0

Dušan Kovačević – tvorac replika koje se pamte decenijama

66393217_709578536163451_4746335987641090048_n

Najverovatnije ne postoji čovek sa ovih prostora koji nikada nije izgovorio bar jedan odlomak iz nekog od filmova po komadima Dušana Kovačevića. A gde je film, tu je i drama, po kojoj je napisan scenario, urnebesan u svojoj duhovitosti, nezaboravan u svojoj univerzalnosti.

Autor ovih bezvremenskih dela rođen je 1948. kod Šapca i vrlo brzo je svoj rodni kraj zamenio Novim Sadom a potom Beogradom, kada je došao da studira na Akademiji za pozorište, film, radio i TV, na kojoj je i diplomirao dramaturgiju 1973. godine.

Rad na Televiziji Beograd do 1978. kao dramaturga dao mu je dragoceno iskustvo na ekranizaciji svojih književnih dela, a docentura na Fakultetu dramskih umetnosti i posao direktora Zvezdara teatra učinili su da njegovi komadi na najbolji način budu prezentovani publici, koja ih je bezrezervno i sa oduševljenjem pozdravljala. Zato ni ne čude mnogobrojne nagrade, od kojih su za književni rad možda najvažnije – nagrada Radoje Domanović za doprinos srpskoj književnoj satiri, Zlatni ćuran za doprinos domaćoj komediji i dve za životno delo: Zorana Radmilovića i Borisava Stankovića. Zato se za krunu njegove karijere smatra odabir za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 2009. godine.

rep-10 dusan kovacevic novosti

izvor: novosti.rs

Ako biste pitali gledalište šta je to najzanimljivije i najvrednije u Kovačevićevim dramama, odgovorili bi vam da su to duhoviti dijalozi i nezaboravni citati koji teraju suze na oči. I bili bi u pravu jer je poput Branislava Nušića, možda jedan od njegovih najznačajnijih naslednika na srpskoj komediografskoj sceni. I jer jedino još u njegovim dramskim delima komika prelazi u grotesku a smešno u krajnje ozbiljno, lepo u ružno, kulturno u neotesano, tradicionalno u skorojevićko živeći  u delima tesno povezano i izmešano sa farsom.

U preko 20 komedija i plodnom stvaralačkom radu Dušana Kovačevića nalaze se neki od najkultnijih komada naše književnosti. Od svom prvom i jednom od najpopularnijih dela Maratonci trče počasni krug pa sve do Hipnoze jedne ljubavi iz 2016, naš čuveni dramski pisac najradije je obrađivao teme iz svakodnevnog života, povremeno aludirajući na politiku ne skrivajući njene snažne poruke. Obrađujući više nivoa društvenog života naše sredine, secirajući likove pripadnike raznih zanimanja i ideoloških opredeljenja iz naše stvarnosti stvorio je izuzetno životna dela koja publika i dan-danas dočekuje sa oduševljenjem.

Ne treba zaboraviti ni njegov scenaristički rad za čuveni  film Podzemlje Emira Kusturice, nakon koga ga je 1995. sročio u roman Bila jednom jedna zemlja i ispričao jedinstvenu priču o ljudima koji žive u podrumu jer veruju da se Drugi svetski rat još nije završio, a kada na kraju ipak izađu, nađu se usred borbi na prostoru SFRJ.

800x600_Maratonci-foto-printskrin

Topalovići na otvaranju krematorijuma u filmu “Maratonci trče počasni krug” iz 1982. (izvor: printscreen.com)

Maratonci trče počasni krug

Radnja prve Kovačevićeve komedije dešava se početkom sedamdesetih u komunističkoj Republici Srbiji, u vreme kada zemlja polako počinje da se urušava. U centru zbivanja je familija Topalović, sačinjena od šest generacija muškaraca, od kojih najstariji Maksimilijan ima 120, a najmlađi Mirko 24 godine. Sukob nastaje jer najmlađi član odbija da nastavi pogrebnički posao firme Večno konačište, koji njegova porodica već decenijama podiže i planira da unapredi izgradnjom krematorijuma. On zapravo želi da se posveti filmu, kojim ga zaluđuje prijatelj Đenka, vlasnik lokalnog bioskopa. Zapletu doprinosi i neuzvraćena ljubav Kristine, ćerke poslovnog „saradnika“ Bilija Pitona koji preko njihovog braka pokušava da se domogne novca Topalovića i tako izmiri dug. Ceo sukob kulminira u pravi gangsterski obračun.

Kada je Dušan Kovačević napisao ovaj tekst  1972, vremena su još uvek bila problematična. Zato je bio vrlo pažljivo bio iščitavan u Gradskom komitetu i odobren samo zato jer se smatralo da je autor mlad čovek sa nezrelim političkim stavovima pa je bolje pustiti ga nego praviti skandale ni oko čega. Komedija je doživela toliku popularnost da i četrdeset godina kasnije ne prestaje da bude omiljena u narodu.

hqdefault youtube

Zoran Radmilović kao Radovan III (izvor: youtube.com)

Radovan III

Godinu dana kasnije na sceni se pojavljuje još jedan urnebesni komad, priča o čoveku koji se nije snašao u gradu došavši iz Zavičaja, za kojim bez prestanka lamentira, ali u isti ne sme da se vrati jer je prevario svoje zemljake. Nezadovoljstvo mu povećava i porodica, žena Rumenka, primitivka i skorojevićka koja želi da postane modna kreatorka, ćerke Georgina, koja je ostala trudna sa Markom Vilotićem, pripadnikom neprijateljske porodice koji je pobegao u Ameriku pa joj zbog bruke on već pet godina ne dozvoljava da se porodi i Katica, koju je vaspitao kao muškarca želeći sina pa zato vozi kamione i zviždi za devojkama, ali i tast Stanislav koji je stalno pod udarom njegovog gneva. Jedina svetla tačka Radovanovog  života je fiktivni lik Džordž, čiju seriju frenetično prati.

Georginina trudnoća zaoštrava komšijski sukob koji metaforično predstavlja problematičan odnos prostora Balkana, baš kao što i na njemu sve počinje sitnim komšijskim trvenjima.

Komedija je 299 puta odigrana u Ateljeu 212 sa maestralnim Zoranom Radmilovićem u ulozi Radovana III.

MV5BNjUxZTg2ZmQtNTIxMi00MmMzLWIyZTQtNmQ3ZDc2OWRmY2YyXkEyXkFqcGdeQXVyMjMyNTkxNzY@._V1_

Pavle Vuisić kao kondukter, Dragan Nikolić kao šlager pevač i Aleksandar Berček kao Miško u filmu “Ko to tamo peva” iz 1980. godine (izvor: imdb.com)

Ko to tamo peva

Sedam godina kasnije, 1980, pročitavši jedan pasus u novinama povodom godišnjice bombardovanja, Dušan Kovačević stvara kultno delo napisano po istinitom događaju.

Dotrajalim autobusom firme Krstić nekoliko putnika kreće dan uoči šestoaprilskog bombardovanja za Beograd, u kome svako od njih ima neka važna i neodložna posla. Zbog nepredviđenih okolnosti i stalnih prepreka, kratko putovanje se produžava na ceo dan i noć i oni stižu taman na početak ratnog pakla. Sukobi među putnicima u vezi sa svim i svačim, a najviše u vezi sa ratom u Evropi, izvor su najkomičnijih situacija i najbolje oslikavaju mentalitet i stanje društva pred početak Drugog svetskog rata na našem području. Pa ipak, na kraju ih sve ujedinjuje napad na Rome, što će ih koštati života.

Sabirni3 fcs.rs

Anica Dobra kao Milica Pavlović u filmu “Sabirni centar” iz 1989. godine (izvor: fcs.rs)

Sabirni centar

Godine 1982. nastaje jedna od najmračnijih autorovih komedija, puna fantastike i motiva oneobičavanja spajajući onostrano sa realnim. U njoj stari arheolog Mihailo Pavlović pronalazi rimsku nadgrobnu ploču za kojom traga celog života. Ono što ne zna je da ona predstavlja vrata između ovog i onog sveta. Kada prilikom povlačenja doživi srčani udar, naizgled umire, a zapravo zapada u kliničku smrt. Tada će se, na rubu dva sveta, sresti sa mrtvima iz svog okruženja koji će poželeti da vide svoje žive, iako je pogled na njih krajnje razočaravajuć.

tumblr_malzomUkE71r8t6imo1_500-635x300 tacno.net

Danilo Bata Stojković kao Ilija Čvorović, Zvonko Lepetić kao Đura Čvorović i Bora Todorović kao podstanar Petar Jakovljević u filmu “Balkanski špijun” iz 1984. godine (izvor: tacno.rs)

Balkanski špijun

Početak osamdesetih kao da je bilo vreme koje je posebno insprisalo Dušana Kovačevića da stvara svoja najbolja dela. Tako 1983. nastaje jedna od najboljih drama o političkoj paranoji Ilije Čvorovića, običnog, anonimnog čoveka, bivšeg staljiniste koji je svojevremeno 2 godine proveo na Golom otoku. Prelomni trenutak biće poziv na razgovor u SUP koji će napraviti haos u njegovoj psihi i vratiti one stare strahove, strepnje, bes i nervozu. Nervno rastrojstvo ga navodi da počne da proganja svog podstanara Petra Jakovljevića, povratnika iz Francuske u kome vidi stranog špijuna i državnog neprijatelja.

Ilijina supruga Danica je važan lik, večito zamišljena i zabrinuta majka, supruga i domaćica koja stalno ljušti krompir simbolično prikazujući socijalnu sliku svoje porodice. U pozadini se stalno čuju vesti na radiju što utiče na njenu ogorčenost i čini je najoštrijim kritičarem u Kovačevićevim delima. Njena patrijarhalnost se odražava u tome što muža podržava i kada ne razume njegove postupke jer veruje da sve što radi čini za dobrobit porodice.

Podstanar Petar Jakovljević se u drami ne pojavljuje često ali je pokretač radnje. Upadljiva je njegova smirenost u svim, čak i po njega najtežim situacijama. Spasava ga snaga u veri da je sve što mu se dešava prolazno. Samo su braća Čvorovići komični jer je čitaocima jasno da samo oni greše.

Paranoja Ilije Čvorovića tako postaje paradoksalna, jer koji god pogrešan potez povuče, ma koliko ga sve više zaglibljuje, toliko ga i vodi ka uverenju da samo tako može skinuti sumnju sa sebe i vratiti u miran život. Od sumnje stići će do psihozeu  kojoj se skriva podozrivost prema svemu što ga okružuje i udaljava od realnosti. Komično u celom komadu je to što sa sve većim rastrojstvom postaje oličenje totalitarne vlasti i njen instrument.

U devedesetima se drame Dušana Kovačevića sve više vraćaju apsurdu iz ranih komedija oslikavajući stanje nacionalnog duha i dovodeći ih u vezu sa pogubnim dejstvom Miloševićevog režima.

bata9 zvezdarateatar.rs

Danilo Bata Stojković kao Luka Laban i Bogdan Diklić kao Teodor Teja Kraj u predstavi “Profesionalac” iz 1990. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Profesionalac, tužna komedija po Luki

Prva u nizu, objavljena 1990. godine je komedija puna ironije i cinizma upravo zato što prikazuje kritiku apsurda života u SFRJ. Događa se na prelazu iz sedamdesetih u osamdesete godine prošlog veka. Počinje rečenicom „Ti ne znaš ko sam ja“ koja služi kao mamac za publiku, da probudi interesovanje jer se u njoj skriva nešto tajnovito što se sprema da se razotkrije. Istina je da Luka Laban, policajac i udbaš u penziji ,u kancelariju Teodora Teje Kraja dolazi da bi mu doneo knjige koje on nije napisao i ispričao na šta je utrošio poslednje godine svog života.

Komad oslikava kraj jedne stvaralačke etape u životu Luke Labana koja se poklapa sa krajem jedne ideološke epohe. Osim simbolike preplitanja penzionisanog komunističkog policajca sa književnikom- disidentom koga je donedavno pratio, a on u novim okolnostima postao direktor izdavačke kuće, nalaze se i univerzalnost odnosa dželata i žrtve i čovekova nemoć da upravlja sopstvenom sudbinom.

x1080-EY5 dailymotion

Proslava svadbe u filmu “Urnebesna tragedija” iz 1995. godine (izvor: dailymotion.com)

Urnebesna tragedija

Već sledeće godine, 1991, pojavljuje se nova drama sa elementima komedije i fantazije. Upravnik duševne bolnice odlučuje da je zatvori zbog nedostatka lekova i osnovnih sredstava i vrati pacijente kućama. Među njima je i Vasilije,koji želi da se oženi pa lekar svadbu koristi kao izgovor da ih izvede napolje. Izvor komike nalazi se u suprotnostima likova, ali i susretom bolesnika sa pravilima „normalnog“ sveta.

Tema komedije je opšti raspad srpskog društva početkom devedesetih u kome se urušavaju institucije bolnice i pozorišta, u kome svakodnevica počinje da liči na jednu veliku ludnicu, pogotovo u krugu porodice u kojoj ludi ponekad deluju najnormalnije a najmlađi bivaju žrtve grehova starijih. Motiv oneobičavanja – očeva bolest metaforično predstavlja odnos između normalnih i nenormalnih  i daje način da se svet kritički sagleda iz ugla pacijenta duševne bolnice. Na taj način drama postaje komedija apsurda.

kult-na-istoj -foto-m-candir(3)_620x0 novosti

Bora Todorović kao glumac Beli i Milena Dravić kao Katarina u predstavi “Lari Tompson, tragedija jedne mladosti” iz 1996. godine (izvor: novosti.rs)

Lari Tompson, tragedija jedne mladosti

Godine 1996. nastaje postmodernistička komedija apsurda u čijoj osnovi je motiv pozorišta u pozorištu i moto savremenog društva – show must go on. Stvarna publika u sali prisustvuje bezuspešnim pokušajima da otpočne predstava Sirano de Beržerak. Uporedo se prati priča o životnom porazu glumca Stefana Nosa, koji treba da tumači Sirana. I ovde je, kao u Radovanu III australijska serija o Lariju Tompsonu sredstvo identifikacije likova, koji su sticajem okolnosti zapravo oživljeni mrtvaci, i koji su njom oduševljeni.

Svaka od ovih priča otvara značajne probleme Srbije devedesetih, od toga da li je pozorište ikakav oslonac u mračnom okruženju i da li su TV serije zamena za nepostojeći život u kome caruju nemoć i beznađe. Poruka dela je da je Srbija devedesetih zapravo virtuelna stvarnost samo prividno živih ljudi.

Predstava "Kontejner sa pet zvezdica" iz 1999. godine (Izvor: zvezdarateatar.rs)

Kontejner sa pet zvezdica

Poslednja drama iz devedesetih takođe govori o apsurdu. Svodi se na monolog glavnog lika Profesora koji drži predavanje ili prezentaciju bizarnog naučnog pronalaska – kontejnera za 21. vek koji služi i kao mesto za otpad ali istovremeno i kao kuća i prevozno sredstvo.  U prvom planu su osobine lika, stalno padanje, posrtanje i lomatanje zahvaljujući čemu je postao invalid, čime se fizičkim metaforično prikazuje njegov duhovni invaliditet.

U drami se stalno provlače odlomci članaka iz dnevne štampe po kojoj Profesor polagano postaje simbol poniznog građanina, intelektualno osiromašenog penzionera i poniženog čoveka koji je i dalje fanatično veran ideologiji Slobodana Miloševića. Politička satira ovde najbolje opisuje sunovrat Srbije devedesetih i kritikuje stanje nacionalne svesti i mentaliteta koji je dozvolio da se takav režim i lider toliko zapate, opstanu i iskreiraju sudbinu celog jednog naroda.

Ni u 21. veku Dušan Kovačević ne tupi svoju satiričnu oštricu, naprotiv. U svakoj od njih gađa pravo u metu savremenih iskrivljenih vrednosti. O tome najbolje govori gorka  komedija  Život u tesnim cipelama iz 2011, priča o štrajku glađu radnika fabrike cipela koji pokušava da prekine „poslovni“ čovek koji im nudi pomoć pod uslovom da učestvuju u rijaliti programu.

20110612172356

Nenad Jezdić kao Steva, Ljiljana Dragutinović kao Rada i Sonja Kolačarić kao voditeljka u predstavi “Život u tesnim cipelama” iz 2011. godine (izvor: zvezdarateatar.rs)

Kada sagledamo književni rad Dušana Kovačevića možemo izvući zaključak da je osim satire, koju mogu da stvaraju samo izuzetni dramski pisci, njegov najveći značaj što čitaocima, gledaocima i pozorišnoj publici donosi smeh. Izvrgavajući ruglu i ismevajući našu stvarnost, navike i shvatanja najbolje nas navodi na preispitivanje jer ovde nisu pod lupom samo oni oko nas, nego i mi sami. A to se, priznaćete, najlakše vari kroz smejanje i šalu.

Feik9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bHNjbXMvTjJVN01EQV8vOTAzZjI0NzE5YWQ0NDM4YzQyNDBkZGIzMzk3N2U3MjguanBlZ5GTAs0DjgCBAAE pulsonline

izvor: pulsonline.com

 

Advertisements
0

Prozraci ljubavi i beznađa u memoarima Svetlane Velmar-Janković

prozraci

Decenije koje su prethodile Drugom svetskom ratu i koje su se nastavile nakon njega na našem području dugo su bile nepoznanica. Dok se narodu prikazivalo blagostanje u zemlji slobode, bratstva i jedinstva, iza se skrivalo nešto sasvim drugo – istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima. A kada su takva svedočanstva počela da izbijaju na svetlost dana, kao da nisu mogla da stanu, dugo sakrivana beda i beznađe poraženih našle su svoj put u nekim od najlepših i najpotresnijih dela naše književnosti.

Među piscima koji su nas proželi dugo skrivanom istinom je i Svetlana Velmar-Janković, čuvena književnica i akademik, jedna od najznačajnijih predstavnika nove generacije mladih pisaca koji su pedesetih godina prošlog veka uspeli da pronađu svoje mesto na književnoj sceni nove zemlje u zaparloženoj i izbledeloj atmosferi socrealizma, urednica književnih časopisa i Izdavačke kuće Prosveta, predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ali nadasve žena beskrajne snage koju je prikupljala celog svog života u nepravdama, kažnjavanjima i surovom spletu sudbine, a da nikada nije izgubila gospodstvo i duh.

Svetlana-velmar-jankovic-foto-ZZE-JOVANOVICH.png

izvor: politika.rs

Priču o svom životu, tako rado prihvaćenu među čitaocima, napisala je u memoarima, dvama romanima Prozraci i Prozraci 2, kroz evociranja mnogih uspomena iz detinjstva i mladosti, ali u njima i istorijska, društvena, politička i kulturna zbivanja u kojima je ponekad bila samo svedok, a ponekad i direktan učesnik. Varljivost sećanja stalno je težila da premosti potpomaganjem novinskih članaka i arhivske građe tih davnih vremena. Upravo u tome i leži vrednost njenog dela, što na poseban i čitaocima prijemčiv način priča ne samo o jednoj porodici i životu kakav su vodili mnogi, već i u tome što atmosferu jednog vremena,  portrete savremenika i istoriju priča na način koji je daleko od suvoparne naučne građe i čini je bliskom i zanimljivom svakom.

Prvi roman Prozraci obuhvata period od 1933. do 1948. godine. Opisujući prva sećanja satkana od prozraka sunca kroz belo talasanje zavese od organdina dečje sobe bez prestanka ih prati, poput kobi, događajima koji svetu nose jednu beskrajnu tamu i stravu – kužni zadah nadolazećeg Drugog svetskog rata.

foto danica tufegdzic pinterest

foto Danica Tufegdžić (pinterest.com)

Prva sećanja su pravo uživanje u čitanju, posebno opis života u bogatoj uglednoj kući u Jovana Ristića 12, uz mnoštvo uspomena na čarobne kućice za lutke, umirujući glas ruske guvernante, vesela sankanja u parku Manjež i letovanja u Mlinima kraj Dubrovnika, toplina Božića i slava. Svi oni kao da su zauvek sačuvani u nekom herbarijumu mirisnih ali prašnjavih trenutaka koji su se kao kula od karata raspali u jednom aprilskom jutru i uništili ceo jedan svet i način života.

Od tog trena pa do kraja sudbina dobija sasvim novo obličje koje će potresno i dirljivo pratiti svaku stranicu kroz mučne godine rata, okupacije, zbegove, nemaštinu i beskrajne noći u kojima je zeleno svetlo filipsovog radio-aparata bilo jedini prozor u svet. Svetlana Velmar-Janković će ovde načeti i nakontroverzniju temu od svih – ulazak njenog oca Vladimira Velmar-Jankovića u Vladu narodnog spasa Milana Nedića, koji će joj zauvek otežati život.

Ni posleratne godine neće biti lake, naprotiv, kao ćerka narodnog neprijatelja osuđenog na smrt, izbeglog posle rata, doživeće proganjanje oslobodilaca, stalne strepnje i neizvesnosti koje u svakom ratu poražena strana mora da trpi. Svaka od ovih stranica prožeta je opipljivom nemoći koju će samo nada u ponovno spajanje porodice održavati u svetu razuma.

44 stare slike beograda

izvor: Fejsbuk, Stare slike Beograda

Kada je objavljen, 2004. godine, roman Prozraci je doživeo izuzetan uspeh. Čitaoci su, gladni istine i razotkrivanja tajni, tražili da se memoari nastave, da se sazna kako se živelo nakon oslobođenja, u najkontroverznijem trenutku domaće istorije, vremenu Informbiroa i razračunavanja sa dojučerašnjim drugovima, ali i kako je kroz to prošla jedna već diskriminisana porodica.

Svetlana Velmar-Janković je želela da ispuni očekivanja čitalaca. U tome, nažalost, nije uspela do kraja jer je preminula a da svoj drugi roman nije dovršila. Umesto nje, kao književno zaveštanje, Prozrake 2 je posthumno objavio njen drugi suprug Žarko Rošulj, dodavši dokumente, pisma i fotografije iz porodične arhive, sve ono što bi moglo da popuni praznine u vrednim svedočanstvima jednog burnog vremena.

Još jedan uspeh je usledio – čitaoci su dobili nagradu za strpljenje i nove uspomene koje su nagoveštavale najlepše dane mladosti Svetlane Velmar-Janković, ali uvek prožete nekim tihim usudom koji stalno preti da i topao plamen pretvori u razorni požar koji uništava.

svetlana

izvor: politika.rs

Turobne dane nemaštine mladost je na sve moguće načine želela da strese sa svojih razigranih pleća pa ćete saznati kako se živelo pedesetih godina prošlog veka, zašto se išlo na radne akcije i pored surovih uslova života, kako se zaljubljivalo i da li je u ta smutna vremena ijedna ljubav imala budućnost.

Na ovim stranicama bićete svedok prvih književnih početaka naše književnice, kao i prelomnih dana za srpsku književnost, u čemu će najveći značaj imati pisma Bore Ćosića kao svedočanstvo o dolasku nekih novih mladih snaga, željnih prave slobode u mislima i mašti. Pratićete njen život, stepenik po stepenik, i uspehe koje je postizala uprkos spoticanjima i otežavanjima. I sami pročitati koliko je uspela da opravda oca davši mu mogućnost da prilikom jednog susreta u Parizu objasni koji su ga razlozi naveli da uđe u vladu Milana Nedića.

Vladimir-Velmar-Jankovic-u-Barseloni-1965

Vladimir Velmar-Janković u Barseloni 1965. (izvor: politika.rs)

Nedovršenost romana ne ogleda se samo u ispreturanosti događaja i čestim mislima koje se gube u prošlosti i budućnosti, već i u činjenici da Svetlana Velmar- Janković nije stigla da napiše ništa o svom životu kada je postala ovenčana književnom slavom. Nijedan dokument to nije mogao da nadomesti, pa ostaje samo da naslućujemo da je sreća konačno zakucala na njena vrata i da je pronašla večni mir kada je 2014. preminula i ponovo se našla uz Vuloviće, porodicu svoje majke, sa kojom je preživela mnoge časove sreće i tuge.

I na kraju, najvažnija poruka dela nije samo da je važno spoznati istinu o svojoj istoriji da bi je bolje razumeli i cenili, niti da težimo da neke loše događaje više nikada ne ponavljamo, već i da naučimo da se i težak život može živeti dostojanstveno i sa podignutom glavom. Jer sve, pa i najgore jednom mora da prođe. Naše je da do sreće ostanemo hrabri, istrajni i svoji.

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije ni padalo na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta, Svetlana Velmar-Janković

old-letters-1082299_960_720

izvor: pixabay.com