Zgaženo srce purpurne boje

Kada je 1982. godine objavljen roman američke književnice Alis Voker Boja purpura, niko nije ni slutio kakav će efekat postići u javnosti. Kritičari su ga osporavali i cenzurisali, zabranjivali zbog eksplicitnih scena nasilja i homoseksualizma, kao i preslobodnog jezika, ali sve te kontroverze kao da su učinile da knjiga bude još popularnija i naprosto razgrabljena. Mesec po mesec i epilog je bio sledeći: Alis Voker je postala prva crnkinja koja je za svoje delo nagrađena Pulicerovom nagradom. Usledio je čuveni film Stivena Spilberga koji je bio nominovan u kategoriji 11 Oskara a ostalo je istorija.

Alis Voker (izvor: facebook.com)

Na prvi pogled svako ko piše mogao bi da postavi pitanje kako jedno delo može privući toliko pažnje. Da li je u pitanju tema borbe zlostavljane i neobrazovane crnkinje da stekne snagu i samopouzdanje i počne da živi život dostojan svake žene? Da li je to zbog vapaja crnačkih sudbina početkom dvadesetog veka i svih muka kojima su bili izloženi, od siromaštva, porodičnog nasilja, incesta, pedofilije do seksizma i rasizma? Ili zbog škakljive seksualne priče, koliko zabranjene, toliko i intrigantne baš zato što se o tome oduvek ćutalo? Ili zato što sa svake stranice izbija strast koliko i bol, i iznad svega nesavladiva ljubav prema životu za koji se duboko u sebi oseća da može i mora imati lepšu i srećniju svrhu.
Kako bilo, ovaj roman koji krasi epistolarna forma i sastoji se od pisama koja nesrećna Sili „piše“ Bogu, uporedo sa pravim pismima koja joj njena rođena sestra Neti uzaludno šalje iz afričkog sela plemena Olinke, građen je od dve paralelne radnje. Jedna je potresna toliko da se svako može zapitati koliko Silina sudbina na američkom jugu, uprkos prekida ropstva, može biti toliko teška jer u njenom kratkom životu kao da ne postoji nijedan miran i srećan dan. Druga je puna energije mlade misionarke koja pokušava da otvori svet domorocima Monrovije i brani ih od nadirućeg sveta kapitalizma koji nasilno uvodi civilizaciju u netaknutu prirodu, noseći u sebi daleke drhtaje korena koji još žive u vrelom tlu Afrike. I obe se poput svojevrsnog prstena zatvaraju na početku, u mučnom detinjstvu dve devojčice i na kraju, trideset godina kasnije, kada se svaka za sebe bori da pronađe svoje što osunčanije mesto pod suncem.
Ono što delo čini najautentičnijim sigurno je Silina ispovest koju priča sama, približavajući se tako Foknerovom romanu toka svesti Buka i bes, gde se na isti način izlivaju nagomilane emocije i utisci iz jednog posebnog uma. Tako je i ovde, mlada crnkinja, neuka i zatucana od dana kada je počela da spoznaje sebe, izgovara priču svog života oskudnim rečnikom, u slengu, ne libeći se da, iako se obraća Bogu i svaki segment završava rečju „amin“, koristi i neprikladne izraze jer je to jedino što ova sirota čista duša zna. Međutim, čak i na taj način ona iskazuje svoja najdublja osećanja, stavove i događaje koji se dešavaju kako njoj, tako i ljudima iz njenog okruženja, stupajući na prag pravih životnih mudrosti, karakterističnih za sve one koji ne moraju biti obrazovani da bi u sebi nosili iskru prirodne inteligencije i trezvenosti.

Deni Glover kao Albert i Vupi Goldberg kao Sili u filmu “Boja purpura” Stivena Spilberga iz 1985. godine (izvor: mojtv.net)

Iako se za primat glavnih ličnosti romana „nadmeću“ Sili i Neti, isto toliko važna, poput stožera cele radnje, svakako je Šug Ejveri, tamnoputa glamurozna pevačica džeza i bluza, nekadašnja ljubavnica Silinog muža koju nikada nije preboleo i koju bez ikakvog pardona dovodi bolesnu u kuću da je Sili neguje. Međutim, suprotno svim očekivanjima, Šug postaje simbol svega onoga što bi Sili volela da bude, a nije, pretvarajući se u svetlost njenog života i jedinu osobu u životu uz koju je osetila nežnost, zaštitu i spoznaju da njeno telo nije vreća za pražnjenje i udaranje već splet struna koje mogu da proizvedu najlepšu melodiju samo ako neko na njemu ume da svira. Iako su upravo te stranice ljubavnih odnosa dve žene bile najspornije za kritiku, neko bi ih mogao doživeti i kao utočište duše koja je u okrutnom svetu muškaraca izgubila svaku nadu da uz njih može doživeti bilo šta sem poniženja i nasilja.
U vezi sa tim je i Silin odnos prema Bogu, koji počinje da se menja kada spozna kakvu joj je užasnu sudbinu namenio. Razgovor između Šug i nje o smislu vere i spoznaji Boga ne kao muškarca koji je takođe povređuje već kao „ono nešto“ što donosi samo dobro i ostavlja purpurne tragove za svakog ko ume da ih prepozna, možda je i najvažniji u romanu. U njemu se krije i tajna boje purpura koja se samo tada pojavljuje u knjizi a zapravo prožima svaku stranicu. Ona čini sve okolo što je retko, posebno, mudro, misteriozno, zavodljivo i ženstveno – po prstohvat Sili i Šug, pa i svih ostalih nesrećnih a srčanih ženskih likova u romanu, koje spojene daju retku lepotu snage i slobode koja živi i u zgaženom srcu boje purpura.

izvor: bestdvdklub.co.rs

Mrtve duše – ruska poema na Gogoljev način

Svako ko čuje za Gogolja prvo pomisli na njegovu pripovetku Šinjel i mračnu atmosferu koja se krije u životu činovnika Akakija Akakijeviča za koju je tvrdio da je napisana po istinitom događaju. Drugi će se setiti komedije Revizor u kojoj je ismejao političku korupciju tadašnje Rusije. Međutim, delo po kome je možda i najpoznatiji, roman Mrtve duše, planirao je da napiše na grandiozan način – da se sastoji iz tri dela, od kojih će prvi imati naslov Pakao. Međutim, u to vreme je već počeo da pati od psihoza koje su mu diktirale koliko nesuvisle ideje, toliko i nagle postupke pa je nakon prvog objavljenog dela napisao i drugi koji je u nastupu manije religioznog zanosa spalio.
Bilo kako bilo, prvi deo Mrtvih duša zaista izgleda kao delo za sebe, sa sopstvenom kompozicijom i umetničkom zamisli, dok je njegov drugi deo tek bledi odblesak prvog. Ali ono što je najupečatljivije jeste uspela slika različitih tipova ljudi i staleža Gogoljevog vremena i vrlo verno prikazano društvo u kome se kroz karikirane detalje daje najoštrija kritika ruske stvarnosti 19. veka.

Nikolaj Gogolj, portret iz 1840. (izvor: wikipedia.org)

U središtu pažnje je siromašni plemić Pavel Ivanovič Čičikov koji godinama na različitim nameštenjima pokušava da se obogati na nezakonit način. Poslednja služba pravnog savetnika upućuje ga u predmet umrlih seljaka, vlasništvo bogatih spahija, koji se vode kao živi do narednog popisa tako da ih gospodari lako mogu staviti u zalog. To mu daje neobičnu ideju kako da zgrne novac ali se i uzdigne na društvenoj lestvici jer će mu u slučaju određenog broja kmetova Starateljski savet dati državni zajam za popravku zapuštenog spahijskog imanja. Kada izmisli i imanje, imaginarnu Hersonsku spahiju, prepreka više nema, sem da pronađe gospodare koji bi se rado oslobodili tereta „mrtvih duša“ za koje ni za šta nastavljaju da plaćaju porez.
Od prve stranice kada Čičikov kočijom uđe u dvorište gostionice gubernijskog grada N.N. pa do poslednje, pratimo ovog neobičnog mladog čoveka u njegovim pohodima i putovanjima u potrazi za „mrtvim dušama“. Gogolj često usred radnje ume da umetne obraćanje samom čitaocu, objašnjavajući zašto je izabrao baš Čičikova da kroz njega iskaže sve što želi u svom romanu. Tako postaje glavna spona između glavnog lika i čitaoca stvarajući prisnost i srođivanje sa delom. Karakterišući Čičikova kao čoveka koji ima i mane i vrline, on zapravo iznosi svoje stavove o njemu, postepeno se toliko stapajući sa njim da kroz njega sam govori, neretko ga pravdajući iako je on ništa drugo do nenadmašni pokvarenjak, bezobziran u težnji da se obogati.
Osim njega, ni ostali Gogoljevi likovi nisu ništa manje neobični nosioci mana. Među njima se posebno ističu portreti spahija: srdačnog Manilova, brižne Korobočke, konfliktnog Nozdrjova, gramzivog Sobakeviča i škrtog Pljuškina. Svi su oni u oštroj suprotnosti sa Čičikovim jer koliko su nesposobni, bezvoljni i ravnodušni, toliko je Čičikov preduzimljiv, energičan, vešt da im se nametne i dopadne kao pravi čovek od akcije trenutka ali nikako lik koji ima viziju budućnosti.

Čičikov kod Korobočke, ilustracija romana (izvor: wikipedia.org)

Dok Čičikova čas trucka, čas ubrzava čuvenom ruskom trojkom kroz beskrajnu Rusiju, Gogolj ima izvanrednu priliku da opiše raznoliki svet u njoj karikirajući ga do svog čuvenog „smeha kroz suze“, kojim je posebno utemeljio ruski realizam. Ovim specifičnim humorom opisivao je takve scene u kojima smeh zamire i ostaju samo zanemelost i empatija sa siromašnima i potlačenima. Takva je skica Pljuškinovog sluge, dečaka koji nosi prevelike čizme jer za svu služinčad postoje samo jedne ili samog Pljuškina koji osim što u najgoroj bedi drži svoje kmetove, i sam je izrazito zapušten pa se na prvi pogled ne zna da li je muško ili žensko, sa zaraslom kosom i bezobličnom odećom, „dronjak na čovečanstvu“.
Međutim, jedna sporedna umetnuta priča o kapetanu Kopjejkinu daje najoštriju kritiku birokratskog iskvarenog činovništva ali i sav nemoral, licemerje i duboku odrođenost vrha vlasti od naroda. Ona se ogleda u postupku odbacivanja teškog ranjenika i invalida, povratnika iz rata, poput bezvredne krpe kada dođe u Petrograd da se obrati caru. Dok posmatra sjaj bulevara, mostova i velelepnih zgrada, njegova beda je još izrazitija dok prostodušno izgovara reči iza kojih se skriva sva bespomoćnost ali i unutrašnji revolt prema onima od kojih je očekivao pomoć i razumevanje a dobio samo odgovor: „Pobrinite se da zasad sami sebi pomognete, potražite sami sredstva“ a ni sam, bez jedne ruke i jedne noge, ne zna kako.
Mrtve duše tako postaju roman-poema koji je mnogo više od priče o gospodarima kmetova i Čičikova koji pokušava da prevari zakon. Iako se naslov odnosi na umrle seljake, u likovima iz naroda postoji mnogo života i tinjajuće vatre dok su upravo spahije simbolične mrtve duše koje zajedno sa birokratskim sistemom Rusiju vuku u ponor i mrtvilo. Pa ipak Gogolj i pored oštre i gorke kritike iskazuje ljubav prema svojoj zemlji ogledajući je u nadi koja poput ruske trojke juri stepama i tajgama u bolju budućnost koju jedino ona može da pozlati i oživi.

Ruska trojka, slika Aleksandra Orlovskog

(Ne)dohvatna tiha sreća u duši jednog umetnika

Romani koji prate životni put junaka od detinjstva do zrelosti, u književnosti poznati kao bildungsromani, piscima daju širinu da ispričaju najzamršenije ljudske sudbine i pokažu duhovni razvoj likova putem učenja i životnog iskustva, ispunjavajući moralne zahteve prema sebi i društvu. Kada se u ovaj žanr upletu elementi psihološkog romana u kojoj se čitaoci upoznaju sa najintimnijim mislima i osećanjima ličnosti i društveni koji slikaju vreme i istorijska previranja u jednoj sredini i pojedinačnim životnim pričama, onda nastane delo koje čitaoci nakon završetka počnu da čitaju iznova, ne bi li se ponovo vratili među likove koji su im se, toplo životni, uvukli pod kožu. Baš takav osećaj nosi roman Tiha sreća Mirka Mladenovića, ostavljajući iza sebe trag radnje koja se teško može zaboraviti.
Dušan Golubović je tridesetogodišnji pisac koji svoj književni rad ne uspeva da podeli sa svetom onako kako on to zaslužuje. Doživljavajući umetnički put kao smisao života, a njegovo odsustvo kao besciljno životarenje kroz tmurnu sadašnjicu, on će retrospektivom sopstvenog odrastanja potražiti odgovore na najvažnija pitanja. Odvijanjem filma na sam početak, sakupljajući u toj svojoj mreži koliko pretke, toliko i svoje savremenike i ličnosti koje su na najlepši način obojile njegove dane, spoznaće suštinu življenja – da ni najveći gubici ne znače da borba treba da prestane, naprotiv, baš je tada potraga za srećom ono što najviše dugujemo sebi.
Stvarajući roman koji se vraća u neke davne vekove, u porodicu Golubovića sedam kolena unazad, do stasite braće koja su iz Hercegovine krenula u bolji život i stala tamo gde su sekirom presekla krušku iz koje je potekao med, pa sve do dvehiljaditih, naizgled naprednijih, a po borbi duše i borbi za egzistenciju podjednako neizvesnih, opisane su neke od sudbina koje mirišu na naše podneblje više nego stalan vetar Dušanovog Vetrovgrada. Pripajajući im bosanske pretke rodoslova najboljeg druga Petra Čavića, zaokružena je priča o patrijarhalno surovim muškim životnim putevima čija se teskoba blaži akloholom a frustracija rešava zlostavljanjem najbližih. Prateći ih iz generacije u generaciju, u trebalo bi srećnijim i lakšim uslovima za život, neko čudno prokletstvo letargije zaparložene provincije i tiha tuga koja je dohvatnija od željene tihe sreće, „migoljive prirode“ i nedostižnog ružičastog sna, stalni je pratilac i uporni lajtmotiv balkanskog tamnog vilajeta kao kob od koje se ne može pobeći.
U takvim uslovima osamdesetih godina prošlog veka odrastaju dva dečaka koja rođenjem bivaju blagoslovena čvrstim prijateljstvom (koje se u njihovim srcima radije zove drugarstvo), onim retkim i samim tim još dragocenijim stvarajući od dva tela jednu dušu koja zajedno pati u gubicima i raduje se uspesima, razvija u bogatstvu uma i raste u lepoti mladalačkog zanosa. U paralelnom sižeu dva fabularna lika – Dušana i Petra – opisane su prohujale godine nemaštine i bede, bombardovanja i stradanja, borbe i nade u bolje sutra i sazrevanja koje sa sobom donosi otrežnjenje od mladalačkih snova i naivnih očekivanja.
U vrtlogu života i jedan i drugi doživeće zastajkivanje na raskrsnicama na čijim stranputicama vrebaju prevejani, podmitljivi, sujetni i beskrupulozni karakteri, tipovi 21. veka, koji grabe sve što im se nudi sada i bez ostatka, uvek za korak ispred dva senzibilna momka sklona promišljanju, filozofskim i religijskim raspravama i traganju za životnim smislom, spremnih na kompromise i trpeljivosti i onda kada za njih mesta nema.
Posebno uspešno je obrađena tema problema sa kojima se susreću pisci današnjice, od odsustva podrške izdavačkih kuća i šire zajednice za stvaranje i negovanje novih talenata do sujete starijih generacija koje surevnjivošću i „sečom krila“ kao da žele da onesposobe svakog ko bi mogao da ih zameni na mestima koje smatraju da im s pravom pripadaju. Promocija romana Kuda Dušana Golubovića, koji u mladalačkom dahu iz sebe nedri buntovnike i „neiskvarene likove koji se bore protiv kvarnog sveta, kakav je oduvek bio i kakav nam je predat u nasleđe“ najbolji je primer kako jedan zatvoren krug ljudi iza kojih stoji sujeta, korist i međusobni uhodani interesi ometa i guši bilo kakav pomak novih generacija ne dozvoljavajući da isplivaju i pokažu se boljima od njih. Pa iako o delu saznajemo tek usputno, moglo bi se naslutiti da se i u njemu nalaze slični likovi kao u Tihoj sreći koji se povijaju pred naletima sudbine i godina tranzicije sa svim svojim lovovima u mutnom i opasnim odabirima i potezima koji lako pečate sudbinu i vode u ponor, ali možda sa više hrabrosti i odvažnosti da se suprotstave manama i zamkama sadašnjice.
Iako prepun neočekivanih zaokreta u radnji i padanja na samo dno duševnih kriza i životnih prekretnica, roman Tiha sreća ipak ima više optimizma nego skučenih misli, razočaranja i teskobnih snova iz kojih podsvest šalje znake upozorenja. On u sebi nosi neodustajanje od borbe od koje je satkan sam život, poput bajke o košulji srećnog čoveka kome je njegova golotinja u slobodi vrednija od sveg carstva umirućeg cara. On se sastoji u blagoslovu onog malog koje nam je dato kao najsigurnijem pravcu da se dosegne tiha sreća – blagostanju koje dušu čini velikom i vrednom svakog divljenja.