Mesec i zvezda padalica

Jednog ranog leta, taman kad Zemlja, opijena suncem i bujnom prirodom, počinje lagano da drema pred nadolazećim zracima Sunca, Mesec je sijao najsjajnije na nebu. Šepurio se u svojoj blistavoj lepoti i namigivao zvezdama koje su se kikotale pod njegovim nemirnim okom.
Protezao je svoje noge u srebrnim pantalonama posle dugog puta i uživao u uspomenama na svoje bezbrojne avanture. Gde taj sve nije stigao, gde zavirio, gde osmehnuo, čega se sve nije nagledao? Ali večno mlad i stasit, čekao je nove blistave noći da projaše po nebu i krišom baci poneki zavodnički pogled na nove zvezde, dok njegova verna Zemlja tiho drema u svom plavetnilu.
A tamo negde, daleko u tami, taman je stasala jedna mala plava zvezda. Tog proleća prvi put je rasplela svoju talasastu kosu i kao zrake bacala je oko sebe, blistava u svom mladalačkom sjaju. Gledale su je druge zvezde i divile se njenoj lepoti. A ona je ljubopitljivo gledala svet, tamne dubine, svetle komete koje su stalno nekud žurile i velike planete, kao neke stare dame koje sa lornjonom na nosu strogo gledaju na nestašno treperenje koje ih okružuje.
Jedne tople letnje večeri pogledao je i Mesec. Namignuo joj je svojim zavodničkim okom i nasmešio se nehajno. Njoj je zalupalo srce tako silno da je mislila da će se raspući. Stidljivo je spustila glavu i, zarumenjena, sklopila kapke da ga ne gleda. Krišom ga je posmatrala kako veselo pevuši svakoj zvezdi i svojim širokim belim licem deli sjajne osmehe. I što ga je više gledala, sve je više opčinjavao. Bio je tako lep, blistav i nemiran i njeno srce je počelo čudno da podrhtava. Nije znala šta je to sa njom, ali joj se mnogo sviđalo.
Svake večeri kad Zemlja ode na počinak, gledala je plava zvezda kako Mesec pleše. I sve ga je opčinjenije gledala, dok on to naposletku nije i spazio. Pogledao je pravo u oči i poslao jedan poljubac, koji je kao lahor dolebdeo do nje, mirisan, prepun tajni i slatkih nagoveštaja. Udahnula ga je i znala da više nikad neće moći da prestane da misli na njega.
Celo leto Mesec je plesao i sipao svoje sjajne osmehe, gledajući u malu plavu zvezdu, a ona ga je gledala blistavim očima, sva ustreptala, i maštala o tome kako je lep njegov poljubac. A kad joj je jedne kasne noći, kad su i ostale zvezde zadremale, otpevao tužnu ljubavnu pesmu, u kojoj je njegovo srce jecalo za njom, zaplakala je od čežnje koja je stezala njeno srce.
I razblistala se zvezda u svoj svojoj lepoti, onako kako samo ljubav može da učini najlepšim, čak i lice koje nije lepo. A druge su je gledale i videle šta će da se desi. One starije uzalud su joj šaputale da je Mesec stara varalica, da je mnoge zvezde poljubio, pa ostavio, zaveo, pa ih u crno zavio i zato su sve one tako daleko od njega, da mogu da odole njegovoj lepoti i slatkim rečima. I ono najvažnije: da je samo Zemlji zauvek veran, a da su one samo razbibriga u njegovim letnjim noćima.
Ali ništa ih ona nije slušala. Živela je samo za njegova noćna šaputanja, a Mesec se razgalio i sipao na nju svoje najnežnije poglede i najslađe rime. I znao je šta će biti, ali nije hajao, umeo je da se čuva, a već ih je toliko zaveo.
Jedne vrele noći mala plava zvezda odlučila je da poleti u susret Mesecu i strasno ga poljubi. Želela je da se priljubi uz njegov beli obraz koji joj se izdaleka činio tako toplo i nežno i zauvek ostane u njegovom zagrljaju. I nije joj bilo važno što će on zauvek ostati veran Zemlji, bilo joj je dovoljno da udiše njegovu toplotu i ljubav, skrivena u njegovim sjajnim naborima.
Uzalud su je druge zvezde odvraćale od te lude misli, govorile joj da on samo izdaleka izgleda toplo i lepo jer je zapravo hladan i sav izrovaren godinama burnog života. Nije htela da ih sluša. Ni kad su je preklinjale da ostane jer više nikada neće moći da se vrati i bude njihova. Ni kad su joj rekle da su mnoge pokušale i nikada nisu uspele da osvoje njegovo srce. Ona je verovala da je posebna.
Jedne tople noći na kraju leta, kada sveža jutra najavljuju jesen, i kada je Mesec zapevao pesmu ljubavi koja nikad ne traje zauvek, krenula je mala plava zvezda ka njegovom naručju, spremna da zauvek bude njegova. On se malo iznenadio, ali kada mu je bila najbliža, lagano se u svom nehajnom plesu izmakao i sakrio u tamu. Mala plava zvezda proletela je mimo njega i tek tada shvatila koliko je istine bilo u mudrim rečima onih koje su je odvraćale. Sa dubokim uzdahom tuge, koji je prošuštao kroz noć, pala je na Zemlju.
A Zemlja se u snu pomalo promeškoljila kad je zvezda dodirnula. Frknula je: »Evo još jedne! Kao da ne znaju da se Mesec samo igra njihovim srcima, a zapravo je uvek samo moj«, i nastavila da spava. A on se vratio iz svoje senke i nastavio da pleše, kao da mala plava zvezda nikada nije ni postojala, navikao na ovakve završetke.
Eto zašto na kraju leta uvek ima najviše zvezda padalica. Svaka od njih sa uzdahom prekasno shvati da je bila samo još jedna Mesečeva letnja avantura…