2

Srce od betona

gradjevinac

Tog ranog jutra kada se rodio zaorila se planina od njegovog plača. Prvenac je rođen u siromašnoj kući. Otac je bio ponosan, imao je ko da nasledi ime i pomogne mu u teškim radovima.
Ali, kako je dečak rastao, videlo se da ga srce vuče ka visinama. Iako mali, stalno je skupljao kamenčiće i gradio skrovišta za bube koje je lovio po livadama. Kada bi ga pitali šta radi, govorio im je da zida kuću, a kad poraste napraviće veliku za majku, koja je u njihovoj omalterisanoj kućici provodila samo zimske dane i noći, jedva čekajući topla jutra da izađe na širinu i udahne topli vetar i vesele zrake sunca.
Oca je jedva i viđao. Oronuli čovek, pogrbljen od teškog nadničenja i izbrazdanog lica od vetrova i kiša, kopnio je nadajući se da sin ojača i pomogne mu. Ali nije dočekao. One godine kada je sin krenuo u seosku školu, umro je u jedno jesenje praskozorje. Rekli su mu da mu je samo stalo srce.
Znao je da majka sada samo njega ima. I rešio da se brine o njoj i umesto oca ispuni onaj svoj san i jednog dana joj napravi veliku kuću u kojoj će živeti.
Godine su prolazile i on je završio škole, ali i dalje sanjao o svom graditeljskom radu gledajući ljubopitljivo visoke zgrade u varoši i sanjareći kakav je osećaj sagraditi jednu veliku građevinu i prolaziti svakoga dana ponosno pored nje znajući da je u njoj ostavio svoje dane, misli, muke i napore, deo sebe.
Majci je često u večerima pred spavanje pričao o svojim željama, a ona ga je gledala toplim očima i nadala se potajno da će ostati u selu. Sve što bi zarađivala radeći u nadnici davala je da on postane čovek. I nikada se nije žalila. Ali se potajno nadala.
Kada je jednog proleća rekao da je odlučio da ode u veliki grad i pokuša da ostvari svoj san, majka ga je zaklela da se oženi devojkom koju mu je namenila, pa potom neka ide kuda želi. Plašila se da ga više nikada neće videti ako svoj život spoji sa velikovarošanima, tako dalekim, tako stranim, tako tuđim. I on je pristao, osetivši kao da joj svojim odlaskom pomalo duguje.
Pronašla mu je devojku iz susednog sela, jaku, zdravu i otresitu, nadajući se da će mu u velikom gradu biti uteha i podrška, kao neko ko ga razume i povezuje sa rodnim krajem, pa i sa njom, majkom. Kad je video, učinila mu se pomalo grubom, a kad je pokušao da joj ispriča sve o svojim dalekim snovima, učinilo mu se da ga ne razume. I zaćutao je. Nadao se da će ga možda jednog dana, kad se sve ostvari, razumeti.
Nije bilo lako u velikom gradu. I žena mu je bila pomalo plašljiva i nesigurna, ali je to prikrivala, čak i od njega. Pronašli su stan u zajedničkom dvorištu, među došljacima kao što su i oni bili i on je počeo da radi sve što mu je došlo pod ruku, i da prodaje novine, i da raznosi mleko, i da radi na svakom gradilištu koje je tražilo majstore i građevince.
Dolazio bi uveče kući, u skučeno dvorište i sedeo u bašti koju su oivičavali zidovi i mislio na svoj dom i one zelene livade po kojima zraci sunca kao lahori miluju šareno cveće i modro nebo prepuno belih oblaka koji kao da se nadimaju od pene koja se klobuča. I tugovao je za kućom i za majkom, ali ženi ništa nije govorio.
Posle godinu dana rodila im se ćerka, a sledeće još jedna. Počinjao je da shvata da ne može da prehrani porodicu i da mora da nađe neko novo rešenje. I ono mu je stiglo kao proviđenje, kad je bilo najpotrebnije.
Na jednom od gradilišta saznao je da su potrebni radnici za gradnju velikog nuklearnog centra u Iraku i da je posao težak, ali zarada velika. Učinilo mu se da je to prilika koju je čekao čitav svoj život.
I žena se složila, doduše nerado jer nije znala kako će izaći na kraj sama sa malim devojčicama, ali želela je da konačno stanu na svoje noge i ova žrtva joj se činila opravdanom. Vreme je bilo da im krene nabolje.
A onda su godine počele da mu liče jedna na drugu. Dani bez kraja u vreloj pustinji, peska koji na obzorju svako jutro bude pomalo drugačijih ivica, jarkog sunca koje mu je prljilo kožu i zauvek ucrtalo bore oko očiju, potamnele od sitnog peska koje je nanosio vetar. Dani uz ljude koji žive od jutra do sumraka, daleko od svojih hiljadama kilometara, uz koje zajedno ležu i ustaju, jedu i spavaju, grade i stvaraju. Ciglu po ciglu, sprat po sprat, dok i sami ne postanu okamenjeni poput betona koji nalivaju bez kraja i konca.
Kad mu je bilo najteže, mislio je da bar žena više ne mora da brine i da su mu deca obezbeđena i srećna. Ponekad ga je tištalo jer rastu bez njega, ali hrabrio je sebe da je ovako bolje, bar se ničega ne odriču. Samo možda njega… Bežao je od tih misli kao od roja dosadnih muva.
Kada je posle nekoliko godina sve završeno i on se vratio kući, zamišljao je da će mu se ćerke obisnuti o vrat i da će ih voditi u svoj zavičaj da uživaju na poljima na kojima je proveo detinjstvo, zaželevši se i sam one čistoće i lepote boja i mirisa. Ali osetio se kao uljez.
Žena se promenila, pomalo nadmena i potpuno drugačija od one devojke koja je skrivala svoj strah od velikog grada. Sada je bila svoja na svome i video je da je dobro umela da iskoristi novac koji joj je slao. Kupila je stan koji je opremila modernim nameštajem, oblačila se i ponašala kao dama, a tako je vaspitavala i devojčice. Kod obe je u očima pronašao onu hladnoću koju su nasledile od majke. I srce mu se steglo osetivši se kao da nema ko da ga u njegovom domu dočeka.
Kad je otišao da vidi majku, zatekao je staru ženu, bolesnu i ostarelu od života i muka. Pričao joj je da je doneo novac i da će joj sazidati kuću o kojoj je maštao, ali ona ga je držala za ruke i samo rekla: “Kasno je, sine, čuvaj za svoju decu”. Tog kasnog leta je umrla i on se osetio kao da je sam na svetu.
A onda se prijavio na novo gradilište, u Alžiru, pa u Libiji, pa dalje kuda zatreba građevinska radna snaga. Bežao je od svoje porodice koju nije osećao svojom, bežao od stranaca koje je video u svojoj ženi i deci i lutao kao otrovan daljinama da uguši tu beskrajnu tugu i samoću koju nije mogao ni sa čim da zameni. Znao je da je i njima tako bolje, da na njega ne misle, da im ne nedostaje, da ga se sete samo kada legne novac na računu. A njemu ionako ništa nije trebalo.
Radnici su mu postali porodica, nadzornik radova kao brat koga nikada nije imao i osećao je da su mu oni sve što ima. Naučio je jezik i srodio se sa Arapima i znao da više niko u njegovoj zemlji ne bi mogao da ga doživi kao svog. Mnogo toga ga je promenilo i on se navikao na to, kao i na pomisao da kuću ni nema, iako je njegova žena kupila i vikendicu, i auto, i putovala sa decom i živela na visokoj nozi. I osećao je kako mu se srce sa svakim novim izneverenim očekivanjem stvrdnjava, kao da je od betona. Ali, njemu to nije bilo bitno. Ionako one ne bi ni bile srećne da sa njim sve što imaju dele. Jedino je njegov novac bio važan.
Ali kad je jednog dana došlo vreme da se zauvek vrati kući i kad su ga godine i zdravlje oštećeno unedogled teškim i napornim danima primorali da se vrati u svoju zemlju i svoj dom, osećao se kao da ide ponovo u tuđinu. Žena ga je gledala kao stranca, a ćerke kao da nije ni poznavao. Bile su to devojke vaspitane samo za najbolje i najskuplje i on se u tome svemu slabo snalazio. Lutao je ulicama šetajući besciljno ne bi li se sklanjao iz kuće koja je bila njegova, ali on nije bio njen. I to je bilo bolje nego da ćuti uz ženu koju više ne prepoznaje i koja prezire sve njegove neprefinjene manire. Ponekad je želeo da je podseti da su potekli iz istog sela, ispod iste planine, ali je ćutao, da se ne bi svađali.
Ponekad se pitao zašto nije ostao u dalekim zemljama. Znao je toliko njih koji su imali svoje žene u svojoj zemlji, a živeli sa drugima u dalekim gradovima, ali on to nije želeo. Ni da ostane tamo da živi, iako mu je i to padalo na pamet.
A onda je jednog dana prelomio i otišao u svoje selo. Tamo da živi i podigne na mestu stare kuću o kojoj je maštao. Znao je da ovde nikome neće nedostajati i da će odahnuti kad ode od njih kao mora koja im guši grudi.
Sedeći tako na oborenom deblu ispred stare kuće, još manje nego što je pamtio, mislio je o svom životu, da li je negde pogrešio, da li je mogao nešto bolje da uradi, da li je mogao da stvori drugačiju sudbinu, da bude srećniji, voljeniji… Oterao je teške misli kao roj dosadnih mušica i ustao. Vreme je da se radi, a to najbolje ume. A sreća će valjda doći i sama i ponovo smekšati srce kao od betona…

 

0

Resavska pećina – stazama raskošnih podzemnih odaja

resava pecina7Obično se kaže da se najlepše stvari pronađu ili otkriju slučajno. Pa i priroda u svom savršenstvu skriva najveće lepote i ako želimo da ih upoznamo, moramo se potruditi da dođemo do njih. Tako je i Resavsku pećinu svet upoznao pukim slučajem i spoznao veličanstvene prizore stvarane punih 45 miliona godina.

resava pecina dv2
Predanje kaže da je ovu pećinu otkrio pastir tragajući za izgubljenim jagnjetom. Nije uspeo da ga pronađe, ali je shvatio da je upalo u ponor dubok 15 metara. Otada se dugo vremena koristila da bi se čobani sa svojim stadima sklanjali od nevremena. Međutim, kako to obično biva, pa lepota uvek traži da izađe na svetlost dana, i Resavsku pećinu su otkrili svilajnački planinari predvođeni jednim pastirom u drugoj polovini 20. veka.

resava pecina5
I tada ova veličanstvena jama u istočnoj Srbiji postaje poznata širom sveta. I što se više istraživala i godinama preuređivala, postajala je poznatija, sa sve glavnim speleologom dr Jovanom Petrovićem.

resava pecina dv3
I svi su jedva čekali da obiđu ovu znamenitost izdubljenu u velikom krečnjačkom brdu Babina glava, na obodu kraškog polja Divljakovac. A kada je to i omogućeno, putešestvija su krenula kroz ovaj prelep kraj prekriven gustim šumama, koje u svojim nedrima čuvaju skrivene tajne lepote i mnogobrojne pećine.

resava divljakovac serbianoutdoor
A najlepša od svih je upravo Resavska pećina, koja se sa svojim spletom pećinskih kanala, hodnika i dvorana uklesala u ponore međurečja Resave i njene najveće pritoke Resavice i oboda brda čiji se venac uklještio između dubokog kanjona Suvaje i Divljačkog polja, na mestu gde se spajaju obronci Beljanice i Kučajskih planina.

resava beljanica beljanica
I baš tu, ispod velikog kraškog polja, obraslog grabovom šikarom, šumama, sočnom travom i livadama prošaranim brezama, skriva se velika pećina. Kroz polje teku dva potoka koji će se pretvoriti u dve reke ponornice i uroniti u zjapeće ponorske jame nedaleko od ulaza u Resavsku pećinu.

73305_despotovac-resavska-pecina-03-foto--_gf
A kad se u nju kroči, susrećete se sa lepotom koja oduzima dah. U hladnoći i tami, obasjana mnogobrojnim reflektorima, sva u belim, žutim i crvenim tonovima, izaziva strahopoštovanje samom činjenicom da postoji već 80 miliona godina, a da su u njoj neobične figure i ukrasi, koje je oblikovala sama priroda, stvarani i više od 45 miliona godina. Pa nije ni čudo što je zbog raznobojnosti i raskoši pećinskog nakita zovu i “Resavska lepotica”.

resava pecina dr josip saric
Već na samom ulazu dočekuju nas ukrasi nastali rastvaranjem kalcijum karbonata. Njihova boja zavisi od minerala kroz koji prolazi voda, pa su tako crveni, koji privlače najveću pažnju, nastali od oksida gvožđa, žuti od primesa gline, a beli kao sneg od kristala kalcijuma.

resava pecina darko veselinovic
Pećina se sastoji od tri nivoa, a samo su dva dostupna našim pogledima. U toplim jaknama u hladnoći ponora, stepenice vode ka prvoj, Gornjoj galeriji. Na njenom početku nalazi se Dvorana sraslih stubova ili Kolonada, koja je dobila ime po stubovima koji su svoju nežno žućkastu boju dobili zahvaljujući kalcitu. Oni se protežu od poda do tavanice i zapravo predstavljaju srasle stalaktite i stalagmite. Za ove vertikalne pećinske ukrase veruje se da su nastali kao posledica zemljotresa i pomeranja zemljine kore, koji su se tada razdvajali, pa vekovima opet spajali.

resava dvorana sraslih stubova resavskapecina
Iz nje se stiže u drugu, Dvoranu košnica. Odmah nam se ukazuju male neobične pećinske figure koje podsećaju na nekadašnje košnice pletare, koje su se u davna vremena pravile od pruća i blata. Po njima je i dobila ime.

resava dvorana kosnica
Sa sledećom dvoranom spaja je kanal napravljen od crvenih breča, lomljenih oblika nastalih od više različitih spojenih stena, po kojima je Resavska pećina jedinstvena. Ovaj kanjonski prolaz je i najsuvlji deo pećine, bez ukrasa, a po njegovoj sredini ide Slepi tunel, dug više od 20 metara.

resava pecina dv4
On dovodi do treće dvorane, Predvorja istorije. Uovom hladnom, ali ipak skrovitom delu pećine pronađene su kamene sekire, vrhovi kopalja, lobanje polarnih lisica i ognjište praistorijskog čoveka. To nas ponovo podseća koliko je stara ova veličanstvena pećina. A ona nas dalje vodi ka Stazi okamenjenih vodopada i pećinskih orgulja, koje proizvode različite zvukove ako dodirnemo neki od stalaktita. Ovde se nalaze i dva kipa od belog kristala, kojima su dodeljena imena Deda i Baba, ali i mnoštvo stalagmita u obliku ljudskih figura, od kojih su najlepši Dečak sa šeširom i Devojka sa punđom. I prosto se ne zna da li je priroda imala više mašte dok je stvarala ove fascinantne detalje ili oni koji su im davali imena.

resava predvorje istorije
Tunelom se stiže do poslednje odaje prvog nivoa. To je najlepša od svih, Kristalna dvorana, najbogatija belim, žutim i crvenim pećinskim nakitom i kristalnim formama. Ovde se može videti mnoštvo neobičnih figura: i Obešeno jagnje, i Stopalo slona, i Zatvor, udubljenje u zidu zatvoreno sraslim stlagmitima i stalaktitima u obliku rešetke, ali i Poljubac kroz hiljadu godina, stalagmit i stalaktit kojima je potreban još samo centimentar da se spoje, a za toliko je potrebno čak celih hiljadu godina.

resava kristalna dvorana
Put u Donju galeriju vodi spiralnim stepenicama. Ona je stvarana erozijom i razlaganjem krečnjaka, pa je tako nastalo i nekoliko odvojenih dvorana. Na samom početku je najveća i najlepša, koja se nalazi na najnižoj dubini pećine dozvoljenoj za posetioce, celih 80 metara ispod ulaza. Ime Koncertna dvorana dobila je zbog akustičnosti, a zovu je i Dvorana kipova jer se u ovom delu, koji zauzima sam centar ove ogromne jame, nalazi jedan od najupečatljivijih kipova – Majka sa detetom, zaštitni znak Resavske pećine.U ovoj neobičnoj igri prirode kao nadarene vajarke, na crvenoj figuri visokoj 12 metara, lica su “obojena” belim kristalima.

resava majka sa detetom rizicasrpska

Osim njega, ovde su i kipovi Afrodita i Džamija, a iza stepenica se nalazi okamenjeni vodopad sa tri stalagmita, od kojih je najveći Krivi toranj u Pizi. Najvažniji deo u ovoj dvorani svakako čini noseći stub, visok 30 i prečnika 27 metara. Na njega se oslanja cela Resavska pećina, a on je sastavljen od čitavog niza krečnjačkih blokova, takozvanih “pršljenova”, sraslih pećinskom draperijama. Oni su pokazatelji kako periodi suše i vlage u pećini utiču na njene figure. Iza stuba je skriven kip Pećinska sfinga, tik pored korita nekadašnjeg pećinskog jezerceta. Ispod ove dvorane je i prolaz do trećeg nivoa pećine, koji nije prilagođen posetiocima, a u tami žubori duboka ponornica.

resava koncertna dvorana
Iza Koncertne dvorane i pregradnog zida Ćele – kula, koji je dobio ime po pećinskim ukrasima u obliku ljudskih lobanja, stiže se u Bobanovu dvoranu. Ona je nazvana po devetogodišnjem dečaku, sinu speleologa dr Petrovića, koji je zajedno sa ekspedicijom istraživao pećinu i prvi kročio u ovu odaju. Ovde se nalaze tri velika stalagmita Porodica Tarana, kao i Suzanin stub, velika figura od aragonita koja na svakih hiljadu godina izraste za po još 1 centimear kubni, a vodu koja mu je za to potrebna ne dobija sa tavanice već je upija na drugi način, pa bi se moglo reći da se sam izgrađuje. U njegovoj blizini je i pećinsko jezerce.

resava bobanova dvorana
Sa sledećom dvoranom spaja je mala galerija Menza, koju su speleolozi koristili za obedovanje. U njoj je okamenjeni vodopad, najlepši u pećini, čiji je gornji deo od crvenih kristala, a ostatak od belih. Pa staza dalje vodi u Koralni kanal, dvoranu sa oblicima koji podsećaju na prave morske korale. Nakit je ovde nastao strujanjem vazduha, što je jedinstven slučaj u svetu. Naime, iz pećine leti struji hladan vazduh, a ulazi topao, dok je zimi obratno, pa kapi vode, koje padaju sa tavanice, vezuju za sebe čestice gline u vazduhu, lepe se za zidove dvorane pa tako nastaje nakit nalik na korale.

resava koralni kanal
Poslednja u nizu je Blatna ili Kepina dvorana, koja je dobila ime po speleologu Kepi Radakoviću. Siromašna je nakitom, a po zidovima se nalaze naslage gline.

resava blatna dvorana
A dole, ispod nas, skrivaju se tamni ponori i neistražene lepote ko zna još kakvih oblika i figura. Ipak, kad se ponovo vratimo na sunce i topao vazduh koji struji sa okolnih brda, osetimo svu lepotu prirode koja blista na svetlošću.

Споменик_природе_Ресавска_пећина
U blizini pećine, čisto da nas priroda ponovo podseti koliko je veličanstvena, nalazi se jedan od najvećih i najlepših vodopada Srbije – Velik buk. Ova velika kaskada nalazi se na rečici Vrelo, pritoci Resave, koja izvire iz snažnog kraškog izvora na padinama šumovite planine Beljanice. Na celom području Resave nalazi se više izvora koji izbijaju i natapaju planinski predeo bistrim vodama, koje se hrane vodom iz krečnjačke unutrašnjosti ili predstavljaju površinske nastavke podzemnih tokova ponornica, a Veliko vrelo, izvor istoimene reke je najlepše. Ispod njenih vertikalnih odseka skriva se Radoševa pećina.

resava vrelo
Nekada su njene vode pokretale vodenice i valjavice za sukno. I danas su neke od njih još sačuvane, kao podsećanje na neka lepa davna vremena.

resava veliki buk vodenica
Ponekad je reka bujna, pa se i sam izvor preliva u svojoj jačini. Ponekad je slaba, pa maltene prestane da teče. Pretpostavlja se da to zavisi od pozemne reke koja prolazi kroz široke pećinske kanale, čiji su izlazni otvori pokriveni blokovima na strmim planinskim padinama. Budući da ona hrani ovaj izvor, otud promenljivost u bujnosti vode.

resava vrelo wikimedia
Iako na samom izvoru reka ima veliki pad, pa brzo nakon njega gradi nekoliko manjih kaskada, njen najlepši deo svakako je vodopad Veliki buk ili Lisine. To je pravi primerak akumulacionog vodopada, nastao taloženjem bigra, ispod koga se formiralo jezerce okruženo bigrenim blokovima.

resava veliki buk
Dugo je smatran najvišim vodopadom u Srbiji, dok krajem 20. veka nisu otkriveni vodopadi na Staroj planini. I pored toga, ovaj dragulj prirode na padinama Beljanice zajedno sa izvorom je pod zaštiom države kao park prirode “Vodopad Lisine”.

resava lisine veliki buk stanko kostic sajt resavskapecina
I još se jedan dragulj skriva među šumovitim brdima – manastir Manasija. Ovaj najznačajniji spomenik srpske srednjovekovne kulture i najznačajnija građevina Moravske škole smestio se, opasan visokim zidovima, na obalu reke Resave. On je zadužbina despota Stefana Lazarevića i izgrađen je u 15. veku, a manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici.

resava manasija
Burna istorija Balkana diktirala je gradnju velikih zidina, koje su povezane sa 11 kula, od kojih je najveća donžon kula, nazvana Despotova. Početkom 21. veka u njemu su pronađeni zemni ostaci, za koje se ispitivanjem utvrdilo da pripadaju despotu Stefanu Lazareviću, ktitoru manastira, koji počiva na mestu koje je za života najviše voleo.

resava manasija dr josip saric
Pa kad se čovek osvrne na sve lepote ovog kraja koje ga okružuju i davna vremena od kojih postoje, oseti svu prolaznost života i večnost prirode. S jedne strane fascinantni oblici stvarani milionima godina u tišini i tami, spiranje i odranjanje planinskih litica i nezaustavljivi prodor vode koja dubi stene i širi pukotine, u naumu da pronađe svoj put, i nasuprot tome, čovek, čiji je život kratak kao treptaj oka, ali koji se trudi da bar malo prevari prirodu ostavljajući iza sebe graditeljska i umetnička dela neprocenjive vrednosti. Pa bar da se tako nakratko zavara da joj je ravnopravni takmac.

resava veliki buk3

P.S. Fotografije korišćene sa sajtova: beljanica, serbianoutdoor, resavskapecina, riznicasrpska, vikipedija, vikimedija, sa Fejsbuk grupe “Čarolije Republike Srbije”, kao i galerije fotografija Stanka Kostića, dr Josipa Šarića i Darka Veselinovića.

11

Virtuelni korzo

selfie-bruce-willys

Sigurno ste slušali priče o korzoima na kojima su se prvi put zagledali vaši roditelji. Možda ste i sami bili na nekima od njih. Ja jesam kada sam u jednom malom mestu kao devojčurak provodila leta i obrtala milione krugova oko “skvera”, kako se tamo zvalo mesto na kome je bio korzo. I nije imalo neku svrhu to obrtanje, ali važna je bila šetnja i prilika da ošacuješ momke, a i oni tebe, pa da se u nekom 56. krugu neko možda i usudi da ti priđe.
Tako je bilo nekada, danas je čuvena “štrafta” u Beogradu više postala pravac kojim se stiže do Kalemegdana, a nekadašnji korzo, danas doduše virtuelni, smestio se na velikoj čarobnoj poljani zvanoj internet, a Fejsbuk mu dođe kao jedan mali luna park na kraju grada, gde se svako dotera pa dođe da u čitavom tom šarenišu pokaže šta zna i ume. A, zamislite lepote, ne morate ni da izađete iz kuće, ni da se sredite, ni da budete mnogo raspoloženi. Dovoljno je da sednete ispred “kockastog ekrana”, uključite ga i provod može da počne. A tamo… Mili bože, čuda velikoga…
Svi nabacani na jednu gomilu, guraju se da kažu, pokažu, dokažu. Egzibicionisti, narcisi, neurotičari, psihotičari, lažljivci, kompleksaši, depresivci… svako ovde ima šta da istakne, ali o sebi sve najlepše. Ima i normalnih, naravno, ali oni nekako brzo izblede pred galerijom egzotičnih likova, koji vas, hteli ne hteli, privuku svojom neobičnom harizmom.
I nemojte da mislite da ćete tu videti samo osobe koje postoje. Videćete tu i čudo nad čudima – život u svom začetku. O da, neki od budućih roditelja će natrkečiti snimak ultrazvuka svoje buduće prinove kao profilnu sliku, što je veoma pouzdan znak da će slediti i fotografije prvog dolaska kući, pa prvo hranjenje, pa prvo kupanje, pa spavanje, pa i kad ljudima to postane dosadno, jer, realno, to svakako može da bude zanimljivo samo roditeljima, i pogotovo babama i dedama, to ne jenjava već se frenetično nastavlja i dalje, iako je na slikama dete sve ojađenije i sve manje sa osmehom jer već dobija traumu od foto – aparata koji mu ulazi u usta. To se prekida tek kad mama skine kilažu i ponovo ponosno stane pred kameru, pa nadoknađuje propušteno, a tek u tragovima navodi citate iz crtaća i bisere svog mezimčeta.
A i što bi mame i dalje kačile slike svoje dece kad je jednostavnije otvoriti mu zaseban profil. Kad počneš da lunjaš kroz zapetljane “raskrsnice” ovog virtuelnog korzoa, možeš da naiđeš na svakakve patologije. Na primer profil devojčice koja ujutru još ustaje da ide u obdanište, ali se uveče slika kako posle kupanja crnim lakom lakira nokte na nogama, a vlažna kosa joj umotana u peškir. Ono što je neiživljenim mamama oduševljavajuće, za pedofile je raj. Pa izvol’te.
Doduše, ima i onih koje su se zavetovale da sliku svog mezimčeta neće ni po koju cenu obelodaniti u javnosti, kao da je, u najmanju ruku, direktni naslednik Bila Gejtsa, pa mu preti otmica. Otud se mame na egzotičnim destinacijama često slikaju sa drškama od kolica.
Kad malo poodrastu i uđu u pubertet toj deci, već naviknutoj na poziranja, neminovan je selfi u kupatilu + napućena usta + isturene grudi sa cca dva para čarapa u malom grudnjaku. Mada, možda ja i nisam u toku, od današnjeg koncentrata u hrani, čarape i nisu toliko neophodne. Kakogod, važno je skinuti se u šorts, minjak, bretele, kupaći kostim, sve do donjeg veša sa infantilnim dezenima. Da, da, to je ta večita ženska dilema da li je bolje biti dete ili žena, ali koja se brzo razrešava kad se rašire oči na Soraju, Staniju, Cecu, Karleušu i ostale silikonke i u uši uđu mudri saveti, koji ponekad postaju i naslovi fotografija i životni lajtmotivi: “Nisam više mala mamina princeza, ne dam nikom da me zeza”.
A šta za to vreme rade mama i tata? Pa ništa bitno. Oni se uglavnom trude da prikažu koliko je njihova porodica velika, kako se na njihovim slavljima dobro ždere, kako je pun sto kad se oko njega okupi čitava plemenska zajednica. A pandan tome su one slike na kojima svi ustanu pa se zbiju, ne bi li svi stali u kadar, a ako fotografu pobegne ruka, još može da pokaže i da svi ti picnuti i utegnuti likovi, kao i stariji primerci sa ‘ladnim trajnama, stoje u čarapama, logično, izuveni.
O svadbama da ne pričamo. E tu se mogu sresti neverovatne kreacije, uz obavezno pravilo: što deblja, to tešnja i kraća haljina, ali i šminkerski poduhvati, gde pripadnice ženskog pola izgledaju kao da senku nanose prstom ili se, ne daj bože, mažu voštanim bojicama, uz nezaobilazne neočupane obrve i nausnice koje se pomaljaju ispod tečnog pudera. Muškarci su listom razdrljeni i zajapureni od alkohola koji su sroljali u sebe, jer na kraju krajeva, i došli su da se opuste. Ali ni to nije problem jer se ispod svake takve slike ređaju komentari unedogled i oduševljavanje lepotom dama i prirodnošću gospode.
Pa onda idu važni životni događaji, od venčanja, gde se kači po 500 slika, koje niko živ ni ne pogleda jer se smori vec posle desete, kupovine stana i kola, koje svi srdačno čestitaju, a zlobno se pitaju odakle im pare, rođendana, na kojima su svake godine svi sve više oronuli i pijaniji za još po jednu flašu, pa čak do udesa automobila, koji uznemireni vozači, u dangubljenju dok ne dođe saobraćajna policija, uredno slikaju i stavljaju na fejs.
A kad prođe par godinica bračnog života, nekadašnja mlada obično napravi zajednički profil sa mužićem jer lepo je slušala matičarku, a i popa, da sad sve treba da bude zajedničko. E to već zahteva i zajedničke slike, na kojima se obično prikazuje naskakivanje na bračnog druga. Njihov broj je obično proporcionalan dozi sumnjičavosti u vernost dragog, ali privid srećnog života se mora održati pošto – poto. Doduše, on napukne kao olupana vaza kad duboko iz podsvesti izbije ideja da se zalepi petparačka sličica poput naslovnih strana ljubavnih vikend romana sa mudrostima nobelovaca, u kojoj se skriva nezadovoljstvo u toplom porodičnom gnezdu ili, još gore, pretnje, npr. “To sto ćutim ne znači da ništa ne vidim”. Šta, sestro, vidiš kad ste srećni kao Bred Pit i Anđelina Džoli? Malo si izgleda prezupčila…
Ali srećne ženice te zajedničke bračne profile najčešće i prave da bi svakoj koja im nije po volji u startu namenile šut kartu, da ona odmah shvati da tu nema šta da traži. Ne samo što je tako prikazana sveta zajednica u svom punom sjaju, nego se ona tako i čuva od uljeza. Jednim udarcem dve muve. Ali… ponekad ni to nije dovoljno. E onda je vreme za lažne profile. Dobro, da ne grešim dušu, oni se prave i da bi se špijunirali bivši i budući, ali nekako je nesvakidašnji doživljaj izvući iz malog mozga neki Diznijev ili fiktivni lik iz čuvenog filma ili serije ili prosto izmisliti osobu kakva bi dotične zapravo volele da budu i hrabro krenuti u iskopavanje prljavog veša suparnica ili potencijalne konkurencije.
Ali, kad dođe toplo leto, tenzije popuste. Većina se sjuri na more, pa je vreme za nadmetanje da se vidi ko ima i ko može. Oni koji idu u smeštaj tipa “kućica za psa” naravno da to ne prikazuju, o tome se ćuti. A i nije ni bitno jer se više ističe to da momci i devojke tada kreću u lov na letnju ljubav, a žene i muževi u lov na malo mira i odmora dok im podmladak u većini slučajeva obično prekrešti na plaži tražeći da uđe u vodu ili da dobije sve što se u naletima prodaje na plaži.
E tada se kači neograničen broj slika i kreće takmičenje ko je na što ekskluzivnijoj destinaciji. I opet se svi dive, koliko zategnutim telima, koja su brižljivo pripremana po teretanama, aerobicima, zumbama i pilatesima da bi se što uspešnije valjala po pesku, toliko i stokilašicama koje kipe iz kupaćih kostima po principu:”Baš me briga, ja sam sebi lepa”.
A kad propadnu sva zajednička letovanja i zimovanja, sve godišnjice braka proslavljene grandiozno po kafanama sa bližom i širom familijom, grande amore i najdivnija bračna zajednica na planeti, supružnici se brzometno nađu na fotografijama u novim brakovima, obavezno sa partnerima koji liče na one prethodne, jedino što su u pitanju modeli novije proizvodnje, pa kreće tuča oko nesrećne dece koja ostaju kao podsetnik na njihove dane sreće. Pa se nadmeću ko će im više toga kupiti i obezbediti, od kreveta u obliku dvorca Uspavane lepotice, firmirane garderobe, najnovijih modela patika, pa sve do lubenica u januaru, čime i deca sama počinju da uviđaju da mogu da se okoriste maminim i tatinim rastankom, pa traže sve više i više, a znaju i da će dobijati sve dok se kao mali majmuni budu slikali i pokazivali šta su ih sve novo i sumanuto roditelji naučili i koji im je većeg plišanog medveda kupio.
Ali, da ne bude da su samo žene te koje orgijaju po virtuelnom korzou, reč – dve i o muškarcima. Ako muško ima svoj profil i ako mu iza njega kao u klopci ne stoji žena, što se vidi po broju slika sa naskakivanjem (jer muškarci nikada sami ne stavljaju takve slike, ma koliko bili zaljubljeni u svoje bolje polovine) i neograničenom broju fotografija sa njenom rodbinom, kao da je dotični ispao iz doma za nezbrinutu decu, onda se on obično hvali svojim dostignućima na polju posla, hobijima, pogotovo ako se bavi nekim patriotskim delatnostima, i automobilima. Ako ga drma kriza sednjih godina, onda će se baciti na sportove u kojima se i u pozno doba nada igranju u Ligi šampiona, pokazivaće pare, devojke koje navodno prevrće i fotografije iz teretane, na kojima je asimetrija tela obično signal da je i mozak zakržljao, pa možemo videti ramena veličine trokrilnog šifonjera i u isto vreme noge kao rukohvate u autobusu.
A kad muškarci, ama baš svih uzrasta, nemaju šta da pokažu, onda kreću fazoni samo njima smešni, pesme najpopularnijih stranih grupa sa Jutjuba, iako se u bezbednoj samoći svoje kuće obično sluša Južni vetar, slike u fensi izdanju, statusi u kojima kao da pate od shizofrenih cepanja, danas jedno, sutra drugo, da se opipa puls prijatelja, da se vidi ko će da skoči u vodu i vatru i dokaže da je pravi frend i bratu brat i da lajk, a možda i komentar pun divljenja. Ako sve to izostane, sledi polagana depresija što uvažavanja nema dovoljno, a ono je važno jer održava ego na ivici da ne skoči u provaliju. Ma da, i žene imaju sličan problem jer lajk je važan, lajk je ”mama”, samo što one umeju to da sakriju i svoj bes fino da kanališu, a uvek im dobro dođe pms da svoje komplekse skriju iza njega
A onda izađeš napolje, pa ih sretneš na ulici. Bledilo bez tena fotošopa, kosa za još dva pranja, celulita tone, a muškarci… O, pa oni izgledaju isto, ali ni traga od onog vrcavo inteligentnog i mačo stava. Pobeći ce glavom bez obzira, ne bi li ih slučajno neko raskrinkao kao fensi švaleraše sa Fejsbuka.
Ali nije sve ovo najgore što čoveku može da se desi. Najgore je da postanete kao oni, da budete, što bi rekli u onom domaćem filmu, “nesrećnici u zlu vremenu”, koji nikako da pobegnu od onoga što jesu i da postanu ono što nisu. Pa kad već ne možete da ih razumete, onda im se bar od srca nasmejte.
P.S. Pošto ću zbog ovog teksta izgubiti cca 40 Fejsbuk prijatelja, u svoju odbranu imam da kažem da sam u pljuvačini potkačila i sebe. Ako je za neku utehu… 

2

Kopaonik – srebrna planina Srbije

kopaonik17U centralnom delu Srbije, omeđen dolinama velikih reka Ibra, Sitnice, Laba, Jošanice, Kozničke reke, Rasine i Toplice ispružio se najveći planinski masiv naše zemlje – Kopaonik.

kopaonik 3 carolije
Nastao je u najdavnije doba naše planete, o čemu svedoče mnogobrojne stene još iz ledenog doba, nastale pomeranjem lednika, ali i one kasnije, nastale erozijom i spiranjem, pa su iza svega ostali krečnjaci i graniti neobičnih oblika i vrhovi koji streme ka nebu.

kopaonik6
A da je bogat rudom od davnina i samo mu ime kaže. Naime, iz ove gorostasne planine oduvek se vadila ruda. A ona nije nastala slučajno. Vulkanska aktivnost iz davnih vremena i vrele mineralne rastopine menjali su izgled stena usled visokih temperatura i snažnih pritisaka. Tako je nastao kopaonički rudni basen sa velikim brojem rudnika, u kojima se može pronaći gvožđe, olovo, cink, ali i retki metali poput zlata i srebra.

kopaonik15
Na prelazu iz primorske u kontinentalnu klimu, izdignut iznad mnogobrojnih dolina i kotlina, prepun je sunčeve svetlosti, zbog čega ga zovu i “sunčana planina”. Zato se nad njim retko kad zadržavaju oblaci, pa kada ih i ima, spuste se na zaravni, pa sa vrhova izgleda kao da se razlilo veliko belo more dokle god pogled seže.

kopaonik18
Najpoznatiji kao skijaški centar po luksuznim hotelima, smučarskim stazama i turističkoj ponudi na visokom nivou, na svojim senovitim planinskim obroncima, grebenima, šumama i proplancima skriva lepote prirode koji se ne mogu meriti ni sa kakvim luksuzom koji pruža ova prelepa destinacija.

kopaonik16
Upravo je iz tih razloga 1981. proglašen za nacionalni park prepun kamenih litica i vrhova od čijih lepota zastaje dah, mirisnih šuma, zelenih pašnjaka, raznobojnog retkog cveća i bistrih rečica, koje se survavaju sa visokih stena dok ih nadleću orlovi i krstare preko modrog neba.

kopaonik11
A rezervata prirode i lepota koje se duboko urežu u sećanje ima koliko god želite. Toliko da ne znate odakle da počnete. Možda baš od samog centra turističkog dela Kopaonika, smeštenog na Ravnom Kopaoniku, ušuškanom među visokim vrhovima: Suvim rudištem sa Pančićevim vrhom, ujedno i najvišim vrhom ove velike planine, Karamanom i Gobeljom. A dalje se Kopaonik preko velikog grebena sužava i preko širokih presedlina prostire preko talasastih uzvišenja obraslih stoletnim šumama i livadama i novih vrhova.

Kopaonik_mountain
Do svakog od ovih vrhova ili visoravni može se stići peške. Neke staze umeju da budu i vrlo zahtevne, koje izvode pravi planinari. Ali, čak i ako se odlučite na njih, napor je nagrađen prelepom prirodom koja prati tok celog puta, a pogotovo pogled koji puca sa svake visoke stene, koji pokazuje koliko je priroda čarobna u svom neobičnom stvaranju sveta.

kopaonik destinacijeusrbiji
Pa krenuli na padine Suvog rudišta, sve do izvorišta Brzećke reke, među retke smrče sa žbunovima kleke i sitnim borovnicama u seni drveća ili visoko do Pančićevog vrha, lepote izviru sa svih strana.

kopaonik suvo rudiste infokopPa čak i ako samo izdaleka vidite mauzolej Josifa Pančića, čuvenog srpskog botaničara, koji je zbog velike ljubavi prema ovoj planini, koju je za života mnogo istraživao i mnogo se puta na magarcu peo na ove najviše tačke da bi sa njih sagledao Srbiju, pa poželeo da na njoj bude i sahranjen, utisak će biti jak.

kopaonik pancicev vrh infokopPoslednja želja mu se ostvarila 63 godine nakon smrti, kada su ga planinari i članovi Akademije nauka sahranili u kovčegu napravljenom od Pančićeve omorike u mauzoleju ozidanom tamnim kopaoničkim granitom da večno počiva usred ruže svih balkanskih vetrova, sa mesta odakle se najlepše plave sve srpske planine.

kopaonik mauzolej
A sve lepote ove veličanstvene planine tek čekaju da budu otkrivene. Sa Ravnog Kopaonika preko blago ustalasanog zelenog prekrivača prošaranog raznovrsnim cvećem, lekovitim biljem , borovnicama i divljim malinama, jedan od puteva vodi ka Dubokoj reci i prirodnom rezervatu Duboka, smeštenom na strani njene doline. U neopisivo mirisnim šumama bukve i crnog graba, jedino spojenim na ovom mestu na celoj planini, kroz šum vrela koje izvire iz hladnog kamena, priroda kao da daruje najlepše zvuke uz tiho kuckanje detlića o koru drveta ili huk sove u sumrak. Tek ponekad se začuje trepet krila jastreba koji nadleće tamne šume.

kopaonik duboka kopaonik
Nastavimo li dalje, preko prevoja Pajino preslo, preko staza i zelenih livada punih šarenih leptira i jedinstvenih cvetova kopaoničke čuvarkuće, stiže se do Nebeskih stolica.

kopaonik prevoj pajino preslo serbianoutdoor Neobično ime koje je dao Živojin Mišić krajem 19. veka i koje oslikava svu nestvarnu i čarobnu lepotu Ibra i Kosova i južne vrhove Kopaonika koji, kad ih prekriju oblaci, kao ostrva izviru iz uspenušanog mora.

kopaonik nebeske stolice bojan milovic crs
Na samom vrhu nalazi se arheološko nalazište Crkvine, na kome su otkriveni ostaci ranohrišćanske bazilike iz 3. veka. Otkriven tek krajem 20. veka, pokazao je da je ovaj kraj u stara vremena bio hrišćansko kultno središte zahvaljujući maloj crkvi i mozaiku unutar nje.I kao da prkosi istoriji i ostacima svega što ima svoj vek trajanja, priroda buja i na ovim visinama dok iz kamenjara izranjaju žute kopaoničke ljubičice i beli cvetovi Pančićeve režuhe, po kamenjaru neprimetno skakuće sibirski skakavac, a preko neba se čuju kliktaji orlova i sokolova.

kopaonik nebeske stolice crkvine vikipedija
U spuštanju sa Nebeskih stolica puca pogled na crnogorske planine Bjelasicu, Komove i Durmitor, a sa druge strane pod jarkim zracima sunca u daljini se plave obrisi Šare i Koraba.

kopaonik parksdinarides
Bliže nama je vrh Treska sa kupastim uzvišenjem Šiljak, čiji oblik kao da izvire iz tamnih šuma, iz kojih vrebaju divlje mačke i graciozne plašljive srne i jeleni i zelenih livada prošaranih belim i žutim cvetovima.

kopaonik jelenSa njega puca pogled na planine Radočelo i Goliju i vrhove Ravnog i udaljenijeg Banjskog Kopaonika, severnog dela ove gorostasne planine.

kopaonik treska
A preko celog Ravnog Kopaonika, kao vijugava plava zmija razmilela se Samokovska reka, najznačajnija reka ove velike planine, u koju se sve manje rečice i plahoviti potoci ulivaju. I u jednom delu njene doline, ispod grebena Visoki deo je prirodni rezervat. Na padinama koje se spuštaju ka dolini reke, omeđene vrbama, visokim topolama i jovama, sve vrvi od ptičjih glasova carića, lasta i crvenperki dok pod nebom kruže sokolovi i suri orlovi.

kopaonik kanjon samokovske reke crsSvako tu traži sebi neki mali obrok koji se skriva u senkama smrča i mahovina, među stenama neobičnih oblika, vlažnih tresava i zapenušanih obala malih vodopada i bukova u klisuri.

kopaonik samokovska
Ova reka je svoje neobično ime dobila još u rimsko doba, jer se ovde od davnina kopala ruda. Ona je zbog strmog pada veoma jaka i brza, tako da je sama reka od rude odajala zlato i gvožđe, a potom ga svojom snagom, prema predanju, i sama obrađivala i kovala. Otud i ime Samokovka.

kopaonik samokovska reka explore-serbia
U njenoj blizini su i Jankove bare, predeo neobične lepote obrastao gustom četinarskom šumom prepunom pesme ševa kroz koju krivudaju potočići, ulivajući se u Samokovsku reku.

kopaonik seva Na ovom mestu nalazi se najveći broj tresava na Kopaoniku, travnatih površina nastalih zbog velikih isparenja potoka i bara, koje tu postoje već hiljadama godina, oivičenih mahovinom i stoletnim mirisnim drvećem borova i jela. kopaonik jankove bare

U njihovim bujnim granama skrovište su našle mnoge retke ptice, koje su ovde zaštićene vrste i slobodno rastu i razmnožavaju se, posebno planinska šljuka i sova, a na vlažnim proplancima krekeću žabe i skrivaju se daždevnjaci.

kopaonik livadska žaba
A dalje niz Samokovsku reku, preko livada i kroz guste šume izdižu se granitne stene neobičnog oblika – Markov kamen.

kopaonik markov kamen ili stene panoramio
Nedaleko odatle su i Lisičje stene, sa kojih se pruža pogled na nepregledno prostranstvo kopaoničkih šuma i Samokovsku reku, i dalje, do Suvog vrha, sa koga se pruža najlepši pogled na Kopaonik.

kopaonik22crs
A iznad reke i njenog dubokog korita, koje dubi među krečnjacima, granitom i škriljcem, izdiže se rezervat Gobelja sa svojim vrhovima, od kojih je najlepši Oštri krš, sa belinom krečnjačkih stena koje izviru iz nepreglednih stoletnih šuma. Velika Gobelja je nastala u ledeno doba kada se glečer spuštao sa visina i otapajući se za sobom ostavio veliki cirk. Zato se i za ove stene, nazubljene vetrovima, snegovima i kišama, može reći da su tu od davnina. U njihovim hladnim pukotinama skrivaju se šarke i poskoci, a poneki gušter, prekinut u svom ležanju na suncu, skrije se u sigurnoj visokoj travi.

kopaonik ostri krs obidjisrbiju
Na vrhu pored, Maloj Gobelji, izvire Gobeljska reka i preko grebena koji spajaju ove vrhove, koji su se međusobno tesno povezali, ona dubi svoju klisuru. Na oštrim hrptovima i liticama skriva se runolist, retka biljka još iz perioda ledenog doba, očuvana na stenama samo zato jer su nedostupne ljudskoj nozi.

kopaonik runolist
A dalje, iza Oštrog krša, sve nadvisuje Veliki Karaman. U središtu Banjskog Kopaonika ovaj veliki vrh, prekriven šumama smrče i jele, u gustim krošnjama skriva mnogobrojne šumske šljuke, ptice koje su svoje stanište pronašle baš u ovim senovitim brdima. Sa njegovih visina pruža se veličanstven pogled na Rtanj, Jastrebac, Staru planinu, a sa druge strane Prokletije, Šaru, Bjelasicu, Komove i Durmitor, kao i vrhove Ravnog Kopaonika.

kopaonik karaman
Na njemu je i Gvozdački potok sa mostićem pored koga je gejzir hladne vode, čiji snažni mlaz dostiže visinu i do 5 metara.

kopaonik metodje gejzir
Nedaleko odatle je i Metođe, nadaleko poznato narodno svetilište, na kome iz kamene litice teče voda kojoj se pripisuju lekovita svojstva. Ovo najlepše i najmističnije mesto na Kopaoniku, smešteno u dolini Brzećke reke, okruženo je gustim šumama smrče, bukava i jela, iz kojih se pokatkad mogu čuti tihi koraci lisica, zečeva i lasica. Stanište je sivog sokola, koji svija gnezda na strmim padinama stena.

kopaonik metodje lovekopaonik
Ovaj kraj poznat je po mnogim oknima, još i iz predrimskog perioda, koji su danas zapušteni. Upravo je i jedna priča o rudniku ovo mesto učinila poznatim. Predanje, naime, kaže da su davne 1504. godine Turci naterali rudare meštane da siđu u rudnik i kopaju rudu, iako je na taj dan, 3. jula, bilo crveno slovo Sveti Metođije. Tada je nastalo veliko nevreme sa gromovima koji su zapalili rudnik i rudari su stradali. Otada se na ovaj dan slavi kopaonička slava, a narod sa svih strana dolazi na svetilište u crkvicu kod kamene litice.

kopaonik 4 crs
A nedaleko odatle, skriven među gustim bukovim i javorovim šumama, huči veliki vodopad Jelovarnik . Otkriven slučajno, krajem 20. veka, ovaj veliki slap na Zaplaninskoj reci, visok 70 metara, sa tri kaskade, mnogi čuveni putopisci nisu videli.

kopaonik jelovarnik kopaonik
Okružen gustim šumama, prošaranim po vlažnoj zemlji mnogobrojnim gljivama, od kojih su neke i opasne po život, meša se pesma carića među granama sa hukom bistre, hladne, svetlozelene vode.

kopaonik zelena pupavka

U leto je malo slabiji, ali na proleće, kad nadođu otopljeni snegovi, postaje buran i tada je najčudesniji jer se ogromna količina vode nezaustavljivo survava niz oštre litice.

kopaonik jelovarnik
A iznad njega izdižu se Bele stene, prepune kamenjara koje svoju belinu mešaju sa tamnim zelenilom šuma, livada i pašnjaka. Nekada je na ovim liticama sivi soko svijao svoja gnezda, ali danas samo graktanje gavrana narušava spokoj i tišinu prirode i njenih divljih lepota.

kopaonik bele stene destinacijeusrbiji
Na zapadu Kopaonika, delu koji se naziva Banjski, smestili su se najkrševitiji vrhovi ove prelepe planine. Iznad klisure Samokovske reke, a na padinama brda Jadovnik, izdižu se veličanstvene litice – Kozje stene, a iznad njih vrh Kukavica. Među šumama jele, smrče i vresa, proplancima na kojima rastu žuti cvetovi kopaoničke ljubičice i bujne trave priroda diše svojim mirisnim dahom.

kopaonik14Na surim liticama, visoko iznad obala reke, koja se na dnu vijuga kao tanka pruga, gnezdo svijaju orao zmijar i sivi soko. Sve odiše divljinom i veličanstvenom lepotom.

kopaonik kozje stene
A da Kopaonik ne zaostane i po lepoti jezera, pobrinulo se malo urvinsko Semeteško jezero. Na 900 metara nadmorske visine, ispod velikog visa smestilo se na njegovo dno, a voda se u njega sliva sa dva izvora, a snabdeva ga i sa dna, odakle ga pune podvodne struje, pa se njegova prava dubina ne može stvarno odrediti. Po njemu se nalaze “ploveća ostrva”, obrasla rastinjem, grmovima, ševarima i drvećem, a kad zaduva vetar, oni počnu da plove po jezeru. U njegovim bistrim dubokim vodama plivaju pastrmke koje su poribljavanjem pronašle svoje stanište, a na obalama se na suncu sunčaju daždevnjaci, starosedeoci ovog malenog planinskog jezera.

kopaonik semetesko jezero
I dok lepote izviruju iza svakog novog prevoja i izranjaju iza svakog novog vrha, dok se prostranstva otvaraju pred pogledom sve veća i lepša, nad plavičastim vencima planina sviću maglovita jutra, sunce se budi i greje hladne stene, pa zaranja u njihove obrise na horizontu, gasi se i donosi noć. I tako oduvek, postojano i beskonačno, kao i njihov kamen, kao i priroda. A nama ostaje da se sa strahopoštovanjem divimo njenoj večnosti i savršenosti i zahvalni što smo dostojni da budemo deo nje.

Kopaonik_1

P.S. Fotografije preuzete sa sajtova: destinacijeusrbiji, kopaonik, panoramio, lovekopaonik, vikipedija, obidjisrbiju, infokop, parksdinarides, serbianoutdoor, explore-serbia, iz galerije fotografija Bojana Milovića i sa Fejsbuk grupe “Čarolije Republike Srbije”

12

Hejteri na grupnoj terapiji

group

…Budi me neki zvuk. Rano je, nije još vreme za ustajanje. Ah, kako me mrzi da ustanem i proverim šta se to dešava.
Dolazim u dnevnu sobu i na stolu stoji video – kaseta. Na njoj papirić s mojim imenom. Šta ću sa video – kasetom, pitam se ja. Kad ispod televizora stoji video – rekorder. Bože, ko li ga je tu stavio? Otkad ga nisam videla. Pa kad je već tu, daj da vidim šta je na ovoj kaseti.
Počinje snimak. Neki ljudi sede na stolicama ukrug. Ispred njih neki čovek meni okrenut leđima, ne vidim mu lice. A oni oko njega. Ju, kad malo bolje pogledam, pa ja znam sve ove ljude! Ju, vidi ti njih! Neke bogami odavno nisam videla, a neke viđam i sad. Bože, šta li oni u ovako čudnom sastavu ovde rade?
Neki sede mirno i pričaju sa osobom pored sebe, a neki gledaju u pod. Ovaj što ga ne vidim ih stišava i obraća im se.
– Dobar dan vam želim. Danas smo se okupili u malo većem broju, pa da ne bi dužili, jer svi znamo zašto smo ovde, predlažem da odmah počnemo da bi svi stigli da kažu šta žele. Da li neko hoće prvi nešto da kaže?
– Hoću ja – javlja se prva do njega. – Ja sam oduvek bila predvodnik u svemu pa ću i danas ovde. Pošto smo se svi okupili da bi razgovarali o osobi koja nas je sve strašno razočarala, a nekoga i ozbiljno naljutila, predlažem da joj ni ime ne spominjemo jer ćemo sebi tako samo bespotrebno dizati pritisak. Najbolje da kažemo šta imamo protiv nje i šta nam je sve uradila, pa da nam bude lakše.
Žamor odobravanja.
– Evo, na primer, ja nju znam od detinjstva. Bila mi je drugarica, ali lažna. Poveravala sam joj se, ali je ona to zloupotrebila. Zamislite, vračala mi je da načisto propadnem! Zbog toga ni fakultet nisam završila. Jedva sam se otrgla od nje. Posle sam ja postala veoma uspešna, ali tek kad sam sve vradžbine uspela da skinem. Al’ zamislite, u poslednje vreme počnem opet da je viđam! To me mnogo uznemirilo! Pre neki dan je vidim iz kola i to me toliko iznerviralo da sam namerno prošla tik pored nje. Bar da je malo prepadnem pa da vidi kako je to kad neko tvoj život drži u svojim rukama…
– Da, da – javlja se sledeća. – To sa vradžbinama mnogo toga objašnjava, sad vidim šta je meni tek uradila! I meni je bila drugarica, naravno, lažna. Mislila sam da je iskrena kada smo se onako super družile. A ona je u stvari baš neiskrena. Zamislite, naljutila se na mene što sam se smuvala sa njenim dečkom! A nije joj to u stvari ni bio dečko. On nju uopšte nije ni voleo nego je ona ludovala za njim, a njega baš bilo briga. Pa što da ne budem sa njim kad smo nas dvoje srodne duše? Ona mu je posle svašta rekla, a ne znam stvarno što. Rekla mu je i za mene svašta. Jeste da meni nije rekla ništa, ali ja sam iz solidarnosti odlučila da prestanem da je poznajem. Ko je ona da staje na put našoj sreći?
Opet žamor. Neki odobravaju, neki se mršte. Čovek okrenut leđima ih stišava.
– Ma, vi ste budale! – javlja se sledeća. – Ja nju nisam zarezivala ni kad smo bile klinke. Uvek mi je nekako bila odvratna. Sva nešto metiljava, sa onim velikim očima, kojima te gleda kao debil. I nikako mi nije bilo jasno zašto i drugi to ne vide i druže se sa njom. Uživala sam da je nešto zeznem pa da se ona sva izgubi, pokupi se i ode! E to je baš bilo super! Jedno vreme smo se kao nešto i družile, baš kad je ludovala za tim što si ga ti sad pomenula – obraća se prethodnoj. – Samo je kukumavčila zbog njega. Fuj! I dosadna bila sa tim njenim pričama oko škole. Ma mene to nije zanimalo, ja sam tada napustila školu i počela da radim na pijaci. Ko će da sluša tu budalu kad u životu ima toliko zanimljivijih stvari? Jednostavno sam prestala da je poznajem, mnogo me iritirala samo kad je vidim. Trebalo je da je udariš kolima, a ne samo da priđeš blizu – reče onoj prvoj.
– Mislim da nasilje nije rešenje – oglasi se čovek okrenut leđima.. – Pogotovo ako nekome ugrožava život.
– Ja se slažem – oglasi se nova. – Ja sam na nju bila mnogo ljuta, ali sam se odljutila. Bile smo super drugarice, ali me na kraju razočarala. Kad sam slavila jedan rođendan, napravila sam veliku žurku i pozvala mnogo ljudi. Ona je trebalo da pazi da sve bude kako treba jer sam se ja napila. Sutradan sam otkrila da mi je pola stvari pokradeno. Mnogo me je naljutilo što ona nije održala reč da će sve držati pod kontrolom. Tvrdila je da je pokušala da me obavesti da su se neki likovi zaključali u sobu na spratu i izbacivali stvari kroz prozor, ali ja se toga ne sećam. Prestala sam da se družim s njom, ali sam se odljutila. Jeste da je bila uz mene kad sam bila u najvećim sranjima, ali nije ona to radila zbog mene kao mene, ona bi to uradila za svakoga, nisam bitna ja.
– Istina – reče prvo muško koje se oglasilo. – Ona je strašno dvolična i pretvara se da je pravi prijatelj. Meni je tvrdila da naše prijateljstvo ništa neće moći da ugrozi, a onda se promenila. Odjednom mi je samo okrenula leđa. Ja stvarno ne znam što. Kad sam je posle nekog vremena upitao šta joj je, osula je paljbu na mene. Rekla je da je nekoliko puta pokušavala da razgovara sa mnom i kaže mi da je moje ponašanje postalo loše i da više nisam pravi drug, ali ja se toga sećam kao kroz maglu, imao sam druga posla i nisam imao vremena da pričam sa njom. Kasnije, kada sam imao malo više vremena, izgledalo mi je da se nešto naljutila kada sam joj otvoreno rekao da su joj roditelji mnogo dosadni i dave me kad dođem kod nje. Ne znam što bi se naljutila? I za društvo sam joj rekao da su sve debili i seljaci. Što? Pa ja sam iskren. Ljudi stalno pričaju da vole istinu, a u stvari lažu. Družio bih se ja opet sa njom, ali njoj izgleda mnogo smeta to što sam direktan. Reče mi tada da ranije nisam bio takav. Jebiga, ljudi sazre, nema šta drugo. To sam ja…
– To si dobro rekao – reče drugo muško. – Mi smo se baš družili i ona je za mene bila carica. Onda nas je život nekako razdvojio, pa kad smo se poslednji put sreli, vidim je sa mužem, a tu i moja žena. Kažu nam da su kupili veliki stan. Moja žena je upita šta će njima veliki stan kad nemaju decu. Ona joj odgovori: a šta će tebi tolika glava, kad u njoj nemaš ništa? I posle toga vidim ona ljuta na nas. Šta ima ona da bude ljuta kad je ona moju ženu uvredila, a ova je lepo pitala? Svašta…
– Jao, nemoj samo o deci da načinjete temu – javi se sledeća ženica, doduše vuče i na muško. – Ja sam joj jednom kad sam bila kod nje kući rekla da je iskompleksirana što sam ja trudna, a ona nije. Uh, baš se naljutila! Rekla mi je da je samo moja trudnoća sprečava da mi ne kaže šta stvarno misli, ali da će to ostaviti za vreme kad se budem porodila. Svašta! Napustila sam njenu kuću, a ona se uvredila! Ej, pa šta ima ona da se vređa, a ja joj rekla istinu?! I to još tako trudnici da kaže?! Da me uznemirava u blagoslovenom stanju?! Ma, da, da, nije ona skroz normalna…
– Ne, ne – javlja se sledeća i zazuzima profesionalni stav, poput čoveka okrenutog leđima. – Nije ona nenormalna, ona je samo sebična i samoživa. Ona gleda samo sebe, a druge koristi kad joj nešto nije potaman. Ja sam bila uz nju kad joj je bilo najteže, a kad je bilo najteže meni, ona mi je okrenula leđa. Pa šta što sam malo ispala iz koloseka i spletkarila između nje i njenih najbližih? Pa zar to da mi zameri u trenutku kad mi je bilo teško? Pa šta što sam malo popustila sa živcima, pa sam je podsećala na njene loše trenutke da bi moja nesreća izgledala manja? Da je bila prava drugarica, razumela bi…
– Ona je najgora osoba koju znam, to da vam odmah kažem – javi se novo muško. – I ja sam bio uz nju kad je bilo gusto, a kako je ona to meni vratila? Nikako! Počela je da me ignoriše, postao sam joj dosadan! Ej, ja, koji sam najzanimljiviji čovek na svetu! Pa šta ako sam tražio pažnju? Pa šta ako sam se ljutio ako pažnju nisam dobijao? Šta, da nisam možda postao naporan? Pa kakva je to drugarica ako ja mogu da joj budem naporan? Vidim je ponekad na ulici. Idem tako za njom, a ona ni da se osvrne, ni da pomisli možda da sam i ja tu negde. I onako, digne glavu kao da je oslobodila Beograd. Sad kao nešto piskara, pa misli da je u’vatila boga za onu stvar… Slepica…
– Jao, jeste! – zagraktaše mnogi, čak i neki koji su dosad ćutali. – Piše tu nešto, kenja, a umišlja da to nešto valja. Ma, daj, bre, nema ona pojma! Pet i po ljudi pročitalo i ona odmah digla nos! I sigurno je pljuju nego ona to odmah izbriše!
– A što umišlja kad ide ulicom! E, da! To, to kaži!- svi će uglas. – I kači neke slike, a svima je jasno da koristi fotošop. Ma gde ona onako da izgleda! Ma, haj’te ljudi, nemojte da ste smešni!
– E, a kako se tek uobrazila kad je diplomirala! – viču neki. – Da, i odmah nas s visoka gleda, kao da smo joj mi ispod nivoa. I samo ćuti ili filozofira! I sad je kao važna. Pih, čudna mi čuda, ima fakultet!
– Pa, ja da hoću, sad bih taj fakultet mogla da završim! – viče najgrlatija. To bre samo da se knjige čitaju, nema šta da se uči. Jak mi fakultet!
– Šta vi njoj u stvari zamerate? – oglasi se čovek okrenut leđima.
– Što se promenila! Što nas ignoriše! Što nam više na da da joj priđemo! Što nam ne da da se ponašamo kako hoćemo! Što je više ne prepoznajemo!!! – viču svi histerično uglas.
– A vi što sedite skroz pozadi? Šta joj vi zamerate?- upita čovek jednu ženicu koja sedi van kruga, skroz kod zida.
– A, pa ja je ni ne poznajem – reče ona pomalo smušeno. – Al’ čim ovoliko ljudi misli da je ona loša, pa to i ne može biti drugo nego istina…
… Zvoni mi telefon. Vreme je za ustajanje. Ah, kako neobičan san mi se upravo prekinuo. Prisećam se… Uh, kakva gomila priča i razgnevljenih lica. Prosto da se čovek zapita je li to bila java ili san…

P.S. Likovi i događaji su izmišljeni. Ako se neko prepozna, trebalo bi da se zapita zašto se prepoznao… 🙂

0

Klisura reke Gradac – evropska oaza čistoće

gradac bonvoyageNa zapadu Srbije, tamo gde među šumovitim planinama izviru hladne reke neobične lepote, nalazi se jedna klisura po mnogo čemu jedinstvena u Srbiji, pa i samoj Evropi. To je put koji dubi reka Gradac, noseći sa sobom kristalno čistu vodu i napaja prirodu svojih zelenih obala.

gradac dragan romanovic
Koliko je priroda ovde netaknuta i neukaljana rukama i delatnostima čoveka govori i podatak da je reci Gradac na Evropskom kongresu ekologa u Peruđi dodeljen “Zlatni list”, čime je njen vodotok svrstan među najčistije u Evropi.

gradac serb
Ona nastaje ispod velike zelene planine Povlen, duboko u njegovim padinama, gde se spajaju Bukovačka reka i Zabava. Dok se survavaju niz obronke planine i u proleće nose otpale grane i oborena debla, nabujale od otopljenih snegova, svojim vodama prave reku Gradac i daju joj snagu da dubi svoje krivudavo korito, od čije lepote zastaje dah.

gradac bukovska reka
I tek što nastane i svojim plavim vodama zasija na suncu, ona postaje ponornica. Kod Lastre i Ostojića vira reka ponire i teče pod zemljom. Ovaj njen deo periodskog toka, poznat je kao Suvaja, a sama reka se nalazi ispod zemlje na nepoznatoj dubini. Vode su joj tako usmerene prema vrelu Kolovrat, koje se nalazi nizvodno od glavnog izvora Zelenac. Ovde, gde se šum vode ne čuje, sve je mirno. Tu tišinu remeti samo cvrkut kosova i zeba, huka sova i u gluvo doba noći šum medveđih i vučjih koraka kroz guste šume nad stenama. I, naravno, voz, kad preko pruge Beograd – Bar zaklopara preko uglačanih šina.

gradac suvaja rekagradac
Taj svoj, takozvani gornji tok, završava kod Jakog izvora, gde Gradac ponovo izlazi na svetlost dana. U blizini sela Bogatić ona ponovo uzima zamah pod toplim zracima sunca i kreće na svoj krivudavi put.

gradac izvor
Dubeći visoke litice i ispod njih korito, na mestima između sela Lelići i Brangovići duboko i preko 300 metara, reka dubi kras valjevske Podgorine još od ledenog doba. Nekada davno ovde su se nalazile krečnjačke i vulkanske stene, koje je voda svojim upornim strujanjem spirala i mrvila i tako svojim silama stvarala krajolik.

gradac ispod izvora
Niz strme litice, iznad kojih se probijaju zraci sunca, tek je poneko drvo iskrivljeno vetrom i kišama, a na dnu iz doline kao da izrastaju stenoviti zidovi, podsečeni koritom reke.

gradac vrelaTako su nastala i vrela Zelenac i Kolovrat, jer stene nisu mogle da se razbiju, već su predstavljale barijere, ali je voda kroz njih ipak pronašla svoj put.

gradac srednji deo toka
U ovom delu surove lepote klisure, među šikarama i šibljacima na liticama i kamenjarima, nad koritim u kome reka juri u svojoj burnoj snazi, jedna velika stena izdigla se ka nebu i na njoj ostaci nekadašnje tvrđave. To je Jerinin grad u ataru sela Brangović, arheološki lokalitet na obroncima brda Branig. Ona priča staru i pomalo tajanstvenu priču o nekadašnjem starom utvrđenju, za koje se veruje da je podignuto u 4. veku. Razvaline grada, koje je narod nazivao Bežane, jer su se tu sakrivali od Turaka, nekada je imao bedeme, veliku i nekoliko manjih kula. Bio je sa svih strana nedostupan dok je pod njim proticala reka. Prema nekim predanjima, bio je episkopsko sedište za ovaj kraj Balkanskog poluostrva, a o tome svedoče i ostaci crkve iz 5. ili 6. veka, za koju se veruje da je srušena tokom avarskih i slovenskih opsada. Veruje se da je Jerinin grad napušten i prepušten zubu vremena u vreme srpsko – mađarskih borbi, koje su vođene u vreme kneza Časlava u 10. veku.

gradac jerinin grad
I Gradac nastavlja dalje, kao da nas podseća da su njegove vode tekle i u najdavnija vremena i da bi mogao mnogo toga da ispriča.

gradac kanjonI dok pravi zaokrete u svom toku, smenjuju se bele litice, plavine uz obalu prošarane mentom, rastavićima i mlečikom, na kamenjarima visoke topole, čije grane šume zajedno sa brzom vodom.

gradac menta rekagradac

U tamnim listopadnim šumama, gde jedva da dopiru zraci sunca, skrivene su divlje orhideje i najraznovrsnije gljive među gustim bršljanima i šibljem drena.

gradac gljive rekagradac
A kad padne noć, u njima sve vrvi od života. Životinje izlaze tada iz svojih skrovišta i sve se pretvara u jednu veliku promenadu života, od ježeva i krtica, koje dolaze iz svojih plitkih hodnika, šumskih i poljskih miševa, zečeva i veverica, slepih miševa sakrivenih u dupljama drveća, tamnim pećinama i napuštenim železničkim tunelima, sve do lisica, divljih svinja, kuna, lasica i jazavaca. I svi oni traže hranu, da u noćima, u kojima je najmirnije, obezbede sebi snagu za novi dan. I nalaze je na obalama reke Gradac, koja im nosi život, sve dok im sa neba ne zaprete jastrebovi i orlovi mišari.

gradac rekagradac1
I u samoj reci život buja, od pastrmki i klenova, koji se tek povremeno zapraćakaju na površini bistrih hladnih talasa, preko barskih kornjača, čiji se oklopi tek naziru u plavnim obalama i žaba gatalinki, koje svoje uporno kreketanje utišaju samo kada se u blizini nađe neki poskok ili smuk.

gradac zmija naturefg
Ali, ipak, najvažnija od svih je vidra, koja je svoj dom pronašla u kristalno čistim dubinama reke. Ona je i simbol Gradca, jer je najbolji dokaz njene čistoće zato što je poznato da ove životinjice svoje stanište biraju samo na rekama koje nisu nimalo zagađene.

vidra
I dalje, preko vlažnog kamenja obraslog mahovinom, pored mnogobrojnih izvora koji se slivaju u brzake, preko brana sa kojih u slapovima pada voda, stiže se do manastira Ćelije.

gradac privreda.valjevoU ovoj zaravni, poput neke rečne luke, između Ćelijske strane i Kaluđerskog brda, smestilo se važno duhovno središte ovog kraja. Predanje kaže da je podignut u vreme kralja Dragutina, krajem 13. veka. Crkva, posvećena Svetim arhangelima, mnogo je puta tokom burnih vekova spaljivana, ali i obnavljana i dozidavana. U porti se nalaze grob obor – kneza Ilije Birčanina, posečenog 1804. godine, kao i Justina Popovića, srpskog arhimandrita i jednog od najvećih hrišćanskih mislilaca među Srbima.

gradac celije
Kad reka iza sebe ostavi manastir i naiđe na nove stene valjevskog krasa i zarije se u njegove dubine, među krečnjačkim liticama se otvara veliki broj pećina. U kanjonu Gradca ima ih čak 69, a najpoznatija je Degurića pećina, usečena u Bačevski kras sa ulazom na mestu gde je reka zasekla stene. Brojne pukotine kroz koje je voda pronalazila put napravile su ovu pećinu punu podzemnih voda.

gradac deguricka
Za terasu u kojoj je nastala pećina veruje se da postoji još od ledenog doba. A Gradac je lagano dubio i usecao od davnih vremena, pa je i sama počela da ga snabdeva vodom iz svog vrela, koje otiče u ovu reku snažnog toka. Pa se ne zna da li je u pećini lepši njen izvor ili velike podzemne sale ili raznovrsni pećinski ukrasi prošarani svetlim nanosima kalcita.

gradac pecina androidvodic
I tako, osvežen novim hladnim vodama, Gradac nastavlja dalje, sve do brane Degurića, gde se uz šuštanje i huk voda sliva u jakim slapovima. Ova mala hidroelektrana, četvrta u Srbiji s početka 20. veka bila je snabdevena opremom nabavljenom iz Češke i imala je zadatak da strujom snabde jedan deo Valjeva. I danas je rekonstruisana i izgleda baš kao nekada, pre više od sto godina.gradac brana deguric pticica
A zatim reka teče svojim mirnim tokom, oslobođena od uskih obala, široka i u zamahu. Među zelenim livadama i poljanama, kroz plodan valjevski kraj, između retkih vrbaka, preliva se na suncu, a u njenim čistim vodama ogleda se nebo, plavo kao i reka.

gradac pasnjaci planine.net

A kad dođe jesen i drveće se presvuče žutim nijansama, pre nego što ne otpadne svo lišće i zaplovi sa rekom, i ona dobije tamniju boju, kao da zajedno sa prirodom pozdravlja još jedno tiho umiranje.

gradac srbijajenajlepsa
A na obalama reke starinske vodenice, koje čuvaju neke mistične priče starih dana, kakve su se vekovima vezivale za njih. Nekada ih je bilo još i više, pa je svako selo imalo svoju, ali danas je mnoge načeo zub vremena, a većina ih više ni ne postoji.

gradac slobodan cavic Ipak, Ekološko društvo Gradac je prenelo na Gradac staru Ilovačića vodenicu sa Kolubare i rekonstruisalo je tako verno da i danas u njoj može da se melje žito kao vekovima ranije.

gradac vodenica panoramio U njenom jezercetu se nalazi i simbol klisure – vidra, koja uvek stoji kao podsetnik kako priroda nagrađuje sve one koji vode brigu o njoj.

gradac vidra panoramio
I polako, kao što sve što teče od svog izvora mora da dođe i do svog kraja, teče Gradac ka Valjevu. U samom gradu preseca je još jedna brana, na kojoj je napravljena prva hidroelektrana u Srbiji početkom 20. veka, i to na mestu nekadašnje stare vodenice prote Mateje Nenadovića. Ona je imala zadatak da osvetljava jedan deo grada, a sa Degurićevom, struja je dolazila u svaki dom.

gradac brana
Posle poslednje brane i poslednjeg mesta gde se iskorišćava snaga ove neobične reke, Gradac usporava i u srcu Valjeva uvire u Kolubaru dok nad njihovim modrim ušćem kao da stoji i nadgleda ga veliki Hram Vaskrsenja Gospodnjeg.

gradac usce u kolubaru
I tu reka, kao da pomalo umorna od burnog puta, usporava i baca se u plavi zagrljaj Kolubari, koja je nosi ka velikoj Savi i dalje ka Dunavu i Crnom moru. A njeni talasi, koji se lagano prelivaju na suncu kao posuti hiljadama dragulja, čuvaju sećanja i na brzake i virove, i huku ponora i dubina, i plašljive gutljaje srna na bistrim vrelima, i kloparanje vodeničarskih točkova, i snagu koju zauzdavaju brane. I sve se to krije u tihom šumu valova, a sve te priče čuju samo oni koji umeju da slušaju otkucaje srca prirode.

gradac most

P. S. Fotografije preuzete sa sajtova: bonvoyage, panoramio, rekagradac, serb, srbijajenajlepsa, nature, stazeibogaze, pticica, planine.net i iz galerije fotografija Dragana Romanovića, Andra Idvodića i Slobodana Čavića.

9

Zatravljen

twin-souls

Vera se rodila jedne sušne godine, kada je njen otac morao da proda kravu da bi prehranio svoju porodicu. Siromaštvo ih je pritiskalo, a muškog potomka nije bilo. Rodilo se još jedno, treće žensko dete. A da nesreća bude veća, majka je imala tako težak porođaj da je žena koja je sa došla iz drugog sela da joj pomogne, rekla da više neće moći da rađa.
Otac je to teško podneo, pitao se čemu se Bogu zamerio kada mu takvu sudbinu sprema. Ali, kako je vreme prolazio, povio je još više svoja, od teškog rada ionako pogrbljena leđa i svio se oko porodice. Ponekad, kad bi godina bila rodna, pa i nadnica malo viša, otišao bi u kafanu i uz rakiju, koja je blažila uvek prisutan potmuli bol u srcu, maštao kako ga kod kuće čeka jedna čupava dečačka glava.
Majka je bila tiha, životom samlevena žena. Posle poslednjeg porođaja još povučenija, izgrižena krivicom što ne može da rodi muško, srameći se kao da je sama nešto kriva. Poslednju kćer Veru u potaji je krivila za svoj usud i dete je to osećalo i povlačilo se pred prikrivenom grubošću majke.
Devojčica je rasla u senci dve starije sestre, mirna, tiha i uvek pomalo na oprezu od nekog iznenadnog majčinog udarca. Jedino bi na polju, među cvećem i mirisnom sočnom travom osećala kako je popušta neka teskoba u grudima i kako joj duša leti kao što se cvet maslačka raspe na sve strane kada ga oduvaš.
A kad je već postala devojčurak, gazila bi bosa po travi i u nežnom golicanju vlati na svojim stopalima osećala kako joj se u dnu tela raspiruje neki potmuli žar, naizgled zapretan među pepelom, ali spreman da se razgori.
Na drugom kraju sela, na imanju pored izvora, živeo je Trojan, jedinac sin bogatog oca, čija je zemlja najbolje rađala.Još kao dete išao bi sa ocem po poljima i gledao nadničare kako rade pod žarkim suncem i otac bi mu govorio kako je srećan što nije siromašan jer je to najgora sudbina koja može da zadesi čoveka. Dečak je gledao ta izmučena lica i ruke ispucale i crne od zemlje i to ga je negde duboko u dnu srca ganulo. Ali je ćutao.
Kada je Trojan postao momak, otac mu je rekao da je vreme za ženidbu. Njega to kao da je iznenadilo jer mu još uvek nijedna devojka nije zapala za oko i potajno je želeo da pronađe neku koja bi mu bila bliska duši, ali ocu nije smeo da se suprotstavlja. Buduću ženu upoznao je kada je već bila isprošena za njega, kada je sa njenim ocem, gazdom iz udaljenog sela njihovog okruga, već sve ugovorio. Kada je video, nešto mu se skotrljalo u grudima. Osetio je da to nije ono čemu se nadao, ali je ćutao. Možda, kada je upozna, pomišljao je, srodiće se sa njom.
I trudio se u prvo vreme. Trudila se i ona. Ali bili su kao dve suprotnosti koje teku jedna pored druge, ali se nikada ne dodirnu. Trojan je bio u dubini duše željan ljubavi, ali je osećao da bi ga ona ismejala urođenom grubošću i nerazumevanjem za njegovu nežnu prirodu koju nikome još nije otkrio.
Ni kada je došlo dete to ih nije čvršće vezalo, kako se nadao. Žena je svu svoju pažnju usmerila na kćer, koju je rodila godinu dana po udaji i on kao da više nije bio važan za nju.
Sudbina je htela da baš tog dana kada je Vera pronalazila svoje najskrivenije kutke duše u valtima sočne trave, putem prođe Trojan.
Kada je video, osetio je kao da ga je nešto, dotad nepoznato, taknulo u srce i ono kao da je za trenutak stalo, pa zadrhtalo i nastavilo da kuca. Ali otada pa nadalje na sasvim nov način, ispostaviće se.
Trojan se sećao Vere kao kćerke jednog od nadničara na zemlji svoga oca. I nije znao da je već postala prava devojka. I zagledao se u tu priliku koja bosim nogama prebira gde će stati i sa osmehom u očima koje su izgledale kao da je sve zvezde sa neba sakupila i sakrila ih u plave dužice. I osetio je kao da je pokrenula neku neobičnu toplinu duž čitavog njegovog tela.
Kad ga je ugledala, Vera se postidela i brzo pobegla kroz polje svojoj kući. Znala je ko je on, ali nikada sa njim, niti sa nekim muškarcem nije razgovarala bez prisustva oca.
Od tog dana Trojan je svakoga dana prolazio pored polja. Ponekad bi je video, a ponekad je nije bilo. Postao je to razlog zbog koga ujutru ustaje, tren koji se čeka čitav dan. Ona je za njega bila kao neko najlepše snoviđenje koje kao pramen magle lebdi nad poljem, a kad je ne bi video, tuga bi mu prelila srce i sve bi ga gušilo i bolelo.
Jednog dana, kada je nije bilo na polju, pošao je da je traži. Sedela je među drvećem na starom oborenom deblu koje je prethodne godine prelomio grom, sakrivena od pogleda i sunca koje je već donosilo dah vrelog leta. Kad ga je ugledala, raširila je oči u strahu i spremila se da pobegne, ali je on zadržao rukom, kao da je hteo da joj kaže da se ne plaši i da je neće povrediti. Prvi put je video izbliza i sve mu je bilo još lepše nego izdaleka, od nežne ružičaste puti, preko uzdrhtalih ramena do stidljivosti koja ga je opčinjavala. Sedela je i gledala u zemlju, a on je poželeo da ga pogleda i polako joj pričao kako zna njenog oca i sećao se kako je izgledala kad je bila dete. To je umirilo i pogledala ga je, od čega njemu kao da je srce ponovo zastalo. A kad se osmehnula, znao je da njegov život više nikada neće biti isti.
Svakog dana tog toplog leta Trojan je dolazio na polje i u senci drveća pored prelomljenog debla sedeo sa Verom. Pričao joj je o svemu što mu je ikada bilo na srcu i ona ga je slušala, upijajući svaku njegovu reč svojim velikim plavim očima. Znao je da ga više nikada niko tako neće gledati i osećao se kao da je i sam momak koji tek kreće u život i pronalazi onu koju je oduvek tražio.
Onoga dana kada je poljubio i osetio da mu nevešto uzvraća, mislio je da će mu srce prepući od sreće. Više ništa nije bilo važno, zaboravio je na sve i video samo nju, očaran i zaljubljen. I dve duše su pale u zanos, uživale u blaženstvu i neizrecivim slastima gladnih tela koje im je donosio svaki tren sakriven od ostatka sveta, pa se onda budili iz magnovenja i vraćali svojim životima samo da bi mislili kada će ponovo stopiti svoje duše u jedno.
I Vera se rascvetala tog leta kao najlepša ruža. Dotad neprimetna, stidljiva devojka odjednom je zapala za oko svakom muškarcu u selu. Nisu umeli da objasne šta je to drugačije na njoj, ali i sam korak i zanošenje tela u hodu, i podignuta brada koja je otkrivala skriveni prkos životu, i oči koje su u svojim sneno spuštenim tepavicama nosile vatru mnogih letnjih sutona koje su od nje napravile ženu koja je pronašla sve ono što traži, sve je širilo neki novi sjaj oko nje. A žene su je gledale ispod oka. Zadevojčila se jeste, mislile su, ali ne onako smerno kako treba. Bilo im je tu nešto čudno.
I Trojan je postao drugačiji. Pogled mu se prelio nekim čvrstim muškim samopouzdanjem, a u dubini očiju iskrila se sreća što ga ona kojom je opčinjen čeka sa istom strašću u svakom sutonu letnjeg dana. I ništa na tom putu do polja nije moglo da ga zaustavi, hodao bi kao opčinjen do topline koju je tamo nalazio.
Ali, selo kao selo, počelo je da se u potaji priča da su Trojan i Vera svako veče viđeni da odlaze sa istog polja. To je muškarcima objasnilo zašto se devojka promenila, a žene su se zgražavale nad njenim nemoralom i kurvarlukom da oženjenom čoveku ruši porodicu i ugled.
Onoga dana kada je otac došao da porazgovara sa Trojanom, on je znao da više nema laži. Stao je ispred njega, pogledao mu u oči i rekao da više ne želi da živi život nesrećnog čoveka i da je Vera žena sa kojom želi sve. Otac, pomalo iznenađen Trojanovim samopouzdanjem, bacio je sve karte na sto: ako je istog trenutka ne zaboravi, oduzeće mu sve što ima i završiće kao nadničar, kao i budući mu tast – ponižen, siromašan i sažvakan životom. I Trojan je zaćutao. Nikada nije zaboravio lekciju o siromaštvu, ma kako da ga je ganula na dnu srca.
Kad je Trojanova žena saznala gde joj je muž provodio letnje noći, pozvala je vračare iz svih sela njihovog okruga. Obećala im je mnogo novca ako unište Trojanovu ljubav prema toj devojci. Znala je da mnogo traži ako želi da on zavoli nju i da tu pomoći nema, ali bilo joj je dovoljno samo da ih rastavi. I vračare su se dale na posao. Po celom selu pronele su se vesti da je Vera bacila čini na Trojana, da je miran i pošten čovek zatravljen od strane zle devojke, a sve u nadi da će taj način pobeći od svoje bede i sirotinje.
Sve stare žene su se krstile slušajući ove vesti i naravno da su u sve verovale. Govorile su da su spremne da pljunu devojčuru samo ako naiđu na nju.
Ali, nje nigde nije bilo. Onoga dana kada je razgovarao sa svojim sinom, Trojanov otac je razgovarao i sa Verinim ocem. Zapretio mu je da će mu uništiti život i uzeti sve što ima ako kćerku odmah ne otera iz sela. Otada je Vera sedela zatvorena u kući. Ležala je u jednom ćošku male sobe, na pohabanom krevetu prekrivenom ćilimima i gledala u parče neba koje se videlo kroz prozor. Bol koji je razdirao dušu nije joj dao ni da ustane ni da govori. Ni suze ni jecaji nisu mogli da poteku od kamena koji se preprečio na dnu grla. Nije znala gde je Trojan ni da li i on pati u tom trenutku, ali je znala samo da ga nema. I gušila je bol zbog potajne nade da će se odreći svega i doći po nju.
Trojan nikada nije došao. Umesto njega, otac je u gradu ispod planine koja se na obzorju videla iz njihovog sela pronašao Veri muža. Otišla je jednog maglovitig jutra u svitanje, da je niko ne vidi. Zajedno sa njom krenuli su otac i majka, bez reči, kao što su bili od onog dana kad su saznali da im je kćerka osramotila kuću. Onog istog jutra kada je Trojan slušao glasove petlova od nesanice i tupe nemoći da se suprotstavi ocu i pobegne od života poput robije.
Dve godine kasnije Vera je umrla od batina koje je svaki dan dobijala od muža, koji je mučio dolazeći kući pijan i besan na ceo svet. Verovao je da mu zahvaljujući svom raspusnom životu ne donosi naslednika na svet. Nije ga pokolebalo ni to što je i prethodnu ženu oterao jer je verovao da je jalova.
A Trojan je nastavio svoj život među plodnom zemljom, ženom i ćerkom. Gledao je kako zemlja rađa, žena stari, a kćer postaje devojka. I izgledao je uvek smireno i kao da je onu epizodu, tako čestu u životu muškaraca, zaboravio. Ali, kada se teško razboleo, pred smrt je tražio da se ispovedi. Dugo je govorio, iako slab, ali je za to pronašao snagu. Ispričao je sve i otkrio da sve te godine na duši nosi jedan život – Verin. Tek tada je mogao da umre. I da se nada da će bar tada konačno moći da bude sa onom koju nikad nije prestao da voli.