5

Moj Dan mladosti

Dan kad sam se rodila bio je najsrećniji dan u mom životu. Prvenstveno zato što sam uspešno stigla na ovaj svet. Jeste da sam tom prilikom napravila mali cirkus, ali sve se dobro završilo. Uostalom, kod mene od početka ništa bez džumbusa.

Kad smo već kod superlativa, ne znam kako sam izgledala, al’ pouzdano znam da sam bila beba sa najvećim očima u porodilištu. Taj radoznali pogled zauvek je ostao moj zaštitni znak. Prvo što sam videla, bilo je sunčano aprilsko popodne. Dočekalo me sunce, na radost! Eto razloga da se moj rođendan slavi, kako neki umeju da kažu, kao mini Dan mladosti.

Prvih rođendana se, logično, ne sećam, ali sam slike pregledala minimum milion puta. I torte sa jednom svećicom, pa haljinice, lakovane cipelice, pa na trećem rođendanu ja kako sam se razdrala jer su mi tapšali kad sam ugasila svećice, a mene to nešto prepalo. Na četvrtom smo malo izašli napolje da se slikamo, pa me moj brat, koji je uvek voleo da fotografiše, a usput malo i da eksperimentiše, slikao sa pozadinom u vidu romskog naselja. Ispale su to prilično avangardne slike.

Kad sam malo stasala, postala sam zvezda sopstvenih rođendana. Igrala sam i pevala i imitirala Lepu Brenu i tako uveseljavala goste. Na desetom rođendanu sam se prvi put našminkala, obula sestrine cipele na štiklu i stavila beli šeširić i glumila Marinu Perazić. Šta ćeš, pomno sam pratila trendove.

Vremenom sam, u periodu puberteta, smatrala sve to velikim blamom i uglavnom gledala kako da što manje budem kod kuće, ali zato kad su te bube prošle, rođendani su u mom životu postali centralni dani u godini. Nema šta, pravi mali Dan mladosti. Samo je još nedostajalo da mi neko uruči štafetu.

Pripreme su započinjale čak dva meseca ranije. Moja kuma je zajedno sa mnom grozničavo iščekivala taj dan i umele smo po pet puta dnevno da se čujemo oko izbora garderobe ili hrane koju ću spremati. I zaista, to su bili čitavi spiskovi, recepti, ludila. U duhu pravog praznovanja, jedne godine sam čak pronašla »Kuvar druga Tita« i u njemu pronašla specijalitete za goste. Kad su čuli da jedu isto što i nekada Hajle Selasije, popadali su u nesvest.

Iako sam sve spremala sama, mama je bila tu da me nadgleda. I ne može se reći da nije imala muke sa mnom. Jedne godine sam, u manjku ideja šta spremati, odlučila da nasumično izaberem torte. Krenula sam s početka i kraja kuvara. Izbor je pao na tortu od ananasa i šah tortu. Prva nam je propala i završila je u đubretu, a zbog druge je žena čupala kosu jer je od dve različite kore trebalo napraviti polja šahovske table. Dobro me nije zadavila.

I pored raznih peripetija, uvek je sve na kraju ispadalo savršeno, s posebnim osvrtom na aranžiranje. Umela sam i ja ponekad da omanem, pa sam tako jedne godine u poslasticu breskve sa sladoledom sroljala duplo više konjaka nego što je nalagao recept, pa su se neki malo i napili, ali bar je bilo veselo, i nikome nije baš mnogo smetalo.

Kako su godine prolazile, i društvo se postepeno smanjivalo. Posebno su mi bili upečatljivi drugovi, sa kojima sam se, neverovatno iznenađujuće, skoro pa opraštala kad bi se oženili. I znala sam da će, umesto dva više, uvek biti manje gostiju na sledećem rođendanu. Ali i to je valjda normalno. Zato su ipak ostali oni najodaniji, koji su i dalje tu.

Ove godine verovatno mislite da je još rano da se time bavim, ali nemojte me potcenjivati. Ovog aprila biće to nešto sasvim drugačije, ali nezaboravno i lepše nego ikad. Čuće se…

Advertisements
2

#PlaninskePrice: Kad ti Divčibare osvoje srce

Kad vam se desi da četiri puta u toku jedne godine odete na ovu lepoticu u srcu Maljena, morate se zapitati da li ste tamo ostavili svoje srce. A ako upijete u sebe miris sva četiri godišnja doba, osvojeni ste za ceo život.

Prvi susret sa Divčibarama nije bio blistav. Došla sam tamo jednog prohladnog maglovitog prolećnog dana. Put je vijugao, a vrh je bio u oblaku. Kada sam stigla, i sama sam upala u maglu. Sve lepote bile su obavijene vlažnim senkama.

Tek ujutru ukazala se raskoš  prirode. Sunce je svojom toplinom rasteralo oblake i prosulo svoj sjaj po vrhovima drveća preko kojih se cepala izmaglica. Tog dana prvi put sam otišla u šetnju i zauvek se zaljubila u ovu nenarušenu oazu lepote i svežine.

Danima sam istraživala livade prepune šarenih cvetova i žutih i belih narcisa čiji se miris tako opojno mešao sa žuborom potoka Žujana. Hodala sam kroz orošenu travu dok su kapljice drhtale na mojim cipelama. Otkrivala sam tajne tihe i još uvek očuvane prirode i stapala se s njom.

Kad je došlo leto, poželela sam ponovo da odem na Divčibare.  Kao da me je nešto vuklo, jedva sam čekala da pređem prugu i počnem da se penjem ka Mionici, a potom lagano uz uspone Maljena, pored pašnjaka i livada na zelenim padinama.

Na leto su Divčibare nabujale od jarkog zelenila. Livade se žute od bezbrojnih ljutića, grane drveća otežale od teškog lišća šušte na laganom povetarcu,  a pčele svojim zujanjem upotpunjuju mir koji je uvek prisutan na ovoj planini. Čak i u centru ovog malenog mesta vlada umirujuća tišina. Sa njom se nekako prirodno spaja majušna crkva Svetog Pantelejmona, prijatno hladna u vrelom letnjem danu, u kojoj samo pucketanje sveća narušava mir.

Tada sam prvi put otišla na vidikovac Ljuti Krš i ostala bez daha videvši sa ovog visokog kamenog grebena divnu panoramu naše prelepe Srbije. U nedogled pružao se kanjon čudesne Crne reke koja je vijugala među strmim obroncima planina prekrivenih gustim šumama i u kojoj se ogledalo blistavo letnje sunce. Na horizontu su se ocrtavali Medvednik i Jablanik, daleko se lenjo protezao Cer,a ispod nas prostirao se Maljen u svoj svojoj lepoti.

Tada su se Divčibare još više upile u moje srce. Došla sam im ponovo na jesen. I u kratkim danima blistale su u nijansama crvenih, žutih i smeđih boja drveća koje se sprema za hladne dane. Popela sam se tada na Crni vrh i posmatrala suton jednog novembarskog predvečerja kad su se ljubičaste i purpurne nijanse sunca koje se gasi stapale sa jarkim jesenjim tonovima. I dok je Povlen goreo u požaru sunčevih zraka, daleko na obzorju su se videli obrisi Kopaonika, Zlatibora i Tare. Prizor je bio toliko lep da se urezivao duboko u dušu i ostajao zauvek u mislima.

Poželela sam da vidim Divčibare i u zimu. Onda kad su prekrivene snegom tako belim da od njega suzi oko. Onda kad su grane borova teške i izgledaju kao velike blještave kupe. Onda kad je nebo tako modro da ne možeš da veruješ da ikada na njemu može da bude sivih oblaka. Onda kad je vazduh tako svež da ga osećaš kao melem kad duboko udahneš. Onda kad ponovo dođeš i osećaš da tu počinješ da pripadaš.

Zato Divčibarama moraš uvek da se vraćaš. Ne samo zato što te opijaju sveži izvori skriveni u tamnim šumama, proplanci obasjani suncem i tople zvezdane noći, već i zato što u ovom miru i spokoju čovek pronađe sebe i oseti koliko je zaista deo prirode i njene lepote.

8

Život u sopstvenom rijalitiju

Zamislite da se jedno jutro probudite i otkrijete da ste učesnik sopstvenog rijalitija. Niko vas ništa nije pitao, niste se svesno prijavili, a tu ste. Pomalo paničan osećaj, zar ne?

A sad zamislite da se uselite u zgradu u kojoj žive ljudi koji se prvi put susreću, gde niko nikog ne poznaje i ne zna šta se krije iza nepoznatog osmeha, jer svako u izlog gura najbolju robu. Može da se desi da vam, na primer, životni saputnik predloži da sa tim ljudima ne bi trebalo da komunicirate, ali vi ćete mu, prirodno, reći da je asocijalan i odmahnuti rukom. A trebalo bi da razmislite, asocijalni likovi ne ostvaruju zapažene uloge u rijalitiju.

Tako sam ja pala na prvom testu i postala deo ludila. Zato mi se ubrzo dogodilo da me stanarka sa tri i po zuba i za koju sam uvek bila u dilemi kog je pola, zaskoči na ulici sa pitanjem da li bih ja želela da budem predsednik kućnog saveta. Većina ljudi se ježi na tu funkciju, pa sam i ja, logično, odbila. Pošto je to i očekivala, ljubazno mi je saopštila da ima veze u različitim institucijama i da joj je samo potreban neko ( u prevodu, budala) ko će je na sastanku predložiti da bude predsednik. Budući pilećeg mozga, prihvatila sam. Time sam postala punopravni član rijalitija i kao nagrada su mi unapred dodeljene magareće uši.

Na sastanku stanara nije mi bilo alarmantno ni što se gospođa buduća predsednica nakarminisala i obula cipele na štiklu, pa blago podsećala na transvestita. Valjda se osećala svečano zbog svoje inauguracije, jebem li ga… Kako bilo, odradila sam svoj deo posla i svi su odahnuli, srećni što su u sopstvenoj zgradi naišli na nekoga ko se prihvatio omražene funkcije. E, tu smo se žestoko zajebali jer… šou je upravo počeo. I to onaj čiji je moto »Očekuj neočekivano«.

Smerna osoba, koja se ljubazno javljala stanarima, za nekoliko sati transformisala se u odistinskog voajera, manijaka i bezbednjaka u jednom. Krenula je još iste večeri da nas špijunira i prati, a stanari su je viđali kako im viri kroz prozor ili je nalazili ispred vrata kada su izlazili iz stanova. Danima nas je prepadala po stepenicama i zvonila nam nebrojeno puta na vrata, ali uvek na drugačiji način, ne bi li zavarala trag. A sve to pod izgovorom da je kao predsednik kućnog saveta odgovorna za sve stanare i da mora da zna sve šta se u zgradi radi.

Kad je prešla granicu i počela da upada i u stanove, mnogi, uključujući i mene su je izbacili napolje. Nije uspevala da nas uplaši ni pričama da se bavi karateom i da voli da tuče, doduše više muškarce. Ipak, niko nikome više nije otvarao vrata, a viđali smo se u ilegali, po stanovima, razmišljajući kako da se rešimo bede. O njoj su počele da kruže i urbane legende, pa su neki malo labilniji počeli da pričaju da su je viđali kako pripita ide noću sa nožem po zgradi.

Ona, međutim, nije odustajala. Svakog stanara je ponaosob dočekivala na ulaznim vratima zgrade kad su se polumrtvi vraćali sa posla i naširoko predlagala da se uvede infracrvena kamera, po mogućstvu na svakom spratu. Pretpostavljam da joj je postalo dosadno da bezuspešno čami na stepeništu, a bogami i ‘ladno jer se obično pojavljivala samo u vunenim čarapama. Ovako bi dobila zanimaciju tokom duge hladne zime, da u toplini svog doma nadgleda nesrećnike. Naravno, svi su odbili.

U nemogućnosti da zauzda stanare, okrenula se iživljavanju službenika u mesnoj zajednici, opštini i »Infostanu«. Osim što se pokazalo da je lagala da ima veze u institucijama, posle bezbrojnih poziva i zamornih priča, postala je predmet sprdnje u ovim ustanovama, a kasnije i persona non grata. Čak su joj jednom u opštini rekli da je broj telefona promenjen i da više ne zove.

Isfrustrirana, rešila je da se osveti stanarima. Prijavila je inspekciji sve one koji nisu izvršili legalizaciju stanova sa prenamenom i spiskala na sebe sav novac koji smo sakupljali u slučaju većih kvarova. Inspektorima koji su izašli na teren sve ovo je bilo smešno, ali ne i onima koji su bili na prijavama.

Tako je pala sa vlasti, a svoju ostavku teatralno je okačila na oglasnu tablu uz prilično nepismeno obrazloženje da je celu sebe dala da zgradu postavi na noge, da je zaslužna za uvođenje ulične rasvete i asfaltiranje naselja, ali da nezahvalni stanari njen rad ne umeju da cene. Na kraju je, pišući verovatno u suzama, koje smo često viđali kako kaplju po stepenicama tokom revnosnog praćenja, dodala da su je, kad je otišla u opštinu da pred službenicima podnese ostavku, svi molili da to ne čini, ali ona je ostala čvrsta.

Mi smo, kao svi loši ljudi ovog sveta, uvažili njenu smenu. Uvređena i skrhana bolom, otputovala je na nekoliko meseci da zaleči rane, a možda i da je stanari koje je prijavila ne bi linčovali.

Tako se završio poslednji zadatak našeg rijalitija. Iz njega smo izašli za nijansu mudriji, ali i sa traumicom više. Nekima je bila okidač za sopstvene neuroze, ali većina nas je izašla srećno iz malog privatnog šou programa.

Jedno smo sigurno naučili, a to savetujem i vama – pazite, nikada se ne zna kada možete da postanete deo rijalitija koji nema kraj – rasturiće vas kao tornado ako brzo ne izađete iz njega…

2

Kad zasvetlucaju crveni lampioni

Ovih dana svetluca cela moja ulica. Sve se šareni, kao da su se na svakom prozoru ugnezdile na hiljade zvezdica i sijalica. Kinezi trljaju ruke, sve je to iz njihovih radnji. I znam da ih mnogi ne vole, al’ pred Novu godinu svi se kod njih zatrčavaju.

I svi, bre, nekako vole da se zašareni, neretko i do kiča. I džaba pravoslavni običaji kad svima lupa srce za novogodišnjom jelkom, pretrpanom ukrasima, perlama, trakama i lampicama… Ma, samo nek šljašti! I može ko hoće da mrzi Amerikance, al’ što oni umeju da okite za Božić i Novu godinu, pa to je da se izbezumiš! Pa sve im crveno, zlatno, svetlucavo – ludilo! Nema šta, opirali se neki do sutra, američki filmovi su učinili svoje. A sad, dao Bog, možeš i da nađeš i da ih oponašaš…

A nekada nije bilo baš tako. Sećam se kad bi tata doneo pravu jelku (isečenu, zlikovac neodgovorni) pred Novu godinu i stavio je na terasu da bi što duže ostala sveža. Stalno sam ovijala oko vrata i propinjala se na prste da je vidim onako uvezanu. Kad bi je uneo u sobu i raširio joj grane, zapahnuo bi nas njen predivni miris kojim bi danima odisala cela kuća. Jeste da bi na kraju mama poludela od iglica kojih je bilo svuda, ali vredelo je. Bar nama ostalima.

Tata bi ukrašavao jelku, a ja bih mu pomagala i dodavala ukrase. Jedva sam čekala da porastem, pa da dohvatim najviše grane i na njih stavljam lampione. A on bi nameštao i svećice i prskalice, na kojima bi zakrivio žicu da bi ih okačio na grane. Pa kad se sve to zasvetli, dođe ti da se onesvestiš. Doduše, jedne godine se prskalica prelomila i progorela tepih, pa smo to izbacili iz procedure, al’ i bez toga je bilo divno.

Danima bih sedela pored okićene jelke i gledala u nju ne trepćući. A ispod nje bile su kutije sa poklonima, pa ja budem izvan sebe. U tim momentima imala sam želju da se smanjim pa ga sednem među grane da vidim kako li je kad si među tim upaljenim svećicama i šarenim lampionima, a sve miriše kao da si na planini.

Pre nekoliko godina konačno sam postala ekološki samosvesna i kupila veštačku jelku. Odma’ metar osamdeset, onako grandomanski. I stvarno je lepa i kao prava, i nema da se za njom čisti, al’ nikako ne miriše. Imam i ukrase kakve sam mogla samo da sanjam kao dete, al’ nekako mi sad za njih kasno, valjda sam ih prerasla. Okitim je još 25. decembra, pa zbunim komšiluk kome je jako važno koje si vere (saznadoh to kad sam čula otrcavanje dokonih komšinica da se pripadnost određenoj religiji meri time da li ti je prezime na vratima napisano ćirilicom ili latinicom), ali od kako su dva brata Kosovara, koji pored naše zgrade imaju dve kuće, počeli da se nadmeću ko će svoju više i bolje okititi, pa je pretvorili u luna park od kog nemam pojma kako noću spavaju, a takmičenje započnu još 15. decembra, pa teraju do 1. februara, potpuno su sludeli ove moje nesrećnice.

Al’ da me ne razumete pogrešno, meni je sve to OK. I ja obožavam sav taj šareniš. Sve to budi ono dete u nama koje cele godine strpljivo čeka u nekom ćošku naše duše da ga pustimo napolje. I nema veze ko za Novu godinu preispituje staru, a donosi odluke o novoj, ni ko je vernik, pa o Božiću prašta i daje, važno je da u sebi još umemo da pronađemo dečju nevinost, iskrenost i nepomućenu radost. Tek tada možemo da osetimo da je Nova godina zaista srećna…

1

Uticaj porodičnog nasilja na životni put Mirka Topalovića

U poslednje vreme sve više čujem polemike da li je pametno tući decu ili ne. Neki se zalažu bar za ćušku ili štipanje, neki ne dozvoljavaju ni to. Lako je meni, kazaće neki, nemam dete, pa ne moram ni da brinem hoće li me mališan prijaviti ako pohisterišem, pa ga opaučim. Ali, mnogo je onih koji se pitaju kako vaspitavati dete, a ne pogrešiti. Možda ja, ovako objektivna, imam pravi primer za rešenje problema.

Zamislimo lik Mirka Topalovića, mladića radoznalog, naivnog i nadasve nesigurnog. Željan je da uči porodičan grobarski posao, ali mu ne ide. Željan je da voli, a bira Kristinu koja hoće da bude sa svima, a od njega „beži kao da je šugav”. Želi da se poveri prijatelju, ali mu on preotima verenicu.

Možemo sebi postaviti pitanje u čemu to Mirko greši kojeg god životnog polja da se dotakne. Krenućemo od početka. Mirko živi u porodici u kojoj nema žena, već „kako koja rodi muško dete, vene i svene kao cvet”, na osnovu čega možemo da zaključimo da mu nedostaje nežnost i ljubav majke. U kući je gledao neobične odnose muških članova porodice, pre svega kako svaki otac tuče i ponižava svog sina, iz generacije u generaciju. Setimo se samo kada deda Aksentije izudara sina Milutina letvom ili kada se isti sa svojim ocem Maksimilijanom podsmeva Lakiju kako će ga sledećeg jutra u dvoboju „Bili ubiti kao zeca”. Iz ovoga možemo zaključiti da je to normalno stanje stvari u kući Topalovića.

Laki bez prestanka tuče i ponižava Mirka. Optužuje ga da je nesposoban jer ne ume da izmeri pokojnika, nezadovoljan je njegovim izborom devojke i podsmeva mu se jer hoće da se ženi. Zapravo, Laki nikako ne da Mirku da postane normalan, zreo čovek. On iz revolta počinje da krade, prvo automobil, a kasnije i novac iz kuće.

Da li kao posledica emocionalne nestabilnosti ili navike da bude ponižavan, Mirko bira laku devojku. I ona ga vređa i odbija, ali njega kao da to još više privlači. Ne ume da prepozna ni iskrene prijatelje, pa ne shvata da je Đenka Đavo sve samo ne osoba koju bi trebalo odabrati za kuma.

Godine kažnjavanja, ponižavanja i omalovažavanja stvoriće od Mirka agresivca i ubicu.

Okidač za njegovu histeriju biće trenutak kada zatekne kuma i verenicu na obali jezera. Tada će se preobraziti i ubiti Kristinu. Nakon toga postaće novi čovek koji će se postaviti kao lider porodice u osveti Biliju Pitonu i smisliće plan kako da mu zapale kuću, a usput pobiti ceo puk policije.

Postavlja se pitanje da li je ovaj Mirkov sunovrat mogao da se izbegne. Da je Laki bio bolji otac, da je naučio od svog oca da bude strpljiv i pažljiv, možda bi i sam bio takav. Da je Laki više razgovarao sa Mirkom, pružao mu podršku i učio da je nasilje nešto što je nedopustivo i da ga ne sme biti ni među roditeljima i decom, ni među vršnjacima, možda nikada ne bi došlo do fatalnog završetka. Da se više bavio njegovim problemima, možda ni Mirkovi izbori ne bi bili pogrešni i ne bi bio žrtva loše procene ljudi.

Znači, roditelji, moguće je napraviti od deteta nešto normalno. Ako ga ne budete ugnjetavali, tukli, omalovažavali i zanemarivali, nećete ga gurnuti sa ivice da postane delikvent, kriminalac ili ubica. A svaki put kad vas ruka zasvrbi da ga opalite, setite se da to može dovesti do fatalnih posledica, pa, ako nemate ništa protiv, neće jednog dana zadaviti izabranicu jer se nije ponašala kako on želi.

Roditelji, zapitajte se šta sve možete da uradite, pa napravite podvig da ne stvorite od svog deteta jednog  Mirka Topalovića…