0

Kamena gora – planina stogodišnjaka

kamena-gora-bor3Kad magistralom krenete na Crnogorsko primorje, pa kod Prijepolja skrenete ka Pljevljima, naići ćete na jednu prostranu bajkovitu lepotu, kakva se među krševitim planinama, koje tek počinju, skriva kao usnula lepotica puna legendi, tajni i prirode koja treperi u svojim čarima.

kamena nemanja mancic
To je Kamena gora, planina koja se pruža duž krajnjeg jugozapada Srbije i severa Crne Gore, spoj dinarskih visoravni i planinskih venaca Starog Vlaha. Ugnezdila se među visokim planinama i sa svojim vrhom, Ravnom gorom, stoji drugačija od okolnih predela.

kamena_gora
Priroda je darovala neobičnom lepotom, čas krševitim obroncima, čas gustim zimzelenim i listopadnim šumama, čas livadama prepunim cveća, kroz koje protiču bistri potoci i šume izvori, čas blagim padinama i talasastim visoravnima, čas isečena dubokim klisurama.

kamena gora recica kamenogorske vode borko kijanovic
Kažu da je ime dobila po tome što je silna gora ponikla iz kamena. Ali, ovde se kamen najmanje vidi, sve je prevučeno jarkim zelenilom koje tako ugodno odmara oko.

kamena kasice
Kao mesto na ovoj neobičnoj planini do koga stižu svi putevi, stoji selo Kamena Gora. Među stoletnim šumama i svetlucavim belim brezama, vlažnim livadama prepunim belih rada, živi selo stogodišnjaka. Neki od njih, koji su prevalili stotu, i ne znaju koliko tačno godina imaju jer se ranije vreme merilo prema istorijskim događajima, bunama i ratovima. kamena selo sinisa ratkovic

Zato i ovo pravo starovlaško selo, prepuno starinskih drvenih i kamenih kuća, izgleda kao da je u njemu vreme stalo. Sve je ovde podređeno prirodi i težnji da se ona nipošto ne naruši.

kamena6
Selo je najpoznatije po starom boru, udaljenom od njega jedva kilometar. Ovo čuveno drvo staro je preko četiristo godina i predstavlja najstariji bor u Srbiji. Poznat je pod imenom “sveti bor” i nikada ga nisu oskrnavili ni ljudi, a ni priroda. Iako stoji usamljen na vrhu brda, sa koga se pruža predivan pogled na celu Zapadnu Srbiju, odoleo je gromovima koji su ga cepali u davna doba, kojih se niko više ni ne seća. Ostao je uspravan, ponosan i ogroman, visok 13 metara, sa krošnjom koja se veličanstveno širi čak 18 metara. kamenagora.jpg
Neobično, kao i uvek kad priroda iznenađuje, stoji grana smrče usred debelog borovog stabla. Niko ne zna kako je jedno drvo pustilo koren u drugom, ali niko se ni ne trudi da razume, posebno jer se oko ovog drevnog drveta ispredaju razne legende.

kamena stari bor nikolic zoran
Najpoznatija je ona da se unutar bora nalazi sakriven stari zapis koji su ostavili preci današnjih Kamenogoraca. U zla vremena, kada su morali da napuste svoja ognjišta, u deblo su stavili voskom zapečaćenu poruku u kojoj su objasnili razloge svog odlaska, zatvorili je čepom i ostavili. Ona je vremenom urasla u drvo, a tajanstveni spis je ostao sakriven od onih kojima je namenjen, kao nemi svedok istorije sela.

kamena bor
Nekada, dok nije podignuta crkva Svete Ognjene Marije, ispod ovog svetog drveta su se meštani okupljali, pričešćivali i obavljali bogosluženja. Još otada postoji verovanje da od njega ništa ne sme da se uzme, ni grančica, ni šišarka kad padne.

kamena-gora-smestaj-sumska-kuca-20
A onda dalje, opet za dahom starih vremena, koja ovde kao da su se zaustavila, makadamskim putem ide se dalje preko visoravni Sadi, oivičene tamnim četinarskim šumama, ispresecane vrtačama i dolinama.

kamena gora sadi slavo
Odmah zatim tu je i etno – selo Guvnište. Pravi mali muzej na otvorenom iznad Kamnićke reka, prepun je starih kuća od drveta i dasaka, koje su se nekad zvale guvna, pa je po tome i ovo mesto dobilo ime.

kamena gora guvniste slavo gluscevicIma tu i dvodelnih brvnara, i pratećih objekata koji su bili neophodni svakom domaćinstvu, i starih kuća prekrivenih šindrom, u kojoj samo dve osobe mogu da spavaju, pa čuvaju dah drevnog nomadskog života.kamena gora bunar slavo gluscevicSa padina i vlažnih livada posutih cvećem pruža se veličanstven pogled na bele vrhove Durmitora i šume borova i breza i pašnjake Crnog vrha.

kamena crni vrh agroinfotel
Odmah pored je i kamp Kovčica, sa istoimenim izvorom i jezercetom, u kome se bistra voda mreška pod blagim povetarcem i presijava pod zracima sunca.

kemena jezero kamp kovcica slavo gluscevic
A svuda okolo, na stotine malih izvora i vrela, ukupno 125, čiste i pijaće vode, od kojih čak 90 nikada ne presušuje.

kamena gora izvori  danijelaNajviše ih izvire ispod brda Pribojna, čak 30, u kojima ima i sitne ribe.Najpoznatiji među njima je izvor Trojan, oko koga se isplela čuvena legenda. Priča kaže da su se na tom mestu sakupila tri mladića i priznala da su zaljubljeni u istu devojku, koja je zapravo bila vila. Sukob koji je nastao bio je poguban za svu trojicu, pa je zato izvor dobio ime Trojan, a nedaleko odatle je i izvor Krvavac, nastao od njihove krvi. Kad je vila videla šta se dogodilo, popela se na vrh Pribojne i plakala sedam dana, pa je od njenih suza nastalo 27 izvora.

kamena izvor trojan
Ali nije samo deo oko sela poznat na Kamenoj gori. Mnogobrojne pešačke i biciklističke staze vode u raznim pravcima i otkrivaju čarobne predele, malene zaseoke i skrivene kuće koje se vide samo sa vidikovaca i dostupne su samo naupornijim šetačima.

kamena livadeTakvo je i brdo Badanj, ispod koga se nalazi Kurtova jama, najlepša pećina srednjeg Polimlja. Mnogo pećina i jama nalazi se i među stenama i ponornicama Petnje, u kojima se može pronaći prelep pećinski nakit, ali i gnezda u kojima se skrivaju ugrožene vrste ptica, među kojima je najznačajniji sivi soko.

kamena kurtova jama panoramio
A na brdu Milovče nalazi se najlepši vidikovac na Kamenoj gori. Sa njega se vidi Durmitor, Jadovnik, kao i obronci Zlatara, Zlatibora i Golije. Na njegovim padinama nalaze se prostrane cvetne livade, sa čak 250 vrsta lekovitih biljaka i guste šume, u čijim senkama se beru jestive gljive, koje stanovništvo zove »gube«.

kamena pecurke gube borko kijanovic
Pa zatim dalje, na drugom kraju ove čarobne planine, preko čitavih ostrva šuma, prostranih zelenih livada posutih cvećem, kroz tišinu koju remeti samo cvrkut ptica, kuckanje detlića o drvo i žubor potoka, nalazi se velika zaravan Kruševo, ispresecana malim rekama koje se ulivaju i snažni Lim, a među njima, sa svojom divljom i neprohodnom klisurom, obraslom gustom šumom poput prašume, najlepša Gračanica.

kamenagora03
Pa na kraju, skoro neočekivano se taj najniži deo ove prelepe planine završava duboko usečenom klisurom moćne reke Lim. Na obodu Dankova pusija, prepunom masivnih veličanstvenih stena, litice se survavaju ka dubokoj dolini i reci koja kao plava žica vijuga daleko dole na dnu.

kamena lim panoramio
Ova planina blistave prirode svojom lepotom se nadmeće u svako godišnje doba. U proleće je sva u pastelnim bojama nežnozelene trave koja tek raste, beličastih cvetova po drveću i vlažnim livadama, koje se raduju toplom suncu.

kamena3

Na leto sve boje dobiju sjaj, pa na livadi sve vrvi od zujanja pčela koje piju slatki nektar iz jarko šarenog cveća, sunca koje svetluca na nitima paukove mreže i opojnog mirisa stoletnih četinara i šume bukava i hrastova, čije se grane povijaju pod težinom lišća.kamena gora kanjonlima

kamena pauk nemanja rancicA kad padne noć, pa se nebo osuje milijardama zvezda i zablista u svojoj lepoti poput paunovog repa, na čistom beskrajnom prostranstvu najlepše se vidi Mlečni put. I priroda, po ko zna koji put otkriva svoje lice,a mi stojimo pred njom sa strahopoštovanjem.

kamena mlecni put nemanja rancic
U jesen Kamena gora zablista od jarkih nijansi crvene i žute. Pa kad se spoje tamnozelene grane četinara sa šarenilom hrastova, bukava i breza u ranu jesen, nastane spektar boja kao kod kakvog slikara na platnu. Tad je planina najlepša, kad joj priroda da svoj poslednji bljesak pred lagano umiranje.

kamenagora02
A kad dođe zima, pa napada visok beo sneg, sve zaćuti i kao da sneva. Jutra se rađaju sa mrazom koji steže ogoljene grane breza i hrastova, a sunce stidljivo baca svoje žute zrake po utihloj zemlji obavijenoj belim debelim pokrivačem. I sve čeka da ono bude jače, da pojure potoci, izbiju vrela i izvori, rascveta se livada, zazeleni trava, da krene život.

kamena guvniste
A i Kamena gora čeka da se okrene životni krug, da ponovo ozeleni i zadrhti pod sokovima prirode, da život još jednom odnese pobedu nad hladnim kamenom.

kamena poruka danijela

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: kamenagora, agroinfotel, panoramio, kanjonlima, Fejsbuk grupe “Kamena Gora” i galerije fotografija Borka Kijanovića, Nemanje Rančića, Siniše Ratkovića, Zorana Nikolića i Slava Gluščevića.

Advertisements
8

Cimeri

cimeriJedne jesenje večeri kroz moj kraj se pronela vest da su se dva momka uselila u stan u našoj zgradi. I ne samo to, neke od devojaka koje su ih videle, prosto su podrhtavale od priča kako izgleda jedan od njih dvojice. Pa naravno da sam bila znatiželjna da i ja vidim tu facu.
Radišu sam upoznala jedne večeri pošto su se neke moje drugarice već uveliko družile sa njim i njegovim cimerom. Nema šta, dečko lep kao slika. Plava kosa, plave oči, ali ne onako švapski, izbeljeno, nego baš kako treba. Mislim se ja, kad ti priroda da, onda te baš onako raznese. Al’ čujem i to da nijedna nije uspela da ga skemba. Ko će ga znati zašto…
Jedna od mojih drugarica na istom spratu sa njima, pa se zbližili. Povede me jedno veče kod njih. Uđem u mali stan i dočeka me Radiša ljubazno i veoma kulturno, prosto da ti bude drago što još ima tako lepo vaspitanih momaka.
U ćošku sobe na otvorenom trosedu, preko koga je samo ćebe prebačeno, sedi njegov cimer Mirko. Sedi i gleda u svoje prste, debeo, sa prosedim zaliscima, foto grej naočarima i donjom debelom usnom. Ja pomislih da je baš čudno što niko ne pomenu do sad da je drugi stanar osoba sa posebnim potrebama, kad on ustade i sasvim normalno mi pruži ruku i upozna se sa mnom. Uh, pa on je sasvim zdrav, samo malo čudno izgleda, mislim se ja, jedino što je od svih nas malo stariji, cirka deset godina. Kad on, pre nego što sede, valjda za dobrodošlicu, ispusti gas na sav glas.
Ja se zaprepastih, moja drugarica, valjda već navikla, ne reče ništa, a Radiša se toliko postide i pocrvene da sam mislila da će mu pozliti. Poče da mi se izvinjava i ovoga, koji se oduševljeno zasmeja, valjda zbog štosa, da grdi da nije lepo da se tako ponaša pred nekim ko im prvi put ulazi u kuću. Umirim ja Radišu da je sve u redu, ali ovu seljačinu okarakterišem za ceo život. Al’ ćutim, naravno.
I tako počesmo da se družimo sa Radišom. On dečko dobar i kulturan, samo preterano stidljiv i pomalo na svoju ruku, svojeglav i s vremena na vreme pogubljen. Rekoše mi da je bio i na ratištu, pa smo ga razumeli i bili tolerantni.
Pozovem ga ja na proslavu Nove godine kod mene kući. Skupilo se društvo, haos. Dođe on, u skladu sa tematikom, sa nekim od spreja belim tufnama po glavi, kao da ima šugu, pa mu gde-gde opala kosa. Al’ i pored toga dobro izgleda, mamu mu. Dođe i moja najbolja drugarica Nevena sa svojim dečkom. Zaljubi se Radiša u nju na prvi pogled, al’ onako, do daske. Bez obzira na dečka. I razbi sumnje uvređenih devojaka po kraju da je gej.
Od tog dana poče da me spopada da mu pomognem da je smuva, da kažem koju lepu reč itd. Kažem mu ja da je budala i da ona ima dugu vezu, ta pobogu, video je, al’ on reče da o njenom dečku neće da troši komentare, da je on sto puta bolji od njega i da je samo pitanje dana kada će Nevena to uvideti.
Kažem ja sve to njoj, i prija joj, nije da nije, al’ ipak, kaže, ne želi da prekida sa svojim dečkom. Al’ Radiša uporan, sve čeka kada će ona da dođe kod mene, pa je juri da svi idemo kod njega kući. Ma, neka i njen dečko pođe, kaže mi u poverenju da će ona najbolje videti koliko on vredi ako ih na licu mesta upoređuje. U jednom sumanutom trenutku prihvatismo svi taj imbecilan predlog i od toga dana krenu ludilo. Radišino, ali pomalo i naše.
Svaki put kad bi došli, on bi posebno ukrašavao stan, posebno se spremalo sve ono što Nevena voli da jede, kupovalo se samo ono što Nevena voli da pije, pošto je Nevena zimogrožljiva, stan se pretvarao u saunu, u kojoj se mi ostali zamalo ne poonesvešćivasmo par puta, a Radiša to koristio da se skine u potkošulju i prikazuje svoje zmijsko telo. Pošto Nevena posti petkom, i on je počeo, ali i sredom. Sa svim onim ženama se petkom gurao u redu pred crkvom Svete Petke jer je i ona to radila, ne znam samo da li je postao i verujući. Pošto Nevena voli momke iz teretane, njen dečko je bio najbolji primer, i Radiša je krenuo, ali ne samo da diže tegove nego i da bude sparing partner kik bokserima, pa su ga jednom dobro isprebijali, sve u treningu.
Da nesreća bude veća, od prvog dana kad je stupila u njihov stan, u Nevenu se smrtno zaljubio i “autistični” Mirko. Živnuo je, ali i krio svoje emocije kao zmija noge, trudeći se da ispod žita protura svoje pokušaje da joj se približi. Tako su dva cimera pokušavala da osvoje istu devojku, a njen dečko im nikako nije smetao.
Znam da ćete se zapitati kako je na sve reagovao Nevenin dečko. Nikada nije postavio pitanje šta ova dva balvana rade. Društven po prirodi, družio se sa svima i, mada mi je ponekad izgledalo da zna šta se dešava, delovao je totalno kul i maksimalno uživao u piću i jelu koje je Radiša spremao na tone.
A Nevena? Ženska sujeta joj je bila maksimalno zadovoljena, ali nijednom nije htela da Radiši, a posebno ne Mirku, daje lažne nade. U jednom trenutku sam pokušala da porazgovaram sa ovim nesrećnikom da prestane da se blamira, ali on je insistirao da se ne mešam jer zna šta radi.
Prelomni trenutak desio se kada je Neveni umro otac, za koga je bila veoma vezana. Tada je krenula opšta frka jer svako je želeo da se pokaže i dokaže, da ne kažem iskoristi svojih pet minuta. Mirko je odlučio da zaigra prljavo i krišom od svog cimera otišao u Neveninu kuću i puna četiri sata sa njom nasamo razgovarao o sopstvenom iskustvu posle smrti oca, a Radiša je za to vreme tvrdio da je sa mrtvim čovekom u parapsihološkoj vezi (molila sam ga da to nipošto ne govori jadnoj devojci) i pomalo se vajkao što mu je otac živ pa ne može do kraja da se identifikuje sa njom. Kad je čuo za taj dug razgovor u četiri oka, pobesneo je i, da ne bi bio u zaostatku, išao svaki dan na groblje i ostavljao bukete cveća sve dok Neveninu mamu to nije počelo da uznemirava, pitajući se ko to tajno radi i da li je njen muž vodio dvostruki život dok je bio živ.
Od tada ludilo se povećalo. Cimeri su sada bili otvoreniji i nisu birali sredstva kako će doći do Nevene. Radiša je i dalje udovoljavao njenim željama, ali, videvši da sad umesto jednog ima dva konkurenta, počeo i da se samokažnjava u svojim naporima, pa je recimo na 40 stepeni pekao po sto palačinki na tiganju bez drške, a koristio klešta da ih prevrće samo kad bi bio malo raspoloženiji. Sem toga ždrao je banane s mlekom dok se ne iscedi od dijareje, a kad bi bio u posebnom rasulu, džogirao bi po pet kilometara, valjda da izbaci sve te frustracije iz sebe ili da ne zakolje sustanara na spavanju.
S druge strane, perfidni Mirko je nastupio kao zamena za Neveninu očinsku figuru i pružao joj svoje iskusno rame za plakanje. Doduše, i izgledao je kao tata, ali stalno zajapuren, sa manijačkim pogledom, pa je više odavao utisak pedofila, ali bože moj… Budući da je bio patološki vezan za majku i svakog vikenda putovao u svoj rodni grad da sa, kako je zvao, »majkicom« provede kvalitetno vreme, nekoliko puta se žrtvovao i ostao uz Nevenu. Doduše, u potaji je jednog popodneva sa majkom banuo u Neveninu kuću, tobože da i ona izjavi saučešće, a više da proceni situaciju i potencijalnu snajku. Izgleda da je bila zadovoljna jer po prvi put u životu nije rekla za sinovljev izbor da je kurva. Čak joj nije smetalo ni to što je devojka zauzeta, dala je zeleno svetlo i zdušno su se spremali da sve to rasture i da ona bude njihova.
Tako je druženje za ostatak društva postalo vrlo naporno jer se sve svodilo na koškanje, spletkarenje i durenje. U jednom trenutku smo pokušali da se izvučemo iz cele priče, ali Radiša je pretio da će skakati kroz prozor. Htedoh da ga opomenem da ne zaboravi da prethodno skine mrežu za komarce jer je onomad stavio zato što se Nevena plašila buba, ali videlo se da mu nije dobro, pa sam ćutala. Ali, odlučila sam da iz svega pobegnem, a drugi kako hoće.
Kulminiralo je na proslavi Nove godine u njihovom stanu. Poslužili su nam domaću supu sa knedlama, koju se specijalno za Nevenu spremio Radiša, a koju smo jeli na trosedima jer nisu imali sto za koji bi svi seli, a potom i ćufte u falusnim oblicima, koje je spremao Mirko, očigledno mislivši na Nevenu. Kad smo sve to progutali, pokušali smo da se veselimo, jebote, pa Nova je godina, ali džaba. Radiša je u ponoć hteo prvi da poljubi Nevenu, ali pošto je ona to ipak uradila sa svojim dečkom, pao je u depresiju, uzeo stoličicu za decu, seo na sredinu sobe i celu noć proveo plačući pred nama. Mirko je bio dostojanstven, a mi smo svi hteli da skačemo kroz onaj isti prozor, ali je i dalje imao mrežu za komarce.
Rasplet se dogodio kad je meni puko film. Otvoreno sam rekla da je sve boleština i da neću više ni dana da učestvujem u tome. Radiša je pokušao da me smiri i uvuče mi se u dupe, ali kad nije uspeo, podivljao je, naljutio se i optužio me da sam ga sve vreme podrivala i da bi on odavno bio sa Nevenom da nije bilo mene. Sve sam priznala, samo da se toliko uvredi da mu više nikad ne padne na pamet da se druži sa mnom.
Ubrzo posle mene i ostali su digli sidro, i sami izmrcvareni nebuloznim večerima koje su provodili. Radiša i Mirko su ostali da se glođu, pogotovo kad je i Nevena sa dečkom otišla na svoju stranu.
EPILOG
Radiša se naljutio na sve, pa teška srca i na Nevenu. Nikada nije bio sa njom. Posle pet godina se na jedvite jade oženio i dobio sina. Na mene se tek skoro odljutio, kad sam ga srela kaže da bi sve napustio samo kad bi Nevena htela da bude sa njim.
Nevena je posle godinu dana raskinula sa svojim dečkom. Mirko je ostao u kontaktu sa njom i tu informaciju krio od Radiše kao zmija noge. Pokušao je svim silama da je osvoji, ali nije uspeo. Teška srca je odustao kad je Nevena našla potpuno novog dečka i smirio se pored žene svojih godina.
A mi, ostali kad nam je dosadno, prevrtimo priče iz tog vremena, pa se smejemo do suza kad se setimo tiganja bez drške i ćufti u falusnim oblicima. I jeste da je bilo naporno, ali i ludo zabavno. Bar nama. Šta ćeš, nekom mladost, nekom ludost, pa ko preživi, ima šta da priča…

3

Kanjon Svrljiškog Timoka – poslednji voz za Zaječar

timok klisura serbianoutdoor

Da li ste znali da je, ako želite da iz Beograda vozom putujete u Zaječar, to nemoguće? Pruge se sve manje koriste i ne obnavljaju, ali ako ste baš uporni u svojoj nameri, to možete izvesti ako krenete iz Niša. I nećete pogrešiti.
Pruga koja iz ovog velikog grada južne Srbije ide do Zaječara, pa dalje do Bora i Negotina, svojim najvećim delom prolazi kroz bespuća kanjona Svrljiškog Timoka. Veličanstvena priroda i veličanstven put su ono čime ćete nagraditi sebe ako se ovuda zaputite.

timok gdestinacija
Ali pre nego što stigne do pruge, Svrljiški Timok prevali veliki put. On počinje na severnim padinama Svrljiških planina kod sela Kozja. Ali, ova reka nije kao ostale. Nemirna i nepredvidiva, uskoro će napraviti neobične igrarije u svom toku.

timok svrljiske srbijauzivoKod sela Periš reka nestaje. Prosto kao da je progutala zemlja survaće se u veliki mračni otvor Pandiralo. To je mistično mesto, o kome lokalno stanovništvo vekovima ispreda mnoge legende, a najpopularnija od njih je da se niko ko je pokušao da otkrije šta je u njegovoj tami, nije vratio, uključujući i stoku, koja je umela da zaluta i bujica je zauvek odnese u bezdan.

timok pandiralo visitserbia
A Pandiralo je zapravo pećina nastala od podzemnih kraških oblika. U nju se može ući, bar onoliko koliko to vodostaj dozvoli, a ako neko i uđe, neće otkriti ništa strašno ni opasno, samo golubove pećinare.

timok pandiralo sasa rancic
I kao što nestaje, 600 metara dalje, na drugom kraju sela, ponovo izlazi na svetlost dana, i to na mestu koje stanovništvo naziva Vrelo.

timok vrelo gde timok ponovo izvire sasa rancic panoramio
Reka dalje teče mirno kroz plodnu zelenu Svrljišku kotlinu sve do Svrljiga, gradića po kome je reka i dobila ime.

timok svrljiska kotlina
Okružena Svrljiškim planinama, Tresibabom, Paješkim kamenom i Kalafatom, najprostranija dolina u karpatsko – balkanskom luku u ledeno doba bila je ispunjena vodom i predstavljala veliko jezero. Međutim, voda je otekla praveći sebi put kroz više stotina metara visoku stenu i tako je nastala veoma duga krivudava putanja, koju meštani nazivaju Svrljiško ždrelo. Ujedno, to je i najslikovitiji kanjon Srbije.

timok svrljiske
Upravo tu ova modroplava reka počinje da dubi svoju klisuru stešnjenu između Svrljiških planina i Tresibabe i ogranke Ozrena i Device. Čim prođe Svrljig, taj u istoriji buran grad, pogranični i buntovan kraj u vreme kneza Miloša, koji se tada nazivao Pop Marinkova republika, po svešteniku koji je predvodio bunu protiv kneževe despotske vladavine, nailazi na pećine u strmim obroncima planina, u kojima su se možda sakrivali i pobunjenici, ali i odmetnici.

timok svrljig juznevesti
Najlepša od njih, Samar, nalazi se na samom obodu klisure i duga je 750 metara. Ona je ušla i u Ginisovu knjigu rekorda jer je u njoj speleolog koji je istraživao proveo čak godinu dana.

timok samar pecina svrljig
Na samom njenom rubu izvire ponornica u jakom mlazu i u ovoj jedinstvenoj lepoti priroda se poigrala sa vodom koja u svom slapu pravi penu i milione sitnih kapljica koje se rasprskavaju pri udaru u hladne izlokane stene. A čim nešto dalje ponovo krene da ponire u zemlju, koja je u svoje naručje opet prima, reka pravi veliki trokraki prerast, koji takođe nosi ime Samar. Do ovog mesta se teško stiže, ali se i iz daljine preko zaraslih staza čuje huk vode koja ponire i vide obrisi ovog predivnog mosta koji sama priroda pravi.

timok samar
I baš ovde prolazi pruga s početka teksta. Ona je izgrađena krajem 19. veka i predstavljala je pravi izazov za projektante i neimare, koji su najveće muke imali sa krečnjačkim masivima Tresibabe i ograncima Svrljiških planina. Kad se od Niša priključi kod Svrljiga pravi jedan od najlepših železničkih puteva Srbije.

timok pruga nis zajecar
Kroz divljinu i visoke obronke planina, kroz duboko usečene krečnjačke litice, Svrljiški Timok prati prugu i dok on krivuda i meandrira, ona ide pravo i čas prolazi kroz čak 32 tunela, prosečena kroz velike planinske masive, čas preskače reku sa 19 skoro identičnih mostova jednakog raspona od armiranog betona, koje je još pre balkanskih ratova projektovao naš čuveni naučnik i građevinski inženjer Milutin Milanković.

timok klisura gdestinacija
I dok voz klopara svojim gvozdenim točkovima, polako se približava selu Niševac. Od njega polazi Niševačka klisura, najlepši deo kanjona Svrljiškog Timoka. Reka u ovom delu dubi strme strane prepune pećina i kratkih vrela, a na dnu, koje se ponegde spušta i do 160 metara, bistra voda silovito huči i večita je hladovina. Predivne prirode i zastrašujućih litica, prava je poslastica za planinare, a priroda nije štedela u njenim lepotama.

timok selo nisevac i pocetak klisure panoramio
I dok pruga lagano krivuda nad moćnom rekom i smenjuju se mrak tunela i jarko sunce koje obasjava kamene obronke planina, voz stiže do sela Palilula, koje je dobilo ime po lokalnom spahiji koji je uvek kad je išao kroz svoj grad palio lulu. Ono je nastalo od nekadašnjeg naselja Varoš, a da iza sebe ima mnogo burnih godina svedoče ruševine koje se ponosno izdižu na steni iznad reke. To su ostaci starog Svrljiškog grada, koji meštani nazivaju Kule. On je nastao u 12. veku, tokom vladavine Stefana Nemanje. Iako nepristupačan, više puta je razaran. Prvi put 1412, od strane turskog odmetnika Muse, a drugi put je miniran krajem 20. veka od strane lovaca na zlato koji su sumnjali da je tokom Drugog svetskog rata, pri izvlačenju zlata i bakra iz borskih rudnika, Nemcima ispalo kada su se neki od vagona prevrnuli i sleteli u reku.

timok kule serbianoutdoor
Sa vrha ove stene i Kula pruža se predivan pogled na Svrljiški Timok i kanjon reke Belice, čuvene Kotlove, fantastične prizore vodenih kada u kojima se rečica u slapovima preliva iz jedne u drugu.

timok nisevacka klisuraSa ruševina tvrđave se vidi i ušće ove dve reke i impozantan kanjon sa meandrima i strmim kraškim liticama, visokim i do 400 metara.

timok nisevacka klisura pogled sa kula serbianoutdoor
Na mestu gde se Belica spaja sa Svrljiškim Timokom napravljena je mala brana, a nedaleko odatle je i termalni izvor Banjica, koja takođe vodom snabdeva ovu moćnu reku. Na tom mestu se i kanjon malo širi i nije toliko dubok. Ovde raste mnoštvo biljaka, pa čak i rtanjski čaj, za koji mnogi smatraju da je bolji nego na samom Rtnju, stada svrljiških ovaca pasu po pašnjacima, a žene na obalama reke peru vunu. Kao da i reka nakratko odmara u svom silovitom putu i pitomo deli svoje lepote na dar.

timok banjica milan drakulic
Ali, čim nastavi dalje i iza sebe ostavi i selo Miljkovac, reka pravi najlepše vijugave obale u svom toku, a ovde ima i najviše tunela. Iznad uklještenih meandara, kao prkos prirodi pruža se pruga, dok ispod nje Svrljiški Timok silovito pravi bezbrojne osmice. Iako je kanjon širi, put uz reku je neprohodan i klisura se vidi samo iz voza, a daleko dole u dubini, presijava se bistra reka kad je zraci sunca na čas dodirnu. A još ako se nađete u ovom kraju u rano jutro, pozdraviće vas žubor reke, razigran cvrkut ptica i plavo nebo pod kojim se presijavaju sive litice i retke biljke ovlažene od rose. A onaj poseban miris pruge i vozova, koji nosi dah daljina i putovanja, spojiće se sa tihim početkom dana i učiniće ga savršenim.

timok klisura panoramio
Po izlasku iz klisure Svrljiški Timok se smiruje, kao da zna da uskoro dolazi do svog kraja. Blista na suncu preko plitke doline i čim prođe Knjaževac, svoje korito, koje je pretvoreno u kanal, spaja sa Trgoviškim, pa zajedno stvaraju Beli Timok, koji nastavlja uz prugu sve do Zaječara, da se u srcu ovog lepog grada stopi sa Crnim Timokom i nastavi dalje, sve do Dunava i Crnog mora.

timok beli vikipedija
I tako, dok reka teče, a pruga je odozgo prati, ne možemo, a da se ne zapitamo kako se stalno nadigravamo sa prirodom. Čas ona pobedi, čas naizgled pobeđuje čovek. Ali, čak i kada nam izgleda da smo je ukrotili i da smo jači od nje, to je samo zato jer nam je to ona dozvolila. I samo onoliko dugo koliko to ona želi. A naše je da poštujemo njene ćudi i budemo joj zahvalni na svakom daru koji nam daje, a najviše na onom najvažnijem – životu.

timok nisevacak poruka

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: gdestinacija, panoramio, serbianoutdoor, visitserbia, svrljig i iz galerija fotografija Saše Rančića i Milana Drakulića.

10

Petparačke priče

12277072_10208302728231916_1918107653_nPre neki dan sam opet preturala po starim stvarima i pronašla novu temu o kojoj bih pisala. Elem, razmišljajući o konceptu nove priče, otkrila sam da nesvesno branim stav za koji nisam ni znala da posedujem i da čak za njega imam i čvrste argumente.
Sećate se one priče od pre par nedelja o “zastranjenim” tinejdžerkama, koje kupuju petparačku literaturu neke tamo blogerke od koje nemaju šta pametno da nauče, umesto da se bace na Tolstojev “Rat i mir”? Ja nisam.
Kao što rekoh, prekopavajući po stvarima iz doba puberteta, naiđem ja na sveske neobičnog sadržaja. Doduše, sad je neobičan, a tada je bio sasvim normalan i bilo je potpuno kul imati takve stvari. A sve je počelo kada su drugarice iz odeljenja, koje su imale starije sestre, sa sobom u školu donele te “dragocenosti”.
Bile su to velike debele sveske pune kičerajskih sličica i šund pesmica. Sve je pomalo podsećalo na ljubavne vikend – romane, sa sve fotografijama kudravih parova u zvoncarama koji se grle u zalazak sunca. Ali, ko će to objasniti uzavrelim hormonima i podrhtavanju od pomisli na ljubavne reči?
Tako krenemo i mi da, umesto lastiša, jer to je za klinke, pravimo svoje “ljubavne zbirke”. Znalo se: kupiš veliku ukoričenu svesku, iscepaš celu stranicu na kojoj je reklama ili zaljubljeni par iz časopisa “Bravo” ili, tada popularnog, “Ćao Ona” i sve to oblepiš selotejpom.
E onda kreće popunjavanje. Prvo smo prepisivale ono što smo nalazile u sveskama većih devojčica, ali kad se pojavila starija polusestra najgluplje učenice u odeljenju, i to iz drugog grada, što će reći sa novim materijalom, došlo je do takve histerije da je umalo nismo pocepale od tuče koja će prva doći do nje. A ona, ništa manje tupava, imala je u svojoj zbirci pravi jad i bedu.
No, gramatičke greške, izgledalo je, nikome nisu smetale. Dobro, možda pomalo meni, pa sam pravilno prepisala nakaradne stihove:”Ja zavoleh jednog dečka, zavoleh i on mene”. Ali, i ako to zanemarimo, sama tematika je, iz ove perspektive, bila skandalozna, a ponegde i veoma morbidna.
Pored mnoštva pesama i priča sa bolesničke postelje, gde devojka sa 13, 14, a najdalje 16, umire zbog neuzvraćene ljubavi i nekoliko dana pred smrt šalje pismo dečku kamenoga srca i zaklinje mu se na večnu ljubav, valjda i u zagrobnom životu, tu su i tugaljive pričice gde (opet) ona proklinje svoju sudbinu na dan njegovog venčanja, mada se ovde pojavljuje tračak nade u njeno samopouzdanje, jer, pomalo revoltirana, planira osvetu. Ipak, više je onih koji uspešno seku vene i krvlju ispisuju poslednje reči ljubavi. Imamo, naravno, tu i mrtve ljubavnike, koji se truju zagrljeni zbog zabranjene veze, tj. neku vrstu šund “Romea i Julije”, ali svakako preovlađuju smrt, tuga, suze i sklonost ka samoubistvu, kao da u životu sreća u ljubavi ne postoji. Kakav optimistički stav, karakterističan za pubertet!
Poseban segment predstavljaju pesme o narkomanima. Devojka se obavezno zove Ana ili Barbara, a momak Saša ili Filip. Zajedničko im je da “provode dane u paklu i dimu marihuane” ili još opasnijeg hašiša i od toga najčešće i umiru. Oni, logično, žive u bedi, prljavštini i haosu, često i u komunama, kao Filip – moj mali hipik, i njihova nadnaravna lepota propada u kandžama droge. Nije tačno precizirano našta su se konkretno navukli, ali jasno je kao dan da svi znaju da im spasa nema, pa ni povremena lečenja ne donose rezultate. Ostaje nejasno kako ih je ubila marihuana i na koji način su je intravenozno konzumirali, ali to možda nije ni važno. To je verovatno trebalo da bude poruka od koje bi se mladi naraštaji prepali i spremno rekli NE drogama.
Bilo je tu i edukativnog sadržaja. Svojevrsni “Zakon mladih” navodio je čak 50 pravila ponašanja, prilično nesuvislih, od kojih su, doduše, neki bili psihološki utemeljeni, pa ako momak grize nokte, to znači da je nervozan. Ali, ipak je bilo mnogo više nebuloza, kao na primer, ako momak poljubi devojku u čelo, to znači duboku ljubav, ako je gazi, izjavljuje joj ljubav, a ako devojka grize, to znači da je iskusna. I jedan savet: momci pre ljubljenja ne bi smeli da puše. Ne znam zašto devojke nisu spomenute ili se po difoltu smatralo da one to ni ne rade.
Ništa manje patetične nisu bile ni slike, koje smo uredno isecali iz već pomenutih časopisa. Obično na njima devojka kukumavči na prozoru dok joj pogled bludi u daljini ili parovi, od pristojnih, koji šetaju ili se grle pored neke vode, preko onih koji se ljube, pa sve do polugolih, zanesenih u petingu. Najinteresantnije su one isečene iz Bravo – stripa, gde omladinci na nemačkom jedno drugom izjavljuju ljubav:”Ich liebe dich, mein Schatz!”, pa sve do onih kad u oblačićima razmišljaju koji komad garderobe bi najradije skinuli i šta bi tu ko kome voleo da smesti.
Ipak, vrhunac perverzije, koji je zaslužio zasebnu analizu je pesma skandaloznog naslova “Prvi abortus”, u kojoj je glavni lik bizgov koji je napravio dete, pa sad sedi u kafani i šljema dok nesuđena majka njegovog deteta upravo čepi noge na kiretaži. On takođe tuguje zbog njenih mladih godina i činjenice da te noći možda baš gubi sina. Pesma je toliko idiotska, da je pitanje zašto se uopšte našla u mojoj svesci, ali ako vam kažem da je bila najpopularnija među nama klinkama, sve je jasno. E, sad, kako je ta interesantna poruka o prvom abortusu (šta, biće ih još?) uticala na svest o kontracepciji, ne znam, jer se o njoj u to vreme nije naglas govorilo, tj. o tome su najviše znale one “iskusne”, ali nama je fokus bio na tugaljivom završetku o gubitku sina, a ne na činjenici da u takvim situacijama najebe žensko.
I tako je napisana prva sveska. Druga je počela isto, ali, kako je vreme prolazilo, sve se menjalo. U nedostatku petparačkih priča i pesama, sakupljala sam najlepša ljubavna pisma iz tinejdžerskih časopisa koja su pisale devojčice širom bivše SFRJ. A kasnije, u istoj svesci, našle su se pesme Desanke Maksimović, pa potom i Pandurovića, Disa, Šantića, Dučića. Znam, znam, pravo je skrnavljenje staviti velikane srpske književnosti u iste korice sa “Prvim abortusom”, ali za svoju odbranu imam da ponudim sopstvenu evoluciju.
Eto, to je i bila poenta moje priče.Svako od nas se u pubertetu tražio, postavljao sebi hiljade pitanja i nailazio na mnoge zamke.Osećao se da je poseban, ali i da je bezbednije biti u grupi. Pa u to ime: ljudi, pustite tinejdžerke da nauče da u životu ima mnogo izbora, ali da bi trabalo da izaberu najbolji. Ako sam ja od Filipa – malog hipika stigla do Pope i Jesenjina, pa naučiće i one koje su prave životne vrednosti, žive bile…

6

Kosmaj – zelena planina Šumadije

kosmaj obidjisrbiju

U skoro pa predgrađu Beograda, tamo gde počinje venac šumadijskih planina, na pola puta između Sopota i Mladenovca, Avale i Rudnika, kao ostrvo iznad valovitih brda ispresecanih rečnim dolinama, leži Kosmaj. Iz daleka se vidi kako svojim jarkim zelenilom nadvisuje krajolik.

kosmaj panoramio nikola djokic

Da je bujan i samo mu ime kaže. Smatra se da je nastalo od keltske reči “cos”, što znači šuma i proindoevropske “maj”, što znači planina. Međutim, Rimljani, koji su dugo vremena živeli na našem podneblju, prilagodili su mu ime svojoj mitologiji, pa je postao “casa maiac”, što bi značilo mesto gde živi rimska boginja prirode Maja. A i pristaje mu – sav je bujan, zelen i odiše životom.
Da je tu od davnina, pokazuju i fosili školjaka, pronađeni na njegovom tlu. To je dokaz da je nekada ovde bilo Panonsko more, a Kosmaj jedno od njegovih ostrva.

kosmaj pogled na njega panoramio
Čim počnete da se približavate ovoj zelenoj planini, osetićete da je vazduh opojniji i čistiji, a da priroda napaja sva vaša čula. Od samog podnožja prošaranog njivama i voćnjacima, blagih padina obraslih travom, sunčanih proplanaka, pa sve do strmih strana kosmajskog grebena obavijenog stoletnim šumama bukve, hrasta i mirisnih četinara, u čijim senkama se skrivaju plašljive srne i zečevi, šareni fazani, jarebice i prepelice i beže od lisica. Nekada davno ovde je bilo i vukova, ali danas ih više nema.kosmaj suma vikipedija
Kad od Sopota krenete ka vrhu Kosmaja, prvo ćete naići na manastir Tresije. Ovo prelepo zdanje, kao ukradeno iz neke bajke, podignuto je u 14. veku, u vreme kralja Dragutina. Iznad strmo usečenog bistrog potoka Male Tresije izdiže se crkva posvećena Saboru Svetih arhangela. Nekada je bio manastir sa najbrojnijim bratstvom u Beogradskom pašaluku, ali je i pored toga rušen i obnavljan.

kosmaj tresije
Put dalje vodi kroz šumu i sve više i više, dok se kroz grane bujnog drveća povremeno ukazuje sve lepši pogled na Šumadiju okupanu suncem. I tako sve do velikog izletišta, koje blista u svim bojama kako koje godišnje doba dođe na Kosmaj.

kosmaj serbianoutdoor
Početkom ove godine podignut je i novi vidikovac, pravi drveni čardak, sa koga pogled puca na Šumadiju sve do Save, a kad je vedro, vide se i prvi banjički soliteri Beograda.

kosmaj novi vidikovac
Ipak, na Kosmaj je najlepše doći u maju, kad procveta jorgovan u svojim ružičastim, belim i ljubičastim prelivima, pa zamiriše sva priroda. Pa nogu pred nogu, popločanom stazom oivičenom ovim čarobnim mirisima, sve do vrha, na kome se ponosno uzdiže spomenik borcima čuvenog Kosmajsko – posavskog partizanskog odreda. Ovo velelepno zdanje modernističkog stila, koje se vidi izdaleka i pravi simbol ove planine podignuto je 1971. godine, a njegovi tvorci su vajar Vojin Stojić i arhitekta Gradimir Medaković.

kosmaj spomenik nob worldarchitecturemap
Ali, to nije jedini spomenik koji govori o slavnoj istoriji Kosmajaca. Geostrateški položaj ove planine vekovima je stvarao nemirne živote stanovništvu. Oni su bili učesnici svih buna, bitaka i ratova, počevši od Kosovskog boja 1389, a za njega je vezana i legenda da se u kosmajskom bujnom podnožju rodio Ivan Kosančić, pa preko Prvog srpskog ustanka 1804, u čijim redovima su se istakli hrabri seljaci. Ovde je tada ranjen čuveni dahija Aganlija, a Karađorđe je sa ustanicima popalio sve turske hanove.

kosmaj stazeibogaze
Borbeni Kosmajci učestvovali su i u Cerskoj i Kolubarskoj bici, a na samom Kosmaju su se vodile velike borbe, posle kojih je neprijatelj proteran na Savu i Dunav. Iz tog perioda je i Spomen – kosturnica na Malom Kosmaju i njegovom vrhu Beli kamen, podignuta u čast stradalima u Prvom svetskom ratu i na njemu su ispisani stihovi Đure Jakšića. Na ovom tihom mestu, sa koga se proteže pogled na zatalasanu Šumadiju čovek se najlepše stapa sa prirodom i samim sobom. Tu se nalaze odgovori na sva pitanja, i na ona iz prošlosti, ali i sadašnjosti. I sve biva jasnije i odlučnije, kao i misli slavnih i hrabrih Kosmajaca.

kosmaj spomen kosturnica
Ali nisu spomenici novije istorije jedino što ovu slavnu planinu čini velikom. Njena prošlost je oduvek bila burna. O tome svedoči i lokalitet Kasteljan, ostaci manastira koji je podigao kralj Dragutin u 13. veku na temeljima rimskog kastruma. Posvećen je Svetom Đorđu i u 15. stoleću ga je obnovio despot Stefan Lazarević, dodavši mu kupolu. Nažalost, porušen je u 17. veku i otada čeka na svoju obnovu.

kosmaj kasteljan planine
Još jedan manastir daje pečat duhovnosti i bogate istorije i kulture Kosmaju. To je Pavlovac, podignut pored malog nemirnog potoka, koji hita ka podnožju, da se ulije u reku Lug. Na padinama ka selu Koraćica, u 14. veku ovo zdanje, posvećeno Svetom Nikoli, podigao je despot Stefan Lazarević, a od lomljenog kamena i živog kreča sagradili su ga učenici čuvenog Rada Neimara. U obližnjem selu Markovac je despot Stefan 1427. iznenada umro, pa su kameni sarkofag, kao i česma njemu posvećena, postavljeni iznad crkve.

kosmaj pavlovac obidjisrbiju
Pa kad obiđemo sva slavna istorijska i duhovna mesta, dođe vreme da malo napojimo dušu mirisima i lepotama prirode. Uz svežinu šume i skrivene gljive u senci drveća i paprati priroda nam ponovo pokazuje svoje lepote. A kad se sa terase resorana »Piknik« protegne pogled na dolinu, ceo Mladenovac i prelepu Šumadiju dokle oko seže, onda nam pokazuje i kako je savršena. I dok se u daljini obzorje plavičasto magli, svetle i tamne njive, kao zakrpe na zelenim poljima, odaju svu raskoš ovog srca Srbije.

kosmaj pogled obidjisrbiju
Pa ima li šta lepše nego udisati svež sladak vazduh, slušati tišinu prošaranu cvrkutom ptica i gledati beskraj koji sav trepti pod prolećnim suncem? Tada se i duša oseti kao ptica nad poljima, pa da ima krila i sama bi poletela put neba i prirode, koja nas jedina napaja snagom.

kosmaj obidjid

P.S. Fotografije korišćene sa sajtova: obidjisrbiju, panoramio, vikipedija, serbianoutdoor, stazeibogaze, planine, worldarchitecturemap i galerije fotografija Nikole Đokića

16

Jesen u mom sokaku

velika

Kao prava WordPress komšinica, poslušala sam poziv i krenula u jednu zajedničku šetnju po mom kraju, da udahnem i omirišem jesen.
A ona već odavno tu, oko mene, stigla neprimetno kao olakšanje posle vrućeg leta, pa odjednom pokazala svoje zube. Obmotala jutra gustom maglom i sitnom kišom, pa ih rasterala hladnom košavom. Pa kad staneš na prozor, poželiš da ugledaš sunce koje se krije iznad niskih oblaka. Ali, nema ga danima. Vidiš samo daleko brdo kako izranja iz oblaka kao neki začaran grad, ni na nebu, ni na zemlji.
A onda je jedno jutro granulo suunce i razigralo se preko modrog neba. Zamirisala vlažna zemlja i pomešala sa dahom šume u blizini. I opet se na nebu pojavio beličasti mesec iako je dan. Obasjale se sve boje, od žute poput tek iskovanog zlatnog dukata do tamnih smeđih preliva poput patine na starim fotografijama. I još se ponegde ne da zelena trava, ali lišće pozlaćeno suncem koje se gomila i prekriva je poput toplog debelog ćilima, kao da joj šapuće da joj je uzaludna nada da neće svenuti. Došlo je vreme da se menja, da sve promeni svoje boje, da čeka novi život koji se posle smiraja ponovo budi.

12208003_10208267418789202_235517189_n
S jednog prozora gledam trešnju. Sad je sva žuta i već se polako pozdravlja sa suncem i toplim danima. Uživa još malo u miholjskom letu i svoje grane ponosno širi ka modrom nebu. Uskoro će se prekriti snegom, naslućujem to u rana jutra kad zamiriše sve na dolazak zime. Biće tada lepa, sa granama poput šećera koje se sve u kristalima svetlucaju pod noćnom svetiljkom. Pa onda opet, kad sunce obrne svoj krug, sva osuta hiljadama sitnih belih cvetova od kojih zamiriše ceo kraj. A kad dođe leto, sva otežala od crvenih trešanja i povijenih grana punih tamnozelenog lišća.

12231164_10208267418069184_463604569_n
Sa drugog prozora vidim veliko brdo. Gledam ga od detinjstva i znam mu svaki kutak, svako polje i drvo, čak i sad, kad ga sve više prekrivaju nove zgrade i otimaju zelenilo koje tako odmara oko. I celo to brdo, iznad crvenih krovova, izgleda tako blizu, kao da je nadohvat ruke, a zapravo je daleko.

12212385_10208267418469194_148760078_n
Kad se popneš na njega, vidiš ceo Beograd. Sa jedne strane Zvezdara sa svojom tamnom šumom nadvisila celo Mirijevo i Karaburmu u podnožju, u sredini grad u kome vrvi kao u košnici, ispreturane zgrade, kupole crkava i nabacani mostovi, a sa druge strane, daleko u podnožju, Pančevački most kao od šibica protegao se preko svetlucavog Dunava. A iznad svega, u izmaglici, toranj na Avali, kao da čuva grad koji nikad ne spava.
A s mog prozora brdo mirno drema. Najlepše je u svitanje kad rumena pruga kao bordura oiviči njegov vrh, pa sve svetlije i svetlije odjednom izviri sunce i bljesne tako jako da svojim zracima osvetli celo nebo. Pa se sve više i više ta užarena lopta diže po nebeskom svodu i donosi novi dan. Tad brdo pod njom svo zablista, i u proleće kad se prelije jarkim zelenim nijansama i kad na njemu posle kiše bljesne jarka duga, i zimi kad se popraši belinom snega, i leti kad od jakog sunca sva polja požute, a u noćima munje koje nose gromove i oluje paraju nebo . A sada se sve polako ogrće rumenilom i nekom umirujujućom tišinom i u svakom svitanju stvrdne od mraza dok čeka tople sunčeve zrake da ga otkravi.

12243678_10208267418309190_1731954249_n
Postoje ljudi koji ne vole jesen jer ih podseća na umiranje prirode i kišne dane pune sivila. Ali jesen je i doba slavlja, tad se prave svadbe i provode prvi zajednički časovi u toplini doma. Tad se proslavljaju slave kad se oko porodične trpeze okupe svi oni koji se vole. Jesen je vreme kad miriše pečeno kestenje i zapaljeno lišće, kad se svako od nas seti prvih školskih dana i mirisa novih svezaka i knjiga. Vreme kada se traži nečija topla ruka da ugreje hladni dlan.
Kad naučimo da volimo jesen, saznaćemo da je život lep i ljubav prava koje god da je napolju godišnje doba…

7

Deliblatska peščara – kad košava stvara dine

deliblatska pescara uljmanskimilan

U južnom Banatu, tamo gde košava zimi najjače duva, između Vršačke, Tamiške i ravni Dunava, nalazi se veliki plato duguljastog oblika koji se izdiže iznad nepregledne ravnice. U njegovom jugoistočnom delu nalazi se Deliblatska peščara, najveća kontinentalna peščara Evrope.

deliblatska visitserbia
Nastala još u ledenom dobu, između Dunava i oboda Karpata, od silikatno-karbonatnog peska, plavina banatskih reka i dunavskih nanosa koje su vetrovi raznosili i prekrili veliku zaravan, danas zavisi od hladnih košava, koje svojom jačinom stalno malo pomalo menjaju njen izgled stvarajući najrazličitije oblike dina.

deliblato pescara
Peščara je lepa u svako godišnje doba. Njenim utabanim stazama u proleće sve kipti od jarkih zelenih boja, u leto sunce obasjava svojim žutim prelivima, a u jesen crveni tonovi prekriju krajolik. A kad dođe zima, pa košava zaduva preko talasastih polja, sve zahuji i prekrije se ledenim dahom i sakrije da sačeka tople dane i spasonosne zrake sunca.
Pa kad sunce ponovo grane najlepše je krenuti u šetnju ka Zagajičkim brdima uz neobične dine i pošumljena brda, sve do grebena sa koga se vide stepske doline, prelepe u svojim nabujalim životnim sokovima. U ovom visokom delu peščare, gde sitan, najfiniji pesak lebdi u vazduhu i zasipa igličaste žbunove kleke svaki put kad ga podigne vetar, jedino je mesto na kome se razmnožava i živi mali glodar slepo kuče. Nebo preleću grabljivice orao krstaš i stepski soko i to samo u vreme kada iz svog skrovišta izlazi tekunica jer je ona osnov njihove ishrane. Ovde je i jedino preostalo stanište vuka u Panonskoj niziji.

deliblatska yagajicka upoznajsrbiju
Ako poželite da upoznate južni deo, peščanim putem kroz dine i borove i listopadne šume, osetićete najlepše mirise prirode. I dok sunce baca svoje zrake kroz granje hrastova, lipa i stoletnih četinara, u proleće najlepše zamiriše bagrem. U čitavim šumama bagrenja samo se čuje zujanje pčela, koje svakog maja dolaze ovde na bogatu ispašu, a u junu na mirisan lipov cvet. I u toj omamljujućoj tišini ponekad se čuje tiho pucketanje uvelih grnčica i visokog šiblja – to se plašljiva srna skriva u dubini šume.

deliblatska zagajicka brda srbijauslici d. veselinovic

Ako krenete na sever, od izletišta Devojački binar ka pašnjacima, preko livada i brežuljaka, doći ćete do bagremovih i četinarskih šuma. Tu se nalazi Korn, mesto gde raste stepski i banatski božur, i nigde više u Srbiji.

deliblato stepski

Ako nastavite dalje, stići ćete do peščanih talasastih dina. Ali nešto dalje, izdiže se Mala Čoka, najviši peščani vrh. Ove dine imaju strme nagibe koji mogu da budu visoki i 30 metara, a uske doline čine ovaj deo peščare najsurovijim. U njihovoj tišini, koju narušava samo vetar, koji fini sitni peasak raspršuje neznano kuda, sve je naizgled mirno, a ispod površine sve vrvi od malih peščarskih insekata. I dok se na njihovim obodima bujne biljke ogrću beličastim pokrivačem kasnih mrazeva još dugo tokom proleća, sve je ovde tiho, spokoj i mir prirode koja negde daje, a negde uzima, ali svuda savršena u svojoj raznolikosti.

deliblatska vipportal
Središnji deo peščare ide stazom od Čardaka kroz livade sve do guste šume bagrema i borova. Tu su i šume Rošijana i Crni vrh, prepune hrastova, topola i lipa. A u hladovini visokog drveća, među travom i gljivama, svoje mesto su našle i orhideje. U ovim šumama ima divljih životinja: vukova, jelena i divljih svinja.

deliblato suma slaven fanfani
Ali posebnu lepotu peščara ima uz obalu Dunava. Ovde više nema dina i njihovih širokih dolina, zato se i zove “niska peščara”. Tu postoji čitav niz priobalnih pašnjaka, od Advokatskih livada i Stevanove ravnice, pa sve do plićaka Labudovo okno, prepunog belih i žutih lokvanja i visoke trske u kojoj se gnezde ptice močvarice i privremeno ptice selice, kada na svom dugom putu ka jugu svrate da se odmore.

deliblato labudovo
Tu je i Dubovački rit, u kom se pod vodom i iznad nje odigrava buran život životinja, sa jedne strane belih i žutih čaplji, kormorana i crnih ibisa, ugrožene vrste ptica, i sa druge vodozemaca, gmizavaca, riba i biljaka, kojima se bogato hrane kako stanarice, tako i selice, koje, skupivši snagu za nastavak puta, odlaze dalje.

deliblato ada zilova2
Tu su i ade Čibuklija i Žilova, prepune vrba, topola i lokvanja koji tiho plutaju po vodi, a zimi, na jednom nezaleđenom delu Dunava sve vrvi od galame divljih pataka i gusaka, čije je ovo zimovalište.

deliblato dunav
Na jednom delu strmih odseka obale zaštitu svake zime pronalazi kolonija jedne vrste lasta. U udubljenjima lesnih strmina pronalaze mir i kriju se od hladnoće.

deliblatska laste gnezda
A na drugoj obali, tamo gde reka oštro skreće, na steni koja se spušta u Dunav, ponosno se izdiže tvrđava Ram. Svedok burne istorije ovih prostora, osvajana i otimana, predstavlja ostatak rimskog vojnog logora Laderata, ali i utvrđenje Ihram, koje su mnogo vekova kasnije, na antičkim i vizantijskim temeljima, podigli Turci da bi osnažili granicu između Smedereva i Golupca i sprečili upade Ugara. Zahvaljujući tome danas nosi svoje ime Ram. O njoj je prvi pisao čuveni turski putopisac 17. veka Evlija Čelebija, pa iz njegovih spisa i priča o verovanju da je na suprotnoj strani Dunava postojalo još jedno utvrđenje – Haram, ali danas od njega ništa nije ostalo. I tako kroz vekove, na steni kraj velike reke, svojim otvorima za topove na kulama svedoči o burnim danima, pa i danas, kao čuvar ponosno odoleva vetrovima sa Dunava i zubu vremena koji je nagriza.

deliblato tvrdjava ram bojana aleksic
Peščara je i omiljeno mesto za snimanje filmova. Ovde se vozio čuveni autobus firme Krstić u filmu “Ko to tamo peva” i vodila čuvena filmska bitka u drami “Boj na Kosovu”. U tvrđavi Ram snimane su “Seobe” i neke scene iz filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”.

deliblatska filmovi
I ne samo to, kao područje izuzetnih prirodnih vrednosti i zaštite ugroženih životinjskih vrsta, od 2002. se nalazi na listi Uneska.

deliblatska m uljmanski
I tako kroz godišnja doba, rane i kasne mrazeve, košave i tople povetarce sa Dunava, odlaske i dolaske ptica iz dalekih južnih krajeva, dremljivo leži Deliblatska peščara. A kad dođe zima i hladna košava je obavije tajanstvenom tišinom koju remeti samo njen zvižduk, po vedrim danima zavlada studen, stepe se popraše plavetnim snegom i sva prostranstva do horizonta postanu svetla, a samo u daljini talasava brda, smrznuta i tamna, čekaju sunce i novi životni krug da ih razbudi. I sve ispočetka, kako to samo priroda ume.

deliblatska dpescaralag

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: deliblatskapescara, visitserbia, upoznajtesrbiju, vipportal i iz galerije slika: Milana Uljmanskog, Marijusa Olđe, D. Veselinovića, Slavena Fanfanija i Bojane Aleksić.