Prozraci ljubavi i beznađa u memoarima Svetlane Velmar-Janković

prozraci

Decenije koje su prethodile Drugom svetskom ratu i koje su se nastavile nakon njega na našem području dugo su bile nepoznanica. Dok se narodu prikazivalo blagostanje u zemlji slobode, bratstva i jedinstva, iza se skrivalo nešto sasvim drugo – istina o dubokoj podeljenosti, nejednakosti i prikrivenim zločinima prema neistomišljenicima. A kada su takva svedočanstva počela da izbijaju na svetlost dana, kao da nisu mogla da stanu, dugo sakrivana beda i beznađe poraženih našle su svoj put u nekim od najlepših i najpotresnijih dela naše književnosti.

Među piscima koji su nas proželi dugo skrivanom istinom je i Svetlana Velmar-Janković, čuvena književnica i akademik, jedna od najznačajnijih predstavnika nove generacije mladih pisaca koji su pedesetih godina prošlog veka uspeli da pronađu svoje mesto na književnoj sceni nove zemlje u zaparloženoj i izbledeloj atmosferi socrealizma, urednica književnih časopisa i Izdavačke kuće Prosveta, predsednica Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, ali nadasve žena beskrajne snage koju je prikupljala celog svog života u nepravdama, kažnjavanjima i surovom spletu sudbine, a da nikada nije izgubila gospodstvo i duh.

Svetlana-velmar-jankovic-foto-ZZE-JOVANOVICH.png

izvor: politika.rs

Priču o svom životu, tako rado prihvaćenu među čitaocima, napisala je u memoarima, dvama romanima Prozraci i Prozraci 2, kroz evociranja mnogih uspomena iz detinjstva i mladosti, ali u njima i istorijska, društvena, politička i kulturna zbivanja u kojima je ponekad bila samo svedok, a ponekad i direktan učesnik. Varljivost sećanja stalno je težila da premosti potpomaganjem novinskih članaka i arhivske građe tih davnih vremena. Upravo u tome i leži vrednost njenog dela, što na poseban i čitaocima prijemčiv način priča ne samo o jednoj porodici i životu kakav su vodili mnogi, već i u tome što atmosferu jednog vremena,  portrete savremenika i istoriju priča na način koji je daleko od suvoparne naučne građe i čini je bliskom i zanimljivom svakom.

Prvi roman Prozraci obuhvata period od 1933. do 1948. godine. Opisujući prva sećanja satkana od prozraka sunca kroz belo talasanje zavese od organdina dečje sobe bez prestanka ih prati, poput kobi, događajima koji svetu nose jednu beskrajnu tamu i stravu – kužni zadah nadolazećeg Drugog svetskog rata.

foto danica tufegdzic pinterest

foto Danica Tufegdžić (pinterest.com)

Prva sećanja su pravo uživanje u čitanju, posebno opis života u bogatoj uglednoj kući u Jovana Ristića 12, uz mnoštvo uspomena na čarobne kućice za lutke, umirujući glas ruske guvernante, vesela sankanja u parku Manjež i letovanja u Mlinima kraj Dubrovnika, toplina Božića i slava. Svi oni kao da su zauvek sačuvani u nekom herbarijumu mirisnih ali prašnjavih trenutaka koji su se kao kula od karata raspali u jednom aprilskom jutru i uništili ceo jedan svet i način života.

Od tog trena pa do kraja sudbina dobija sasvim novo obličje koje će potresno i dirljivo pratiti svaku stranicu kroz mučne godine rata, okupacije, zbegove, nemaštinu i beskrajne noći u kojima je zeleno svetlo filipsovog radio-aparata bilo jedini prozor u svet. Svetlana Velmar-Janković će ovde načeti i nakontroverzniju temu od svih – ulazak njenog oca Vladimira Velmar-Jankovića u Vladu narodnog spasa Milana Nedića, koji će joj zauvek otežati život.

Ni posleratne godine neće biti lake, naprotiv, kao ćerka narodnog neprijatelja osuđenog na smrt, izbeglog posle rata, doživeće proganjanje oslobodilaca, stalne strepnje i neizvesnosti koje u svakom ratu poražena strana mora da trpi. Svaka od ovih stranica prožeta je opipljivom nemoći koju će samo nada u ponovno spajanje porodice održavati u svetu razuma.

44 stare slike beograda

izvor: Fejsbuk, Stare slike Beograda

Kada je objavljen, 2004. godine, roman Prozraci je doživeo izuzetan uspeh. Čitaoci su, gladni istine i razotkrivanja tajni, tražili da se memoari nastave, da se sazna kako se živelo nakon oslobođenja, u najkontroverznijem trenutku domaće istorije, vremenu Informbiroa i razračunavanja sa dojučerašnjim drugovima, ali i kako je kroz to prošla jedna već diskriminisana porodica.

Svetlana Velmar-Janković je želela da ispuni očekivanja čitalaca. U tome, nažalost, nije uspela do kraja jer je preminula a da svoj drugi roman nije dovršila. Umesto nje, kao književno zaveštanje, Prozrake 2 je posthumno objavio njen drugi suprug Žarko Rošulj, dodavši dokumente, pisma i fotografije iz porodične arhive, sve ono što bi moglo da popuni praznine u vrednim svedočanstvima jednog burnog vremena.

Još jedan uspeh je usledio – čitaoci su dobili nagradu za strpljenje i nove uspomene koje su nagoveštavale najlepše dane mladosti Svetlane Velmar-Janković, ali uvek prožete nekim tihim usudom koji stalno preti da i topao plamen pretvori u razorni požar koji uništava.

svetlana

izvor: politika.rs

Turobne dane nemaštine mladost je na sve moguće načine želela da strese sa svojih razigranih pleća pa ćete saznati kako se živelo pedesetih godina prošlog veka, zašto se išlo na radne akcije i pored surovih uslova života, kako se zaljubljivalo i da li je u ta smutna vremena ijedna ljubav imala budućnost.

Na ovim stranicama bićete svedok prvih književnih početaka naše književnice, kao i prelomnih dana za srpsku književnost, u čemu će najveći značaj imati pisma Bore Ćosića kao svedočanstvo o dolasku nekih novih mladih snaga, željnih prave slobode u mislima i mašti. Pratićete njen život, stepenik po stepenik, i uspehe koje je postizala uprkos spoticanjima i otežavanjima. I sami pročitati koliko je uspela da opravda oca davši mu mogućnost da prilikom jednog susreta u Parizu objasni koji su ga razlozi naveli da uđe u vladu Milana Nedića.

Vladimir-Velmar-Jankovic-u-Barseloni-1965

Vladimir Velmar-Janković u Barseloni 1965. (izvor: politika.rs)

Nedovršenost romana ne ogleda se samo u ispreturanosti događaja i čestim mislima koje se gube u prošlosti i budućnosti, već i u činjenici da Svetlana Velmar- Janković nije stigla da napiše ništa o svom životu kada je postala ovenčana književnom slavom. Nijedan dokument to nije mogao da nadomesti, pa ostaje samo da naslućujemo da je sreća konačno zakucala na njena vrata i da je pronašla večni mir kada je 2014. preminula i ponovo se našla uz Vuloviće, porodicu svoje majke, sa kojom je preživela mnoge časove sreće i tuge.

I na kraju, najvažnija poruka dela nije samo da je važno spoznati istinu o svojoj istoriji da bi je bolje razumeli i cenili, niti da težimo da neke loše događaje više nikada ne ponavljamo, već i da naučimo da se i težak život može živeti dostojanstveno i sa podignutom glavom. Jer sve, pa i najgore jednom mora da prođe. Naše je da do sreće ostanemo hrabri, istrajni i svoji.

Nisam svoj život doživljavala kao preterano mučan, pa mi nije ni padalo na pamet da se odreknem obeležja sopstvenog identiteta, Svetlana Velmar-Janković

old-letters-1082299_960_720

izvor: pixabay.com

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s