3

Propast srpskog sentandrejstva u sudbini Večitog mladoženje

Kada se Jakov Ignjatović pojavio na književnoj sceni južne Ugarske, u vreme uspona romantičara i oslobođene srpske države, u njegovim romanima skrivalo se nešto sasvim drugo. I nije se odmah moglo videti da je baš on najznačajnija pojava srpskog romana 19. veka, začetnik realizma u književnosti i pisac koji će na najbolji način dati šaroliki svet  prave male „ljudske komedije“ u našoj literaturi.

Jakov Ignjatović, rad Novaka Radonića

Njegov peti roman Večiti mladoženja nije samo najznačajnije njegovo delo, nego i dokaz dubokog poznavanja vrlina i mana srpskog društva na čijim je stranicama dao najbolji opis atmosfere, uvreženih principa i tradicije koja po svaku cenu mora da sačuva narod rasut među tuđim verama i kulturama.
Radnja prati porodicu gazda Sofre Kirića i sudbinu njegovo petoro dece od kojih je posebno zanimljiv najmlađi – Aleksandar Šamika, roditeljskauzdanica, iškolovani fiškal, koji tragajući za sopstvenim srećama i interesovanjima doživljava beskrajne sudare starog i novog, tradicionalnog i modernog i gašenje ne samo sopstvene loze već i simboličku propast nekada uglednih i moćnih srpskih porodica u južnoj Ugarskoj, propast sentandrejske slave i veličine.
Ovaj roman-hronika za temu ima uspon i pad jedne porodice, temu koja će u narednim decenijama biti rado viđena kako u domaćoj, tako i u stranim književnostima, od Stankovićeve Nečiste krvi, Krležinim Glembajevima do Golsvordijeve Sage o Forsajtima. U njoj je oličeno rađanje moćnih bogataških porodica ni iz čega, njihov uspon i početak materijalnog i moralnog osipanja sve do sopstvene propasti, dok je u društvenom sloju romana prikazano socijalno i moralno propadanje srpskog naroda u južnoj Ugarskoj i svega onoga što su stare, preduzimljive, odvažne generacije odricanjem postigle a nove mekušne, kolebljive i jalove proćerdale ili ugasile.
Pripovedački ugao dozvolio je Jakovu Ignjatoviću da neometano, bez uplitanja naratora, ispriča ovu neobičnu životnu priču protkanu psihološkim crtama Šamikinim, i tako pokaže svoj stav koji je apsolutno bio na strani starinskih naravi i nadmoćnosti starinskih naraštaja oličenih u gazda Sofri i njegovim prijateljima trgovcima Krečaru I Čamči, i blago razočaranje mladima koji su ili nezainteresovani za sve bogatstvo i imetak koji im je dodeljen rođenjem, ili ne umeju da ga umnože i sačuvaju zbog nepouzdane i razmekšale prirode sklone „ženskim naravima“, nedostacima muškosti ili porocima, iako su potekli od odvažnih i za život prekaljenih očeva.

Sentandreja (izvor: sladjanamaric.blogspot.com)

Ono što će vas možda iznenaditi pri čitanju romana jeste da je gazda-Sofra najzastupljenija ličnost  u prvoj polovini dela. On kao da dominira u svim poglavljima, a sudbina Šamike, koga će jednog dana prozvati „Večiti mladoženја“ pa će tako i roman poneti naslov, data je u drugom delu prikazujući živopisan uvod u uzaludne pokušaje ženidbe, sve do završne slike ostarelog kicoša u dubokoj starosti i slike njegovog groba.
To nimalo nije slučajno jer bi se i moglo reći da je sudbina Sofre Kirića piscu bila veoma važna, bez nje delo nikako ne bi imalo svoj značaj ni svoju poruku. U njegovom liku Ignjatović je iskazao otvorenu simpatiju ne samo prema njemu, već prema celom trgovačkom sloju i njihovoj sposobnosti da osnaže i održe svoja imanja, ali i običaje sopstvene tradicije i nacionalne svesti, pa zahvaljujući tome stranice vrve od običaja u odevanju, ponašanju, govoru, ali često sa dozom humora i komike, posebno kada se opisuje gazda-Sofrin izgled, njegovo preterano „paradno gizdanje“ zahvaljujući kome liči na „ciganskog vojvodu“, okretanje tuđinskim gospodskim običajima ali i u pomalo razmetljivoj priči prosidbe lepe ali siromašne supruge Soke iza koje je ostao odbačen ucveljeni verenik koji je od tuge za njom ubrzo umro. Sa druge strane predstavljena je beskrupuloznost njegove prirode u sticanju bogatstva zahvaljujući špekulacijama tokom inflacije i surovost prema emocijama sopstvene dece, koje su za njega ništa drugo do nedostatak „jake duše“, pa je mešanjem u izbor bračnih partnera uništio živote svojih ćerki. Sve to doprinelo je njegovoj tužnoj sudbini ostarelog sentandrejskog kožarskog trgovca koji je i pored petoro dece ostao bez unuka i naslednika svog posla i umro ojađen uzaludnošću sopstvenog truda.
Sa druge strane Šamiku, kao drugu i podjednako važnu kariku, pisac je predstavio kao očevu suprotnost, simbol nove nesposobne, pa čak i degenerične generacije neradnika, slabića, pomodara i beščulne omladine koja svoju snagu rasipa u ništa, ističući njegove ženske nemuževne crte karaktera kao jednog provincijskog  kavaljera i dendija, sugerišući na biološke prepreke da ženidbu ostvari, pa čak i neobičnu vezanost za majku, koja u pozadini ima Edipov kompleks. Međutim, to je samo površno viđenje Šamikine tužne sudbine jer istina je da su njegovu istinsku želju za ženidbom onemogućavale prepreke, koje nisu proistekle iz njegove prirode, već iz same sredine. U prvom slučaju sa Nemicom Lujzom nastao je verski i nacionalni problem, tako tipičan za srpski narod u tuđinskom svetu, gde zarad očuvanja nacionalnog identiteta mešanja sa drugima ne može i ne sme biti. Drugi slučaj sa samrtnicom Jucom, takođe emotivno unesrećenom sudbinom sličnom Šamikinoj, onemogućila je devojčina majka ali i sama smrt. Ova priča je smeša strave i komike u nuđenju srca i groba večitog mladoženje večitoj nevesti kao bračnog početka dok uređenje venčanog nakita nakon Jucine smrti i stihova na grobu daje najbolji primer groteske u romanu.

Prvo izdanje romana “Večiti mladoženja” Jakova Ignjatovića iz 1910. godine (izvor: wikipedia.org)

Samo u jednom trenu Šamika je Juci otkrio da je nesrećan i da njegova nesreća polazi od porodice. Time je dao najsnažniji odgovor o svojoj sudbini povezavši je sa sudbinom svojih sestara, brata Pere, frajla Juce pa čak i Miloradovića, prvog verenika svoje majke – sudbine celog novog naraštaja, pokazavši kako roditeljski zahtevi i zabrane unesrećuju život svoje dece prvo ih puštajući u moderan tuđinski svet koji odudara od sirove borbe za opstanak, a potom ih surovo vraćajući u stege patrijarhalnosti iz kojih je izlaz prihvatanje ili pobuna, ali u svakom slučaju neminovna i neizbežna patnja.
Kada se sklope poslednje stranice romana, ostaje gorak ukus nakon ispripovedanih sudbina pa bi se moglo reći da je melanholičan ton kojim je Ignjatović začinio ovo delo proistekao iz njegovog ubeđenja da se tragična sudbina ne može izbeći, ali i to da budućnost koju je on iz svog ugla posmatrao za srpski narod u zemljama preko Save i Dunava nije bila ohrabrujuća, već osuđena na promašenost, osipanje i nestanak. Tako je i bilo, Sent Andreja je danas grad sa desetak pravoslavnih crkava i nekolicinom starih Srba. Ono staro srpsko odavno je prohujalo sa vodama Dunava noseći prolaznost kao večnu sudbinu.

Slika Ištvana Čoka “Buđenje proleća” iz 1900. godine (izvor: gaborkovacscollection.com)
0

Vasko Popa – krunisana od zlata jabuka srpskog pesništva

Jednog toplog letnjeg dana pre devedeset osam godina u selu Grebenac kod Bele Crkve, rodio se Vasile Vasko Popa, sin vršačkog notara. Iako po poreklu Rumun, postaće jedan od najpoznatijih pesnika koji je pisao na srpskom jeziku i jedan od sto najznamenitijih Srba.
Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Vršcu, a potom uoči rata upisao Filozofski fakultet u Beogradu, da bi studije nastavio u Bukureštu i Beču. Drugi svetski rat je izmenio živote svih, pa i Vasku Popi, koji ga je proživeo zatvoren u koncentracionom logoru u Bečkereku, današnjem Zrenjaninu. Međutim, za razliku od mnogih, logor je i preživeo i nakon oslobođenja, ovenčan uspehom pobednika, 1949. godine diplomirao romanistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Vasko Popa (izvor: tvbanat.com)

Bilo je to vreme u kome je počela da se razvija njegova poezija, pa svoje prve pesme Popa objavljuje u časopisima Književne novine i Borba. Bilo je to i vreme u kome se i njegov privatan život kristalisao u pravcu krunisanja brakom najveće ljubavi, koju je još od gimnazijskih dana, šetajući pod senkama vršačkih lipa, započeo sa Jovankom Hašom Singer, ćerkom čuvenog advokata i vrlo obrazovane i ugledne devojke.

Bez tvojih pogleda reka sam
koju su napustile obale.

Kora
Godina 1953. bila je odsudna kako za Vaska Popu, tako i za jugoslovensku poeziju. Za pesnika zbog objavljivanja prve zbirke pesama, a za književnost zbog zaokreta koji se zajedno sa zbirkom Miodraga Pavlovića 87 pesama, smatra početkom moderne posleratne lirike.
U samoj Kori je u četiri ciklusa, Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak i Daleko u nama, kroz jednostavan izraz, fraze i kratke folklorne oblike data vizija čoveka u kosmosu rasterećena od religijskih motiva, u svetu bez središta i okvira punim besmisla, pretnje i čudovištima svakodnevice, čoveka koji živi od svoje ljudskosti kao jedinog opravdanja i štita od besmisla. U njoj se posebno izdvojila i postala najpoznatija ljubavna pesma Očiju tvojih da nije iz ciklusa Daleko u nama. Ona se otkriva već u prvom stihu koji motivima očiju, smeha, ruku i glasa poput slavuja voljene žene dočarava snagu iskazane ljubavi.
Kada se pojavila, zbirka je šokirala javnost, jer je umesto dotadašnjih ličnih osećanja i emocionalnosti pesnika, hladno i precizno prikazivala opisane predmete iz čovekove okoline, noseći emotivnu uzdržanost i objektivnost. Ono što je ona zapravo ispod svoje „spoljašnje kore“ donela bili su nelagoda i strah – upečatljivo iskustvo savremenog gradskog čoveka, koja se sa temom grada koji proždire svoje stanovnike javlja još kod Momčila Nastasijevića u zbirci Sedam lirskih krugova.
Zbirka je pokrenula rasprave u književnoj javnosti i javne polemike koje su se odnosile na njenu estetsku vrednost. Srpski pisac i književni kritičar Milan Bogdanović oštro je napao Popinu liriku smatrajući je nadrealističkim buncanjem bez smisla. Odbranio ga je kritičar i esejista Zoran Mišić, branilac avangarde, koji je smatrao da njegovi stihovi nisu nadrealistički i iracionalni, već predstavljaju vizije za koje postoji racionalna i logična odgonetka.
Bilo kako bilo, Kora je donela revoluciju u književnost, zahvaljujući kojoj je prekinuto sa poetikom socijalističkog realizma, koji je širio ideju komunizma i zlatnog socijalističkog doba, tako da je njom Popa bitno odredio dalje tokove poezije, stekao svetsku slavu i snažno uticao na mlađe generacije budućih pesnika.
Ona je još po jednom kuriozitetu ostala jedinstvena jer je tri godine kasnije dobila svoj amblem. Naime, od naredne zbirke poezije, Vasko Popa je svakoj dodelio „znamenje“ –  pokazaće se da će ih biti ukupno osam, koliko i zbirki pesama. Kora je tako postala kompletna sa vinjetom koja je nosila motiv sa narodnog ćilima a koju je pesnik nazvao „šapa zveri“. To je bila jedina šara koju je Popa preuzeo a ne sam osmislio, a oslikao je slikar i ilustrator Dušan Ristić, koji je ukrasio sva njegova dela.

Krug znamenja Vaska Pope (izvor: wikipedia.org)

Ovenčan pesničkom slavom, Vaska Popu je Beograd već počeo da prepoznaje i doživljava kao vanvremenskog poetu, biće koje kao da je sletelo u ovaj svet sa druge planete, mudrog sagovornika iz koga pršte humor i dosetke začinjeni lucidnim sarkazmom i beskrajnim šarmom. Zaokret u književnosti bio je sasvim vidljiv, posebno posmatrajući njegove jezgrovite, kratke i sažete stihove bez rime i pravopisnih znakova, sa metrikom bliskom narodnoj poeziji koji su podsećali na aforizme i poslovice.

Nepočin-polje

Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva

Godinu dana posle Kore pojavila se nova zbirka poezije neobičnog naslova Nepočin-polje. On je preuzet iz prve zbirke, a svoje poreklo vuče iz narodne književnosti – zagonetke koju je Popa uvrstio u svoju antologiju narodnih umotvorina čija je odgonetka pučina. Četiri ciklusa, Igra, Kost kosti, Vrati mi moje krpice i Belutak, u sebi nose već prepoznatljiv jezgrovit i sažet stil stihova poput ustaljenih fraza svakodnevnog govora koje podsećaju na neprekinuti dah, oslikavajući na najbolji način Popin pesnički svet oneobičavajućih slika stvorenih po ugledu na poslovice i zagonetke.
Znamenje Nepočim-polja predstavlja grčki simbol uroboros, krug unutar koga se nalazi zmija koja u ustima drži sopstveni rep noseći značenje večnosti, i oka – simbola saznanja i poimanja sveta koji nas okružuje.

Iste godine Vasko Popa je postao urednik Izdavačke kuće Nolit, u kojoj je proveo narednih 20 godina. Na to mesto stigao je kao već izgrađen nadrealistički i modernistički pesnik koji je svoj izraz stvarao na temeljima srpske narodne poezije i jedinstvenog pesničkog jezika. Kombinujući modernu formu sa svakodnevnim izrazima i frazama, on se njima naprosto poigravao i gradio sopstvene kovanice uzimajući sve ono što mu je nedostajalo iz tradicije epskih i lirskih priča i legendi, a posebno iz zagonetki, kojima nije nudio rešenje već ih vraćao na početak, na samu osnovu slike o kojoj treba razmišljati.

Sporedno nebo

Zvezde padalice glave sklanjaju
U senke njegovih reči

Kada se pojavila 1956. godine, zbirka pesama Sporedno nebo smatrana je najcelovitije zamišljenom zbirkom pesama naše književnosti. U sedam ciklusa, Zev nad zevovima, Znamenja, Razmirica, Podražavanje sunca, Raskol, Lipa nasred srca i Nebeski prsten, nalazi se po sedam pesama. U njima se broj 7 ne ponavlja slučajno, naprotiv – zbir brojeva 3, koji označava nebo i 4, koji označava zemlju, daju sedmicu – simbol savršenog reda. Zajedno sa amblemom, slikom gornjeg i donjeg kotla, koji predstavlja suprotnost planova realnosti, sasvim je jasno zašto je zbirka nazvana „kosmičkim glumištem“ na pozornici nesporazuma i tragičnih nedohvatnosti.
U njoj središnji ciklus Podražavanje sunca čini jezgro, središte zbirke, a ostali se okreću oko njega poput krugova koji su međusobno spojeni po srodnosti. Lik Zvezdoznanca se javlja u prvoj i poslednjoj pesmi i pravi njen okvir stvarajući od sebe komentatora koji za sobom ostavlja reči lepše nego svet. Kratak stih bez pravopisnih znakova i čitava grupa simbola služili su da podstaknu asocijacije svega onoga što je Jung nazivao kolektivno nesvesnim.  

izvor: sećanja.com


Vasku Popi kao da su se u to vreme ostvarili snovi. U malom stanu u Bulevaru kralja Aleksandra 26 živeo je sa svojom voljenom suprugom, koja je uprkos izuzetno uspešnom pozivu profesora na Arhitektonskom fakultetu, odlučila da napusti karijeru i posveti se suprugu, okružen prijateljima , a posebno mladim pesnicima, presrećnih što su u malom pesnikovom kutku dočekivani kao dobrodošli i spremnih da nauče ono čime ih je veliki Popa učio – šta je u pesmi i književnom delu najvažnije.

Uspravna zemlja

Tuđe senke ne daju
Munju tvoga mača
U korice da vratim

Godine 1958. pojavila se i četvrta zbirka Uspravna zemlja, koja se, da bi se razumela,mora čitati kao celina. Ona u svojim stihovima obuhvata deset vekova srpske kulture i sadrži stihove koji otkrivaju dublji smisao srpskog naroda, događaja i građevina srpske prošlosti. U njoj je lirski subjekat putnik kroz vekove, kroz one mnoge potresne i surove godine kojih je naša istorija prepuna pa je i mač koji dere oblake sasvim prigodan amblem za ovu zbirku. Pet ciklusa, Hodočašća, Savin izvor, Kosovo polje, Ćele-kula i Povratak u Beograd, stvara jedno svojevrsno hodočašće, put ka izvoru svega što je sveto, onog duhovnog u srpskoj tradiciji – manastirima. U Hilandaru, Kaleniću, Manasiji, Žiči, Sopoćanima, Popa otkriva sklad građevina i svedočanstava sudbine i večnog trajanja srpskog naroda. U uzdižućoj arhitekturi bogomolja Popa vidi „uspravnu zemlju“, koja nasuprot vekovima stoji čvrsto, baš kao i veliki manastiri.
U putu lirskog subjekta od Hilandara, simbola večnog trajanja do Sent Andreje, simbola ovozemaljskog nestajanja, te dve najjužnije i najsevernije tačke srpskog prostiranja, Popa opisuje put kojim se moramo kretati da bismo doživeli samospoznaju čiji su smisao pamćenje i borba protiv zaboravljanja.


Vasko Popa je iste godine objavio i zbornik-antologiju narodnog stvaralaštva Od zlata jabuka, u kome je predstavio svet narodnih umotvorina u novom svetlu. Ubrzo su usledili i Urnebesnik, poetski svet pesničkog humora i Ponoćno sunce, riznica pesničkih snoviđenja.


Iako je njegova poezija smatrana hermetičnom, vrlo modernom ali teško razumljivom, Popa je bio jedan od onih pesnika koji ne samo da su rado govorili o njoj već je i razjašnjavao čitaocima. Tako je 1966, na berlinskom predavanju uputio sve one koji su želeli da prodru u teške i zamršene pesničke slike i dao putokaz za razumevanje. Međutim, ono što niko nije očekivao bilo je da je i samo objašnjenje bilo obgrljeno pesničkim slikama. Tako je objasnio da je za njega pesnik čuvar jezičkog izvora, čuvar beskrajnog puta kojim prolaze žive reči, koje u njemu prenoće da bi se nanovo vratile svom izvoru, a on im može ponuditi samo svoje bdenje i ćutanje. Zbog toga pesma postaje zatvoreno kolo reči koje se igra oko izvora sa koga su potekle. Međutim, reči su čoveku udubljenom u pesmu okrenute leđima, ali ga svejedno upućuju na sebe, na njihovo razotkrivanje i odgonetanje. To je značilo da je osim reči, u Popinoj poeziji izuzetno važan i jezik.
Koliko je Vasku Popi bio važan njegov rodni kraj kao i to da jugoslovensko kulturno društvo bude oplemenjeno pokazuje i osnivanje Književne opštine Vršac 1972. godine, koja je u početku bila zamišljena kao komuna zavičajnih pisaca koji će proslaviti Vršac. U isto vreme pokrenuo je i jedinstvenu biblioteku na dopisnicama koju je nazvao Slobodno lišće. Za pedeset narednih godina nastavljači njegovog rada načinili su još veće pomake pa je danas ona simbol negovanja posebne vrate pisane reči i ostvarenje svih stremljenja poznatog pesnika, posebno zahvaljujući mnogobrojnim edicijama, časopisima, nagradama za poeziju, tribinama, performansima.
Iste godine Popa je izabran za dopisnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a tri godine kasnije bio jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauke i umetnosti, što ga nije ometalo u pisanju. Jedna za drugom ređale su se zbirke Vučja so, Kuća nasred druma i Živo meso, a početkom osamdesetih Rez i započeo nikad dovršeni Gvozdeni sad, gde se našla i pesma Mala kutija, napisana supruzi Haši povodom njenog rođendana, a izabrana na Festivalu svetske poezije u Roterdamu za najoriginalniju na prostorima moderne poezije.

Vasko i Jovanka Haša Popa (izvor: pinterest.com)


Po kazivanju svedoka, Popa je tih godina voleo da sedi u beogradskim kafanama: „Madera“, „Mažestik“ i „Ekscelzior“ i vodi zanimljive razgovori, a ono što je savremenicima bilo posebno interesantno, bili su prisutni koji su upijali svaku reč kada bi nadahnuto govorio o Malarmeu ili Rembou.
Kada je 1991. godine preminuo, jugoslovenska književnost izgubila je jednog od najprevođenijih pesnika na čak 50 jezika sveta, pesnika koji je domaću poeziju približio svetskoj, pesnika koji je, iako pripadnik drugog naroda, na najbolji mogući način spojio srpsku pesničku tradiciju i savremenost i stvorio poseban pesnički jezik moderne poezije.
Pored njega je do poslednjeg trenutka bila supruga Haša, žena koja je do kraja bila posvećena čuvenom pesniku, ljubav Popinog života, kojoj je posvećena svaka njegova zbirka pesama sa stihovima toliko aktuelnim da odjekuju i u ovoj našoj sadašnjosti i našem životu.
Posle smrti među rukopisima Vaska Pope pronađena je nedovršena knjiga pesama Gvozdeni sad, nedovršena celina Lepa varoš V., krug od pet pesama Ludi Lala i 19 pesama u knjizi o umetnosti i umetnicima Kalem.
Popina Haša nikada nije uspela da od njihovog malog stana napravi legat, ali je uspela da sačuva svu zaostavštinu i arhivu svog supruga koja se danas čuva biblioteci SANU. I što je najvažnije, najveća želja joj se ispunila, kada je preminula 2000. Godine, urna sa njenim posmrtnim ostacima položena je u njegovu grobnicu u Aleji zaslužnih građana, tako da je njihova ljubav simbolično ostala sjedinjena u večnosti.

Tabla na kući u Ulici Bulevar kralja Aleksandra 26 (izvor: pinterest.com)