10

Poslednja nedelja leta

leto-zakat-rassvet-les-pole

Kad god stanem na prozor, u daljini vidim veliko zeleno brdo, a iznad njega ogromno plavo nebo. Tako odmaram oči i misli kad se zanesem ekranom kompjutera. Odstojim malo, gledam u dubinu, pa u širinu, pa u visinu, pa zatvorim oči i bude mi sve potaman.

Priča se da će lokalni kriminalac iz kraja, kome glava raste direktno iz dupeta, izgraditi zgrade na svakom mestu na kome viri čuperak trave. Zatvoriće onda i meni pogled na brdo, dubinu, širinu i visinu, a počastiće me pogledom na nečiju kuhinju ili ne daj bože spavaću sobu.

Mislim ja tako kako mi je možda ovo poslednja nedelja leta u kojoj gledam moje zeleno brdo. I odmaram oči od kompjutera. Al’ nešto mi se ne da.

U dvorištu ispod mog prozora velika nedovršena kuća koja pripada komšiji kome je nekako u vreme našeg useljenja sve krenulo nizbrdo: prvo mu je propao posao, pa počele da beže pare, pa mu se žena naglo prolepšala i pronervozila pa jednog dana izletela sa velikim koferom i nestala u nepoznatom pravcu. Za njom su otišla i deca. A kad je komšija na Fejsbuku „u lajvu“ pokušao da izvrši samoubistvo na Kalemegdanu, skinula su ga i sa liste prijatelja, valjda da ih ne bi blamirao pred drugarima. Ubrzo su mu odveli i kuče. U azil za životinje jer nije više umeo da brine o njemu pa su ga prijavili.

Ljudi su ga prvo sažaljevali i slušali jer je svakoga vukao za rukav da mu priča svoju muku. Onda su počeli da ga izbegavaju. A neki su počeli da ga zloupotrebljavaju. Jedan od tih je preprodavac automobila koji je pristao da sluša žalopojke u zamenu da drži svoja vozila u njegovom dvorištu. I sređuje ih. I popravlja. I lupa po njima dok nam ne zazveče prozori.

Tako i ove nedelje. Dok gledam sa prozora u brdo, pažnju mi odvlače tri majstora, njihove smaknute pantalone na pola pozadine i dlakava crta dupeta. Lupaju, treskaju i dovikuju se između točkova. Ne primećuju me pa neometano odmaram oči na dalekom brdu.

Ovu idilu prekida trudnica koja kabadahijski ulazi u dvorište, postrojava majstore i raspoređuje stolove i stolice koje je uzela sa komšijine terase. On (komšija) je u kući, ali iz nekog razloga samo viri iza zavese. Ona seda na stolicu raširenih nogu poput muškarca (valjda zbog stomaka) i počinje da ispituje majstore, a oni joj u pola glasa odgovaraju na odsečna pitanja. I obavezno završavaju:

-Da, Maki… Kako ti kažeš, Maki… Sve će biti u redu, Maki…

Imaju moju nepodeljenu pažnju, posebno što nemam pojma ko je gazdarica. Pretpostavljam da je jednom od njih žena, ali što joj druga dvojica titraju, nemam pojma. Mora da nosi prestolonaslednika, pa je važna.

Situacija se prekida kada trudna gazdarica ugleda mene na prozoru i ošine me pogledom od kog i sama, ne znam zašto, ulazim unutra i prestajem da gledam i brdo, a i kako su majstori bez reči polegali pod automobile.

Posle nekog vremena, kad čujem da je kabadahija u blagoslovenom stanju naredila pokret i odlazak, vraćam se na prozor da odmaram oči. Navlače se tamni oblaci i sprema oluja, ali i neko slavlje u potkrovlju druge kuće ispred moje zgrade, na koju takođe gledam. „Mali“ komšija, koga sam spominjala u svom prethodnom tekstu, trešten pijan raspaljuje električni roštilj na svojoj terasi dok se ulicom ore narodnjački hitovi sa njegovih velikih zvučnika. Dok mu pristižu gosti i pune njegov mali stan, on sve više poteže iz pivskih flaša.

U jednom trenutku, taman kad počinje vetar i krupne kapi kiše, gosti pokušavaju da ispregovaraju sa njim da isključi električni roštilj jer bi mogla da ga udari struja. On se otima, do daske pušta Cecin hit, koji ga je sasvim slučajno baš pogodio, i uporedo sa njim viče:

– Neka, neka me udari struja dok mi peva Ceca!!!

Dok grmljavina upotpunjuje ovaj uzbudljiv prizor, komšija urla poput majstora Hranislava iz filma Specijalno vaspitanje, a gosti ga uvlače unutra. Dok se dranje prigušuje, i električni roštilj je spakovan, kao i zvučnici, pa na miru mogu da nastavim da gledam brdo zamagljeno pljuskom iznad koga se račvaju sjajne munje.

Na prozor opet stajem kad počinje da se spušta suton. Da uhvatim još koji zrak dana opran posle kiše. U komšijinom dvorištu, na mestu gde su pre podne bili majstori oko svojih automobila, leži komšinica iz suterena moje zgrade.

Pitam se da li je opet u stanju overdoza, ali vidim da mrda. Pokušava da istera svog mačka ispod kola udarajući kašikom o metalnu činiju kao poziv na jelo. On se pravi da je ne vidi i ne čuje. Još otkako ga je neko od njenog društva u heroinskom flešu šutnuo i iščašio mu kuk. Ali ona ga svakako hrani i pokušava da vaspita.

Dok mačak izliće ispod automobila i beži niz ulicu, ona polako ali sigurno napreduje za njim lupajući kašikom o činiju. I zavesa se na komšijinoj kući zatvara. Ispratio je još jednog nepozvanog gosta iz svog dvorišta.

Ostajem da gledam mutan suton sunca skrivenog iza tamnih oblaka koji se opet gomilaju. Ovo je poslednja nedelja leta i možda poslednja letnja u kojoj mogu da odmaram oči na zelenom brdu. Dok sve guta mrak, uz uzdah zatvaram prozor i vraćam se u tamu stana. Misliću neki drugi put o tome kako će mi ovakvi ljudi ostati jedini pogled na kome ću odmarati oči…

 

 

 

 

Advertisements
3

Koliko je muškarcima veličina važna

big-bench-credit-Michael-CoghlanDa li ste nekada primetili kako niski, ili kako se to u narodu kaže „mali“ muškarci, vole da voze velike automobile, koriste velike mobilne telefone ili puše duge „sto es“ cigarete? Ne pričam napamet, ovo ste, ako niste bežali sa časova, mogli da naučite iz psihologije, i to iz Adlerove teorije o nadkompenzaciji.

Kako se vremena menjaju, tako se pojavljuje i sve veći broj predmeta ili pojmova koji bi mogli da stanu na ovaj spisak. A oni više nisu samo pojmovi lečenja kompleksa visine. Ne, oni su postali simboli uspeha u životu.

Iza moje zgrade nalazi se jedno veliko dvorište i u njemu dve velike kuće. Njih su pre deceniju sagradila dva „mala“ brata koja su na Kosovu prodala svoja velika imanja i velike kuće i sa svojim krupnim „velikim“ ženama, zahvaljujući kojima su dobili krupnu „veliku“ decu, došla u Beograd da u njemu nađu svoje mesto pod suncem.

Čim su došli, kupili su veliki kombi i počeli da se bave špedicijom. Da li zahvaljujući zemljačkim vezama ili samo sposobnošću i vrednoćom, zaradili su veliki novac. I tako ga pridodali na onaj još veći koji su sa sobom doneli. Iz srca Srbije.

U njihovom velikom dvorištu tako su počeli da osvanjuju i veliki automobili, motori, pa i bazen, ne baš mnogo veliki, ali srazmerno dvorištu ispada da jeste.

Pošto dva brata još u sebi nose onu toplu narodski dečiju dušu, oni uvek uveličaju novogodišnje slavlje u našem kraju postavljajući veliku i šljašteću rasvetu na svoje velike kuće još u oktobru pa teraju do februara, valjda zbog Kineza, po brojnosti velikog naroda. Tako se jedino u našoj ulici puna četiri meseca može gledati veliki svetlucavi irvas na velikom krovu jedne od dve velike kuće. I zahvalni smo bogu što se on nalazi iza naših prozora inače bi nam zimske noći bile kao u jeftinim stanovima iz američkih filmova koji se nalaze iznad svetlećih reklama hotela sumnjive reputacije.

Kada se skinu veliki ukrasi, taman dođe leto. Tada velika, u međuvremenu već odrasla deca, dovedu svoje veliko društvo i pored bazena postave projektor i na velikom zidu jedne od kuća gledaju fudbalske i košarkaške utakmice, a kad je lepo vreme i Izbor za pesmu Evrovizije.

Velika porodica ima velika srca i za životinje. U njihovom dvorištu nalazi se nekoliko primeraka velikih pasa čuvara, koji se međusobno neometano pare i kote velike štence. Tako da je menažerija potpuna.

Jedina mana u celoj ovoj priči predstavlja velika odluka ove porodice – da se nipošto ne mešaju sa lokalnim stanovništvom. Mnogi su pokušavali, ali su nailazili na zid, ne samo od ograde, nego i od srca. I uvređeni odustajali.

Pa ipak, da nema jednog entuzijaste sa velikim nadama, ni ova moja priča ne bi bila toliko interesantna. Komšija koji živi u kući ispred moje zgrade njihov je najodaniji fan. I nema ko ga ne zna. Ne po tome što je nizak, „mali“, ne po tome što živi u malom potkrovlju trospratne kuće podeljene među stanarima po spratovima, ne po tome što ima malog psa koji ne prestaje da laje na sve što diše, ni po tome što mu se za svaku Novu godinu petarda „upuva“ pa se onda ipak predomisli i eksplodira mu u ruci. Ne, svi ga znaju po tome što svoje ljubopitljivo i oduševljeno lice lepi na rešetke velike kapije od kovanog gvožđa dva brata Kosovara diveći im se kako su uspeli u životu.

Dok sa žudnjom „iz kornera“ gleda utakmicu na velikom zidu, primećuju ga samo veliki psi u velikom dvorištu, koji kroz rešetke uzaludno pokušavaju da zaskoče njegovu malu kujicu pinča. On ne haje. Priljubljenim licem, dok mu ne ostanu tragovi od rešetaka, gleda širom otvorenih očiju kuće, automobile, baštu i nezainteresovane domaćine, pa kad kujica zakevće, on se prene i na jedvite jade krene u svoj mali svet.

Ali, ne lezi vraže. Svi koji su mu se smejali sada mogu samo da zapuše svoja usta jer mali komšija se sprema da postane dovoljno veliki da ga dva brata možda i primete. Ovog leta i to je postalo moguće. Rešio da se trgne. Dosta je gledao kako se to radi, vreme je da se i sam otisne u veliki svet.

Prvo je kupio velike zvučnike i izbacio ih na terasu da pušta muziku i program radija Nostalži, onda se (po oprobanom receptu) priženio velikom ženom koja će da potre njegove gene i donese veliko i krupno potomstvo na svet. I na kraju, kada je zbog velikih vrućina sklonio peškir za plažu sa vrata terase, pokazao celom komšiluku da je poentirao: na zid svog malog potkrovlja stavio je najveći LCD televizor koji je na isti mogao da mu stane. Da gleda utakmice i valjda Izbor za pesmu Evrovizije.

Tako sada svako veče u mojoj ulici može da se bira, hoće li se slušati utakmica iz velikog kosovarskog dvorišta ili iz malog potkrovlja komšije koji polako, ali sigurno, postaje veliki čovek. A kad sve utihne, u malom potkrovlju se do ujutru šarene slike nekih ljudi kako sede, negde idu i nešto rade. U ćošku ekrana ružičasta fleka odgoneta zagonetku: gleda se Zadruga dok se ne istope boje.

Nema šta, mali komšija je ovim dokazao da je uspeo u životu. I pokazao kako se uspeh i veličina stiču. Jer veličina nije zanemarljiva. Pametnima dosta.

 

 

11

Septembar

jes1Da li ste ikada razmišljali o tome kako je septembar jedan neobičan mesec? Bez obzira na to što je više pri kraju godine, mnogi ga smatraju nekim posebnim početkom. Početak nove školske godine, novi početak radne nakon godišnjih odmora, doba kad se prave svadbe i započinje bračni život. Rekao bi neko da je septembar podjednako važan kao i januar.

Da li i vas septembar podseća na miris novih knjiga i svezaka donesenih iz Trsta ili Soluna? I pernica punih tek naoštrenih olovaka, šarenih flomastera i gumica. I teške torbe koja se naslanja na ramena dok pod njom leprša tamnoplava kecelja koja skriva haljinicu, kupljenu za novu školsku godinu. Ili na žutu kabanicu koja se izvlači iz ormana kada počnu septembarske sitne kiše i cipele na šniranje koje pljuskaju po baricama pod tmurnim nebom?

Ali nisu septembar samo dani u kojima se piše kako se proveo raspust i dok se sabiraju utisci sa plavetnih mora punih talasa i mirisa sena i zrelog kukuruza po poljima Srbije. Septembar je i sunce koje pravi meke senke među lišćem koje počinje da vene. Sveže jutro koje nosi pramenje magle koja čeka da je rastera sve niži sunčev zrak. I boja zlata koja prekriva sve, kao neka nežna patina otkrivajući koliko je godina stara.

Septembar je miris pečenih paprika, vetar koji nosi garež zapaljene pokupljene sasušene trave, večernji dah svežih nadolazećih noći. I borovine koja još nosi uspomene na daleke plaže meke pod sasušenim iglicama. I miris sve vlažnije zemlje koja kao da je odahnula od vrelina i žega od kojih je pucala i čekala toplu kišu.

I šum visokih trava koje žute pod modrim nebom i povijaju se pod svežim vetrovima. I huk zvezda padalica koje se survavaju sa dalekog neba izvezenog milionima zvezda. I šušanj prvog opalog lišća punog rose koje miluju meki prozraci zore.

Septembar je žamor jutarnjih gužvi u prepunim autobusima. Miris cvetnih parfema koji se otimaju jeseni i toplih oprljenih tela koja još nose dah slanih kapi mora i sunca.

I zvuk ciganskih orkestara koji prate kolonu automobila koja trubi dok mladoženja ide po mladu. I ruža i hrizantema kojima se ukrašavaju kapije koje čekaju svatove. I dah onog starog srpskog kada se izvodi nevesta koja kreće u novi život.

Septembar su i uspomene na neke davne dane kada su mladići išli u vojsku, a devojke plakale za njima kao da polaze u rat. A oni, pobledelog lica, kratko podšišanih glava, gutali suze i junačili se, a tugovali u sebi kao da kreću u pakao a ne u kratak odsečak života o kome će posle pričati i sećati ga se sve dok su živi.

U njemu se još ogleda leto i grčevito drži svojim već ohladnelim prstima za krajeve njegovog kaputa. I opet ga septembar lagano otrese kada sve lišće naprečac požuti. I ostavi njegov dah da ga kroz kišnu jesen, ledenu zimu i novo buđenje proleća priželjkujemo da nam opet dođe.

jes

 

 

9

Trag starog ligeštula

ligenstul

…Dok vetar polako nabira lišće bršljana na visokom zidu koji deli dva dvorišta, sedi gospođica Zora u svom starom ligeštulu izbledelih cvetova i drema. Naočare joj na krilu dremaju zajedno sa njom nad knjigom poezije Alekse Šantića. Tek poneka senka od plavih hortenzija, velikih cvetova kao od papira, padne joj na lice. I pazi da je ne probudi dok o nečemu lepom sanja. Uzalud, gospođica Zora se uvek trgne i ustaje povlačeći stari ligeštul po kamenoj baštenskoj stazi…

 

… Nekada u ovoj bašti punoj sunca nije bilo tišine ni za lek. Još otkad je čuveni beogradski trgovac krznom, gospodin Branković, u kućicu okrečenu nežnom zelenom bojom uveo svoju mladu nevestu. I otkako su mu se godinom za godinu rodile dve ćerke, Zora i Natalija, i uz ciku i dečji zvonki smeh svojim malenim ručicama čupale bujnu travu u pokušajima da prohodaju.

Razmazio je ovaj strogi krznar svoje ćerke. Koliko je u radnji bio oštar, tako je u svojoj kući bio mek ko pamuk. I nije bilo tih krznenih kaputića, šubarice i mufa koje iz Beča i Pešte ne bi doneo svojim devojkama.

Voleo bi u letnje predveče, kad zamiriše lišće bršljana i svo cveće u bašti, da sedne u ligeštul koji je doneo sa svadbenog putovanja u Veneciji da svoju mladu ženu uvek seća na ona letnja popodneva na Lidu kada je zaljubljeno gledala svog muža dok su šumeli talasi. Sedeo bi tako i često joj govorio:

„Nikada se nisam pokajao, dobra moja Zlato, što nemam sina. Ne bih dao moje devojke ni za šta na svetu“, i dremao pun sreće.

A devojke su rasle kao iz vode. Zora, starija i uvek pomalo zamišljena, u nekim svojim snovima i pesmama koje su joj topile srce. I Natalija, lepršava, vesela i umiljata, svakome bi očas osvojila srce.

I ne bi tu ni bilo nekih velikih muka da prekoputa njihove kuće nisu živele dve devojke u dinar istih godina kao što su bile ćerke krznara Brankovića. Anastazija i Sonja, ćerke ruskog emigranta, nekada odistinskog ruskog kneza, plave i nežne kao dve pahulje, doletele iz hladnih moskovskih zima.

I uzalud su svi u kući pokušavali da odvrate gospođicu Nataliju, ona nikako nije mogla da o njima prestane da priča, da ih gleda kroz zavesu od bele čipke i srdi se na sve što na njima vidi. Tražila bi tada od oca još lepše šubare, bele kao netaknuti sneg, i krznene okovratnike na dugim crnim kaputima, i lepše čizme, i lepše haljine, i lepše ogrlice od bisera i dragog kamenja. I želela da ima lepše lokne i nad njima još modernije šešire. I sve bi joj otac činio, ali ona se nije smirivala.

Kad je došlo vreme za udvarače, ćerke krznara Brankovića u njima nisu oskudevale. Mladići u gradu obletali su oko obe sestre trudeći se da osvoje njihova srca. Ali i mladih lepih kneginjica. I dok bi Zora sanjareći slušala komplimente i udvaranja, Natalija bi se oholo podsmevala svima onima koji su se udvarali Ruskinjama. Kao da joj je bilo važnije ko bi sa njima bio srećan nego sa njom samom.

Na kraju izbor pade na dva mlada lepa vojnika. Zora se do ušiju zaljubi u oficira, a Natalija u stasitog avijatičara, za kim je svim devojkama u gradu lupalo srce. I umiri je to što su se komšinice verile sa običnim trgovcima.

I dok se u gradu sve više pričalo i strahovalo od rata, gospođice Zora i Natalija su snevale o svojoj udaji, smišljale kakve će venčanice da šiju i kakve će lepe mlade da budu. Otac je brinuo, znajući kakav se smrtni vihor sprema, ali nije hteo da plaši svoje ćerke. I bio spreman da ispuni svaku njihovu želju.

U rano nedeljno jutro povede on svoju ženu do svoje radnje da donesu venčanice kojima su želeli da ih iznenade, sašivene po njihovim željama, jer iz Pariza, kako je Natalija uporno tražila, nije moglo više ništa da dođe. Pa da ih sledeće nedelje, kad aprilsko sunce već razmakne oblake, venčaju obe istog dana.

Al’ sudbina nameni drugačije. Potmula tutnjava nadvi se nad nebom i donese tamu. Krznar Branković i njegova dobra supruga Zlata pobegoše u veliku crkvu da sačuvaju živote. U istu onu na čije sklonište pade velika bomba. I njih dvoje ostadoše zauvek zagrljeni u samrtnom strahu, obavijeni belom svilom i satenom venčanica svojih ćerki u ruševinama da ih jedva pronađu.

I gospođice Zoru i Nataliju probudi to rano jutro strašan zvuk. Skočiše iz svojih postelja i šćućurene kao dva napuštena vrapčeta, siđoše u podrum svoje kuće. Zagrliše se i dok su im se suze mešale, provedoše tamo pola dana u strahu i strepnji gde su im roditelji i da li su uspeli i sami negde da se skriju.

Kad se raščisti stravična tama, dim i dah smrti, saznadoše strašnu istinu. Gospođica Zora se skameni, a gospođica Natalija dobi histerični napad. I obe pogledaše svojoj neizvesnoj budućnosti pravo u okorelo srce.

Da nesreća nikako ne ide sama, dođe im posle svega petnaestak dana vest da su im oba verenika odvedena u zarobljeništvo. Dobiše i njihova pisama i reči tuge, bola i molbe da ih čekaju da se vrate. Gospođica Natalija dobi još jedan histerični napad, a gospođica Zora preuze sve na sebe, da stišava i sokoli sestru, prehranjuje i sebe i nju kako god zna i ume, da vereniku piše pisma puna podrške i ljubavi skrivajući očaj i šalje pakete deleći i ono malo što su i njih dve imale prodavajući svoje skupocene bunde i nakit.

Taman kad prođe neko vreme, koje je gospođica Zora podnosila krotko listajući knjigu poezije Alekse Šatića, jedini poklon koji je od svog verenika oficira ikada dobila, i vrteći verenički prsten na ruci, poče da se privikava na tmurnu stvarnost. Al’ gospođica Natalija pokvari taj prividni i lažni mir.

Jednog nedeljnog jesenjeg popodneva, kada je život, ma koliko bio sumoran i strašan, počeo da pomalja svoje oči pune nade, počeše i prve svadbe da se prave. Udadoše se obe sestre Ruskinje za svoje trgovce istog dana, baš kako je prethodnog proleća trebalo da bude ćerkama uglednog krznara.

Gledajući ih kroz čipkanu zavesu i cepajući svoju svilenu maramicu u rukama, gosođica Natalija ispusti neobičan cik, povika da nikada neće dozvoliti da se njih dve udaju a da ona ostane usedelica i izjuri nekud kao bez glave. Uzalud je gospođica Zora te večeri čekala sestru i osećala brigu i stravu, nje nigde nije bilo.

Dođe gospođica Natalija sledećeg popodneva u svilenoj haljini i satenskim cipelicama, pune torbe konzervi i medenog keksa. Pohvali se sestri da joj se jedan nemački oficir veće duže vreme udvara i da je rešila da se za njega uda i obe izbavi iz bede.

Skoči gospođica Zora da kumi i moli sestru da to ne radi, pade i na kolena, zakle je grobovima roditelja koji su od njihove ruke stradali, pa da zar sa takvima porodicu pravi. Naljuti se i gospođica Natalija što joj neko kvari sreću pa spakova svoje stvari i ode u svetliju budućnost. Ostade tako gospođica Zora sasvim sama, da životari, čeka svog oficira da se jednoga dana vrati i jedini joj provod u životu postade rad sa ratnom siročadi u prihvatilištu na kraju njene ulice.

Kako su prolazile godine, i u kosi gospođice Zore šarale su se sede. Još mlada, a već proseda, mislila bi setno svaki put kad bi se gledala u ogledalo. Al’ vesti da će rat biti uskoro gotov davale su joj nadu, ali i strepnju jer je često slušala kako joj sestru stalno viđaju po nemačkim prijemima a da se za svog oficira nikako nije udala.

Jednog dana, kada su se topovi već uveliko čuli u daljini, neko joj jedne tamne jesenje noći tiho zakuca na vrata. Susrete se sa preplašenim očima svoje sestre. Uvede je u kuću, pogleda njeno od burnih noći ogrubelo lice koje joj se isplaka u naručju jer je oficir otišao a nju nije poveo. A kako bi i mogao kad je još od pre rata oženjen i ima četvoro dece.

I primi gospođica Zora sestru nazad jer drugačije i nije moglo, ali zakratko. Čim se prvo Kozaračko kolo okrete po Terazijama, dođoše po gospođicu Nataliju i iščupaše je iz sestrinog zagrljaja. Uzalud je gospođica Zora plakala, molila i kumila, odvedoše sa sobom neprijatelja svoga naroda i saradnicu okupatora. Samo se jedan vrati da joj oštro kaže:

„Umukni! Da si srećna što i tebe nismo sa njom poveli!“

To veče se gospođica Zora zatvori u kuću na nekoliko dugih nedelja, da ne preživi tugu i sramotu, da umre zajedno sa sestrom, da nikada ne sazna šta su joj uradili. I možda bi joj i pošlo za rukom da joj jedno veče opet neko ne zakuca na vrata. Kad otvori, susrete se sa avijatičarem, verenikom svoje sestre i nesuđenim zetom.

Zaplakaše se oboje krijući da vide koliko su ih godine satrle i iscrple. On odmah zapita za svoju verenicu, gospođicu Nataliju, ali ona mu ne reče istinu. Ispriča da je stradala u poslednjem savezničkom bombardovanju, znajući da će i sam saznati istinu. On se malo zaplaka, pa onda i ona zapita njega za svog verenika oficira. Ni on njoj ne reče istinu, nego samo da je dobro i da je siguran da će doći k njoj. Sakri da se zaljubio u mladu Nemicu koja im je preko Crvenog krsta donosila pakete i da je odlučio da se zbog nje nikada više ne vrati u svoju zemlju. Tako se rastadoše, on pun tuge, ona puna nade u povratak svog verenika.

 

… Sedi i drema gospođica Zora u starom ligeštulu donesenom iz Venecije, nad pesmama Alekse Šantića i nada se onome koga voli. Sedi kao i svako popodne kada se vrati iz sirotišta u kome pazi na svoju decu, ratnu siročad prepuštenu drugima na brigu. Povuče povremeno ligeštul da podigne sa godinama svoje raskupnjalo telo. Prošeta do kapije koju nikako da neko otvori i pogleda preko nje plašeći se da možda ne prođe kuću, ako je zaboravio. Pa se vrati opet da sedne dok drvene noge ostavljaju trag po kamenoj stazi i drema…

 

Epilog

Nikada gospođica Zora nije dočekala svog verenika. Zauvek je zaspala jednog nedeljnog popodneva, baš na svoj rođendan, a deca iz sirotišta koja su došla da je iznenade nisu više mogla da je probude.

Danas je njena kuća okrečena u belo, moderna, sa velikim senikom i nameštajem od ratana na mestu gde su nekada davno bile plave hrizanteme, cvetova kao od papira. Klepeću štikle od papuča nove gazdarice kuće po kamenoj stazi i ni ne slute šta se krije pod belegom koji ne spiraju ni kiše ni snegovi. Belegom od čekanja jednog starog ligeštula i jedne stare devojke opustelog srca.

 

 

7

Ala volim da volim

treehugger

Znate, ja mnogo volim da volim. Da grlim, ljubim, da stisnem u zagrljaj i ne ispuštam. Al’ nekako drugi ne dele tu moju veliku ljubav prema ljubavlju. A ja ne znam što.

Ja tako jedva čekam da ko od mojih ukućana uđe u kuću, da ga izgrlim i izljubim.

Čim mi se deca vrate iz škole, ja im skinem ruksake sa leđa pa udri po poljupcima. Oni, već tinejdžeri, malo me poljube i potapšu po leđima, pa nekako gledaju da zbrišu.

„Dobro je, kevo, iskuliraj malo.“

Ja onda krenem na kuče, grlim ga, ljubim, valjamo se po podu. Ono srećno, mrda repom i veseli se. Al’ onda se valjda umori pa zaspi. Ili ode na neku drugu stranu, da čuje što drugi psi napolju laju. A ja bih još.

Krenem onda, šta ću, na muža. On leži na trosedu i gleda TV. Ja ga grlim, ljubim i u obraz, i u usta, i u nos, i u čelo.

„Pusti me, ženo, gledam utakmicu“, kaže on.

Ništa, ja čekam poluvreme i reklame pa opet navalim.

„Šta ti je, bre, ženo, odjednom?“, kaže on.

„Pa volim te“, kažem mu ja. „Pred Bogom i zakonom si mi obećao da ćemo da razmenjujemo i negujemo ljubav.“

„Jesam, ali ne da se ceo život grlimo i cmačemo.“

„Nekad si voleo“, vajkam se ja.

„Nekad smo bili mladi, deca. To i ide uz mlade da se grle i ljube po klupama. Kad se odraste, onda se ljudi malo smire.“

Otkači on tako mene i ja onda ne znam šta ću. Razmišljam da l’ da nađem švalera da ga grlim i ljubim dok ne popadamo u nesvest, al’ nezgodno mi. Em ne znam da l’ smem, em mi niko ne garantuje da će i on hteti toliko da se grli i ljubi. Pa ne bih da rizikujem.

Baš strašno. Izađem onda napolje pa zagrlim drvo, poljubim cvet, pa i list koji još malo pa će da otpadne. Al’ ništa. Kažu, živa su bića, al’ ja ih nešto ne osećam.

Pa krenem onda polako kući. Ljubav na sve strane kipi iz mene, a ja ne znam gde ću sa njom. Ništa, sve se nadam da ću ipak na kraju da se smirim. I odrastem, kako reče moj muž.

4

Od izazova do ispunjenja sna

kvA sve je počelo kao običan blogerski izazov.

Pre par meseci naša draga Biljana Kotur je u jednoj od grupa dala ideju da pronađemo dete u sebi, ma koliko bilo zapetljano u paučinu tmurne svakodnevice i posvetimo mu jednu bajku. Neki od nas su se upustili u tu avanturu i napisali je.

Ispostavilo se da smo uživali, i to ne samo mi koji smo pisali, nego i naša draga urednica rubrike književnosti za decu u časopisu Književne vertikale pa smo se nas tri (Zorica Zoja Mladenović sa svojom bajkom “Ušonja”, Сузана Филиповић sa “Kajom i Lazom” i moja malenkost Jelena Simonovic Dilber sa “Sašinom tajnom”) našle na njegovim stranicama.

Zahvaljujući tome smo prošli petak provele divno veče u Biblioteci “Đorđe Jovanović” u Muzeju grada Beograda sa istinskim poznavaocima kvalitetne književne reči, slušale duhovite priče urednika Književnih vertikala Živojina Ivkovića, osvrt u pravom akademski potkovanom duhu urednika rubrike poezije Ivana Despotovića, uživale u tananoj i dubokoj lirici mladog pesnika Saše Boškovića i odlomcima iz prevođenih priča beloruskog pisca Viktora Suprunčuka, a koje je priredila Dajana Lazarević.

Da budete rame uz rame sa ovako sjajnim i uspešnim piscima i književnim radnicima može se desiti i vama ako se otisnete od obala svoje duše i perom zabeležite šta vam ona šapuće.

Ako pišete poeziju, prozu, satiru, priče za decu ili zanimljive priče na dijalektima svih naših krajeva, šaljite svoje radove na književne.vertikale@gmail.com i možete biti na našem mestu. I ispuniti svoj san da se nađete na stranicama ovakvog eminentnog časopisa. I budete strašno ponosni na sebe.

kv1

5

Moja novosadska ekskurzija

ns

foto Katarina Ostojić

Dok kiša dobuje po mom prozoru, gledam u noć i prebiram u glavi sve što se dogodilo tog dana. Nezaboravnog dana. I kad bih htela, znam da nikada ne bih mogla da ga tako savršenog ponovim…

…Pripreme za odlazak u Novi Sad započele su još dva meseca ranije. Rekao bi neko, preterano. Ali kako za koga.

Kada je taj događaj počeo da se približava, i pripreme su postale opsežnije. Nas pet (Miroslava, Zorica, Olja, Slađa i ja) sa njima je započelo još nedelju dana ranije. Pitate se što? Ako nam je ceo jedan dan trebalo da se dogovorimo da li ćemo ići autobusom, vozom ili automobilom, a još jedan gde i kada ćemo se naći da bismo uopšte pošle, onda to ne bi trebalo da vas čudi. Mi smo vrlo temeljne žene.

Kada smo se to jutro sve međusobno probudile, ostalo je samo da se obmotamo dobrim raspoloženjem i krenemo. Uprkos promašenoj vremenskoj prognozi da će biti ‘ladno pa su se mnoge skuvale. Ja sam, od rođenja praćena vrućinom u sebi, krenula polugola. Ovaj put, na svu sreću.

Čim smo se našle, videlo se da će dan biti uspešan jer je svaka od nas rešila da tako i bude. Novosadska avantura je mogla da počne. Da li što sam popila dimigal (lek protiv mučnine u vožnji) ili što sam odmah po kretanju opalila glavom u krov Slađinog automobila, tek meni je cela ekskurzija od početka zaličila na jedan divan san.

Pevalo se u kolima, ali ne one tinejdžerske “U tunelu usred mraka sija flaša od vinjaka…” nego domaći i strani hitovi, tek koliko da pokažemo dobar ukus i glasovne mogućnosti. Slađa nam je usput skretala pažnju na znamenitosti, poput odistinskog turističkog vodiča, a mi smo uživale, pomalo otrcavale i smejale se dok nam je kosa lepršala na vetru zadnjeg sedišta auta.

blog ns titelski breg

foto Jelena Dilber

Nismo zanemarile ni prirodne lepote Titelskog brega, pa ni malo fotografisanja starog đerma. Dobro, neki su to koristili kao puš pauzu, ali važno da su svi bili zadovoljni.

blog ns djeram

foto Jelena Dilber

Iako smo u Novi Sad stigli sa zakašnjenjem, to nam nikako nije pokvarilo ugođaj. Dočekala nas je naša domaćica Katarina širokog osmeha pa su poljupci prštali na sve strane. Bila je tu i lepa Suzana, sa kojom smo se takođe upoznali prvi put, a imali osećaj da se znamo sto godina. Delili su se pokloni, ljubopitljivo smo se gledali i upoređivali sa utiscima iz dotadašnjeg virtuelnog prijateljstva.

20708372_10209931736310380_9018570160842018536_n

foto Slađa Kručičan

A onda smo uronili u Novi Sad. I njegov čuveni restoran Novosađanin, u kome je možda bio i nanezaboravniji deo našeg sjajnog dana. U šarenilu i hladu velike bašte, okupile su se novosadske, niške i beogradske blogerke i umetnice da pokažu da nas ne spaja samo ljubav prema pisanju i čitanju, nego i prema druženju i da i žene umeju da naprave odličan spoj, čak možda i lepši od izvikanih muških opuštenih druženja.

nsblogsb

foto Suzana Bogdanović

Moram da priznam da sam sa velikim interesovanjem čekala da upoznam moju koleginicu adminku Merimu – lepršavu i očaravajuću Majsku i jednu od mojih najomiljenijih spisateljica Veru, čiji se tekstovi čitaju kao mala književna dela, a ne kao tekstovi na blogu. Pa kad su se još pojavile Negoslava i Lela, cela ekipa je postala zaista VIP. Ovaj put nemam dilemu da to i napišem. 🙂

Da sve bude savršeno nezaboravno, pobrinuli su se i neki sporedni likovi. Konobarica u Novosađaninu nas je dočekla u vidu ženskog Taška Načića iz predstave Radovan III. Jedino što nas nije psovala, ali sve ostalo je bilo odsečno i pomalo suludo, pa pola od onaga što je trebalo da se posluži nije moglo iz nekih neobičnih razloga tako da je i sama usluga postajala kao da smo upali u neki Tarantinov film. Samo je još falilo da se ostali gosti pretvore u vampire i Salma Hajek zaigra na stolu (oprostite mi na mislima, ipak sam bila na dimigalu). Ali, ako ste mislili da nas je to pomerilo u našem provodu, grdno se varate. Nama je to bilo beskrajno interesantno tako da smo sa zanimanjem jedva čekali šta će sledeće mlada vredna konobarica izvaliti. Ama baš ništa nije moglo da nas pokoleba u sjajnom provodu.

Kada smo posle odličnog roštilja, koji je valjda požrtvovana konobarica sama okretala dok nam je u isto vreme nosila stolove i seckala salatu, odlučili smo da nastavimo dalje – pravac Petrovaradinska tvrđava da po preporuci dragih Novosađanki probamo najlepše krempite u gradu.

blognssb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo se razdvajali po dremljivom Petrovaradinu, koji smo svojim smehom i vriskom budili iz uspavanosti i peli se na tvrđavu odakle se pružao sve lepši i lepši pogled, do rasula nije došlo.

ns blog

foto Zorica Paunović

ns blog1sb

ns blog2sb

foto Suzana Bogdanović

Iako smo delovali kao raspojasano odeljenje maturanata kome nedostaje čvrsta ruka iskusnog razrednog starešine. Ali, nije bilo zameranja, pogotovo jer su baš tada nastale najlepše fotografije sa naše ekskurzije.

ns blog3sb

foto Suzana Bogdanović

ns blogzp

foto Zorica Paunović

 

ns blog5sb

foto Suzana Bogdanović

I u restoranu Terasa, sa koga puca pogled na ceo prelepi Novi Sad i “Pijani sat”, simbol ovog gospodstvenog grada, vodile smo glavnu reč i spojile stolove rešene da nam ništa ne pokvari ovaj savršeni dan.

ns blog4sb

foto Suzana Bogdanović

Iako je sa severa već grmelo i nebo bilo modro kao na mojim talentovanim crtežima likovnog u mlađim razredima osnovne škole.

I baš tako, nije nam ga pokvarila ni kiša, ni bežanje pod tendu, ni jurnjava za taksijem ne bi li svi koji je trebalo stigli na autobus. Krempite su bile očaravajuće slatke i mirisne, a još lepše su bile jer se deset žena okupilo da ih uz smeh i prisnost podeli među sobom.

blog ns jeleni

foto Jelena Dilber

Kada se približilo vreme za polazak, zagrljaji i poljupci su se umnogostručili. Kao da smo želele da sačuvamo još malo tog divnog dana, koji, kao i sve što je lepo, ipak mora da se završi. Mahali smo i krenuli put kući sa osećajem da je bilo još toliko toga da se ispriča jer, kao što znate, ženske teme su uvek neiscrpne…

… I još sam kraj prozora i smeškam se dok se podsećam nekih trenutaka. I jesam umorna, ali mi se ne spava. Valjda od uzbuđenja i utisaka koji mi se roje po glavi. Čekam slike da vidim da li je bar jedna fotografija uspela da uhvati treperavi duh žena koje su nakratko ostavile sve svoje brige daleko od sebe i srele se da se napoje pozitivnom energijom, smehom i srećom. I spoznajom da im je, nekima omraženi, Fejsbuk doneo iskrene i prave prijatelje i nepomućenu radost bar u jednom danu života…

ns4blog

foto slučajni prolaznik sa Oljinog telefona 🙂