Svadbarskim sokakom

Gusto tkanje čipke činilo je da svet miriše na nadolazeću sreću. Sa unutrašnje strane bilo je zamagljeno koprenom snova buduće neveste, a sa spoljašnje skrivalo ono njeno jedno pobeglo oko, zbog koga je strepela da se nikada neće udati i sa potmulom zavišću i tugom osluškivala jesenje zvuke svadbarskog sokaka. A evo, sada se i ona sprema dok sa pulsirajućom srećom isprobava tek sašiveni nevestinski veo.
A ko bi se tome nadao kada je pre samo pola godine sedela na mekanim jastucima podno kibic fenstera i iza odškrinute nabrane zavese gledala kako se tope snegovi pred prvim prolećnim toplim vetrovima gladeći svoju dugu crnu haljinu koju je nosila u žalosti za ocem. Bog neka mi oprosti, mislila je tada, što tog čoveka koji se nazivao mojim roditeljem ne mogu od srca ožaliti. Što mi se mesto tuge po duši razliva olakšanje za moju napaćenu majku i mene jer nema više onih mrgodnih očiju i večno odvraćajućeg pogleda posivelog od neostvarenih očekivanja – da ima sina, da ima ko da mu pomogne u obrađivanju ovolike zemlje, da ima kome da ostavi ovoliki salaš, da ima kćer koja nema oko koje beži…
A onda su sa letnjim žegama jedna poštanska kola donela prašinu sa druma koja je mirisala na čaroliju bajkovitih zapleta. Kao u nekom napetom romanu čije je stranice volela da prevrće pod prstima, vraćajući se iz crkve sa nedeljne mise, videla je jednu mušku nogu kako se spušta na zemlju, da zatrese njeno srce, uzlupano pod tamom šušteće haljine. Kad se pojavila cela figura otmenog mladog muškarca u redengotu boje ustalasanih bačkih polja žita i oštar profil ukrašen tankim brkom, znala je da neće mladost ostaviti na kibic fensteru iznad svadbarskog sokaka.
Dok je nepoznati putnik praćen golobradim momčetom koje mu je nosilo prtljag i šešir, tražio krčmu da se okrepi i prenoći, među svim devojkama varoši stigao je glas o pridošlici. Krčmareva kćer je prva pronosila vesti o mladom gospodinu aristokratskog porekla sa slugom koji je došao izdaleka a u njihovom malom bačkom mestu želi da ostane i odmori se dok ne nastavi put kući. Provodadžike su kao lovački psi nanjušile svoju priliku i mreže su počele da se pletu.
I ona je čula da se devojke nadmeću koja će mu prva biti predstavljena i mirazom zaseniti ostale. Zato je jednog vrelog popodneva, kada na svadbarskom sokaku nije bilo nikoga sem dokonih mačaka, tiho majci iznela svoj plan – da se prodaju dve najveće njive  koje je otac najviše voleo i da se sa mirazom od tuce zlatnika izađe pred provodadžiku i mladog aristokratu. Majka, večito u strahu od muža i u brizi da kćer „sa falinkom“ nikada neće udati, pristala je posle kraćeg nagovaranja.
I tako i bi, nije prošlo nedelju dana, a prosac je zakucao na vrata velike kuće u svadbarskom sokaku sa buketom ruža i u pratnji mladog sluge musavog lica koje se jedva i videlo od prevelikog oboda kačketa. Predstavio se kao rumunski grof Semikluš, koji se nakon završenog univerziteta u Pragu vraća svojoj kući da započne nov, porodični život. Nije sigurno koliko je puta rumen prelila njene obraze dok je slušala niske tonove njegovog glasa i krišom posmatrala talase njegove bujne kose i obraz gladak i beo, oivičen tankim brkom i čvrstim obrisom vilice, ali je osećala kao da će joj lice izgoreti. A kada je uhvatio za ruku i nežno stavio verenički prsten sa svetlucavim malim kamenom, prvi put se susrela sa njegovim tamnim očima, dugim trepavicama i pogledom kome nije smetalo njeno pobeglo oko. Tada je znala da joj je nadzemaljska sreća konačno pokucala na vrata.
Verenik se, uzevši zlatnike, brzo oprostio sa svojom budućom nevestom i taštom. Morao je da se vrati na svoje imanje i pripremi roditelje za dolazak neveste. Obećao je da će za tri nedelje doći po nju i povesti je u novi dom i novi život.  Tog dana kada je otišao, dugo je mahala za poštanskim kolima, čak i kada su nestala iza polja visokih kukuruza a potom gordim korakom prošla kroz varoš znajući da na nju iz svojih kuća izviruju sve devojke oprljene ljubomorom i gnevom.
I dok pokoji osušeni list kasnog leta već nečujno pada na drum raskvašen od jutarnje vlage, ona šeta ka horizontu i mestu gde je poslednji put videla obris kola u kojima je otputovao njen verenik. I tako svakog dana čekajući da iz istog pravca dođe i odvede je sa sobom. Ide sve do velikog razgranatog oraha, za koji zna otkad zna za sebe, sa koga već padaju raspukli plodovi, pa gleda njive koje su nekada bile njene a sada joj donele sreću koja joj nadima grudi u slatkom iščekivanju da pod njegovu uvuče svoju ruku kad za njima zasviraju tambure svadbarskim sokakom.

***

U jednom bečkom parku na klupi pod kojom se već slaže jesenje lišće sedi grof Semikluš sa svojim slugom. Dok nešto zapisuju mastiljavom olovkom na izgužvanom papiru, on mu skida kačket ispod koga se rasipa bujna tamna kosa. Dok ljubi mirisno pramenje svoje do malopre prerušene mlade žene, tiho je pita:
„Koliko smo novca sakupili?“
„Još triput ovoliko i imaćemo dovoljno za kartu do Amerike.“
„Taman za brod na proleće“, odgovara joj pun nade. „Čuo sam za jedan ogroman, najveći do sada, kažu da će mu dati ime Titanik.“
„Vidim nas na njemu“, kaže ona sanjalački dok mu se privija u naručju. „Samo nemoj više da lažemo devojke sa telesnim manama, Bog će nas kazniti.“
On joj se nasmeši i poljubi je u nežno čelo. Potom ustadoše i ruku podruku krenuše u jesenji bečki sumrak.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s