0

Tragom ožiljaka utisnutih borbom sa životom

93959427_2803584266386636_2388499049234825216_n

foto Veljko Mitrović

Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno – njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu – poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad bola Metija Kamberija.
Amiraga je osmogodišnji romski dečak koji živi u gradu Emilmetu na rubu siromaštva. Najmlađi u narušenoj porodici, prinuđen je da prosi, krade i luta za koricom hleba ili sitnim novcem ne bi li preživeo dan. Kada ga nakon još jednog prestupa službenici Centra za socijalni rad smeste u hraniteljsku porodicu, pokazaće se da sve što je kvalitetno zamišljeno u teoriji sistema, ne znači da je primenljivo i u praksi, ali i to da svako od nas traga za svojim mestom pod suncem gde nam je duša jedino mirna i otvorena za životnu svetlost i najveća životna dostignuća, pa tako i Amiragina.
Od prve stranice autor nas uvodi u priču o teskobnom detinjstvu romske dece poput udarca od koga se gubi dah. Oštrim skicama, razotkrivajućim crticama potresne bede i naturalističkim detaljima stanovnika „cigan-male“ on nas suočava sa ogoljenom slikom sveta koji je tu, u našoj blizini, ali ga ne vidimo ili ne želimo da ga vidimo. U njemu se rađaju deca predodređena za život nedostojan čoveka, ona koja iz pakla bede ne mogu da uteknu sem ako ih sudbina sama ne otme i ponudi im šansu da postanu ljudi vredni pažnje i poštovanja.
Ali ni takvu decu, onu kojoj se život osmehne, ne čeka lak put. Amiragina sudbina, više posuta trnjem nego laticama cveća, kao da nagoni da pomislimo da se iz sirotinjske provalije nikada ne može izaći, kao da predrasudama obojeni ljudi ne daju da se zakrpe iscepana srca a trenuci nade začas zatrpavaju novim nedaćama. Zato valjda i njegovo mukotrpno i neodustajuće dostizanje cilja – izrastanje u inteligentnog, poštenog, sposobnog i mudrog momka – deluje još vrednije i blistavije.
Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše, patnje u kojoj se strah od ljubavi i novih rastanaka utkao duboko u njeno mnogo puta izranjavano tkivo. Ovo je roman u kome se na raskošan način izlivaju najdublja osećanja, koja obuhvataju čitaoca tako jako da zajedno sa junakom proživljava svaku njegovu tišinu, „onu neprijatnu, u kojoj je i disanje teško“, svaki damar njegove „raskrvarene duše, zgrčene utrobe, ludilo krvi i ludilo srca“.
Međutim, ako se na tren odmaknemo od Amiragine sudbine, koja snažnim otkucajima pulsira sa stranica romana, otkrićemo da se ispod njegove površine nalazi čitav splet tema i motiva koje je mladi autor načeo. Osim turobne svakodnevice Roma, obrisa njihovih običaja i načina života, nameće se čvrsta i sveprožimajuća kritika društva, počevši od sistema koji usisava nezbrinutu decu po neodgovornim hraniteljskim porodicama i domovima širom naše zemlje (jer kako sam Meti Kamberi na početku svoje priče kaže, „Sva imena su izmišljena, likovi su stvarni“), preko nevladinih organizacija punih licemerja pa sve do morala društva koje većinom ne dopušta neprilagođenima da razbiju okove svoje loše sudbine.
Pa ipak, iako većinom obojena tamom, senkama, olujnim i kišnim hladnim noćima koje natapaju kako dušu, tako i pohabanu obuću i odeću zlosrećnog dečaka, ova priča ima nadu. Ona se skriva u mnogobrojnim savetima teta Mirne, vaspitačice Doma za nezbrinutu decu, koje Amiraga ponavlja kao sopstvenu mantru svaki put kada se nađe pred iskušenjima koja mu nude krivudavi putevi života. Ona se skriva u svakoj pročitanoj Amiraginoj knjizi, svakom retku njegovog napisanog eseja o jednakosti i različitosti, svakoj dobroj osobi koja mu daje priliku da oseti da ljubav i pažnja ne moraju da bole i da ne moraju da prestanu. Ona se skriva u trenu kada se Amiraga i Meti sretnu i dotaknu srcem. A iznad svega – u jačini da svaki novi dan od suze pretvori u kap snage koja mu daje vetar u jedra da učini ono što mnogi nisu umeli ili mogli – da postane borac i mladi čovek dostojan divljenja.

      „Prvo pravilo dvoboja i borbe nije kako držati bodež, već kako stati ispred onoga ko bodež drži.“

93961208_573944366837460_7965011108060725248_n

foto Veljko Mitrović (metikamberi.com)

0

„Dorotej“ Dobrila Nenadića – bogočovek ili nedohvatna sreća

94120654_3155023664517203_2907780180372094976_n

Veliki je izazov napisati dobar osvrt na knjigu o čijem veličanstvenom kraju ne smete da govorite. Iako je na vas ostavio tako snažan utisak da ste odmah po završetku obrnuli novi krug i ceo roman pročitali još jednom, zadivljeni sasvim novim slojevima značenja i porukama koje sobom nosi. Ali pokušaću, jer ovo delo zavređuje ne samo da se o njemu piše, već i da ga svako ko ga čita duboko proživi dušom.
Srbija 13. veka – zemlja previranja, sirove snage i čestih ratnih pohoda. Zemlja pod vlašću kralja Milutina. Zemlja vlastelina kojima ne pripadaju samo posedi, već i sebri, zavisno seosko stanovništvo, i u okviru njih meropsi, zemljoradnici, ali i manastiri sa ispošćenim sveštenstvom. U ovakvoj atmosferi, na posedu vlastelina Lauša, na moravskom Krivom viru, nakazan ali izuzetno nadaren monah Dimitrije ugledaće Doroteja kako se kupa, takođe monaha-vidara, poslatog da izleči igumana manastira Vratimlje. Njegova pojava koja odudara od svega što naseljava ceo kraj – lepota, snaga, plemenitost i blagost promeniće svakog koga dotakne pogledom punim ljubavi, čak i one koji ne žele da budu promenjeni i razotkriti sve grehe u dušama nespremne da budu čiste, krotke i istinski okrenute bogu.
Izuzetnim narodski britkim jezikom, neobičnim pripovedačkim perspektivama bez dijaloga kroz razmišljanje ukupno 13 naratora, jedinstvenom kompozicijom koja nosi okidač radnje na prvoj, a kulminaciju na poslednjoj strani, dubokim psihološkim dilemama i snažnim porukama ovo delo spada u jedno od najlepših savremene srpske književnosti. Dobrilo Nenadić, moglo bi se reći, pomerio je granice nacionalnog stvaralaštva svojim književnim prvencem.

dobrilo-nenadic

Dobrilo Nenadić (izvor: laguna.rs)

Ovo je roman koji je još 1977. godine, kada je objavljen,  pronašao put do srca svakog čitaoca. Tada je svojim istorijskim slojem doneo dah srednjovekovne Srbije pune tame, sujeverja i vere za koju se grčevito drži još oskrnavljena paganskom srži, ljubavnim iskazao emociju koja što se više skriva, izbija kao plamen sa svake stranice, psihološkim najdubljim mislima, željama i nadama, uz pomoć isprekidanih unutrašnjih monologa punih samopreispitivanja otkrio raskorak između dužnosti i srca i metafizičkim prikazao duboke metafore u kojima se skrivaju najdublja značenja Dorotejeve duše.
Dobrilo Nenadić na poseban način različitim ambijentima prikazuje kontraste različitih svetova, kako u svom delu , tako i u samoj srednjovekovnoj Srbiji. Manastir Vratimlje, u kome započinje radnja, pun je asketizma i monaha koji u sopstvenim mislima preispituju i svoju veru i svoje karaktere. Kula vlastelina Lauša, u kome se radnja nastavlja, nasuprot monasima, poprište je bogatstva i raskoši ali i tihe patnje jer je gospodar, veliki ratnik, nesposoban da ostavi potomstvo svojoj mladoj supruzi Jeleni. Treći je Saborište, mesto puno legendi i mističnih priča, nestvarno, stopljeno sa prirodom, ono u kome se spajaju oba ova sveta i u kome će slobodu pronaći Dorotej sa prognanima, onim najboljima i najumnijima, koji najviše vrede, jer te osobine sitne skučene duše nikada ne opraštaju.

9656aac2-34ae-4642-b6bc-df7c14b7cac5

Gojko Šantić kao Dorotej i Veljko Mandić kao Nikanor u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Roman je pun likova neobičnih, a tako ljudskih karaktera, nimalo crno-belih, bliskih i nama samima, iako smo toliko vekova udaljeni od njih. Nekome će se dopasti monah Dimitrije, izuzetne inteligencije ali sklon voajerizmu i podsmehu, nekome Dadara, slavan ratnik i ljubavnik koji je mnoge žene odvojio od bračnih postelja, nekome monah ikonopisac Matija kome su mladost, snaga i strast prevagnuli nad odricanjem i sticanjem vrlina do duhovnog pročišćenja, nekom Jelena, ohola nesrećna vlastelinka koja u Dorotejevoj duši pronalazi svetlo svog života.

kul-scena-iz-filma

Gojko Šantić kao Dorotej, Gorica Popović kao Jelena i Velimir Bata Živojinović kao Dadar u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Pa ipak, opredelili se za ove ili neke druge, Dorotej će vam sigurno ostati zauvek u sećanju, još dugo nakon što sklopite korice romana. Dorotej poput bića nestvarne blagosti i čovečnosti koje talasa mrtvu baru iz koje isplivava sve zlo koje kulminira zavišću, poput ogledala u kome se svi ogledaju i vide sve ono što nisu a želeli bi da budu, poput nedostižne, bolje verzije svih nas koja nam je uvek nadohvat ruke ali ne i uhvatljiva, poput bića najbližeg bogočoveku ali prokletog poput likova grčkih tragedija čija tragična krivica kažnjava sve one koji se isuviše približe božanskoj savršenosti i sreći pa se strmoglavljuju u ništavilo i večni mrak.
Roman Dorotej nas uči da ma koliko sudbina bila unapred zapisana, život se uvek sastoji od dva tasa. Na jednom je vrlina, na drugom mana. Na jednom je ljubav, na drugom mržnja. I različit odnos prema življenju i umiranju. Na nama je koji ćemo od ta dva učiniti da pretegnu i usmeriti sopstveni usud ka svetlu ili tami svog trajanja.

depositphotos-kwest-810x438

Izvor: depositphotos-kwest