0

Jecaj sapetih čežnji u pripovetkama Bore Stankovića

Svaki srpski pisac ima neku svoju osobenost zbog koje mu se čitaoci vraćaju, jedan u sebi nosi umeće da oslika nečiji unutrašnji svet, neko poput čarobne četkice na stranici oslika ceo pejzaž, neko stvara priče koje ostaju zauvek u sećanju, a na prozu koja odiše poezijom Bore Stankovića retko ko ostane imun. Ona u sebi nosi najtananiji damar duše našeg gena, izukrštanog različitim daljinama, vrelinu srca onog viševekovnog pustog turskog koje još odjekuje kaldrmom vranjanskog Belog mosta i hladnoću severa koji tu istu neobuzdanu čulnost gasi i smiruje.
Bora Stanković kao izraziti predstavnik moderne u srpskoj književnosti u sebi nosi spoj realizma po regionalnosti i naznake srpske modernističke proze po psihologiji likova, stilu i literarnim postupcima. U svim svojim delima dao je sliku rodnog Vranja u previranju između turskih i novih vremena, na koju su uticala sećanja iz detinjstva, ali i priče njegove babe, koja je bila vrsna usmena pripovedačica probudivši u osetljivom dečaku ljubav prema porodičnim pričama i rodnom gradu. Zahvaljujući tome nastala su najlepša dela koja odišu nostalgijom za starim vremenima i patrijarhalnom načinu života, ali i odbojnošću prema novom, modernom, kritikujući građansko društvo i „ćiftinski“ moral.

Bora Stanković (izvor: srpskilegat.rs)

Zbirka pripovedaka Stari dani nosi u sebi 9 priča sa svim najlepšim osobinama Stankovićeve poetike, od društvene hronike Vranja do potresnih sudbina njegovih stanovnika ulazeći duboko u psihološki svet likova, emotivne lomove i potrese, razorne čežnje i gušenje onog moćnog erotskog i strasnog.
Svaka od njih počinje lepršavo i svetlo, kao što je mladost i sreća koja se pred njom na horizontu čini da će doći. Takva je pripovetka Đurđevdan, puna poezije mladalačke zanesenosti  i ljubavi kroz igru mantafe, magije kojom se otkrivaju tajne i najskrivenija osećanja, U vinogradima nosi čar uzavrelog sazrevanja u razdraganim danima mirisne zemlje tokom berbe grožđa, kada se sva duša razgali u pesmi i prisnosti, u Nuški je slika buđenja ljubavi i strasti u mladoj devojci, a u pripoveci U noći lepota uzajamne ljubavi dva spojena srca. Međutim, taman kada izgleda da se ta vrelina letnjih noći i opojni miris ljubavi u nabujalim baštama može pretvoriti u sladunjavu trivijalnu priču, vedrina mladosti biva presečena zabranama, stegama patrijarhalnog društva i morala koji nameću stariji i koji se bespogovorno moraju izvršiti bez obzira na to što biće na pragu života natovare duševnim potresima i lomovima, patnjom i svim mučnim i mračnim u ljudskoj sudbini. I uzalud se novo opire starom, najveće protivrečnosti su u samoj suštini društva koje u Stankovićevo vreme još nije bilo sposobno da nešto promeni i život učini lepšim i lakšim.

Beli most u Vranju (foto Mirjana Mitić)

Nijedan naš pisac nije tako grčevito prizivao stare dane, one iz njegovog detinjstva i najdražih uspomena. Međutim, iako za njima oseća jaku nostalgiju, Stanković patrijarhalni način života ne smatra idealnim, naprotiv, veruje da ga je kao idealno nametnulo društvo, zasnovano na trouglu novca, erosa i morala, gde se ljudska sreća prodaje, gde u tamnicama nesrećnih brakova iz čvrsto sapetih osećanja i tuga povremeno poput vrele lave šiknu čežnje i čulne pomame da bi opet bile zatrpane i ugušene neprikosnovenim moralom, tim demonom društvenih zabrana i ograničenja. Zato se Bora Stanković najradije i bavio zadiranjem u unutrašnjost junaka, gde se zapravo vidi pravo stanje stvari, kada maske padnu i zaviri se u sopstveno srce. Najpotresnija sa takvom tematikom je Pokojnikova žena, u kojoj je položaj žene u patrijarhalnom društvu najbolje prikazan, gde je ona obezličena toliko da maltene ne postoji kao osoba jer je u mladosti tek sestra svoje okrutne braće, pa supruga starog terzija-Mite, pa pokojnikova žena uvek pred strogim posmatračkim očima čaršije. Sputanost, podređenost, zabrana iskazivanja osećanja doveli su da i sama odbije čoveka koga voli ceo život jer stege društva su prešle i na njenu dušu. To se najbolje vidi u trenucima kada u groznici drma rešetke prozora svoje sobe, nemoćna da pobegne od pokojnika kome pripada i nakon smrti, nemoćna da skine rešetke i okove u samoj sebi koje joj je silom nametnuo patrijarhalni moral.
Otud se kao najomiljenija tema pojavljuje zabranjena ljubav među pripadnicima različitih staleža, kao što su Tomča i Pasa u Starim danima,  Mita i Mara u priči Oni, gazdin sin Stojan i služavka Cveta u pripoveci U noći iza čijih uništenih osećanja preostaje samo proćerdan život, neostvarena ljubav, večna tuga za „nečim“ neodređenim, nejasnim ali vrlo moćnim, što likovi teško mogu ili ne žele da dokuče jer je lakše zatrpati ga. Ta „napast“ najčešće se probudi uz topao glas koji peva neku narodnu ljubavnu pesmu u noći, pa izbije ljubavna drama iz duše likova. Zato Cveta u pripoveci U noći teškim radom ubija snove i grešne misli o Stojanu „da i ona poleti, sedne do njega na konja, obgrli ga i da oboje zagrljeni, na mesečini, pobegnu daleko, daleko!“ , ali one ipak nađu put pa kad je ta „napast“ uhvati, ona gura pesnicu u usta ne bi li sprečila da iz nje izađe mračna ljubavna groznica, burna ljubav, čežnja i strast i tera te nečiste sile molitvama u sebi razrešavajući tako borbu sa iskušenjima i samom sobom. Jer u patrijarhalnom svetu muškarac i žena su na različite načine nosili patnju zbog onemogućene ljubavi. Dok su one krile i „jakom prirodom“ gušile osećanja, muškarci su davali sebi oduška u piću, lumpovanju, lutanju i pesmi kao bekstvu iz tužne svakodnevice, iako i pored toga nisu bili sposobni ništa da promene, ni da se suprotstave roditeljskim nametnutim odlukama, niti da se bore za voljenu ženu.

Muzej Bore Stankovića u Vranju (izvor: tt-group.net)

Još jedan važan motiv Bora Stanković unosi u život svojih likova – prirodu kao kontrast tragičnim sudbinama jer ona buja pored njih podsećajući da su tuga i jad samo njihov teret na duši. Sa druge strane, mesečina mami ta posebna duševna stanja, te „napasti“ erotske pomame koja kao da najviše dodiruje spoj života i smrti, u kojoj kao da se pod užarenim osećanjima gasi i sam život. Zahvaljujući tome što „mesec trepti“, „sija kao rastopljeno olovo“ i „mesečina pliva“, Nuška u istoimenoj pripoveci doživljava vrenje krvi, zbog koje se raskopčava košulja da bi se hladilo uzavrelo telo, a nakon ašikovanja sa momkom pada u igru poput transa dok je „jelek razgrnut, kosa crna i vlažna šiba i mrsi se“ a „snaga krši i vije kao zmija“. Smatra se da je na ovim stranicama Bora Stanković dao najlepši opis erotske čulne strasti, koja ostaje u likovima duboko sakrivena od ostatka sveta a čitaocima pruža uvid u jedan tajni svet koji se ne može jasno sagledati ali je baš zato toliko i moćan.
Dok čitamo ove pripovetke možemo imati utisak da smo i sami deo pripovedačeve duše, kao da smo sasvim blizu tog unutrašnjeg sveta koji je stalno u previranju ka potpunom slomu ili pronalaženju snage da nastavi dalje u turobnom životu. I u tome je najveća vrednost ovih priča, što bude najskrivenije emocije ne samo likova, nego i samih čitalaca, koji u njima prepoznaju poneki deo sebe, bilo u lutanju kao bekstvu od otrgnute ljubavi, bilo kroz simbol ženske ruke – ponizne, tihe, istrajne i žilave do smrti.

izvor: instagram.com
0

Rikardo Reiš na međi magije i zbilje

Kada je 1984. godine Žoze de Sousa Saramago objavio svoj roman Godina smrti Rikarda Reiša, svet je već mogao da nasluti da je veliki pisac ušao na vrata svetske književnosti. Iako mu je sudbina na tom putu postavljala naizgled nepremostive prepreke, još od detinjstva, kada je zbog velikog siromaštva morao da napusti školu i završi mašinski zanat u Lisabonu, pa preko zrelog doba kada je često bio u sukobu sa vlastima zbog kritičkog odnosa prema Salazarovom diktatorskom režimu, pa i sa Katoličkom crkvom kada je uznemirio duhove napisavši roman-antijevanđelje, uspeo je da dostigne najviša književna priznanja – portugalsku Kamoišovu nagradu, a 1998. i Nobelovu nagradu za književnost kao prvi nagrađeni Portugalac.

Žoze Saramago (izvor: wikipedia.org)

Saramagov literarni rad započet je još u njegovom mladalačkom dobu kada je nakon celodnevnog rada u automehaničarskoj radionici, mnoge noći provodio u biblioteci. Još tada je stvoren zametak njegovog stvaralaštva, a posebno jednog romana koji je nastao kao inspiracija na književni život i rad najvećeg i najoriginalnijeg portugalskog pesnika Fernanda Pesou.

Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Da bismo razumeli roman Godina smrti Rikarda Reiša, moramo se vratiti vek ranije ne bismo li saznali na koji način je fascinantni Pesoa osmislio ne samo svoje stvaralaštvo, nego i svoj život. Pesnik, esejista, astrolog, radio je kao činovnik smatrajući taj život lažnim dok  je svoje prave živote živeo u snovima i poeziji. Boreći se sa velikom usamljenošću, pribegao je jednom originalnom rešenju – stvorio je likove koji su postali deo njegovog života. Naime, Pesoa je stvorio čitavu galeriju ličnosti, preko 80, koje je koristio kao pseudonime za svoje poetske zbirke, ili kako ih je on nazivao heteronime, zadužujući tako svoje bliže i dalje „saradnike“ da u pesničkoj formi odgovaraju na najvažnija pitanja ljudske egzistencije. Međutim, nije se zaustavio samo na zbirkama pesama, nastavio je da gradi odistinske ličnosti sa biografijama, karakterima, fizionomijama, astrološkim kartama, a nekima dodelio i smrt. Od svih njih izdvojila su se trojica, Kaejro, De Kampuš i Reiš, za koje se Pesoa toliko vezao da im se i pridružio u jedinstvenom poetskom učenju. Upravo je Rikardo Reiš, u Pesoinoj mašti stvoren 1887, bio lekar i živeo kao iseljenik u Brazilu od 1919. godine.

Astrološka karta Rikarda Reiša koju je izradio Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Na bazi ne samo izmaštanog Reišovog života, već i na temeljima Pesoinog genijalnog uma, Saramago je stvorio svoj kultni, možda i najpoznatiji roman prikazavši u njemu sâm, ali i kroz prizmu pesnikovih izmaštanih ličnosti koliko je zapravo ljudski život trivijalan kada u jednoj pesničkoj inspiraciji može nastati još osamdeset izgrađenih individua.

Potpis Rikarda Reiša, koji je kreirao Fernando Pesoa (izvor: wikipedia.org)

Saramagov roman počinje šesnaest godina kasnije od stvaranja Reiša i njegovog progonstva u Brazil, kada se 1935. vraća u Lisabon zbog smrti prijatelja Fernanda Pesoe i zatiče svoju zemlju izmenjenu pod stegom mračnog diktatorskog režima, usred uspona fašističkog pokreta u Evropi, u osvit Španskog građanskog rata. U tamnoj atmosferi hotela kao usputne stanice biće ispitivan i proveravan od strane policije, gledan ispod oka od strane gazde i gostiju, zavođen od strane sobarice Lidije, zanesen smernošću mlade devojke Marsende kojoj je mistična bolest paralizovala levu ruku, ali i često posećivan od strane duha Fernanda Pesoe, koji još devet meseci nakon smrti provodi na zemlji, baš kao što čovek provodi devet meseci pre nego što se, rodivši se, na nju stupi, vodeći sa njim razgovore o životu, ljubavi, umetnosti, književnosti, politici, religiji, istoriji i smrti.

Zamišljeni lik Rikarda Reiša, skica Kristijana Sardinja (izvor: wikipedia.org)

U ovom oskudnom zapletu u središtu je tipičan moderan čovek 20. veka – povučen, indiferentan i otuđen u svetu punom nesigurnosti i previranja , sa često potisnutim nemirom krvi u kojoj se sve komeša, ali ga on potiskuje iz straha od sopstvenog tela jer nikada se ne zna kuda ga to može odvesti, antiheroj koji se utapa u svoju prirodu i hirove, dozvoljavajući  da ga samoća pritisne, a tama koja je u stopu prati, proždre. I atmosfera koja ga okružuje ide mu naruku, okružuju ga likovi koji su i sami puni unutrašnje tame, strepnje, usamljenosti i nerazumevanja, kojima i najlepše stvari u životu naprosto iscure kroz prste,ali i široke avenije i bezbrojne uske krivudave uličice Lisabona čija lepota je zatamnjena siromaštvom, usamljenim hukom oronulih brodova u luci, dalekim šumom mora i melanholijom kiše i magle, simbolično najavljujući nadolazeći sumrak Evrope.

Lisabon (izvor: instagram.com)

U ovom filozofskom romanu koji je u sebi spojio nadrealizam, simbolizam i magični realizam, taj popularni pravac za latinoameričke pisce, kao da su se sabrali uticaji svih najznačajnijih pisaca 20. veka – Kafke, Prusta, Džojsa i Borhesa, iskazujući najlepše crte Saramagove poetike, njegove književne ukuse, ali i uznemireni senzibilitet koji pulsira u osećaju nezaustavljivo zloslutne linije života. Načinjući teme atmosfere nadolazećeg Španskog građanskog rata i represija diktatorskog režima dao je najbolju kritiku portugalskog društva tridesetih godina prošlog veka, milimetarski precizno sekući njenom oštricom političke, klasne i društvene podele, nepravde, revoluciju u periodu istorijske prekretnice, ali i ljudsku prirodu modernog čoveka koji odbija da ispuni obavezu uklapanja u socijalni i kulturni kalup sveta koji ga okružuje.
Nadrealističke vizije i simbolističko naginjanje ka spiritualnom i misterioznom, gde se brišu granice mašte i realnosti, Saramago spaja sa najupečatljivijim odlikama magičnog realizma, a one raskošno isijavaju iz sablasnih susreta Pesoe i Reiša, tvorca i lika, smrti i života, na međi magije i zbilje u kojoj se u oblasti alternativnog sveta stvarnost ispravlja i razlaže, u kojoj se govori o značenjima slika, predmeta ili pojava iz okruženja, u kojoj se otkriva istina da se u najobičnijim stvarima životne svakodnevice skriva poneka emocija i dublje značenje koje otkucava zajedno sa poslednjim danima Rikarda Reiša, dajući smisao života. I kao i svaki indiferentni pripovedač magičnog realizma, sve te susrete jave i sna, realnosti i onostranog , on ne objašnjava kao nešto fantastično, nerealno, nemoguće, neobično, već mirno nastavlja sa radnjom kao da se baš ništa čudno nije ni dogodilo.

Prvo izdanje romana “Godina smrti Rikarda Reiša” na portugalskom (izvor: wikipedia.org)

Jedinstvenim stilom pisanja bez upotrebe pravopisnih znakova sem tačke i zareza, pri čemu u dijalozima koristi veliko slovo iza zapete kada kreće naredna replika, Saramago vešto izlazi na kraj sa dugim rečenicama i pasusima koji se ponekad prelivaju i na nekoliko stranica. Iako mogu delovati naporno za čitanje jer ne postoje uobičajene pauze u smeni izjava govornika koje omogućavaju da se lakše razmisli o svim detaljima o kojima se u dijalozima govori, uz malo koncentracije lako se prepoznaju i usvajaju sve raskošne misli kojima roman obiluje.
A njih ima napretek, jer delo nije posvećeno samo Pesoi, nego i svakom običnom čoveku koji je dovoljno hrabar da misli svojom glavom i spozna sopstvene emocije. Sve one šalju snažne poruke da je ponekad teskoba puna tišine koja ima najjači krik, toliko jak da može odjekivati i kroz generacije koje će tek doći, ali i da svako od nas mora da spozna razliku između „biti“ i „postojati“ jer ako samo postojimo, a ne bivstvujemo celom dušom, koračajući kao u snu otuđeni i nezainteresovani, možemo izgubiti šansu da spoznamo onu njenu drugu stranu koja tera u potragu za smislom našeg postojanja i snažnim osećanjima, onu koja nudi istinu da su obe strane duše neophodne da bi se pronašao kompas kojim se sigurno brodi po pučini zvanoj život.

Potpis Žozea Saramaga (izvor: wikipedia.org)