#PlaninskePrice: Kad ti Divčibare osvoje srce

Kad vam se desi da četiri puta u toku jedne godine odete na ovu lepoticu u srcu Maljena, morate se zapitati da li ste tamo ostavili svoje srce. A ako upijete u sebe miris sva četiri godišnja doba, osvojeni ste za ceo život.

Prvi susret sa Divčibarama nije bio blistav. Došla sam tamo jednog prohladnog maglovitog prolećnog dana. Put je vijugao, a vrh je bio u oblaku. Kada sam stigla, i sama sam upala u maglu. Sve lepote bile su obavijene vlažnim senkama.

Tek ujutru ukazala se raskoš  prirode. Sunce je svojom toplinom rasteralo oblake i prosulo svoj sjaj po vrhovima drveća preko kojih se cepala izmaglica. Tog dana prvi put sam otišla u šetnju i zauvek se zaljubila u ovu nenarušenu oazu lepote i svežine.

Danima sam istraživala livade prepune šarenih cvetova i žutih i belih narcisa čiji se miris tako opojno mešao sa žuborom potoka Žujana. Hodala sam kroz orošenu travu dok su kapljice drhtale na mojim cipelama. Otkrivala sam tajne tihe i još uvek očuvane prirode i stapala se s njom.

Kad je došlo leto, poželela sam ponovo da odem na Divčibare.  Kao da me je nešto vuklo, jedva sam čekala da pređem prugu i počnem da se penjem ka Mionici, a potom lagano uz uspone Maljena, pored pašnjaka i livada na zelenim padinama.

Na leto su Divčibare nabujale od jarkog zelenila. Livade se žute od bezbrojnih ljutića, grane drveća otežale od teškog lišća šušte na laganom povetarcu,  a pčele svojim zujanjem upotpunjuju mir koji je uvek prisutan na ovoj planini. Čak i u centru ovog malenog mesta vlada umirujuća tišina. Sa njom se nekako prirodno spaja majušna crkva Svetog Pantelejmona, prijatno hladna u vrelom letnjem danu, u kojoj samo pucketanje sveća narušava mir.

Tada sam prvi put otišla na vidikovac Ljuti Krš i ostala bez daha videvši sa ovog visokog kamenog grebena divnu panoramu naše prelepe Srbije. U nedogled pružao se kanjon čudesne Crne reke koja je vijugala među strmim obroncima planina prekrivenih gustim šumama i u kojoj se ogledalo blistavo letnje sunce. Na horizontu su se ocrtavali Medvednik i Jablanik, daleko se lenjo protezao Cer,a ispod nas prostirao se Maljen u svoj svojoj lepoti.

Tada su se Divčibare još više upile u moje srce. Došla sam im ponovo na jesen. I u kratkim danima blistale su u nijansama crvenih, žutih i smeđih boja drveća koje se sprema za hladne dane. Popela sam se tada na Crni vrh i posmatrala suton jednog novembarskog predvečerja kad su se ljubičaste i purpurne nijanse sunca koje se gasi stapale sa jarkim jesenjim tonovima. I dok je Povlen goreo u požaru sunčevih zraka, daleko na obzorju su se videli obrisi Kopaonika, Zlatibora i Tare. Prizor je bio toliko lep da se urezivao duboko u dušu i ostajao zauvek u mislima.

Poželela sam da vidim Divčibare i u zimu. Onda kad su prekrivene snegom tako belim da od njega suzi oko. Onda kad su grane borova teške i izgledaju kao velike blještave kupe. Onda kad je nebo tako modro da ne možeš da veruješ da ikada na njemu može da bude sivih oblaka. Onda kad je vazduh tako svež da ga osećaš kao melem kad duboko udahneš. Onda kad ponovo dođeš i osećaš da tu počinješ da pripadaš.

Zato Divčibarama moraš uvek da se vraćaš. Ne samo zato što te opijaju sveži izvori skriveni u tamnim šumama, proplanci obasjani suncem i tople zvezdane noći, već i zato što u ovom miru i spokoju čovek pronađe sebe i oseti koliko je zaista deo prirode i njene lepote.

Advertisements

2 thoughts on “#PlaninskePrice: Kad ti Divčibare osvoje srce

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s