući pod svojim nogama meku travu, krzno lišaja i paperjastu klizavu mahovinu. Bleda svetlost padala je na hrpe jelovih iglica budeći mu strah da tu počivaju davno zaboravljeni svi oni koji su se usudili da kroče ovim izobličenim svetom. Ali nije hteo da stane, dok mu je koža na zglobovima pesnica belela od stiskanja, grabio je ka huku, koji ga je punio stravom, ali i nekom čudnom opijajućom radoznalošću.

Što je više išao, huk se pojačavao, po licu su ga grebale grane tesno zbijenog drveća a on je jurio sve brže, ka tutnjavi koja kao da je i zemlju tresla, ne razmišljajući ko je lagao i da li je možda baka ipak govorila istinu. U tom trku, najedanput se rastvorila tmina i on je ustuknuo na ivici provalije koju su skrivale visoka trava i strnjika.

Ali strah je samo na tren bljesnuo u njegovoj svesti. Svetlost koja se raspukla sa neba obasjala je kamenu klisuru presvučenu šumom i veličanstveni vodopad koji se survavao u njene nesagledive dubine. Vodena bujica stropoštavala se uz grmljavinu, potmulo kričanje, riku i lomljavu, tutnjanje zemlje i klizave stene na kojoj je stajao i dizala maglu od miliona kapi koje su prštale u ovoj buci koja je zaglušivala uši. Zmaj je nestao, kao i strah i kukavičluk i smenila ga je opčinjenost sopstvenom hrabrošću i ponosa koji je nosila…

… Začuo je svoje ime i prezime. Ustao je sa hladne stolice, koju ni njegovo od straha obamrlo telo nije moglo da ugreje. Setio se tamne šume u maglovito svitanje i stegnuo pesnice čiji su se zglobovi prevukli belinom. Uzdahnuo je i požurio, rešivši da se suoči sa onim što ga čeka iza vrata na kojima je stajao natpis Onkološki konzilijum.

suma tama strah fejs

 

 

 

2

Stvaralački dah Milene Pavlović Barili ponovo u Beogradu

milena poc

Beograd je 4. februara ponovo zapahnuo dah nekih davnih vremena. Među ljubiteljima umetnosti ovo veče bilo je protkano onom posebnom patinom jugoslovenske prestonice dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, koja je isijavala kroz crte lepih predratnih dama sa šeširićima tesno navučenim na lice i kratko podšišanom bubikopf frizurom šepureći se sa postavljenih slika, crteža i ilustracija. I to sve zahvaljujući velikoj slikarki Mileni Pavlović Barili.

Izložba Od Milenine slike do Mileninog stiha otvorena je sinoć u Holu Kompanije Dunav osiguranje u Makedonskoj 4 u Beogradu povodom jubileja kompanije – 45 godina postojanja. Tom prilikom nas je na priču o slikarkinom životu i stvaralaštvu podsetila Violeta Tomić, kustos Galerije Milene Pavlović Barili, otkrivši tako delić njenog raskošnog sveta.

milena

Milenin život bio je izuzetno zanimljiv, počevši od porekla jer je preko majke Danice Pavlović Barili bila potomak Karađorđevića, a od oca Bruna Barilija, kompozitora i muzičkog kritičara, nasledila je italijansko poreklo. Buran i avangardan, uz mnogo putovanja, stvaralačkih uspeha, veličanja u tuđim a nepriznavanja u svojoj zemlji, obeležio je njen interesantan, ali prekratak život.

Među izloženim slikama najviše je onih iz ranijeg doba Mileninog stvaralaštva, akademskog minhenskog perioda s kraja dvadesetih godina prošlog veka, u kome je, kao i obično, najradije slikala portrete, ali ne samo bliskih prijatelja i članova porodice, već i ličnosti iz književnosti i istorije slikajući Šeherzadu i markize u nežnim bojama akvarela.

 

Budući da je smatrana modnom ikonom svog vremena, bilo je logično da će se okrenuti prikazivanju mode, interesovanja i načinu života dama, posebno u slikama Aberonoša, Dama s monoklom i Mesečina (Moonshine).

 

Budući rođaka Karađorđevića, kad god je boravila u Beogradu, živela je na dvoru Aleksandra Karađorđevića i družila se sa kraljicom Marijom i kneginjom Olgom. U to vreme dame kraljevske porodice obožavale su film i svetske modne časopise. Pa tako i Milena. Zato je i bio veliki uspeh njeno oslikavanje naslovnica čuvenih magazina Vogue, Femina, Die Dame, Redbook, Life…

 

I ona je bila veliki ljubitelj filma, a to je i pokazala oslikavajući svog omiljenog glumca Rudolfa Valentina, koga je ovekovečila na slikama Rokoko, ali i Toreador i Maja, inspirisanog njegovim čuvenim filmom Krv i pesak.

 

Svoje najveće uspehe doživela je u Americi, za čiju kartu je stekla novac kada je Sibe Miličić kupio njenu sliku Anđeli. Tamo je briljirala  na stvaralačkom planu baveći se ilustracijom, dizajnom, kostimom i scenografijom. I u privatnom životu je bilo burno jer je doživela veliku, ali nesrećnu ljubav sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom i brak sa američkim oficirom Robertom Tomasom Goselinijem. Iako je želela da se vrati u svoju rodnu zemlju, ispostavilo se da je put u Ameriku bio karta jednom pravcu, jer je, smatra se, nakon posledica pada sa konja narušila već krhko zdravlje i u 36. godini umrla od srčanog udara. Sahranjena je u Rimu.

Slikarstvo Milene Pavlović Barili, nepravedno zapostavljeno, našlo je svoj put do ljubitelja umetnosti pedesetih godina prošlog veka. Od tada do danas izložbe njenih slika stalno nas podsećaju na izuzetan talenat i činjenicu da je i naša zemlja imala dostojnog predstavnika slikara nadrealizma u svetu i da takvu činjenicu nikada ne smemo zaboraviti.

Iako se o tome manje govori, mlada slikarka je bila i pesnikinja, koja je svoju poeziju objavljivala u italijanskom časopisu Kvadrivio. Upravo ta njena umetnička svestranost bila je inspiracija za ovu izložbu, a stihove o njoj u pesmi Na Mileninoj slici Milenin stih spava, poklonila nam je pesnikinja Evica Milenković.

Postavka slika Milene Pavlović Barili pred posetiocima će biti do 2. marta. Preostaje vam jedino da je posetite i u njoj uživate.

Milena_Pavlović-Barili_2009_Serbian_stamp wnsstamps.rs

Poštanska marka Milena Pavlović Barili, Autoportret sa velom, 2009. izvor: wnsstamps.rs

 

0

Zvižduk u osam

4590964-artwork-fantasy-art-concept-art-smoke-demon-train-steampunk-steam-locomotive

izvor: mocah.org

 

Srebrni sjaj mesečine rasipa se po belom snegu dok ga sa svog prozora gleda stegnutog i napregnutog uma. „Vreme je“, misli se roje iza zapaljenih očiju. „Vreme je…“

Vraća se u postelju, hladnu poput zimskog vetra koji mu mrsi misli, izvija ih i izvitoperuje, nagriza oštrim zubima pa nežno miluje dok ne zada novu ranu. Dok mu šapuću senke koje cure sa zidova, sklapa oči da bar na tren zaspi i odmori se pred dalek put.

Slike detinjstva izviru iz gustih tmina poput sunčevih zraka blažeći mu strah koji ga steže već dugo, toliko dugo da, čini mu se, nikada bez njega nije ni umeo da živi. Teskoba je srasla uz njegove zapaljene misli poput krive kosti i prati ga večno, kao odana sena.

Slike detinjstva, bezbrižne i čedne, mame smešak na njegovom posivelom licu. Opet je tamo, pod modrim nebom, dok mu jak vetar klobuča košuljicu i povija vrbove šibljake koji se belasaju kao pšenično polje. Opet trči kroz varljiva blatišta, zelena poput smaragda, među kojima put zna i zatvorenih očiju, pa sve dalje kroz žilave čestare vrbaka. Opet čuje žubor bistrog izvora u šljunkovitoj maloj jami, ne većoj od džepa i skuplja plodove kudravih kupina. Opet gleda u daljinu, ka tamnim prugama i teškim vagonima. Opet čuje zvižduk lokomotive iz koje će izaći njegov otac, svake srede ujutru u osam, tačan kao sat, visok, stasit, u čistoj železničarskoj uniformi sa kapom na kojoj sija značka kao sunce, pa ga staviti na ramena kada se vrati kući. Da mu je samo da se dokopa one šume iznad močvare, gde hrastove i bukve grli vetar čiji će mu fijuk ugušiti misli koji se otimaju, beže, šapuću i stružu um mrveći ga u toplu piljevinu.

Na tren kao da se sve bistri, ova tamna soba u čijim se senkama skrivaju fotografije po zidovima na kojima se osmehuje na dan svog venčanja, lep, stasit, sa brkovima koji kao da poigravaju od ponosa i sreće. I ona pored njega, glavu uz glavu, mlada, očiju poput žeravica i osmehom stidljivim, ali radoznalim i punim iščekivanja. Okreće se i gleda je pored sebe kako spava stisnutih usana, ostarela i sa dubokom borom među očima, kao da neki teški teret nosi i u snu.

Gleda sliku na koju pada prva svetlost praskozorja – njegova Ivanka, jedino dete, njegov ponos i nada. Ali čak i ta ljubav kao da je nekako ohlađena, kao da je srce u grudima iščupano i ne šalje više nikakav trag radosti i vere u smisao života. Pomisao na onaj tren kada je čuo kako tiho govori sa majkom krivi mu usta obrasla čekinjavom bradom.

– Majko, otac je bolestan, mora da se leči.

– Nikada – tiho ali odlučno odgovorila je njegova Mileva. – Iz moje kuće nikada niko neće biti proglašen ludim. Nije on bolestan, samo je razočaran u život, umoran od muka i nemaštine. Takav je, takva mu priroda… I nema tu šta da se popravlja…

Od toga dana ne veruje više nikome. On zna da one stalno o njemu pričaju, pričaju i komšije i svi kada ulicom naiđe. I onaj seljak na pijaci pored koga svako jutro prođe, zna da ga ispod oka gleda i da nešto hoće od njega. Zna on šta… Možda da ga uhvate, zatvore, strpaju među rešetke, vežu ga, da belog dana ne vidi… A nema zašto, on je zdrav, ljudi su gadni. I ta njegova ćerka, čak i ona sa njima da šuruje i izda oca. Što dete može da ti napravi, ne može niko…

A njegov je otac bio srećan čovek, imao je njega, dobrog sina, poštovao ga je i sve za njega činio. Čak i kada je majka u jednom plaču rekla da je svoju ludu majku iz kuće pravo u smrt oterao, a on je istukao zbog dugačkog jezika, bio je na njegovoj strani. Tako se o babi Cveti nije smelo govoriti, zapišta mu u slepoočnicama.

Opet ga obavi neki memljivi mrak, kao da mu misli trule i raspadaju se na froncle i parčiće. Isti onaj koji mu se spustio kao ogoman teret na dušu otkad mu je otac napustio ovaj svet. Ostala je samo železničarska kapa, sa značkom koju je izlizao dodirujući je prstima.

Nije prošlo ni nedelju dana kada otac poče da mu se javlja. On se obradova i život mu se nekako učini lakšim. Popričaju kao nekad, prošetaju do pruge, dočeka sa njim vozove u tišini pa svako na svoju stranu. Al’ kad je jednom to rekao svojoj Milevi, da je svekar mnogo pozdravlja i da je dobro, ona ga pogleda razrogačenim očima pa se zaplaka stiskajući oči rubom marame. Njega to ošinu do dna srca pa odluči da to više nikada ne spomene povlačeći se u sebe i čuvajući svoju tajnu.

Jedne tople večeri pred oluju, kad se oblaci navukoše u sve ćoškove dvorišta i zatamneše svu prirodu, javi mu se i majka, prvo kroz šapat pa onda razgovetno, milujućim glasom, kao kad je bio dete. Setna pesma kao uspavanka potrese ga do dna srca. Požuri opet do vrbaka kao kad je bio dete, pa obalom sve do pruga kraj velike reke, koja kao da se pod potmulom grmljavinom sve umornije i tromije valjala svojim koritom.

Tako poče da živi u čekanju na očev i majčin glas koji mu blažiše samoću usred svih ljudi sveta. I sve je više bivao rasejan, dalek za svaku radost i smeh kojim su se ljudi oko njega smejali kao u nekoj daljini, drsko i u grimasama, podsmevajući mu se na reči koje nikako nisu htele da izađu iz njegovih usta, nejasne i zbrkane, iz razmekšalog uma poput blatnjavih baruština njegovog detinjstva.

Jednog jutra, kada je sve počelo da žuti i miriše na nadolazeće kiše, posle dugo vremena uzeo je novine sa stola da pročita šta se novo u svetu zbiva. Na prvoj strani, usred velikog članka o ratovima na drugom kraju sveta pronađe poruku od oca: Dođi k nama, vreme je. Ukruti se, osvrnu oko sebe, presavi novine i stavi ih na dno ormana, da ih niko ne nađe i otkrije njegovu tajnu. Ali reči kao izdajice počeše da naviru sa njegovih usana: „Vreme je, vreme je…“ i tako danima i noćima, kao ptice koje neobuzdano izleću iz njegovih usta.

Mileva poče da ga ispituje, glasom kao iz nekih bunarskih dubina. On odluči da je ne primećuje i usredsredi se samo na očeve poruke. I one počeše da dolaze: tog i tog dana, u toliko i toliko časova, na tom i tom mestu… Čuo ga je u radiju, televizijskim emisijama, u žamoru ljudi koji hodaju ulicama njegovog grada. I znao je šta treba da radi.

„Vreme je, vreme je“, mrmlja ustajući iz postelje dok rumen na istoku najavljuje novi dan i boji smrznuti sneg u krvave tonove. Mileva ga pogleda bunovnim očima, ustuknu i pridiže se načas, ali je neka tama u očima povrati na jastuk i ona opet leže sa još dubljom borom među očima.

On navuče na sebe odelo, obu cipele koje mu je Mileva glancala svako jutro, stavi mašnu i očevu železničarsku kapu i izađe iz kuće. Dočeka ga ledeno praskozorje, dah zemlje, sive i srebrnaste od mraza, i sunce koje se u purpurnim i narandžastim bojama dizalo u novi dan. On krenu odlučno zakrvavljenih očiju sa upornim šapatom na usnama, šuštavim poput tihog žubora potoka prigušenim ledom pravo ka tamnim prugama i teškim vagonima.

U jednom trenu korak mu zadrhta, pokoleba ga ona narandžasta boja svitanja i neki glas iz daljina, kao eho prvog plača njegove ćerke koja se rodila u isto jedno ovakvo svitanje. Ali očev glas sve nadjača i on sigurnim korakom krenu na dogovoreno mesto susreta.

Sat na železničkoj stanici otkucavao je tačno osam sati kada je lokomotiva hukćući i kloparajući ušla na peron. Zvižduk tačno u osam prože mu svaki damar i ugleda oca kako povlači pisak, nasmejan i mlad. Polete mu u zagrljaj da zauvek sa njim nađe spokoj, izvan sveta bola, patnje i sasušenih smežuranih misli.

 

Epilog

 

21. januar 2009. Jutarnje novosti

 

I. Z. (65) izvršio je samoubistvo jutros oko 8 časova skočivši pod teretni voz koji saobraća na relaciji Beograd – Stalać. Prema rečima mašinovođe, tragedija se dogodila kada je muškarac iznenada skočio pod lokomotivu na samom ulasku u železničku stanicu, kroz koju je voz samo prolazio. Iako je išao sporije, nije uspeo da ga zaustavi, a nakon tupog udarca mogao se samo naslutiti tragičan ishod. I. Z. je iza sebe ostavio suprugu i kćerku. Železnički saobraćaj je bio u prekidu do 10 časova.