0

Amanet za nezaborav Filipa Davida

Kada je 2014. godine naš poznati književnik i dramaturg Filip David dobio NIN-ovu nagradu za roman Kuća sećanja i zaborava, nije bilo nikakvih nedoumica da li je ona zaslužena ili ne. Književni kritičari su se složili da je posle Tišme, Kiša i Albaharija tema stradanja Jevreja u Drugom svetskom ratu ponovo dotakla svoju tananu suštinu i da se o njoj još uvek može pisati a da se kaže nešto novo sa podjednako sveprožimajućim nespokojem, ali i stvoriti jedinstvena i sasvim posebna priča.

Filip David (izvor: b92.net)

Roman započinje bukom bum-čiha-bum-bum-čiha-bum, onomatopejom kloparanja točkova voza koja predstavlja srž života Alberta Vajsa, sedamdesetogodišnjaka koji je tokom Drugog svetskog rata, usred jevrejskog pogroma, zajedno sa roditeljima uteran u dugu kolonu ljudi sa koferima koju po kišnoj noći odvode u voz smrti i nepovrata. Preživeo je samo zahvaljujući tome što je otac uspeo da ga provuče kroz pukotine dve daske zajedno sa mlađim bratom u pokušaju da spasi život svojoj deci. Preživeo je samo Albert, izgubivši malog Elijaha, zaradivši time vernog pratioca u životu – osećaj krivice. Izbegavši promenu identiteta i ostavši ono što jeste do svojih poznih godina, on posustaje u borbi za život sa traumama i užasima prožetim uspomenama. Tokom konferencije o Drugom svetskom ratu u Njujorku ostareli Albert pronalazi Kuću sećanja i zaborava koja mu nudi novu šansu da postane sasvim novi čovek i stavlja ga na raskrsnicu sudbine – da zaboravi i poništi svoj život ili prihvati življenje sa bolom kao nedeljivi deo svog jevrejskog identiteta.
U ovoj knjizi koja ne samo empatičnog, nego i manje osetljivog čitaoca uvlači u vrtlog beznađa potresnih sudbina preživele jevrejske dece, zarobljenika prošlosti, nalaze se ispovesti, dokumentarni zapisi, autobiografski detalji i nijedan segment nije izmišljen, zahvaljujući čemu delo dobija još više na sopstvenoj autentičnosti. Žanrovski raznoliko, jer u sebi sadrži i elemente istorijskog, psihološkog, filozofskog, ali nadasve modernog romana,ono  nosi jake poruke koje treba razotkrivati u smeni bržeg i sporijeg ritma, u zaglušujućoj tišini koja prati junake bez bunta, krivce bez krivice šturog, tvrdog izraza kao metafore bespogovornog trpljenja i nastavka života sa patnjom.
Jedan od upečatljivih motiva čvrsto utkan u tkivo romana je problem identiteta, tako osetljiv za milione Jevreja ugušenih duša u logorima smrti i stravi holokausta. On je čvrsto povezan sa motivima krivice, patnje i zaborava navodeći glavnog junaka da ceo život traga za smislom stradanja svoje porodice i svog naroda postavljajući pitanja da li ona smeju biti izbrisana iz sećanja stvarajući jednu univerzalnu poruku i sažimajući simbol jevrejskog pogroma u sva stradalništva nevinih žrtava tokom istorije.

Jevreji u vozovima smrti (izvor: science.sciencemag.org)

Svaki od likova kao da je proklet spasenjem jer u sebi nosi osećaj griže savesti koji se odnosi na poneki deo života. Albert oseća krivicu zbog izgubljenog brata, čiju dušu prepoznaje u titraju cvrkuta šarene ptičice na Ostrvu smrti i jer je bar nakratko pristao da bude neko drugi – mali Hans u kući folksdojčera, Solomon Levi jer mu je otac potkazivao Jevreje da bi spasao svoju porodicu, Urijel Koen jer je rođen iz nasilja.  A svima je zajednička krivica što su preživeli a koju pokušavaju da ublaže preispitujući se i tražeći razjašnjenja besmislenih smrti, besnila zla i nesreća kada saznaju istinu o svom poreklu.
U životu u kome je pamćenje strašnije od zaboravljanja, u krugovima pakla iz kojih izlaza nema, između dva košmara, između noćnih mora, paranoja i nesanica, put koji se račva na sećanje i zaborav deluje još intrigantnije, čineći kulminaciju romana, kopkajući nas da saznamo koju odluku donosi Albert Vajs. A ona je važna, neophodna za smirenje njegove duše. Sa jedne strane je strahotno sećanje u kojima leže nesreće, nemiri, nepravde, a sa druge spokoj zaborava, očišćenje misli i život kome se smeše spokoj i sreća. I deluje lako zaboraviti i osloboditi se večne jeze i tuge. Međutim, ako se zaboravi, ko će pamtiti? Ko će sačuvati svet od novog zla koje se opraštanjem i opasnim zaboravom ponovo može probuditi? Jer kroz sećanja preživelih, poput simfonije Miše Volfa, čije note pronalazi u zakopanoj kutiji svoga oca u logoru na Sajmištu, nastavljaju da žive oni kojih više nema. Jer se spasenje može naći samo u onima koji pamte i svoja sećanja prenose drugima ne bi li stvorili svet bez patnje, stradanja i očajanja.
Sam Filip David je svoje delo doživeo kao roman o zlu. Takav mu je naslov nadenuo dok ga je pisao, ali je od njega odustao jer je bio svestan da bi mogao imati na hiljade strana. Umesto toga u jednom skučenom svetu strahotnog pakla stvorio je poglavlja u kojima se zlo postepeno sabira, umnožava, stvarajući kulminaciju nemerljivog bola u prokletstvu svakodnevice u kojoj je svaki dan borba za opstanak i pored užasa duše čiji su oni nedeljivi deo. U njemu je, najviše kroz izraz Emila Najfelda, psihoanalitičara i još jednog preživelog jevrejskog deteta, dao jedno dublje filozofsko promišljanje zla kao univerzalnog dela čovekove prirode, kao đavoljeg lika koji stoji nasuprot božjem noseći jezovita čuda po zemlji. Smatrajući da je jedini način pobede suočavanje, u romanu se ono manifestuje na razne načine: iznalaženjem novog jezika da bi se odredila dubina zla, objašnjavanjem njegove pojave kroz medicinske fenomene, članke, dnevnike, kroz kabalu i mistična jevrejska učenja uz pomoć kojih plamen sveće pomaže logorašima da dosegnu izbavljenje više sile, ali i u priči o učenju Šabetaja Cvija, jevrejskog proroka koji je primio islam smatrajući da tako nije izdao svoju veru, već je da bi spoznao zlo, odlučio da mu se približi i stopi se sa njegovom suštinom.
Pa ipak, iako puni patnje i beznađa, ovi redovi nose i tihi, ali postojani optimizam.  On se skriva u utehi da je i bolno sećanje nakon doživljenog zla dokaz da smo živi, da se život obnavlja i traje bez obzira na sve. Da se u nezaboravu skriva sigurnost da se zlo više nikada neće ponoviti. I da se i sa bolom u duši može živeti, u onim tajnim svetovima u kojima sene nestalih postaju lica, u čijim hodnicima se sreću realnost i halucinacija, u onim delovima unutar nas u kojima nas zlo ne može dohvatiti, gde se nalazi skrovište od patnje, sećanja i zaborava.

Menora (izvor: pixabay.com)
0

Poezija Laze Kostića – u zagrljaju čarolije i beznjenice


Danas retko koga možete pronaći  da nije čuo za Lazu Kostića. Neki ga znaju po nesrećnoj ljubavi prema Lenki Dunđerskoj, neki po pričama o razbarušenoj pojavi i stilu života, a neki po poeziji beskrajne čarolije, stvorene između jave i sna, „lake kao leptir“, potresne poput daha večne „beznjenice“. I bilo da su ga savremenici voleli ili kudili, poput najvećih srpskih kritičara, danas niko ne može da ospori činjenicu da je Laza Kostić jedan od najvećih srpskih pesnika svih vremena.
Od trenutka kada je sa 17 godina napisao svoju prvu pesmu, do dvadeset treće stvorio je preko sedamdeset ljubavnih i patriotskih pesama koje su mu donele veliku slavu. U narednih deset godina nastalo je još stotinu, a posle toga je do kraja života napisao još samo dvadeset, među kojima i najlepšu pesmu ispevanu na srpskom jeziku – Santa Maria della Salute.

Laza Kostić (izvor: wikipedia.org)

I sve je u toj jedinstvenoj poeziji neobično i neuhvatljivo, baš kao što zbunjuje i kod samog pesnika. Koliko je bio prepun različitih znanja i interesovanja, pravnik, političar, narodni poslanik, poliglota, tako je i pisao – različite poetske vrste od balada koje liče na spevove do tragedija u stihu i prozi, filozofske rasprave, pozorišne kritike, novinske članke, prevode najvećih svetskih pesnika. Toliko toga velikog i neponovljivog u jednom čoveku. Zahvaljujući tome je i njegova pojava imala ogroman značaj za srpsku književnost dajući joj dah Evrope i jednu sasvim novu duhovnost satkanu od narodne tradicije i jezika, romantičarski bunt i patetiku, klasičnu antičku lepotu i kitnjaste ukrase baroka.
U zbirci pesama Među javom i med snom, koju je priredio Vasa Pavković, na jednom mestu je sabrana najvrednija lirika Laze Kostića, od ljubavnih, rodoljubivih i misaonih pesama do poema, romansi i himni, uključujući i one koje su zauvek ostale zlatnim slovima ispisane u istoriji srpske poezije.

Lenka Dunđerski (izvor: srbija-forum.com)

Snove snivam
Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem.


Ljubavna lirika Laze Kostića je prva pesnička vrsta kojoj se posvetio još kao mladić, student prava u Pešti. Već tada on pokušava da unese nov polet u srpsku poeziju nudeći joj sasvim nove korake – kujući nove reči, stvarajući nove oblike. Iako su mu kritičari upravo upotrebu jezika spočitavali kao najveći nedostatak, drugačije formiranje metrike ostalo je njegov „zaštitni znak“. Iako je nakon poznih strastvenih ljubavnih pesama, rana ljubavna lirika delovala hladno, taj utisak i nije sasvim tačan. U pesmi Snove snivam prvi put se pojavljuje eksperimentisanje mladog pesnika, nesputana sloboda u težnjama da opiše dodir dva tela spojena strašću. U opisima stanja svoje zaljubljene duše on pre prikazuje nemir i tragiku nego idiličnu sreću. Tako je prethodnica tek naslućene teme koja će se tek razviti u antologijskim stihovima – teme o postojanju jednog posebnog sveta na rubu jave i sna, treće dimenzije zanosa i inspiracije u kojoj je obitavala njegova duša jedino se tamo napajajući srećom i spokojem.

Laza Kostić u crnogorskoj narodnoj nošnji (izvor: wikipedia.org)

Među javom i med snom
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu,
među javom i med snom.


U programskoj pesmi svoje poezije, koju je napisao sa svega 22 godine, Laza Kostić je napravio zaokret od ljubavne ka misaonoj lirici, čime se odvojio od stihova srca i osećanja ka duhu i mašti. Upravo je u njoj razvio tu čuvenu teme lelujavog sveta inspiracije kojoj samo umetnici imaju pristup i ukrasiti je raskošnim kovanicama. Predstavljajući srce kao metaforu pesnikovog neuhvatljivog ja koje daje nadahnuće i emociju, koje je prepušteno samom sebi u središtu psihičkog života i duše, koje se deli na javu i san, svesno i nesvesno i igra veliku ulogu u činu stvaralaštva, koje je ga stavlja na muke jer ne može da razume njegovo pletivo koje upornim paranjem ispletenog nikako da ostvari nedostižno savršenstvo, pesnik je dao dijalog sa samim sobom i svojom pesničkom prirodom. U melodičnom ritmu i ponavljajućim refrenom „među javom i med snom“, koji pesmi daje zvučnost, Laza Kostić je na poetski način dao smisao poezije kao posebnog stanja duha, trenutaka između stvarnosti i snoviđenja, halucinacija i realnosti.

Kosta Ruvarac (izvor: wikipedia.org)

Spomen na Ruvarca
„Dobar veče!“, avet me pozdravi;
poznajem glas:
kô ponoćnoga vetra piruk,
kad inje stresa s vrba nadgrobnih;


Kada se jedna od najboljih Kostićevih pesama 1865. pojavila u časopisu Danica, niko nije ni mogao da nasluti da je pred čitaocima delo kojim započinje moderna srpska književnost, a to što se ona našla na početku njegovog stvaralaštva i što će i posle nje mnogo toga novog , vrednog romantičarskog napisati, samo je dokaz Kostićeve nesputane raskoši stvaralačke prirode.
U njoj, po uzoru na Poovog Gavrana, pesnik posle povratka sa proslave novogodišnje noći, u tamnoj tišini i tajanstvenoj jezi prima gosta – kostura preminulog prijatelja Koste Ruvarca – da sa njim povede razgovor koji će biti prvi ogled u srpskoj književnosti. U avetinjskoj atmosferi ispisani su stihovi njegove filozofsko-poetske ideje o prožimanju dva glavna duševna stanja – sna i jave, mašte i zbilje, mistike i humora, idealnog i realnog. U njoj na svoj način doživljava motive iz Biblije, gde se takođe vezuje za suprotnosti stavljajući prolazan i površan zemaljski život nasuprot nebeskom čistog duha. U dijalogu prožetom humorom i ironijom sa mrtvim Ruvarcem pokrenuće se mnoga pitanja, o iluzijama, vaskrsenju i tajni života oslikanoj u dvojstvu alfe i omege – duha i materije, mozga i srca sa jedne i nagona sa druge strane. Omegom kao đavolom, zveri, izvorom zla, mržnjom i strašću i alfom kao duhom koji daje snagu, dobrim i ljubavlju, Laza Kostić je predstavio suštinu ljudske prirode razapetu između svoje dve suprotnosti  koja se uvek nalazi u potrazi za njihovom ravnotežom postavivši temelje na kojima je izgradio čitav svoj poetski izraz.

Crkva Santa Maria della Salute u Veneciji (izvor: wikipedia.org)

Santa Maria della Salute
Iz ništavila u slavu slava
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!


Četrdeset pet godina nakon one koja je označila početak moderne srpske poezije nastala je naša najveća pesma romantizma, pesma na koju retko ko ostane ravnodušan, koju čak i ako u početku ne razume, oseća je u njenom emocionalnom naboju, a kada je razotkrije, shvata da nije ništa drugo do kruna stvaralaštva Laze Kostića u kojoj je satkan svaki damar njegovog života.
A da nije bilo Lenke Dunđerski i jedne veličanstvene građevine na ulazu u venecijanski Veliki kanal, ovo remek-delo nikada ne bi ni nastalo. A ne bi ni da se dvadeset godina ranije nije desila velika ljubav. Jelena Lenka bila je devojka velikog obrazovanja, interesovanja, talenata i lepote, moglo bi se reći, po svemu prava „druga polovina“ svestranog pesnika. Jedina „mana“ bila je razlika u godinama, bar za Lazu Kostića, kome je u 51. godini ukrala srce mlada Lenka od 21, ćerka njegovog kuma i mecene Lazara Dunđerskog. Pa ipak, ljubav se rodila, i to ona strasna, koja okupira i telo i dušu. Uprkos Lenkinim željama i nadanjima, nije se i ostvarila jer se pesnik povukao, najpre u manastir Krušedol, a potom i u brak sa Julijanom Palanački, na predlog Lazara Dunđerskog, a sve ne bi li iz srca iščupao ljubav prema premladoj devojci. Na svadbenom putovanju po Veneciji, Lazu Kostića zatekla je vest o Lenkinoj iznenadnoj smrti, navodno od tifusne groznice u Beču. Ona je otišla sa ovoga sveta, a on ostao u njemu da o njoj sanja i napiše pesmu u kojoj će je učiniti večnom.

Jelena Lenka Dunđerski (izvor: wikipedia.org)

U Veneciji, pred crkvom Santa Maria della Salute počinje pisanje najlepših srpskih stihova. U njoj se prepliću rodoljublje, okretanje duhovnom svetu Bogorodičinom u kome traži oprost za sve svoje grehe, čuveni sukob između nagona i razuma, pameti i slasti i kajanje kada prevlada glava koja nosi smrt voljene žene i muze. Poslednje strofe pesme, napisane nekoliko godina pred smrt, nose čuveni motiv mrtve drage, tako omiljen romantičarima pa kao što Petrarka oplakuje svoju Lauru, a Dante Beatriču, i Laza Kostić u svojoj Lenki pronalazi večnu inspiraciju. U poslednjim godinama života on tka to nedohvatno dvojstvo tela i duha živeći u snovima sa svojom izabranicom beznjenicom, koju je zaista sanjao i sve zapisivao u svom dnevniku na francuskom jeziku, i njihov dah prenosi u pesmu Santa Maria della Salute, čekajući tren svoje smrti kao olakšanje i ispunjenje svih želja sa ženom koju voli. I dočekao je, u Beču, u istom gradu i u jednom sličnom tmurnom novembarskom jutru u kome je smrt pronašla i Lenka, spreman da posle decenija patnje za onom čiji je odlazak sa ovoga sveta beskrajno puta okajavao, pronađe kulminaciju ljubavi svog života od koje će „zvezdama pomeriti pute“ , da „od miline dusi polude“.

Tamara Aleksić kao Lenka Dunđerski u seriji “Santa Maria della Salute” iz 2016. godine (izvor: facebook.com)

Danas, ravno sto deset godina od smrti Laze Kostića možete ga poštovati, ne shvatati, voleti ili smatrati čudakom prošlog veka sa nogama na zemlji, sa glavom u oblacima, ali jedno ćete sigurno nositi u sebi – divljenje prema njegovoj nesputanoj duši i poeziji u koju je ona, tako nesmirena, utkana u svakoj izmišljenoj reči, razbarušenoj rimi, neuhvatnom snu – strasnoj ljubavi koja nikada ne prestaje.

Biste Lenke Dunđerski i Laze Kostića u Kulpinu (izvor: wikipedia.org)
0

Harold Robins – na međi loše kritike i svetske slave

97377517_647761442740433_7542730576353034240_n

Na dan 21. maja 1916. u Njujorku se rodio Harold Rubin, budući naslednik Henrija Milera, jednog od najznačajnijih i najkontroverznijih američkih pisaca, i književnik koji će pomeriti granice seksualne revolucije i pokazati šta znači raskorak između književne kritike i svetske popularnosti.
Dečaka koji će u odraslom dobu promeniti prezime u Robins i postati slavan, sreća nije pratila po rođenju. Ubrzo mu je preminula majka Frensis Smit, ruska doseljenica iz Minska, pa je odrastao uz oca apotekara Čarlsa, takođe emigranta, Poljaka iz carske Rusije i maćehe u Bruklinu.

hr njuj

Njujork dvadesetih godina prošlog veka (izvor: weebly.com)

Tek po smrti velikog pisca otkrile su se mnoge kontroverze iz njegovog života koji je pošto-poto želeo da učini što intrigantnijim pa su se oko njega ispredale mnogobrojne senzacionalističke priče, koje je lično puštao u javnost. Tada je otkriveno da u detinjstvu nije bio jevrejsko siroče odgajano u katoličkom domu za dečake niti je u tom periodu zarađivao za život prostitucijom. Istina je da je živeo u mirnom porodičnom okruženju koje se uzdrmalo samo onda kada su tokom Svetske ekonomske krize zbog nemaštine morali da se iz Bruklina presele na Menhetn.
Mladi Harold je ovde pohađao srednju školu i diplomirao 1934, mada mu takav miran život nije delovao preterano zanimljivo. Umesto toga voleo je da priča da je napustio školu i prijavio se u mornaricu, kao i to da je sa 19 godina počeo da se bavi berzanskim špekulacijama koje su mu donele prvi milion zahvaljujući ulaganju u useve, a već sledeće godine sve izgubio jer je propao rod šećerne repe. Umesto toga, zaista se bavio poslovima u prehrambenoj industriji, oženio, a sa 36 godina počeo da radi u filmskom studiju Juniversal pikčers kao službenik.
Rad u filmskoj industriji, u kojoj je posle dve godine napredovao na poziciju finansijskog direktora studija, načinio je prekretnicu u njegovom životu. Nezadovoljan filmovima koji su se u to vreme snimali, opkladio se sa direktorom produkcije da će napraviti bolju priču. I tako je krenula istorija.
Harold Robins je svoj prvi roman napisao i objavio 1948. godine pod nazivom Nikad ne voli stranca, u kome je dao priču o njujorškom dečaku koji se odaje kriminalu i raspusnom životu. Činjenica da su se na prvoj strani pojavile suze, a na drugoj erekcija, bila je dovoljna izdavaču Patu Noftu da se zainteresuje za knjigu. I bio je u pravu jer je već prvo delo novom piscu nadenulo atribut najprodavanijeg. Opkladu je dobio, pogotovo kada se deset godina kasnije radnja sa stranica prenela na filmsko platno u istoimenom filmu.

Neverloveastrangerposter

Prvo izdanje romana “Nikad ne voli stranca” Harolda Robinsa iz 1948. godine (izvor: wikipedia.org)

Od tog trenutka kreće vrtoglavo uspešna spisateljska karijera Harolda Robinsa, puna popularnih romana koji govore o svetu novca i borbe za moć i vlast, kontroverznih detalja iz života poznatih, pisanih jednostavnim stilom prijemčivim za širu čitalačku publiku.
Kada se samo godinu dana kasnije pojavio roman Trgovci snovima, koji govori o počecima filmske industrije do pojave ton filmova, vrata ka čitaocima ostala su mu zauvek otvorena. Senzacionalizmu je doprinosio i Robinsov rad u filmskom studiju pa samim tim i bliskost sa filmskim zvezdama i poznatim ličnostima o čijim tajnama i pikanterijama je u aluzijama stalno govorio u svojim delima. Njim će započeti čitav niz škakljivih senzacionalističkih priča kojima je aludirao na živote slavnih sa zamršenim zapletima i preokretima, vrućim scenama i likovima individualaca koje odlikuje težnja ka poslovnom uspehu i moći.

hr King_Creole_1958_(Elvis_Presley_and_Dolores_Hart)

Elvis Prisli kao Deni i Dolores Hart kao Neli u adaptiranom filmu “Kralj kreol” po romanu “Kamen za Denija Fišera” iz 1958. godine (izvor: wikipedia.org)

Kamen za Denija Fišera

Knjiga objavljena 1952. godine pokazala je da Harold Robins postaje ozbiljan pisac, pogotovo u oštrini i upečatljivoj priči, kao i izrazu revolucionarnom za vreme u kome je ovo delo ugledalo svetlost dana.
Priča prati događaje koji podsećaju na piščevo detinjstvo – uticaj Velike depresije na život jedne jevrejske porodice niže srednje klase. Mladi Deni Fišer živi u velikoj kući u Bruklinu uživajući u slavi koju mu donosi amaterski boks za koji je veoma talentovan. Kada porodica doživi krah, seli se u mali stan u gradu i on je taj koji mora da pomogne da se prehrani. Tada Denijev život kreće neželjenom putanjom u odnosu na onu koju očekuju roditelji – otac je protiv boksa, a majka protiv devojke, Italijanke Neli, jer je katolkinja. Deni stiče slavu u boksu, ali postaje i meta lokalnih mangupa koji na njemu žele da zarade i nude mu novac da namesti borbu i izgubi je. On uzima novac, ali odlučuje da ipak pobedi protivnika. Od tog trenutka njegov život više nikada neće biti isti.
Priča o ambiciji, nadi, nasilju u opasnom vremenu američke istorije nosi i jaku simboliku, posebno jer se naslov odnosi na jevrejsku tradiciju nošenja kamena na nadgrobni spomenik preminulom.

I ovaj roman je Robinsu doneo sve veću čitalačku publiku, ekranizovane filmove njegovih dela, ali i negativnu kritiku. On zato odlučuje da prekine sa radom u Juniversal pikčersu i posveti se isključivo pisanju. Bila je to odluka koja će mu sasvim promeniti život i dovesti do vrtoglavog uspeha, slave i bogatstva.

hr lovci u mutnom

Originalno izdanje romana “Lovci u mutnom” iz 1961. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Lovci u mutnom

Posle tri godine od poslednjeg romana nastaje najpoznatije delo Harolda Robinsa u kome daje svoj maksimum stvarajući upečatljive scene seksa, kriminala, raskoši i njemu svojstvene vulgarnosti, ali postaje i začetnik posebnog žanra u književnosti – romana sa ključem, spoja realnosti i fikcije, koji prikazuje stvarne ličnosti i događaje ali sa izmenama u vidu njihovih imena, mesta radnje i neznatnih detalja. U njemu čitaoci prepoznaju stvarne ličnosti, imaju „ključ“ za „dešifrovanje“.
Priča u njemu predstavlja Džonasa Korda, mladog milionera prema kome je život vrlo blagonaklon, on živi sa slavom svoga oca, bogatstvom i mladom i lepom maćehom. Kada mu otac premine, Džonas postaje naslednik njegove fabrike eksploziva i više ništa na svetu za njega nije nedohvatno. Međutim, sudbina mu je dodelila Rinu Marlou, fatalnu ženu sa filmskog platna koju niko ne može da poseduje već ona iskorišćava svoje ljubavnike držeći ih na konstantno održavanom plamenu njihovih želja. Džonas i Rina počinju da vladaju Holivudom koji se trese od njihove burne veze, žestokih svađa, izliva ljubavi i strasti, podizanja milionerske imperije i prolivanja krvi njihovih neprijatelja. Oboje uče da novac, moć i osveta nisu dovoljni da dosegnu sreću kao i da što veće visine dosežu, i ambicije postaju sve krupnije, ali i paklene strasti sve tamnije i smrtonosnije.

hr 5e38bf9dcbeec92c4c3e9559b43c7cd0

Marta Hajer kao Dženi Denton u filmu “Lovci u mutnom” iz 1964. godine (izvor: pinterest.com)

Priča koja prati radnju holivudskih dvadesetih godina prošlog veka eksplodirala je u svetskim razmerama. Poseban značaj dala joj je aluzija na živote poznatih ličnosti tog vremena pa su čitaoci jedva dočekali da zagrebu ispod površine sjaja čuvenih milionera, biznismena, producenata i filmskih zvezda. Iako je demantovao, svima je bilo jasno da se iza lika Džonasa Korda krije Hauard Hjuz, čuveni bogataš, pilot, producent i režiser, iza njegove ljubavnice starlete Rine Marlou – Džin Harlou, glumica, najveća zvezda i seks simbol Holivuda dvadesetih godina, a iza lika kaskadera, kauboja i Kordovog mentora Nevade Smit, glumac Tom Miks, koji je najčešće glumio u vesternima.
Moglo bi se reći da je Robins imao „dobar tajming“ za svoje delo, jer ga je, sticajem okolnosti, objavio u vreme seksualne revolucije, samo dve godine nakon što su Lorensov Ljubavnik ledi Četerli i Milerova Rakova obratnica zabranjeni i završili na sudu. Pa ipak Lovci u mutnom nikada nisu dočekali tužbu iako je u njima bilo lascivnih i provokativnih scena koje su naginjale pornografiji. Bio je to prvi roman na listi Njujork tajmsa u kome je opisan felacio, kao i eksplicitne scene seksa, ali se ipak smatra prvim i zbog toga što je, zahvaljujući seksualnoj revoluciji, pokazao koliko su se značajno olabavili standardi u književnosti. Moglo se reći da je naslednik Henrija Milera rođen.
Iako je kritika roman dočekala na nož, smatrajući da je „bolje da je ispisan na toalet papiru nego među koricama knjige“, posebno zbog „seksualnih nastranosti, nasilja i jezivih ubistava“, na dan izdavanja našao se među prvih deset bestselera na listi Njujork tajmsa. Ujedno, Lovci u mutnom su Robinsova najuspešnija knjiga, prodata u 8 miliona primeraka, četvrta po redu najčitanija u istoriji i najpopularniji roman sa ključem u istoriji književnosti.

Zarada u milionima dolara omogućila je piscu da živi život svojih likova. Tada počinje njegovo življenje puno raskoši na mnogobrojnim putovanjima, razuzdanim zabavama punim najskupljih pića i droga, na jahtama, u vilama, sa prostitutkama i obožavateljkama, stalno podgrevajući sočne detalje glasinama u kojima su se provlačili i poznati. U to vreme upoznao je i jednu od najupornijih ljubiteljki Lovaca u mutnom. Bila je to njegova buduća supruga Grejs, kojom se, nakon razvoda od prve žene, oženio 1965. godine u Las Vegasu i posle par godina dobio ćerku.

hr2b021808f5f3767afa1ca5b72525cdf9

Grejs i Harold Robins (izvor: pinterest.com)

Međutim, život sa Haroldom Robinsom samo je spolja ličio na bajku, dok je iz perspektive njegove životne saputnice, uprkos najsrećnijem dobu njenog života, imao mnoštvo tamnih strana. Nakon Robinsove smrti i sama je objavila svoje memoare pod nazivom Pepeljuga i lovac u mutnom, u kojima je otkrila sve tajne njihovog zajedničkog života. Naime, „otvoreni brak“ je podrazumevao muževljeva neverstva na mnogobrojnim „istraživačkim“ putovanjima i divlje orgije sa slavnima u sopstvenoj kući za koje je tražio da ih ona organizuje pa da u njima sama i učestvuje. U svojoj biografiji prozvala ga je „čovekom koji je izumeo seks“.

hr žene

Harold Robins u hedonističkom periodu života 1984. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Na krilima slave, čitaoci su željno iščekivali naredno delo. Ono je stiglo samo godinu dana kasnije. Bio je to roman Gde je ljubav nestala, u kome je na indirektan način prikazao tragičan slučaj iz života čuvene glumice Lane Tarner kada je joj je ćerka ubila ljubavnika.

hr avanturisti

Bekim Fehmiu kao Daks i Kendis Bergen kao Sju En Dejli u filmu “Avanturisti” iz 1970. godine (izvor: pinterest.com)

Avanturisti

Buran život učinio je svoje tako da se naredna knjiga pojavila tek deset godina kasnije, 1966. Bio je to najambiciozniji roman Harolda Robinsa zasnovan na sopstvenim iskustvima iz Južne Amerike, gde je čak tri meseca proveo u kolumbijskim planinama sa grupom razbojnika, ali i, po oprobanom receptu, dao sliku života Porfirija Rubiroze, dominikanskog diplomate, reli vozača, plejboja i likvidatora u vreme diktatora Rafaela Truhilja.
Radnja prati desetogodišnjeg Daksa Senoksa, koji živi u južnoameričkoj državi Kortegvaj, stegnutoj diktaturom. On je svedok brutalnog silovanja i ubistva sopstvene majke od strane vladinih vojnika pa odlazi ocu Haimu koji pripada grupi revolucionara. Kada Haimovi ljudi uspeju da uhvate krivce za ovaj zločin i daju dečaku da im presudi i osveti majčino ubistvo, odvode ga u svoje skrovište u planinama gde upoznaje revolucionarnog vođu Rohu i njegovu kćer Amparo. Nakon što pobunjenici svrgnu diktatora sa vlasti, Daks se sa ocem seli u Rim, gde je Haime postavljen na mesto ambasadora. Godinama kasnije vrativši se u svoju zemlju, Haime otkriva da je Roho od revolucinara postao diktator. Povezuje se sa novim pobunjenicima i zbog kontakata sa novim vođom El Kondorom biva ubijen. Na očevoj sahrani sada već odrasli Daks saznaje kakve se sve političke spletke pletu oko njega i biva stavljen pred veliku dilemu: da li da se vrati životu punom privilegija plejboja i bogatog žigola Rima, u društvu evropskog džet-seta, međunarodnih bankara i diplomata ili da postane odmetnik u svetu večito korumpirane prirode onih koji vole da vladaju i dâ život za slobodu svoje zemlje.
I ova epska priča o bekstvu iz strahota režima zemalja trećeg sveta prožeta je senzualnošću koja se prepliće sa političkim igrama, raznolikim egzotičnim destinacijama i neprolaznim temama moći, novca, seksa, nasilja i izdaje.

Robins je nastavio da piše nesmanjenim intenzitetom praćen slavom i nestrpljenjem svojih čitalaca. Romani su se nizali iz godine u godinu, a pratili su ih filmovi u kojima je među glumcima vladalo veliko interesovanje da u njima učestvuju. Budući da je pričao kako je sve poroke u sopstvenim romanima i sam proživeo, moglo bi se reći da je svoja iskustva uspešno spajao sa istorijom, melodramom i životom u visokom društvu u dinamično ispričanim pričama. Tako su nastajali neki od najčuvenijih naslova, od Park avenije 79, preko Betsi, Snovi umiru prvi i Pirana.

hr 669full-the-pirate-photo

Franko Nero kao Badir Al Fai i En Arčer kao Džordana Mejson u filmu “Gusar” iz 1978. godine (izvor: listal.com)

Gusar

U još jednoj priči o luksuzu, pohlepi, strastima, poslovima najbogatijih ljudi sveta i međunarodnim spletkama oko nafte i svetskog terorizma, Robins je svoje čitaoce odveo u Aziju. Badir Al Fai je jedan od najbogatijih ljudi na Bliskom istoku i može da ima ženu koju poželi. Rođen je usred pustinjske oluje koja je njegovoj majci oduzela život tako da ni ne sluti da je izraelskog porekla, a ne arapskog, kao što veruje jer misli da mu je otac moćni Arapin zadužen za velika naftna bogatstva u zemlji. Međutim, sudbina ga kuša da dođe do istine dajući mu dva puta i dve žene na njima – jednu, koju je nekad voleo ali nije uspeo da je osvoji i drugu, koja traga za ocem koji ju je davno napustio. Kako se sve više zapliće u političku mrežu koja se plete oko njegovih poslova, moraće da odluči kome sme da veruje ali i shvati da se i prijatelji i neprijatelji mogu pronaći na najneočekivanijim mestima.

Godine raspusnog života i neobuzdanih strasti uzele su danak 1982, kada je Robins doživeo moždani udar, prilikom čega je pao i polomio kuk zbog čega je morao da ostane u invalidskim kolicima. Međutim, ni to ga nije sprečilo da piše. Ipak, bilo je to vreme topljenja ogromnog bogatstva u novcu i nekretninama koje je godinama odlazilo na rasipne navike, alimentacije, pa na kraju i troškove lečenja i probleme koji su ga pratili. Nakon razvoda od Grejs, početkom devedesetih se oženio sa Džen Stap, sa kojom je ostao do kraja života. Sa svojom trećom suprugom bio je prinuđen da skuplja novac ne bi li objavio nastavke nekolicine svojih starih romana.

hr treca

Harold Robins i Džen Stap 1996. godine (izvor: dailymail.co.uk)

Harold Robins je umro jednog oktobarskog jutra 1997. godine od srca u Palm Springsu, gde je i sahranjen. Iza sebe je ostavio 34 romana koji su prodati u 750 miliona primeraka i prevedeni na 32 jezika. Iako je tokom dugogodišnjeg književnog rada trpeo stalne negativne komentare kritičara, koji su ga označavali „nazovi piscem“ čija dela su na nivou prodaje po aerodromskim čekaonicama i omalovažavali njegovo prebrzo stvaranje novih romana, postigao je svetsku slavu neverovatnih razmera i postao najprodavaniji pisac bestselera svih vremena. Nekoliko njegovih romana, uključujući Predatore, Vrelinu strasti, Izdajnike i Tajnu objavljeni su posthumno. Nekoliko godina nakon smrti dobio je i svoju zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih.

30d09627e93958abe156d3c2d1289cf9

Zvezda Harolda Robinsa na Holivudskoj stazi slavnih (izvor: pinterest.com)