Moj Dan mladosti

Dan kad sam se rodila bio je najsrećniji dan u mom životu. Prvenstveno zato što sam uspešno stigla na ovaj svet. Jeste da sam tom prilikom napravila mali cirkus, ali sve se dobro završilo. Uostalom, kod mene od početka ništa bez džumbusa.

Kad smo već kod superlativa, ne znam kako sam izgledala, al’ pouzdano znam da sam bila beba sa najvećim očima u porodilištu. Taj radoznali pogled zauvek je ostao moj zaštitni znak. Prvo što sam videla, bilo je sunčano aprilsko popodne. Dočekalo me sunce, na radost! Eto razloga da se moj rođendan slavi, kako neki umeju da kažu, kao mini Dan mladosti.

Prvih rođendana se, logično, ne sećam, ali sam slike pregledala minimum milion puta. I torte sa jednom svećicom, pa haljinice, lakovane cipelice, pa na trećem rođendanu ja kako sam se razdrala jer su mi tapšali kad sam ugasila svećice, a mene to nešto prepalo. Na četvrtom smo malo izašli napolje da se slikamo, pa me moj brat, koji je uvek voleo da fotografiše, a usput malo i da eksperimentiše, slikao sa pozadinom u vidu romskog naselja. Ispale su to prilično avangardne slike.

Kad sam malo stasala, postala sam zvezda sopstvenih rođendana. Igrala sam i pevala i imitirala Lepu Brenu i tako uveseljavala goste. Na desetom rođendanu sam se prvi put našminkala, obula sestrine cipele na štiklu i stavila beli šeširić i glumila Marinu Perazić. Šta ćeš, pomno sam pratila trendove.

Vremenom sam, u periodu puberteta, smatrala sve to velikim blamom i uglavnom gledala kako da što manje budem kod kuće, ali zato kad su te bube prošle, rođendani su u mom životu postali centralni dani u godini. Nema šta, pravi mali Dan mladosti. Samo je još nedostajalo da mi neko uruči štafetu.

Pripreme su započinjale čak dva meseca ranije. Moja kuma je zajedno sa mnom grozničavo iščekivala taj dan i umele smo po pet puta dnevno da se čujemo oko izbora garderobe ili hrane koju ću spremati. I zaista, to su bili čitavi spiskovi, recepti, ludila. U duhu pravog praznovanja, jedne godine sam čak pronašla »Kuvar druga Tita« i u njemu pronašla specijalitete za goste. Kad su čuli da jedu isto što i nekada Hajle Selasije, popadali su u nesvest.

Iako sam sve spremala sama, mama je bila tu da me nadgleda. I ne može se reći da nije imala muke sa mnom. Jedne godine sam, u manjku ideja šta spremati, odlučila da nasumično izaberem torte. Krenula sam s početka i kraja kuvara. Izbor je pao na tortu od ananasa i šah tortu. Prva nam je propala i završila je u đubretu, a zbog druge je žena čupala kosu jer je od dve različite kore trebalo napraviti polja šahovske table. Dobro me nije zadavila.

I pored raznih peripetija, uvek je sve na kraju ispadalo savršeno, s posebnim osvrtom na aranžiranje. Umela sam i ja ponekad da omanem, pa sam tako jedne godine u poslasticu breskve sa sladoledom sroljala duplo više konjaka nego što je nalagao recept, pa su se neki malo i napili, ali bar je bilo veselo, i nikome nije baš mnogo smetalo.

Kako su godine prolazile, i društvo se postepeno smanjivalo. Posebno su mi bili upečatljivi drugovi, sa kojima sam se, neverovatno iznenađujuće, skoro pa opraštala kad bi se oženili. I znala sam da će, umesto dva više, uvek biti manje gostiju na sledećem rođendanu. Ali i to je valjda normalno. Zato su ipak ostali oni najodaniji, koji su i dalje tu.

Ove godine verovatno mislite da je još rano da se time bavim, ali nemojte me potcenjivati. Ovog aprila biće to nešto sasvim drugačije, ali nezaboravno i lepše nego ikad. Čuće se…

Advertisements

5 thoughts on “Moj Dan mladosti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s