0

Bespućima snova žene Jarca

sneza poc

Pre nekoliko meseci radila sam na jednoj posebnoj knjizi. Ubistvo iz zodijaka Snežane Ševo bilo je nešto što nikada do tada nisam videla. Ne pitajte me po čemu. Po svemu.

Roman-drama, astrološki krimić, triler sa primesama komedije u kojima likovi nemaju imena, samo svoje horoskopske znake čije ih osobine sudbinski određuju. U romanu je ubijen najveći zavodnik, muškarac Škorpion, a pitanje je ko mu je presudio – da li neka od mnoštva žena koje je preveo žedne preko vode, fatalna žena Vaga, ljubomorna Riba, razmažena maloletnica Rak ili nadobudna Lavica ili možda neki od suparnika u obličju Ovna ili Strelca. Slučaj čvrstom iskusnom rukom vodi inspektor Blizanac a da ne bude sve tako crno, uporedo sa njima razvija se nežna ljubav između žene Jarca i njenog najboljeg prijatelja Vodolije, ljubav koju svako u životu čeka da dođe i da nikada ne prestane.

Radnja je vođena u maniru najboljih kriminalističkih romana, a rasplet je sve samo ne očekivan. Prosto da se zaprepastite otkud da je baš ovo ubica i kako je autorki uopšte palo na pamet da nađe ovakvo rešenje. A nije ni čudno, roman je stvaran punih dvanaest godina, dorađivan, ulepšavan, prepravljan i razvijan kao što se razvija nešto najdraže od jednog lista do čitavog raskupusanog rukopisa koji čeka da bude spakovan među korice knjige koje mirišu na novo i na dah čitalaca koji jedva čekaju da je uzmu u ruke.

Ova knjiga nije bila prva koju je napisala Snežana Ševo. Jalov dan je bio njen prvenac, ali Ubistvo iz zodijaka delovalo je kao nešto što se tka celog života, nešto kroz čije stranice provejava cela sudbina autorke, njeni snovi, strahovi, nadanja i želje. Ne mislite da nagađam, ja to znam.

Snežana je jedna od retkih autora sa kojima sam tokom rada na knjizi razgovarala duže i kvalitetnije nego sa nekim svojim bliskim prijateljima. I ništa mi to nije bilo čudno, sa njom je to došlo nekako sasvim prirodno. Iako se nikada nismo videle.

Prvi razgovor koji smo povele bio je, prirodno, vezan za knjigu. Šta uraditi, kako je srediti, da li ovako ili onako. Budući da je reč pisca poslednja, bila sam spremna da joj ugađam, ali i da dam neke predloge. Svojeglavo je ostajala pri svom, a potom bi razgovor nastavljala u drugačijem duhu, malo o njenom životu, pa malo o mom, pa u krug.

Snežana je, kao strastveni astrolog, želela da zna i moj znak i mojih bližnjih. Oduševljeno je dočekivala kombinacije i relacije koje su joj potvrđivale sve što je do tada naučila, i da nije slučajno da mi je majka Vaga, niti da su joj oba deteta vatreni znaci.

Razgovori su se nastavljali danima. Počele bismo malo o knjizi, obično bi tražila neke sitne prepravke na određenim stranama, ponekad i priznavala da je odmah trebalo da me posluša, a onda bi razgovor krenuo kao reka koja teče neomeđena preprekama već se razliva pod modrim nebom nepreglednom ravnicom. Baš tako je zvučao i njen otegnuti i uvek pomalo umorni bački govor dok bi pričala o sebi i svom životu.

– Jelena, jel‘ znaš da sam ja u romanu žena Jarac?

– Da, pretpostavila sam da si ti – odvratila sam joj. – Najviše me je podsetila na tvoj život. I ti imaš mačka i veliku lepu baštu?

– Jeste, imam. Samo nikako da nađem nekog poput muškarca Vodolije, a želim, želim mnogo, znaš…

– Biće, Snežo, biće,mora da bude, kad se najmanje nadaš – tešila bih je ja.

– Eh, ne znam, volela bih da imam porodicu, muža, decu, već sumnjam, ali veruj mi, još uvek se nadam.

Snežana i ja smo tako počele da se čujemo maltene svakog dana. I opet bi razgovor počinjao izmenama sitnica na stranicama koje je ona tražila i nastavljao u potpuno drugom duhu.

– Jelena, jel‘ znaš ti da u mojoj Bačkoj Palanci ima ljudi koji misle da ja izmišljam da pišem romane?

– Kako izmišljaš? Pa ti si već izdala jedan roman – pitala sam je zbunjeno.

– Da, kažu da lažem. Znaš, jednom sam bila u jednom butiku i prodavačicama donela po knjigu na poklon. Dok sam u kabini probala haljinu, ušla je jedna žena i videla moj roman. Ne znajući da ja mogu da je čujem, rekla im je: „Ovo ona napisala?! U to ne verujem… Neko drugi možda jeste, ali ona to nikad ne bi umela, samo je svoje ime stavila.“ Uzalud su je prodavačice ubeđivale da je to moja knjiga i da znaju da jeste, ona se podsmevala još više. Zato sada neću ništa o sebi da pišem, neka u ovom romanu ne bude moja biografija, samo odlomak iz knjige. Obećaj mi, Jelena, da će biti tako!

– Naravno, obećavam. Ali, zašto, Snežo? Zašto da ne pišeš o sebi, napisala si već dve knjige, ti si pisac. Užasno je što ljudi tako sa omalovažavanjem govore, ali ta žena je svojom zlobom više o sebi rekla nego o tebi. Ti si osoba na mestu i nema razoga da se skrivaš

– Neka, tako mi je lakše – govorila bi umorno.

Kako se približavalo vreme da knjigu završimo i pošaljemo na prelom i štampu, Snežana je grčevito tražila sve sitnije greške.

– Snežo – rekla sam joj tada – nemoj pogrešno da me razumeš, ali moraćeš na kraju da pustiš knjigu od sebe. Ne možeš stalno nalaziti neke greščice, pusti je, odlična je i nema potrebe više da je doteruješ.

– Da, u pravu si, ali nekako mi je čudno da „ode“, već dvanaest godina je tu, uz mene, kad je predam, kao da više neće biti moja. Možda je ni sad ne bih dala da mi prijatelj koji je novinar nije uzeo rukopis i sredio ga, ja nisam mogla, toliko papira, stalno sam nešto dodavala i uređivala, da bude još lepša i bolja.

– Ti si perfekcionista, Snežo, ali znam da i drugi pisci misle da uvek može još nešto da se doda i izmeni. Pusti je, mora da ode u svet, a ti bolje razmišljaj o promociji koju ćemo da pravimo kad izađe i koliko ćeš biti uzbuđena i srećna kad ovu knjigu, koju si toliko dugo stvarala, uzmeš gotovu u svoje ruke.

– Ma kakva promocija?! Ja to ne mogu…

– Zašto, Snežo?

– Ja sebe ne vidim na promociji. Gde ću ja to…

– Ali zašto, pa mi svakome ko ima tremu pomognemo da se oseća lepo. To će biti tvoje veče, pričaćeš o romanu, koliko si ga pisala, otkud ti ideja da likove spajaš sa astrologijom, kako si zamišljala kraj. Tvoj roman je jedinstven po mnogo čemu, znaš…

– Jelena, hajde mi još pričaj kako će izgledati moja promocija, mnogo volim da te slušam kad o tome pričaš…

– Biće divno, Snežo. Sedećeš sa nama na bini i mi ćemo ti postavljati pitanja, a ti ćeš da odgovaraš. Malo ćemo i odlomke da čitamo. I svi će doći zbog tebe, da te vide i kupe tvoju knjigu, a ti ćeš se potpisivati. I tapšaće ti na kraju i osećaćeš se divno kad sve prođe.

– Ali ja to neću moći, Ne, nikako neću moći…

– Ali, zašto? Ti to zbog onih koji pričaju gluposti? Snežo, digni glavu, ti zaslužuješ svako poštovanje i ako ni zbog čega drugog, uradi to zbog sebe, da shvatiš koliko vrediš i da je najvažnije da ti sama osetiš svoj uspeh. Digni glavu u inat svima, pokaži im da ne mogu da te povrede i da oni zapravo nikada neće uspeti da te dostignu – raspaljeno sam održala govor.

– Pa, da, Jelena moja, ti si pravi borbeni Ovan. Razumem te, ali odoh sad malo da se odmorim. A knjiga neka ide, gotova je, predaj je.

Bio je to naš poslednji razgovor. Kad se završio, imala sam utisak da će me poslušati. Snežana, tvrdoglava žena Jarac.

 

Epilog

 

Snežana Ševo nikada nije dočekala svoj roman. Preminula je nekoliko dana nakon što je knjiga završena, ali je poslednjih dana bila u takvom stanju da o njoj nije ništa znala. Krila je svoju dugogodišnju borbu sa neizlečivom bolešću koja je lagano pokoravala. Zato je toliko često zvučala umorno tokom naših dugih razgovora.

Vest o njenoj smrti me je strašno pogodila. Možda još i više jer nisam ni znala da joj se prikradala. Osećala sam kao da je otišao neko meni blizak, možda i zato jer smo vodile duge i iskrene razgovore.

Iz svega sam naučila da nikada ne treba procenjivati tuđe postupke jer ne možeš da znaš šta se sve iza njih skriva. Snežana nije bila žena koja je iz dosade vodila duge razgovore – njoj su razgovori sa potpuno novim ljudima bili kao neki drugi život u kome je bar nakratko zaboravljala šta joj se bliži iz večne tame. Snežana nije bila perfekcionista koji izmišlja kako da još malo popravi nešto što ne treba popravljati – ona se grčevito držala svoje knjige jer je ona održavala u životu, kao da je znala da kad je pusti, nestaće i ta poslednja slamka za koju se držala iznad površine živog blata. Snežana nije bila strašljiva od publike i uspeha – ona je znala da sve ono o čemu pisci sanjaju neće dočekati. A volela je da mašta.

A ja… ja se svaki put kad na nju pomislim nadam da sam joj u maštanju pružila prijateljsku ruku i da se ona tamo negde, u nekim nebeskim zodijacima raduje svom najdražem delu i zna da se ono čita i da se o njemu govori. I da još uvek ima onih kojima je bila čast što su u njoj upoznali čoveka i pisca.

sneza

Šta vi znate o ljubavi i strasti, o tamnim dubinama duše, o poljuljanom poverenju? Želite sve, dajete sve, ne dobijete ništa. Može li tako, a da ga ne stigne kazna? Sa mnom nije tako mogao! Nisam od onih koje će se povući, a da ga neće kazniti za zlo koje mi je učinio. Pamtim ga po zlu! Olako je prešao preko mog života ne sluteći sile Plutona, olako je prošao pored mene kao pored bilo koje slabe žene. Nije znao za snagu u meni, rušilačku, uništavajuću. Na zlo odgovorim duplo većim zlom, ako ćemo ginuti, umrimo! Mislio je da sam samo jedna od mnogih koje prete osvetom i odmazdom za žrtve. Ne! Ljubav je rat i žrtve ostaju zgažene, ali se dižu paklene i ko u strasti poražene ne ustane i slomi svog čoveka, samo je slaba senka ženskog roda. Ja sam jaka! Rušim sve pred sobom, po cenu sopstvenog života, ja nemam šta da izgubim jer ništa nemam. Uneo je u moj život sreću, doneo pomor i morao je biti kažnjen za zlo. Kaznila sam ga, on nije našao sreću, a možda je koliko sutra mogao pronaći ženu svog života. Zaustavila sam njegov let ka sreći i njegov život. Pravom poražene!“

 

 

Advertisements
2

Popsugar Reading Challenge 2018: Magija Harija Potera

hp

U ovogodišnjem književnom izazovu, čije zadatke polako ali sigurno ispunjavam, pojavio se onaj koji traži dečiji klasik koji nisam pročitala. Budući da se Hari Poter pojavio isuviše kasno za moje detinjstvo, a ja iz nekog neobjašnjivog razloga izbegavala knjige sa ovakvom tematikom, napokon je došlo vreme da se upoznam za Džoanom Rouling i njenim svetski poznatim junacima.

Za ovu književnicu čuli su, verujem, skoro svi, ali za Harija Potera sigurno i oni koji ne znaju ko ga je stvorio iz svog maštovitog pera. Ne morate da pročitate nijednu od osam knjiga iz serijala, koje su napisane ne samo za decu već i za ljubitelje svih generacija, ali malog dečaka sa naočarima zaogrnutog plaštom, čarobnjaka Dambldora duge bele brade i ostalu družinu sigurno prepoznajete kad god ih ugledate na televiziji.

A nekada je i Džoana Rouling bila poput bilo koga od nas. Kako je sama u jednom od mnogobrojnih intervjua ispričala, pisanje i ideja za roman pali su joj na pamet bez neke prethodne najave. Jednom je, po njenoj priči, tokom vožnje vozom od Mančestera do Londona zamislila sitnog crnokosog dečaka sa naočarima oko koga se obavijala magija. Tek tako, mašta je sve više letela u nebesa, poput malih i velikih čarobnjaka. Iste večeri je počela da piše, ali tih prvih par stranica nije joj nagoveštavalo da će stvoriti neprevaziđeno delo dečje književnosti.

hari-poter-dzoana-rouling

Džoana Rouling (izvor wikipedia.org)

Svoj prvi roman o Hariju Poteru stvarala je šest godina, a omiljeno mesto za pisanje bio je jedan edinburški pab u kome je popila nebrojene šolje kafe. Dok je pisala, živela je od socijalne pomoći, ne sluteći koliko će se sve promeniti. Kada ga je završila i krenula u potragu za izdavačima, suočila se sa pričom da je roman predug. Međutim, sve je počelo da dobija drugačiji tok kada je osmogodišnja ćerka direktora Izdavačke kuće Blumsberi pročitala rukopis i rekla da je to nešto najlepše što je ikada videla. Od tog trenutka Hari Poter počeo je da ispisuje istoriju književnosti.

Te 1997. roman je osvojio srca dece i odraslih toliko da je Džoana Rouling odmah najavila još sedam delova, svaki mračniji od prethodnog. Novac od prodaje knjiga i honorar od filmova načinio je milijarderkom, a danas je bogatija i od britanske kraljice Elizabete. Tako je dosegla zvezde i postigla ono o čemu svi pisci sanjaju – da budu i bogati i slavni za života.

hp prvo izdanje wiki

Prvo izdanje romana “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 1997. godine (izvor: wikipedia.org)

I zaista, romani su osvojili svu decu sveta opisujući dogodovštine junaka pune fantazije, ali i probleme sa kojima se susreću svi njihovi vršnjaci širom planete. Svaki od osam romana opisuje po jednu školsku godinu Harija Potera i njegovih drugara u hogvortskoj školi magije. Pa nije ni čudo što je svima za srce prirasla izmišljena škola smeštena u starom škotskom zamku na obali jezera, okružena Zabranjenom šumom, zaštićena činima da nijedan normalac ne bi mogao da je vidi, do koje se dolazi čarobnim vozom Hogvorts ekspresom, koja je podeljena na četiri kuće čiji se učenici cele godine bore za bodove koji im donose pehar i u kojoj se jaše na metlama, uče najneobičniji predmeti na svetu i igra još neobičniji sport kvidič sa do detaljima izmaštanim pravilima.

hp platforma z stanice wiki

Imitacija zamišljene platforme na stvarnoj stanici Kings kros u Londonu kroz koju čarobnjaci prolaze kad idu na Hogvorts ekspres (izvor: wikipedia.org)

Pošto inače u životu nepoznato krećem da upoznajem od samog početka, tako je bilo i sa izborom knjige o ovom čuvenom malom čarobnjaku. Logično, moj izbor je bila prva iz serijala Hari Poter i kamen mudrosti, koja me je opčinila jednostavnošću stila, neiscrpnom maštom, humorom i interesantnom i dinamičnom radnjom.

hp deca avangard.rosbalt.ru

Rupert Grint kao Ron Vizli, Danijel Radklif kao Hari Poter i Ema Votson kao Hermiona Grejndžer u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: avangard.rosbalt.ru)

Nije mi bilo lako da se opredelim koji mi je lik, osim glavnog, najzanimljiviji. Da li direktor škole, najmoćniji dobri čarobnjak i Harijev zaštitnik Dambldor, glavna profesorka i starešina kuće Grifindor, stroga gospođa Mekgonagal, Harijevi odani prijatelji Ron Vizli i pametnica Hermiona Grejndžer ili naposletku glavni negativac lord Voldemor koji je Hariju Poteru od najranijeg detinjstva ispreturao život i za gorku uspomenu ostavio beleg na čelu…

hp profesori intofil.com

Alan Rikman kao profesor Snejp, Megi Smit kao profesorka Makgonagal i Ijan Hart kao profesor Kvirel u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: intofilm.com)

Ono što se meni posebno dopalo jeste maltene trilerski zaplet u kome do kraja ne znamo ko pokušava da pronađe kamen mudrosti i zloupotrebi ga, a posebno jer to čini osoba od koje se to najmanje očekuje. Da ne govorim o kulminaciji koju čine zadaci ne bi li Hari Poter i njegova družina spasili svet od loših čarobnjaka.

Književni kritičari su Džoanu Rouling upoređivali sa svetski čuvenim piscima i njihovim delima. Neki su smatrali da se približila Tolkinovom Gospodaru prstenova. Neki da je bliska Klajvu Luisu, tvorcu Narnije jer u njihovim delima ne postoji stroga čitalačka granica između dece i odraslih, ali i mešanje žanrova fantastike, književnosti za mlade, školskih tema i vaspitnog „bildungs“ romana. Neki opet misle da se u njenom pisanju vidi jak uticaj Džejn Ostin, koju je Džoana Rouling od detinjstva mnogo volela, pa smatraju da im je zajedničko kritikovanje društva i pozivanje na ponovno čitanje njihovih dela jer se sa svakim narednim otkrivaju novi detalji i motivi koji su na prvi pogled nevažni a zapravo skreću pažnju i nagoveštavaju radnju. Veliki broj kritičara je autorku Harija Potera doživeo kao naslednicu Roalda Dala, autora čuvenih romana Gremlini i Čarli i fabrika čokolade, jer osim što im je im je popularnost za kratko vreme dosegla vrtoglave visine, obrađene su im slične teme – gubitak roditelja i život u neprijateljskom okruženju koji ostavlja ožiljke na duši.

Recenzenti su posebno obratili pažnju na njen opis Hogvortsa, škole magije, koji je crpio inspiraciju iz najlepših viktorijanskih i edvardijanskih priča u kojima se negovao duh starih internata, rivaliteta učenika koji se posebno produbljivao zahvaljujući kućama kojima su pripadali, kao i specifični likovi odbačene i napuštene dece koje prolaze kroz teške muke da bi na kraju postali junaci, harizmatične ličnosti koje pronalaze ispravan put i postaju zaštitnici slabih.

AlbusDumbledore_WB_F5_DumbledoreClosingDoors_Promo_080615_Land

Ričard Haris kao profesor Dambldor u filmu “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: pottermore.com)

Negativne kritike pojavile su se jedino u vezi sa odnosima u školi, posebno u delovima kada se sa omalovažavanjem gleda na one učenike koji nisu iz čistokrvnih čarobnjačkih porodica već su pomešani sa normalcima. Neki su u tome prepoznali rasizam i klasne razlike stvarnog sveta i savremenog društva, ali to nimalo nije umanjilo značaj i popularnost avantura Harija Potera.

hp Alnwick_Castle_-_Northumberland_-_140804

Zamak Anik u kome je sniman serijal filmova o Hariju Poteru (izvor: wikipedia.org)

Ova knjiga ekranizovana je 2001. godine, a za njom su usledili i ostali delovi. U njoj je ulogu Harija Potera odigrao Danijel Redklif i zauvek dao lik dečaka čarobnjaka koji teško da će ikada moći da bude zamišljen na drugačiji način. I sama Džoana Rouling je učestvovala u pripremama i posebna joj je želja bila da svi glumci budu Britanci. Koliko je prvi deo bio uspešan, pokazuje to što je zaradio skoro milion dolara i imao nominacije za tri Oskara.

hp Harry_Potter_and_the_Philosopher_Stone film wiki

Plakat za film “Hari Poter i kamen mudrosti” iz 2001. godine (izvor: wikipedia.com)

Međutim, sva mašta, humor i zanimljiva priča ne daju knjizi tako veliki značaj koliko poruke koje su u nju utkane: da najveću moć ima onaj koji može da oseti iskrenu ljubav, da i oni koji su omalovažavani i izloženi nasilju uvek negde imaju one koji mogu i žele da im pruže nežnost i pažnju, da iskreno prijateljstvo nema cenu i da kada nešto snažno želimo, to i možemo da ostvarimo ako se dovoljno trudimo. A upravo su to vrednosti na kojima bi današnje generacije trebalo da se vaspitavaju.

hp kraj denofgeek.com

izvor: denofgeek.com

 

 

0

Nikolin beg u slavu

nikola poc

U dupke punoj pivnici „Oblak u pantalonama“, uz dobru muziku i veselu atmosferu, prethodne nedelje je predstavljena sjajna knjiga mladog pisca Nikole Đokića. Njegov drugi roman, napisan u jednom dahu, iz srca pretočen na tastaturu sakupio je ogroman broj mladih ljudi, što iz njegovog rodnog Užica, što iz drugih krajeva, zemlje, koji su došli da ga pozdrave i daju mu podršku. Da promocija dobije na još većoj važnosti, sakupljala se humanitarna pomoć za Mirka Palčića, momka koji je već više od godinu dana u komi.

nikola1

A Nikola kô Nikola. Uzvrpoljen od treme, ali ipak pun pozitivne energije. Ali, čini mi se da koliko god njemu izgledalo drugačije, slava mu je već postala prirodno stanje jer odavno je izašao iz anonimnosti. Ne samo otkad je pre godinu dana njegov prvi roman Vilin konjic naprosto razgrabljen od strane čitalaca, već i otkad je postao prava zvezda društvenih mreža, a posebno Instagrama, na kome njegove mudrosti čita preko 60 hiljada pratilaca.

nikola

A tog dana, baš onako kako su i očekivali njegovi fanovi, nagradio je sve novim romanom uz koji će svako ko ga pročita uživati, iščekivati, navijati, radovati se i tugovati. I uz njega proživeti ceo jedan mali život, crn i beo, pomešan i rasturen, odsanjan i razbijen stvarnošću, kakav bilo ko od nas može da doživi.

Spasi me od sebe priča u velikoj meri autobiografsku priču koja će se zalepiti za srce svakog čitaoca. Priču o anatomiji jedne ljubavi i njenim najskrivenijim lavirintima misli i osećanja. U njoj će oni ranjiviji prepoznati turobnu oštricu neshvaćenosti, a oni koji pišu bolno saznanje da je bekstvo u pisanje najbolji lek, onda kada papir jedini razume a noć vreme kada misli najiskrenije kaplju i kucaju na vrata duši da oda i one najskrivenije tajne. Oni koji vole prepoznaće u sebi slatka nedostajanja, duboke čežnje, kada onaj koji voli ni od čega stvara i živi, kada ljubav neštedimice daje snagu kojom se može pokrenuti svet, kada i onaj ko ne ume, uspe da ispeva pesmu životu u kojoj uvek zaboravlja neizvesnost sutrašnjice sa skrivenom rušilačkom kobi koja samo za tren svetlost pretvara u najdublju tamu, patnju i gubitak volje za životom.

Međutim, ovaj roman je samo naizgled ljubavna priča. Ako ga pažljivije proučimo, otkrićemo u njemu i neke druge elemente. U njemu ćete naći maltene seciranu duboku krizu porodice i odnosa u ovoj veoma važnoj instituciji za svakog mladog čoveka, koja je oskrnavljena otuđenošću i težnjom da se emocije zatrpaju čak i kada su vapajem tražene, čak i kada je za njih prekasno. Nikola nas opominje koliko je važna ta tanana nit između roditelja i njihove dece, koliko i kako oni utiču na osećanja svog potomstva, šta kada se suočimo sa njihovim izneverenim očekivanjima i željom da u nama pronađu i izvuku ono što sami nisu postigli. U ovom romanu porodica se vrednuje kao stub, pokretač, kao najvažnija podrška, a nasuprot tome daju se porazne slike kakve sve dalekosežne posledice može imati nerazumevanje i neprihvatanje svoje dece kao ličnosti koje misle, vole, osećaju i pate.

U ovoj knjizi pronaći ćete i elemente psihološkog romana. Sentimentalističkim tonom, koji dominira u prvom delu, otkrivaju se tajne da je sreća najviše u nama samima, u izlivanju najtananijih misli i težnji kroz ispovesti u pismima, da se najbolje upoznajemo analiziranjem sopstvene duše, i onda kada ona leti na krilima ljubavi, i kada ponire u dubine tuge, strahova i uznemirujućih snova.

Taj dan na plaži ne mogu zaboraviti. Telefon je zvonio, a ja sam lagao kako se približavam kući. Da sačekaju još malo. Da mogu i bez mene, ako im se ne sviđa. Kraj tog leta trebalo je da bude i kraj mog života. Sport na plaži i pijančenje po gradu. Nisam razmišljao da će išta biti drugačije. Osim što me u tim periodima bolelo dupe za to što će doći kraj. Odredio sam sebi kraj i do njega je put morao biti prost. Nasmejan. Odlučio sam da budem srećan i tu mi se život preokrenuo. Nebitno mi je bilo što ne učim školu i nebitno mi je bilo gde i sa kim treba da budem. Samo da mi je lepo. Pošto nikad pre toga nije bilo. Sve što uradim u životu, posle te odluke, ne može poći po zlu. Može samo bolje, a bolje bi bilo potpuno iznenađenje dosadašnjem životu. I tada, iza nekog ćoška, za pogled mi je zapala devojka koja je samo svojom pojavom bila dovoljna da mislim da sam osoba bez problema. Nemoj da plačeš. To je bilo. I neće više nikad biti. Volim te. Zbog tebe volim život, zbog tebe sam ovde. Želim da to napokon znaš. Teško je sada, ali će proći. Ne idem nigde, kao što sam obećao. Samo da se vratimo na staro. Svestan sam koliko sam mrtav otkako smo došli ovde, ali me sve stislo. Dok nisam imao volje da živim, bilo mi je super. Sad, kad treba da se borim za sve, ponovo je sve preteško. Valjda tako mora. Izvini. Nisi se u ovo zaljubila, niti ovo zavolela, ali ja znam da mi ovo možemo zajedno...“

A potom, kao što nas nosi svojom osećajnošću, u drugom delu knjige obuhvaćeni smo nezadrživom bujicom modernizma, čijim vodama Nikola veoma dobro plovi. U tamnim bojama pesimizma, duhovnog klonuća, očaja, straha, smrti i najdubljim ponorima izgubljenosti čuje se vapaj mladog čoveka u otuđenom surovom svetu.

Okružen sam ljudima, a sâm sam. Ne uživam ni u čemu, svakoga jutra se probudim uz crne misli... Samo bih još jednom želeo da se osetim onako kako sam se osećao pre. Nemam pojma kako je to, niti znam kako je bilo, samo da nije ovako kako je sada. A ovaj trenutni osećaj traje već godinama. Samo da vidim tu raskrsnicu svoga života. Da shvatim kako sam skrenuo u provaliju i kako to da se taj put apsolutno ni po čemu nije razlikovao od onog kojim je trebalo poći. Ali jedno ostaje isto – ljudi odlaze. Ohlađeni. Nezahvalni. Bez preterane potrebe i da objasne zašto

U ovom delu skriva se i najjača kritika društva, površnost, sebičluk, neiskrenost, nepoverenje koje caruje među ljudima a na izvanredan način opisan je i licemeran odnos „vernika“ prema Bogu. Nasuprot tome, stoji pisanje kao pokušaj bekstva u kome je sve moguće, u kome nema prepreka u osećanjima, izgovorenim rečima, razumevanjima i različitim snovima.

„…Ljudi se toliko kunu u Boga i govore kako su vernici, ali ga niko do sada nije shvatio. Gledam ih kako se mole pred spavanje da im sutra bude bolje. Prekrste se samo kada prolaze pored crkve, zapale sveću kada je poseban dan u godini. Sete se istog tog Boga u koga se kunu samo kada im treba. Poste tako što jedu posnu hranu. A samo se prljaju tom jeftinom glumom. Nikoga od njih nisam video da pomogne nekome na ulici. Niti da se odrekne komada garderobe. Razlika između našeg toplog kreveta i pocepanog kartona u ulici je gde? U trenutku rođenja, za koje nismo zaslužni, koje se desilo slučajno. I ta nijansa svemira je odlučila nečiju sudbinu. Kada toga postanemo svesni, moći ćemo da kažemo da bilo šta od ovoga ima smisla. Voleo bih da se svaki od tih velikih vernika zadrži u telu ljudi koje smatra prljavim i bezobraznim. Samo da ponese osećaj u svoj bogati i ispunjeni život...

Roman odiše modernizmom i u svojoj neobičnoj strukturi – poput prstena sve počinje i završava se Nađinim rečima, a sve unutar toga je stegnuto okvirom u kome se mešaju perspektive pripovedača i isprepletano dominirajućim kontrastom: vrhovi ljubavi – ponori patnje. Dinamiku i golicavo interesovanje šta će biti dalje daju i Nikolini citati koji naslovima nagoveštavaju svako poglavlje.

Iako knjiga predstavlja borbu između ljubavi i očaja, življenja i odustajanja i sizifovski napor da se u svetu apsurda i otuđenosti pronađu idealne polovine, njim stalno promiče jedna malena nada. Da ćemo, ako oslušnemo, spoznati i udahnuti dubine onih koje volimo. Na taj način izbeći ćemo gorka pitanja koliko zapravo poznajemo one koji su nam bliski. Umesto njih, udahnućemo im život, a sebi doneti sreću koja ne prolazi.

nikola ja

Nije bilo teško govoriti pred toliko mnogo mladih ljudi, njihova pozitivna energija i duh su me naprosto zarazili i poneli sa sobom. Nikola je srećan što ima takve prijatelje i obožavatelje. A za devojke ne brinem. Svaka koja pročita knjigu shvatiće da danas još postoje muškarci koje vredi voleti i dati im svoje srce zauvek. A Nikolino vreme tek dolazi i u njemu još mnogo ovako sjajnih knjiga.

U ovu priču sam ušao glavom bez obzira, pustio se straha i napokon se vezao. A zapravo se nikada nisam osećao slobodnije. Znam da nisi imala pojma da je sutra naš datum, i bio bih budala kada bih ti zamerio. Dovoljno je što si tu, više ti ništa ni ne tražim. Ne mislim da me išta može odvojiti od tebe, možeš me poslati gde god, na koliko god. Vratiću se isti, i pusti izgled, pusti ponašanje, sve se to sa daljinom može promeniti, ali vratiću se tvoj. To nikakva daljina, kilometarska ili vremenska, ne može promeniti. Ne može je promeniti ništa, tačnije. Volim te više od svega i daleko više od onoga što ove reči mogu reći. I obećaću ti svaki dan po jednom, ako treba, da ne idem nigde od tebe. Uradiću sve, samo da se osetiš sigurnom. I plači koliko hoćeš, zagrliću te i proći će, samo nemoj nigde da ideš i svakoga trenutka ću biti tu, kako bih ti pokazao da imaš nešto o čemu drugi mogu samo sanjati...

nikola kraj