Kad zasvetlucaju crveni lampioni

Ovih dana svetluca cela moja ulica. Sve se šareni, kao da su se na svakom prozoru ugnezdile na hiljade zvezdica i sijalica. Kinezi trljaju ruke, sve je to iz njihovih radnji. I znam da ih mnogi ne vole, al’ pred Novu godinu svi se kod njih zatrčavaju.

I svi, bre, nekako vole da se zašareni, neretko i do kiča. I džaba pravoslavni običaji kad svima lupa srce za novogodišnjom jelkom, pretrpanom ukrasima, perlama, trakama i lampicama… Ma, samo nek šljašti! I može ko hoće da mrzi Amerikance, al’ što oni umeju da okite za Božić i Novu godinu, pa to je da se izbezumiš! Pa sve im crveno, zlatno, svetlucavo – ludilo! Nema šta, opirali se neki do sutra, američki filmovi su učinili svoje. A sad, dao Bog, možeš i da nađeš i da ih oponašaš…

A nekada nije bilo baš tako. Sećam se kad bi tata doneo pravu jelku (isečenu, zlikovac neodgovorni) pred Novu godinu i stavio je na terasu da bi što duže ostala sveža. Stalno sam ovijala oko vrata i propinjala se na prste da je vidim onako uvezanu. Kad bi je uneo u sobu i raširio joj grane, zapahnuo bi nas njen predivni miris kojim bi danima odisala cela kuća. Jeste da bi na kraju mama poludela od iglica kojih je bilo svuda, ali vredelo je. Bar nama ostalima.

Tata bi ukrašavao jelku, a ja bih mu pomagala i dodavala ukrase. Jedva sam čekala da porastem, pa da dohvatim najviše grane i na njih stavljam lampione. A on bi nameštao i svećice i prskalice, na kojima bi zakrivio žicu da bi ih okačio na grane. Pa kad se sve to zasvetli, dođe ti da se onesvestiš. Doduše, jedne godine se prskalica prelomila i progorela tepih, pa smo to izbacili iz procedure, al’ i bez toga je bilo divno.

Danima bih sedela pored okićene jelke i gledala u nju ne trepćući. A ispod nje bile su kutije sa poklonima, pa ja budem izvan sebe. U tim momentima imala sam želju da se smanjim pa ga sednem među grane da vidim kako li je kad si među tim upaljenim svećicama i šarenim lampionima, a sve miriše kao da si na planini.

Pre nekoliko godina konačno sam postala ekološki samosvesna i kupila veštačku jelku. Odma’ metar osamdeset, onako grandomanski. I stvarno je lepa i kao prava, i nema da se za njom čisti, al’ nikako ne miriše. Imam i ukrase kakve sam mogla samo da sanjam kao dete, al’ nekako mi sad za njih kasno, valjda sam ih prerasla. Okitim je još 25. decembra, pa zbunim komšiluk kome je jako važno koje si vere (saznadoh to kad sam čula otrcavanje dokonih komšinica da se pripadnost određenoj religiji meri time da li ti je prezime na vratima napisano ćirilicom ili latinicom), ali od kako su dva brata Kosovara, koji pored naše zgrade imaju dve kuće, počeli da se nadmeću ko će svoju više i bolje okititi, pa je pretvorili u luna park od kog nemam pojma kako noću spavaju, a takmičenje započnu još 15. decembra, pa teraju do 1. februara, potpuno su sludeli ove moje nesrećnice.

Al’ da me ne razumete pogrešno, meni je sve to OK. I ja obožavam sav taj šareniš. Sve to budi ono dete u nama koje cele godine strpljivo čeka u nekom ćošku naše duše da ga pustimo napolje. I nema veze ko za Novu godinu preispituje staru, a donosi odluke o novoj, ni ko je vernik, pa o Božiću prašta i daje, važno je da u sebi još umemo da pronađemo dečju nevinost, iskrenost i nepomućenu radost. Tek tada možemo da osetimo da je Nova godina zaista srećna…

Advertisements

2 thoughts on “Kad zasvetlucaju crveni lampioni

  1. Slično bih je i ja ispričala. Ovu tvoju lepu priču… U pravu si, miris je ono što je nenadoknadivo! Uvek sam maštala kako ću jednog dana imati svoju kuću, svoje dvorište i u njemu posađenu jelku koju ću kititi. I u njoj uživati… Možda jednog dana i budem! 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s