Duga topla leta

bicycle-788733_640Eh, ni leta nisu kao što su nekad bila…
Uvek kad se približi septembar i, ma koliko godina da prođe, podseti me na početak škole, osvrnem se iza sebe i sa laganom tugom pozdravim leto. Jeste da ono traje skoro do kraja septembra, ali, ma haj’te molim vas, ko još letuje kad počne polako da žuti lišće.
Tako i ove godine. Prolete leto kao da si tek trepnuo i sve sad opet Jovo nanovo. Jeste da nemam decu koja kreću u školu, a i svoje sam već završila, ali kraj leta me uvek nekako spusti na zemlju dok po toplim danima lebdim kao maslačak na vetru. I nije da nešto spremam zimnicu ili cepam drva, nego tako sam valjda pomalo blesava.
A nekad su leta bila potpuno drugačija. Bila su topla i sunčana, ali ne vrela i vlažna kao danas. Bilo je i vrućih dana, ali uveče izađeš na brdo iza zgrade, pa sedneš ispod jedne stare trešnje koja nije posečena u danima kada se gradilo naselje u kome sam se ja rodila, pa osetiš kako je zemlja sveža čim padne mrak, a vetrić hladi, pa možeš lepo da spavaš. A danas od vreline ne znaš kako da se odbraniš. I trešnja i sve ostalo je posečeno. I kraj u kome sada živim prepun je betona, pa kad se upali od nemilosrdnog sunca, ne možeš da se rashladiš. I ono malo trave, koja iza zgrade stidljivo probija, sprži se i požuti, pa svi sa radošcu čekamo kišne dane usred leta.
Nekada smo svaki letnji dan provodili u senkama svoje ulice. Ležalo se po travi, igrale se karte, pila se koka-kola, a uveče, kad nam dosade sve priče, zapalimo vatru i okrećemo kobasice. A kad baš upeče, odemo na Adu ili dugačkim ribarskim čamcem na Belu stenu na obali Dunava, gde ostanemo do sumraka, pa kao na kraju nekog lošeg ljubavnog romana plovimo nazad u zalazak sunca. A danas nigde nikoga nema. Rasturilo se celo društvo, svi nekud žure, na posao, s posla, po decu, po ženu, i svi u prolazu kukaju kako im je nekad bilo divno i kako se rado sećaju onih dana, al’ znaju da nikada neće moći opet da žive tako, samo u uspomenama u koje beže kad im se smuče svi oko njih. Odraslo se, jebiga.
Nekada se celo leto čekao avgust da se ide na more. Pa svako veče sedneš da gledaš hrvatski “Program plus” ili sarajevski “Noć i dan”, da se smeješ uz “Mućke” ili “Alo, alo” ili da plačeš uz “ženske” serije “Povratak u Idn”, “Mistralova kći” ili “Sahara”, a jedva čekaš da naiđe vremenska prognoza, pa gledaš temperaturu mora, pa se misliš:”Joj, koliko još dana imam, pa da se bacim u ovo toplo plavetnilo?!” A danas nema noćnih programa niti takvih serija. Samo neke bezbrojne reprize, serije u kojima forenzičarska dostignuća dolaze do izražaja u brutalnim ubistvima ili se možete edukovati uz starlete u veoma gledanim rijaliti programima, koje vode kurs “Kako da u pet koraka oralno zadovoljite svog partnera”.
Nekad se svakog leta išlo u drugo mesto na Hrvatskom primorju, pa možeš da biraš hoćeš li od Istre pa sve dole do Cavtata, a plaže od sitnog kamena, a iznad tebe borovi, pa ne znaš da li više miriše ili te zaklanja od sunca kad odremaš posle plivanja. Pa te uspavljuje šum talasa blistavo plavog i čistog mora. A sada ne znaš da li ćeš pre da preskačeš pečene paprike po grčkim plažama (od čijeg mirisa mi se, btw, od detinjstva povraća) ili da moliš Boga da majstor u kanjonu Morače ne ohane usput, pa da se kući, umesto sa uspomenama, vratiš u najlon kesi. Ah, naravno, zaboravih zbog stresa od kanjona Morače, čaroban doživljaj kupanja pored kanalizacionih odvoda na obalama Crnogorskog primorja.
Nekada je bilo dovoljno samo otići iz grada kada leto zabrazdi. Pa se okreneš prirodi, izneseš ligenštul u dvorište stare kuće, čitaš dobru knjigu i uživaš u tišini i cvrkutu ptica. Ili uzmeš bicikl, pa ga voziš dok ti se ne pojave modrice na mestu gde sediš. Pa ga voziš po prašnjavim drumovima među visokim žutim kukuruzima, a vodi te zvuk žuborenja reke. Pa kad dođeš do nje, tebi nekako puno srce, udahneš njen miris i svežinu koja se diže sa vode, pa hajde opet nazad. I baš te briga što te svi čudno gledaju jer misle da odraslo čeljade nije za poni bicikl, tebi, bre, lepo jer uživaš u životu. A sada nema više ni kuće, ni bicikla, ni vremena za plandovanje na suncu. Život te usisao u svoj levak i melje ti dane ne puštajući da se odmoriš i opustiš, onako natenane. Sedneš za laptop, pa surfuješ po sajtovima umesto po talasima, kucaš umesto da pričaš, lajkuješ umesto da se središ, izađeš i čuješ kako je bilo na tim morima i putovanjima. Pa čak i kad odeš u prirodu, ti se, bre, ponašaš nekako kao da te ona žulja. I sve ti smeta, i buba, i pauk, i pčela, i cvet. Samo ti ne smeta mobilni telefon, da ga drndaš dok ti se ne ukoči ruka do ramena.
Al’ nije sve tako crno. Još mi možemo da se vratimo na staro ako se jako potrudimo. Još možemo da uživamo u letu, da istražujemo plaže i obilazimo predivna ostrva raznih zemalja, pa ponovo i Hrvatskog primorja. Da pronađemo nove knjige ili neke stare koje nismo stigli da pročitamo. Da prevrtimo sve one silne kanale koje nudi kablovska, pa kad je već plaćamo, da pronađemo i neki interesantan, na kome može mnogo toga pametnog da se vidi, čuje i nauči. Da se vidimo sa onim davno zaboravljenim prijateljima, koji, poput nas, zaista žele da ponovo udahnu u sebe dah mladosti i života. Da se popnemo na neku planinu ili odemo do neke livade, prostremo ćebence, udahnemo vazduh duboko i osetimo kako krv bruji kroz nas. Jer sve možemo. Samo ako hoćemo.

polja

Advertisements

4 thoughts on “Duga topla leta

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s