33

Blogerke – opasne žene

Pre neki dan na Tviteru naiđoh na objavu jedne ženske osobe: “Muškarce treba birati po jednostavnom kriterijumu. Ček’ da vidim jesam s tobom srećna. NISAM. Aj’ ćao” Dopalo mi se ovo jednostavno razmišljanje, na kraju krajeva, i život je u suštini jednostavan: srećan si ili nisi, voliš ili ne voliš, radiš ili ne radiš, zdrav si ili nisi… Znam, znam da ćete reći da nije sve crno ili belo, ima mnogo toga sivog, ali suština je suština.
Ne bi mi ovo ni bilo toliko interesantno da se ispod ovog tvita nije razvio pravi mali sukob. Elem, izvesni mladi čovek je ovu objavu doživeo kao vruć šamar i napisao sledeći komentar: “Zato si i sama, zato ćeš i u 35. verovatno imati samo pekinezera čiju ćeš kakicu svako jutro detaljno analizirati i smarati time ljude po društvenim mrežama. Pretpostavljam da ćeš biti i blogerka…” Kraj vam neću napisati jer je isuviše prostački, a svodi se na njegov predlog za temu koju bi na istom tom svom blogu mogla da obradi.
Ovo sa blogerkom mi je solidno zaparalo oko. U trenutku nisam shvatila šta ga je toliko izbacilo iz ravnoteže, pod uslovom, naravno, da dotična baš sa njim nije bila srećna. Ali, zašto, pobogu, etiketiranje blogerki?!
Ono što me je još više iznenadilo bila je reakcija “ostatka sveta”. U prva dva sata dečko je dobio 80 lajkova za ovu svoju mudrost, a zapanjilo me je to što je među njima bilo skoro 50% žena!
Prvo, ne razumem zašto su one uopšte bile na njegovoj strani. Do njegovog stava povređenog deteta koje besni moj mozak još i može nekako da dobaci, ali do njihovog nikako. Šta je tu problem? Zar svaka od nas ne želi da bude pored onog koji je ispunjava srećom? Zar nije poštenije i prema patrneru i prema sebi skupiti onu stvar i otići ako nešto ne funkcioniše nego se zapetljavati i graditi lošu zajednicu u kojoj svako strada, a pogotovo oni koji to najmanje zaslužuju – deca? I onda, klasično postavljanje garda u kome žena ženi ume da bude najgori neprijatelj: omalovažavanje onih koje se nisu udale na najprimitivniji način, kao da je udaja nešto što vas stavlja na postolje o kome se sanja. U,big dil! Srećnija je neka neudata koja šeta pekinezera nego neka “koju je Bog pogledao”, a krije modrice jer je muž leši svaki dan. Al’ jebiga, ona ima muža. U, u’vatila Boga za bradu…da ne kažem neku drugu stvar, da mi vernici ne zamere.
I onda, naposletku, ta rečenica o blogerkama. Sve kapiram, al’ to slabo, pogotovo jer su ovde žene koje imaju blog evidentno prikazane u lošem kontekstu. Znači: propala, nije se udala, završila sa psom umesto sa decom (ah, ta čuvena rečenica: “Bolje da šetaš decu nego kučiće!”) i ima svoj blog – oličenje jedne nesrećne, isfrustrirane i sažaljenja vredne osobe…
To me je navelo da razmislim o tome kako ljudi uopšte doživljavaju blogerke. Ja znam da su to žene koje imaju talenat za pisanje, žene koje, i kad nemaju vremena, odvoje sat-dva za svoju dušu da zabeleže ono što se izliva iz njih i ulepšaju dan i sebi i onima koji čitaju, žene koje imaju porodice i daleko su od toga da su same na ovom svetu, žene koje imaju decu i koje pišu o majčinstvu i njihovom vaspitavanju i podizanju, žene koje pišu priče velike umetničke vrednosti, žene koje, iako su same, u sebi ne nose gorčinu.
Znam ja dobro kako se gleda popreko na sve što je novo, što se ne razume, pa samim tim i plaši i nekako je, bogati, i opasno. Znam i da to uglavnom rade ograničeni ljudi koji nisu spremni da prihvate da neko želi da svetu pokaže svoju dubinu jer svaka ispisana priča predstavlja odškrinuta vrata naše duše. I znam da postoje oni koji će postaviti hiljadu bespotrebnih pitanja i dati hiljade zajedljivih komentara, a to će samo reći nešto o njima: i šta, ona kao ume da piše; umesto da radi nešto pametno, ona lupeta po internetu; čula nešto, pa hoće i ona, jadnica i paćenica; budala, piše gluposti, a blog je samo za užu struku; vide li šta je sve nalupala, sigurno je mislila na mene; vide li kako je psovala, kako je nije sramota; vide li šta sve piše o sebi, ja bih propao/la u zemlju da sam na njenom mestu; počupaću joj kosu ako mene slučajno spomene; ma, pusti, nema ništa od života i ne zna šta će sa sobom po ceo dan, pa sedi i sere; ma, daj, ko će da čita one nebuloze koja ona piše… Toliko sati potrošenih na tu temu koja mnogo bocka, kao da je blogerka jedna mnogo opasna žena, pravi terorista…
Da, to su oni koji ne razumeju jer su im vidici isuviše skučeni, pa će, radi svog duševnog mira, popljuvati sve što ih uznemirava. A uznemirava ih samo zato jer bi u dubini duše voleli da rašire svoja krila, a nemaju hrabrosti za to. Pa, ako neko ima, najbolje da ga svučemo u blato, sa nama, jer je tako mnogo lakše i mirni smo.
E to su te iste žene koje misle da je bolje biti i u lošem braku nego biti same, sa psima i blogom. Jer tako treba. I to su oni isti muškarci koji, ako nisu sposobni da usreće ženu, odmah ih etiketiraju da su frigidne, lezbijke, neostvarene, isfrustrirane, nedojebane kučke, narkomanke, glupače i folirantkinje. Sve, sve, samo da se ne postavi jedno logično pitanje: a da nije možda greška u meni?
Možda je nama svima potrebna kolektivna terapija, ali kad bi svaka žena bila malo više prijatelj drugoj ženi, bilo bi mnogo lakše. A muškarci? Ah, pa sa njima ćemo lako. Ako učini da mi oči zbog njega sijaju, raduje se zbog mog uspeha kao zbog sopstvenog, i ako nešto ne razume, hoće da razume da bi razumeo mene, imponuje mu što ga voli pametna i kreativna žena koja je od svih odabrala baš njega, čini da jedva čekam trenutak kada ću ga zagrliti i uvek mi nedostaje još malo vremena koje bih da provedem sa njim, to je to. Sve drugo je imitacija života. I znate šta? Sve drugo u stvari nije ni važno…

Advertisements
8

Hitana, hitana

Jeste li čuli da je počela da se reprizira “Dinastija” na “Hrvatima”? A “Kasandra” na nekoj novoj TV Naša? To me je toliko obradovalo da mi je došlo da zaplačem od sreće. Ionako nemam šta da gledam na tv-u, pa mi je repriza omiljenih serija nekako legla kao i grupe na Fejsbuku koje pucaju od nostalgije za osamdesetima (za devedesetima kukaju jedino Mira Škorić i one dve debele Karićeve).
Imam samo jedan problem: vreme u kome se emituju mi nikako ne odgovara. Baš tada mi se muž odmara posle napornog radnog dana i pošto je neprikosnoveni gospodar daljinskog upravljača, insistira da gledamo “Beogradsku hroniku” ili prenos Skupštine. Iako mi se ponekad čini da sam se udala za vlastitog tatu, volim ga, pa mu popuštam. A i ta sednica Skupštine ume ponekad da bude zabavna, dok kreštavu i histeričnu Radu slabo podnosim, pa za to vreme čitam knjigu. Ili sedim na fejsu.
Svejedno, ta “Dinastija” mi je vratila mnoge uspomene. Iako sam bila dete kad se emitovala, pratila sam je s nepodeljenom pažnjom. Činjenica je da mnogo stvari nisam razumela, pa i kad sam pitala, gledali su da mi smandrljaju odgovor, ali sećam se najznačajnijih moralnih čvorova u seriji, pa tako i situacije kad je Blejk gurnuo i ubio dečka svog sina (rekoše mi da je Stiven gej, doduše rekli su mi onu drugu nekorektnu reč, pa sam nekako shvatila), kad se otkrivalo da mu je bivša žena Aleksis izrađala mnoštvo naslednika sa baštovanima i batlerima, pa je pretilo da ceo Denver propadne zbog rađanja debilne dece kao posledice incesta (zar ne?), kad se njegova nova žena Kristl spanđala sa konjušarom(zaboravila je, slepica, da je u onu viletinu ušla sa plastičnim koferom, mada, jebiga, Blejk je stalno bio na poslu, a Aleksis je stalno podjebavala, pa je pritisak učinio svoje), kad je ćerka Felon bezočno varala svog predobrog muža Džefa sa kim je stigla, čak i sa matorim brkama vozačima (mamina krv i tatine pare napravile su od nje jednu razmaženu fuksu), kad je većina likova ginula i posle nekog vremena vaskrsavala sa obaveznim plastičnim operacijama, pa sve do moldavskog masakra na venčanju naše princeze Amande i njenog rumunskog verenika Majkla.
Naravno da sam navijala za Kristl, mada je pizdela u svakoj epizodi. Ali nije ni čudo kad je ona zmija Aleksis bila uvek na korak ispred nje. A stvarno me nervirala, bila je tako razuzdana u onom svom stanu na vrhu solitera, u koji se ulazilo direktno iz lifta, sa svim onim kreacijama, a posebno kad zaliže kosu pa joj glava dođe kao pesnica. A što je tek bilo nemoralno što je stalno menjala muževe… Ih, skandal!
Ova serija je toliko ušla u moj život da sam, igrajući se papirnim lutkicama, pojedinim likovima davala imena likova iz “Dinastije” pa sam pred jednu Novu godinu namestila da Blejk svojoj sekretarici Marši diktira prigodne čestitke poslovnim partnerima. Vrhunac perverzije dogodio se kad se na kioscima pojavio album u kome su sličice bile u obliku malih televizijskih ekrana i u njemu su se nalazili sve važniji događaji, koje sam ja sa uzbuđenjem čekala da izlepim.
Kako su godine prolazile, i serije su se smenjivale. Početkom devedesetih pojavile su se prve španske (preciznije južnoameričke) serije, za kojima je narod u ono sumanuto vreme potpuno poludeo. Prva se pojavila brazilska »Robinja Izaura« (još se sećam neke debele crnkinje koja zapomaže:”Izaura, Izaura!” ), a potom i “Rosa salvahe” sa jednom debilkom koja ima trideset godina, a penje se po drveću kao majmun, a sve to je simpatično nekom liku sa proređenim brkovima.
A onda se pojavila “Kasandra”! Zveckanje njenog plastičnog nakita i šuškanje štrasa na njenim suknjama dovodilo je do toga da ulice u devet uveče budu prazne kad se ona pojavi na Trećem kanalu. Gledalo je i staro i mlado, i muškarci i žene, i primitivci i intelektualci, i selo i grad. Zbog nje su i pripadnici romske nacionalne manjine bili ponosni, kad je završila u zatvoru u nekim našim selima se potpisivala peticija da je puste i deca su po njoj dobijala imena.
I ja sam bila opčinjena njenom tužnom sudbinom i nepravdom koja joj je naneta kad je zla maćeha Erminija iščupala iz toplog porodičnog gnezda i dala pripadnicima romske nacionalne manjine u cirkusu ( ne znam, doduše, da li su i u Venecueli nacionalna manjina, al’ da ne pogrešim). Ostalo je nejasno da li je njen deda debil ili samo papučar, ali nemerljiva šteta je bila načinjena. Ona je, naravno, zloj maćehi pomrsila konce kad se spanđala sa njenim sinom, mada je i tu došlo do situacije jer su bili blizanci. Ja sam se, logično, smrtno zaljubila u onog dobrog, Luis Davida, mada je obojicu igrao isti glumac. Iz ove perspektive izgledao je kao da bi bio dobar za ulogu u porno filmu, ali tada sam padala na one njegove prodorne oči i kao isklesane vilične kosti… pravi muškarac!
Svejedno, i pored idiotskog zapleta, sedeli smo svako veče i kao hipnotisani navijali da Kasandra dobije bitku sa zakonom, da Erminija crkne jer joj je namestila zvrčku da je ubila njenog ljubimca Ignasija, da Ofelijina ćerka sa dlakavim zulufima ustane iz invalidskih kolica jer je sela bez namere da se digne od stresa kad ih je tata napustio, da zla služavka Rozaura dobije otkaz i da pobedi ljubav između Kasandre i Luis Davida.
Bilo je tu i pomešanih osećanja i moralnih dilema: da li navijati da prepoštena Ofelija umre od tumora na mozgu samo da bi se njena drugarica Hema, koja je bez prestanka gutala suze obojene od pudera i maskare, udala za njenog odbeglog muža Roberta, da li da i dalje mrzimo nadobudnog bacača noževa i pripadnika romske nacionalne manjine Randua, koji je Kasandru na kraju spasio, za razliku od nesposobnog Luis Davida, i dao život za nju, pa smo gledali kako ga spaljuju na nekoj livadi kao Mahatmu Gandija, da li da mrzimo ćopavog Matijasa, a naše je gore list…
U to vreme, u procesu muvanja, moj sadašnji muž, koji jedini nije gledao seriju, u želji da me fascinira, otkrio da je čuo da će se u sledećoj epizodi otkriti “da je Čabela nekome ćale”. Ja sam tu odmah skočila: “Kako Čabela može nekome da bude ćale kad je to žensko, i kako ćale kad ima sedamnaest godina i što mi pričaš unapred umesto da se iznenadim???!!!”, vrištala sam i tako je propala njegova prilika da mi se umili zahvaljujući novoj informaciji.
Kad se serija završila, naravno ne sa “tužnim hepiendom” (što bi rekla jedna naša “srpska majka”), svi smo mislili da ćemo poludeti. Razvila se tu i zavisnost, što da ne… Ali, vrlo brzo došle su nove serije i nove moralne dileme. Ja sam nekako ostajla verna Kasandri, a poslednja koju sam odgledala bila je “Abrazame mui fuerte” ili u prevodu “Zagrli me čvrsto”, koja mi se smučila kad je lik dobar do debilnosti saznao da je brat (ah, koliko predvidivo) glavne glumice, a bio je smrtno zaljubljen u nju, i zbog toga je nedelju dana ležao u plićaku ispod jednog vodopada i čekao da umre od gladi i tuge. E, tad sam rekla:dosta!
Od tada uspešno odolevam svim turskim i ostalim azijskim serijama, mada moram da vam priznam da su mi hrvatske slaba tačka. Šta ću, ipak sam ja dete SFRJ.
Nego, ne znam kako da odgledam reprizu ove “Dinastije”. Ništa, imam plan: nakljukaću muža ručkom, pa taman kad on zahrče punog stomaka, okrenuću sa Skupštine na Blejka i sekretaricu Maršu. Eto rešenja…!

10

Kupi mi, majko, top

“Ako me mnogo mrziš, stavi me da čekam u redu za ličnu kartu dva i po sata…:-/— looking for a rifle.” Ovo je moj jučerašnji status na Fejsbuku, pred nervni slom. Mislila sam da s godinama stičem i strpljenje i mudrost zen faze. Izgleda da sam se precenila.
Kada sam prvi put vadila ličnu kartu, otišla sam gospodski kod fotografa Vojna u Vasinu ulicu, ispala kao lutka sa naslovne strane, otišla u SUP, ostavila otisak prstića, dobila smeđu knjižicu i otišla kući.
E, a onda je jednog dana usledilo seksualno opštenje sa mojim mozgom, i još mnogih u Srbiji, najlepšoj bajci. Desilo se to istog onog dana kada je odlučeno da se uvedu biometrijske lične karte. I pasoši, naravno.
Pre tačno pet godina uzme moj muž godišnji odmor da bi izvadili nova dokumenta. Udubimo se u statističke podatke i izaberemo SIV 3 kao stanicu sa najmanjom gužvom. Ču’š, najmanjom…Izaberemo radni dan, ustanemo u 3.30 i krenemo da bi u 4.00 ‘vatali broj.
U svitanje naiđemo na red do dna stepenica. Ljudi stoje izneverenih očekivanja da su došli pre svih. Formiraju se interni spiskovi koje prave budući pretendenti na mesta predsednika mesnih zajednica. Drugi ih ignorišu. Počinjemo da se družimo između sebe jer zajednička muka nas spaja i otrcavamo samozvane zapisničare.
Tačno u 8.00 uniformisano lice deli brojeve. Uz pomalo koškanja dobismo ih svi. Isto lice zapita ima li trudnica da bi išle preko reda. Javiše se dve-tri devojke, trudnice sutra malo, javi se i jedna baba. To nas malo oraspoloži. Počeše da rade, pa ko preživi, može i da prepričava.
Tako je bilo nekad. Danas je sve Bog zna kako kulturnije. Preko interneta zakažeš prijem kod službenice, odeš tamo, prepišaš sve one kompjuterski nepismene koji te streljaju iz reda i najradije bi ti počupali kosu, uđeš, slikaš se, prepipaš onaj aparatić i ideš kući. K’o gospodin čovek. Eee, al’ po onoj narodnoj :”Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji”, kvaka je u podizanju dokumenata.
Kad smo ušli u Belu kuću, dočekao nas je red oho-ho dugačak, bili smo negde trideseti. Potpuno nepripremljena za čekanje, naivno verujući da ću potrošiti svega pet minuta, otkrijem da nisam ponela ni pare, ni knjigu da čitam i tako ubijem vreme, ni flašicu s vodom, a da mi se baterija na mobilnom skoro ispraznila i da ću umreti od gladi, žeđi, dosade i izolacije od ostatka sveta jer sam zarobljena u jebenoj policijskoj stanici. Naravno, mogu da odem i da sutradan naiđem na isto. Bar je tu bio muž da naslonim glavu na njegovo rame i pomalo histerišem.
Kao i uvek kad je slična situacija u pitanju i kad nemaš više snage ni da se nerviraš, počneš da posmatraš ljude oko sebe. Prvo smo primetili uniformisano lice koje vrši posao portira i upućuje sve nesrećnike u određene redove, bez objašnjenja zašto od dvanaest šaltera rade samo tri.
Kulturna gospođa prišla je da mu postavi zakučasto pitanje, na koje on evidentno nije umeo da odgovori, ali ga to nije pokolebalo. Birokratski nerazumljivim govorom, za koji tipujem da ni sam ne razume, održao joj je kraće predavanje na temu koja nju nije zanimala, uredno joj se predstavivši kao diplomirani pravnik. Tu smo se od muke prvi put zasmejali. “Prašinar” – diplomirani pravnik! Šala, komika! I gospođi je bilo zabavno jer mu se nadalje obraćala sa: “Gospodine pravniče”. Otišla je vidno iznervirana jer ništa od ovog naučnog radnika nije saznala.
Taman kad smo između sebe počeli da postavljamo pitanje zašto se red skoro uopšte ne pomera, ljubazna šalteruša je proglasila pauzu od pola sata. Jebiga, ima i ona dušu, mora da jede! U redu opšte potonuće! Tada se istače jedan, izgleda u mladosti propali stend-ap komičar. Ničim izazvan poče da priča kako u policiji vlada korupcija i kako ih sve treba pohapsiti. I njemu su nudili mito, jer on je, zamislite, dečji lekar, ali on to ne, nikako, ali ako nekome treba dobar dečji pedijatar, evo odma’ neka mu ostavi broj telefona da se dogovore. O, Bože, ovaj ne dangubi da ponudi svoje usluge, mislim se ja. Dal’ da se i ja izreklamiram? Mislim na poslove lekture i korekture, a i pripreme za maturu, da ‘vatam voz za sledeću godinu, u ova teška vremena svaki dinar znači…
Pošto su mu ciljna grupa bile žene, računajući na njihov materinski instikt i posvećenost deci, ali one nisu odreagovale, odlučio je da promeni taktiku. Sledeća tema bilo je povećanje nataliteta jer “kad je on u SFRJ učio školu, Turska i Jugoslavija su imale isti broj stanovnika – 200 miliona, a gde je danas Turska, a gde smo mi…”. Upeca se tu jedna njegovog kalibra da raspravlja da on lupeta jer je cifra bila 20 miliona. Počeše da se koškaju, on valjda bolje zna jer je išao u tehničku školu, a ona je sigurno, glupača, završila gimnaziju, pa pitanje je da li je ona imala tačne podatke…! Počeše da dižu i glasove i tenziju. Kupi mi, majko, top…
U tom trenutku ljubazna službenica otvori šalter. Najela se, al’ samo još par minuta da skuva kafu. U jebote, sad će da joj se prispava! To je bar smirilo strasti u našem malom “kavezu”.
Al’ ne lezi vraže, u redu pored, za registraciju vozila, imamo situaciju! Pripadnik romske nacionalne manjine bi samo nešto da priupita, i svi ga puštaju preko reda, al’ jedna gospođa ne da. Druge hoće da pusti, al’ baš njega neće. Umeša se njihova šalteruša i pozva ga da priđe. Obavi ti on šta mu je trebalo i u prolazu dobaci gospođi: “Skote jedan!” Ova poče da vrišti. Zanimacija ekstra, samo da ubijemo vreme!
Prođe i to i opet potonusmo u čamotinju. Svi ćute, izviruju ka početku reda i uzdišu. Bar još nešto da se desi. Kad evo ti ga lik, upade sa punom torbom papira, došao naoštren jer ga je šalteruša juče vratila zbog nekog papira koji mu je nedostajao, stari dobri “FTJP sindrom” (fali ti jedan papir). Kreće polusatno dranje, svađanje, pretnje, on traži šefa, ona traži obezbeđenje, on zove advokata, ona urla: “Marš od mog šaltera! Sad ću da prestanem da radim! Niko više neće doći na red!” U jebote, besplatna predstava, a nepodeljena pažnja svih uprta u njih dvoje. Kuuul!
Utom dođoh i ja na red. Zadržala sam se cela tri minuta. Toliko dreždanje da čovek ne zna zašto. I slika mi užas, kao da sam sektašica. Pih, Vojn je bio zakon. Isprati nas neko novo dranje. Eh, Srbijo, najlepša bajko, Srbijo, oče i majko… Ma, koje bre pevanje?! Kupi mi, majko, top…
P.S. Slika je sa interneta, kako se na Tajlandu čeka red.

4

Igranka u sedam

…Mir i tišina. Zalazi sunce nad planinskim vrhom. Čuju se poslednji cvrkuti ptica i vazduh postaje sve hladniji.
Šetam pored napuštenog odmarališta, tako turobnog u ovo sveže junsko predvečerje. Penjem se stepenicama na veliku terasu i oslonjena na prepoznatljivu svetiljku iz perioda mog rođenja posmatram kako nebo kao da gori od rumeni koja ga sve više preliva. Okrećem se i prilazim staklu. Iza njega velika sala, prazna, pohabanog parketa, sa gomilom nabacanih stolica u ćoškovima. Njihove tanke isprepletane noge deluju tako tužno i zaboravljeno. I na terasi pored mene je jedan plastični sto i dve zarđale stolice koje je neko, ko zna kad, ostavio.
Stavljam dlan na staklo, još pomalo toplo od sunca koje je sad na smiraju, zatvaram oči i duboko u sebi zazivam maštu da me odnese u neka davna vremena. Ako budem dovoljno uporna, sa unutrašnje strane mojih kapaka proleteće šarene slike i topli zvuci…
…U svetloj velikoj sali zagraja gomila dece. Ogladneli i zarumenjeni od oštrog planinskog vazduha i snega, gurali su se da posedaju i što pre večeraju. Uz žamor njihovih glasova mešao se zveket metalnih šolja i tanjira.
Dečaci su halapljivo jeli i prepričavali događaje sa današnjeg časa skijanja, a devojčice tiho između sebe pričale i razmenjivale poglede pune ushićenja. Te večeri se održavala igranka.
Večera je neuobičajeno brzo bila završena. Jedino su dečaci bili nezadovoljni jer su tražili repete, ali su ih spremačice i domar poterali ne bi li sklonili stolove i pripremili se za veče.
Devojčice su se po sobama uzbuđeno pripremale. Koliko je tu samo bilo strepnji i nadanja! Svaka je u svojoj glavi imala izmaštano veče, poziv na ples, možda čak i poljubac. Toliko toga se očekivalo.
Iz ormana su se vadile sve stvari, svaka je pretraživala šta bi joj te večeri najlepše stajalo. Na krevetima su rasle šarene gomile. Neke su ponele i viklere i sada su ubrzano uvijale svoju kosu u želji da budu najlepše. A onda se među njima proneo i karmin, krišom kupljen u jednoj parfimeriji, da mama ne sazna. Samo malo, da se zarumene usne, da budu lepe kao da su velike.
Ushićene i sa laganom tremom sišle su u salu. Sa pomerenim stolovima izgledala je jako velika, a parket se sijao kao staklo kad preko njega zasvetluca sunce. Uza zid bile su poređane stolice, a u jednom uglu stajao je veliki gramofon sa gomilom ploča. Dečaci su se gurkali i smejuljili u drugom uglu ljubopitljivo gledajući u devojčice. Igranka je mogla da počne.
Muzika se smenjivala i one su odmah počele da igraju. Zvuci su ih zagrevali i one su se gipko uvijale krišom gledajući suprotan ugao. Onda su i dečaci prišli i pomešali se sa njima.
Ali, one su čekale onaj važan trenutak, nešto sporo što je za ples i treperile od iščekivanja kada će onaj ko im se dopada bar nakratko sklopiti ruke oko njih. Začuo se Biserin baršunast glas i preko sale se razlegao topao zvuk pesme :”Milo moje”, a dečaci su se, u početku pomalo stidljivi, otkravili kad je jedan, najodvažniji, prvi izabrao. Parovi su zaplesali i više nije bilo cike, sve se umirilo, samo su oni u tišini klizili po parketu, uzbuđeni međusobnom blizinom i mekim mirisima. Pao je i poneki poljubac, krišom. Igranka je uspela.
Dugo te noći neke od devojčica nisu mogle da spavaju. Milion puta su u polusnu ponavljale svaki trenutak te večeri, uživale u njima i maštale šta bi još moglo da se dogodi. Još su osećale obrise toplih dlanova na svom struku, opijene nežnim mirisom kose i lica onog s kim su igrale i puštale da ih san lagano nosi u svojoj sreći…
…Otvaram oči, sumrak je još gušći. Gledam još jednom staru salu napuštenog odmarališta. Da, nekad je ovde bilo baš tako. Nekada su se rađale prve ljubavi i padali prvi poljupci, nekad kad je sve bilo lako i bezazleno.
U daljini svetli novi hotel. Iz njega se čuje muzika, jaki basovi i glas animatora koji govori preko mikrofona. Smenjuje ga vrištanje devojčica i poznate Severinine i Cecine melodije. Ostavljam maštarije o nežnom i nevinom vremenu i silazim u centar. Vraćam se u stvarnost…

P.S. Slika je iz davnog i divnog tinejdžerskog filma “La Boum”.

7

Prevodilac

Ovih dana sam, kao da sam predosetila šta će poželeti voljeni nam premijer, bazala po Srbiji. Mnogo je bilo lepo, a kad već lutate, red je da se negde i stacionirate, a kad se stacionirate, obično upoznate i neke primerke našeg nebeskog naroda, sem ako niste asocijalni, pa bežite od svih, što lepih izdanaka, što krezavih do bola.
Stacioniram se ja tako sa mužem na Divčibarama. Lepa priroda, konačno da se nadišeš svežeg i čistog vazduha. Jeste da se prvog dana obavezno zajebeš jer izađeš u šorcu, a popodne ti je već za bundicu, al’ adaptiraš se nekako, pa uživancija.
Odsednemo mi u apartmanima i dočeka nas žena zmaj (domaćica vile, recepcionerka, čistačica, smaračica), a najviše ovo poslednje. Da se razumemo, mnogo volim da upoznajem nove ljude, i da čujem njihove priče i sudbine. Ponekad mi daju i inspiraciju za tekstove na blogu, ali kad ja kažem da je neko smor, verujte da bi svi već odavno pobegli, ali moja duševnost me ostavlja da čamim do nervnog sloma.
Elem, moj muž se kao i inače izvuče jer sam ja pi ar naše male zajednice i kao “umem sa ljudima”, a u to spadaju i majstori, đubretari, navijači, policajci i šalterski službenici. Ovaj put i žena zmaj.
Čim smo stigli ošacovala nas je kao izuzetno fine. Odma’ da kažem, da smo fini, fini smo, al’ to je njena žvaka. Ishvali nas odmah iako nam nikad pre oči nije “viđela” i kaže da ćemo se družiti! Šta imam ja da se družim sa osobljem, nemam pojma, al’ da ne ispadnem arogantna kažem: “Važi!” i zajebem se žestoko.
A ona, čoveče, kao mušica. Sedneš na terasu, ona ti se stvori odmah uz ogradu, ništa ne radi po ceo dan i malo bi da priča. Izađeš da prošetaš, evo nje, odma’ iskomentariše da li si u sportskom ili elegantnom fazonu, pa bi da ti ispriča pokoju anegdotu iz svog života, a najviše na temu svoga sina Raša, koji sve zna i u sve se razume, najradije kosi livadu, drži pčele, najomiljeniji auto mu je mustang i ne boji se stršljenova. I vazduh ne uzima. Ni Rašo, a ni ona. O, jebote, dođeš da se odmoriš i poludiš!
Pošto se stalno pozivala na kafu, a ja je, i pored sve duševnosti, uredno odjebavala uz izgovor da ne pijem kafu, a muž mi spava (na kraju je neko još mogao da pomisli da ga je ujela ce-ce muva ili da sam ga nokautirala), stalno se grebala za pepeljeru. Jedno popodne muž počne da krizira za pomenutom pikslom i pošalje me da je tražim i oduzmem je ženi zmaju. Jer, znate već: umem s ljudima, ja ću to bolje i ta sranja…
Šta ću, izađem i jedva je nađem. Sedi ona u jednom od apartmana i umesto da ga čisti, pere kosu i gleda tursku seriju.
– Jao, uđi, baš dobro da si došla da pijemo kafu.
– Ne mogu, hvala – kažem ja sva fina. – Došla sam samo po pepeljaru, ako možete da mi je date.
– Ma, uđi, sad ću da ti je dam. Nego, htela sam nešto da te pitam – krenu ona. – Ti si iz Beograda, pa jel’ bi mogla da pomogneš mom sinu da se zaposli?
Ja se tu odistinski zaprepastim. U, jebote, ova mora da me zamenila sa nekom osobom na funkciji, mada stvarno nemam ideju s kojom.
– Ne znam kako to mislite – kažem ja. – U Beogradu se teško dolazi do posla.
– Ma, znam ja nego ti mi deluješ kao vrlo pametna (kreće uvlačenje), pa da mi kažeš kako bi on mogao da nađe posao da prevodi jer govori engleski, španski i portugalski.
– U, je – mislim se ja, vidi kako je ova primitivna žena spoznala prave životne vrednosti, odškolovala sina i odmah mi pade na um reklama sa TV Prve za neku tursku seriju, u kojoj se bezbroj puta izvrtela scena u kojoj dve devojke treba valjda da se upišu u neku školu, pa jedna uspe, a druga ne, a ovoj što je roknula, bogata majka krene da kenja: “Eto, čak je i domarova ćerka uspela da položi, a ti ništa!”. Postidim se ja na trenutak što sam ignorisala ovu napaćenu dušu, možda čak i samohranu majku, i odgovorim joj:
– Znate, ako hoće da bude prevodilac, može da ostavi oglas na internetu, a ako je baš stručan i ozbiljan, neka proba da se učlani u Udruženje prevodilaca, možda bi oni mogli da mu pomognu.
Istog trena izvuče ona mobilni, iskuca nešto i reče sinu: »Rašo, evo sad će jedna devojka (hvala za devojka!) nešto da ti objasni!« i uvali mi ga u ruke:
– Sve to sad ponovi mom sinu, ja ne bih umela to tako lepo da mu ispričam kao ti!
Ju, mislim se ja, u šta se uvalih. Javi mi se dečko, ja uz izvinjenje sve ponovih, a on će mi na to:
– A kako se ti zoveš?
– Jelena – kažem ja, a sve mi nešto miriše na dane koje sam davno ostavila za sobom.
– Jao, pa meni sudbina samo Jelene donosi!
O, gospode Bože, ovaj me sad i muva, a što da me ne muva kad mu i mama najavila »devojku« pored živog muža. Odma’ ja to sasečem u korenu, poželim mu mnogo sreće sa poslom i završim. Majka se malo iznenadi mojim drugačijim stavom i krenu da mi hvali sina:
– Jao, ne znaš ti što je moj Rašo pametan! On toliko dobro govori engleski, pa on zna da napravi razliku između američkog i engleskog!
– Pa, lepo – ljubazno ću ja i već gledam kako ću da šmugnem.
– A on tako sve zna, kad je prošle godine cepao karte na utakmici Srbija – Albanija nekim strancima je rekao da pokažu »aj – di«, to je, znaš lična karta i oni su ga razumeli!
– Bravo – kažem ja.
– Jedino što ne zna baš najbolje gramatiku, ali mnogo lepo priča engleski, kad ga slušaš, ti uživaš!
Ko, bre, ne zna gramatiku?! Ostadoh bez teksta! Šta lupeta ova žena?
– Kako ne zna gramatiku?! – postavljam ja, idiot, pitanje.
– Pa, ne zna, on je učio samo ovako preko televizora, pa tu nema gramatike, ali odlično govori!
Jao, što me napravi budalom! E sad ćeš da vidiš, mislim se ja!
– A, pa ne brinite, ako ima dobar fond reči, gramatika je najmanji problem – krenem ja da kenjam.
– Stvarno?
– Da, samo neka on vežba i neka se prijavi udruženju, oberučke će ga prihvatiti!
– Jao, pa to je divno! A znaš ti kako on i španski zna. Pa kad peva Enrike Inglezijas, on meni sve prevodi i onda ja plačem jer su mnogo tužne pesme!
– Stvarno? Fenomenalno!
– Da, i misliš da će mu lako ići ta gramatika?
– Apsolutno, pa nije to francuski nego engleski, on je strašno lak – kažem ja.
– A, pa jeste, a ja znam francusku gramatiku odlično – izjavi žena zmaj.
– Ozbiljno?! O, pa to je on od Vas nasledio talenat za jezike!
– Jao, sine, hvala na komplimentu, dođi da te poljubim!
Izljubi ti ona mene i ja pobegoh napolje. O, Jelena, budalo, kako ti voliš da gubiš svoje vreme sa idiotima. I još se uvlačiš u priču sa nekim klincem koji ti se još i nabacuje. E, mentol si na kvadrat.
Vratim se u apartman sa onom pikslom, dobro da muža nisam njom gađala. Sve mu ja ispričam, a on će meni:
– Ako Rašo dođe sa mustangom po tebe, napraviću lom!
Eee, ma gde ću ja sa Rašom?! Pa da cepamo zajedno karte? A ni Enrike mi nije neki pevač…

3

Tup ugao (na rubu medalje)

Jutros si se posle mnogo vremena prvi put pogledala u ogledalo i konačno smogla snage da se suočiš sa svojim očima.
One su ti rekle ko si.
Da si ona koja je odavno izgubila sebe.
Ona koja sebi već dugo podvaljuje ljubav.
Koja je srećna kad nekome kaplju suze.
Da si ona koja voli čoveka koji nikada neće biti tvoj.
Ona koja se daje onome kome ne pripada.
Kojoj počinje život kad te se seti, a završi kad bez reči ode.
Da si ona koja rastura nečiju porodicu.
Ona koja se teši da bi s njom bio srećniji.
Koja poštuje pravila jer zna da će ga samo tako imati pored sebe.
Da si ona koja sebi ne sme da prizna da je samo ljubavnica i ništa više.
Ona koja krije koliko je boli što zna da je on ne voli.
Koja pristaje na sve jer se potajno nada.
Da si ona koja se uvlači u krevet u kojoj on spava sa svojom ženom.
Ona koju prevrne na brzaka u kolima među slinavim maramicama svoje dece.
Koja čeka mrvice koje ostanu.
Da si ona koja živi od njegove bezobzirne strasti.
Ona koja svoju strast ne sme da pokaže do kraja.
Koja ne sme da ostavlja tragove.
Da si ona koja ide na proslave i letovanja sama.
Ona koja odbija ljubav svih onih koji je iskreno vole.
Koja ga voli iako zna kolika je on kukavica i da će je na kraju ostaviti.
Da si ona koja uvek mora da bude najlepša i najraspoloženija.
Ona koja zna da kukanje na ženu i njenu familiju nikada neće doneti neku promenu.
Koja će gledati njegova leđa svaki put kad dobije ono što mu je bilo potrebno.
Da si ona koja se budi sama.
Ona koja je uvek željna njegovog zagrljaja.
Koja, i kad bi ga imala, ne bi smela nikad da mu veruje jer ga dobro zna.
Da si ona koju bi raščupala njegova žena kad bi te našla u svom krevetu.
Ona koju on nikada ne bi zaštitio.
Koju bi svi osudili kad bi znali šta radi.
Da si ona koja je tup ugao u tom paklenom trouglu.
Ona zbog koje on glumi da je najbolji muž.
Koja ne sme da se buni jer zna da je uvek može zameniti druga.
Da si ona koja je više nesrećna nego srećna.
Ona koja živi od njegovog sebičnog dodira.
Koja se zavarava da ima nešto.
A nema ništa.
Baš ništa.
Baš.

7

Skalinada

Jel’ volite vi Herceg Novi? Ja mnogo. A jel’ volite što do njega morate da prođete kroz kanjon Morače? Ja nikako! Čak pomalo i mrzim. U stvari, prema dotičnom kanjonu imam ambivalentna osećanja – stvarno je super priroda i tako to, al’ na slikama i televiziji, a kad treba da prođem kroz isti, mislim da ću da poludim. Znam svako parče od Crkvina do Bioča, svaki jebeni tunel i vozim i kočim uporedo sa vozačem dok ne dođem na rub nervnog sloma,a to obično bude tamo negde oko Platija.
Vrhunac moje fobije od kanjona Morače dogodio se pre nekoliko godina kada sam sa bivšim dečkom, a sadašnjim mužem išla prvi put u Herceg Novi. Početak putovanja nije baš mnogo obećavao. Znala sam šta me čeka i smatrala sam da treba da nadgledam vozače u autobusu. Recimo da sam malo preterivala, ali ipak sam smatrala da moraju da paze jer je moj život u njihovim rukama.
Bila sam nezadovoljna njihovim ponašanjem jer je onaj koji nas je vozio već na Ibarskoj fasovao kaznu zbog brze vožnje i sve vreme mobilnim razgovarao sa švalerkom koja ga je čekala u Budvi, a drugi, koji je trebalo da ga menja,umesto da spava u gepeku, gde ga je ovaj par puta slao, uporno je muvao sve singl putnice, nadajući se valjda da će i on da privede nešto odozdo pa da može da se grebe kao sposobni mu kolega.
Zlo je bilo što je neispavani u svitanje vozio kroz kanjon Morače. Tačno sam znala! Gledala sam majmuna u retrovizoru i, verujte mi, mnogo mu se spavalo. Padala mu je glava i stalno je palio cigarete, a kad je odjednom rešio da usred vožnje kopa po frižideru, ne bi li našao kiselu, došlo mi je da ustanem i išamaram ga. Bivši dečko, a sadašnji muž mi nije dao. Rekao je da pravim skandale bespotrebno. Pih, lako je njemu kad može da spava jer zna da ja pazim na volan!
Čim smo stali u Bioču, pre pišanja, najviše od straha, sjurila sam se kod obojice i rekla da ću da ih prijavim u “Lasti” čim se vratimo (ako se vratimo) ako nas ovaj neispavani bude survavao niz Cetinje. Neispavani je počeo da histeriše, kao nije tačno, on je Supermen i tako ta sranja, a ovaj drugi se uzvrteo i na kraju ipak preuzeo volan. Valjda zbog uzavrele i nestrpljive švalerke, koja ga je zivkala na svakih pola sata, pa mu nikako nije išlo u prilog da ga obilazi na groblju.
Kad smo se na kraju dokotrljali do Herceg Novog,ispostavilo se u stvari Igala, koji je uredno bio na kraju našeg putešestvija, istovarili su nas iza hotela “Tamaris”. Pre nego što kažem šta nas je dočekalo, da vas upozorim da su to bila prva letovanja mog bivšeg dečka i mene, pa smo bili veoma neiskusni u odabiru aranžmana. Stupivši u zonu hotela, stupili smo u osamdesete. Ama baš po svemu: oleanderi, sindikalni plakati, stolice sa belim plastičnim rupičastim naslonom.U prvi mah mi je prijao taj nostalgični dah. Samo na početku. Hotel se zaledio u osamdesetima, ali nije se od njih čak ni umio, a kamoli poskidao ljuske sa zidova.
Čim sam videla koliko je sati, odustanem od lifta, a, naravno, nabili nas na poslednji sprat, da provrištimo od vrućine. Ne nadajte se klima uređaju! Krenem ja tako peške, a budući muž sa prtljagom liftom, a ja sve molim Boga da se ne zaglavi ili, ne daj Bože, padne u podrum. Na spratovima viđam neku decu, pa mi nešto čudno. Bože, ala je skočio natalitet, mislim se ja…
Zaboravih na to kad sam videla sobu! Sunce ti jebem, pa kao da su horde ekskurzija prošle pre nas! Zidovi ižvrljani hemijskom i drvenim bojicama, Anđela i Marko u srcu u više navrata mi se javljaju iznad kreveta. A na krevetu ćebe sa tigrom. O, Bože, još mi se i bakterije u njemu raduju! U kupatilu kada oljuštena, a, zanimljivo, nema ni vode. Valjda će doći do našeg sedmog sprata ako je lepo zamolimo.
Padnem ja tu na onog tigra, ne na bivšeg dečka, ako ste to mislili, i isplačem se za medalju, prokunem agenciju, auto-prevoznika, osamdesete, pomalo i budućeg muža jer je on kao turistički tehničar stručno osmislio ovaj put, pa mi bude malo lakše.
Sad ćemo na plažu, da se malo razveselimo. More, sunce, vino, gitare, pa kome može da bude loše. Izađemo na hotelsku plažu, videli smo još kod kuće da je imaju. Ona prazna, odlično, taman da biramo mesto. Ajd’ i nekako što je betonska, al’ more štrokavo neviđeno. Plivaju ulošci i neki tetrapak od jogurta. Kako da uđeš u ono? Trave i sase mi prirodno deluju naspram ovog đubreta. Al’ uđemo nekako s neke strane i malo plivamo, a oko nas neke podavljene bube, da poludiš! Izađem ja, popizdela, i sad ću malo da se sunčam, a mislim se: “Bože, ja ću stvarno neku infekciju da navučem ako ovako nastavim narednih deset dana…” Kad odjednom, poče nešto da me svrbi i neki osip po celom telu. Joj, nesrećnica!
Odem u sobu, hvala Bogu naišla voda, pa se sperem. Legnem na onog tigra pa opet udri u plač! Kunem i život i sudbinu. Posle pola sata ridanja shvatim da imam dve opcije: a) da poludim ili b) da podvijem rep, ćutim i izdržim.
Izaberem b) i izađem napolje. Ispostavi se da se ovo putovanje pretvorilo u najlepše letovanje koje dugo ništa nije moglo da nadomesti.

Svakodnevno smo istraživali Herceg Novi,njegove kule, parkove i uske uličice na stepenicama, po kojima su padali cvetovi magnolije i opojni mirisi ruzmarina i lavande. Svako veče smo išli na Kanli kulu da gledamo poznate face koje su dolazile na “Sunčane skale”. Šetali smo po zelenim parkovima i uzavreloj rivi i on nam se zauvek uvukao u srce.
Pronašli smo i drugu plažu, lepu, peščanu i uživali u toplom moru. Nije nam smetalo ni što smo se našli usred fočanske zajednice koja se spustila do obale i okupirala sve ležaljke oko nas. Čak smo se i zabavljali. Među njima je bio glavni neki matori gastos koji se razmetao parama i kako ko prođe s nekim proizvodima, on se drao: “Krofne za sve!”, “Pljeskavice za sve!”, “Sladoled za sve!”, “Sok za sve!”, bukvalno tim redosledom. Tako su se jedan dan svi prosrali jer je “gazda” ispreturao poslastice, pa nam je jedino tada bilo dosadno jer su bili tihi.
Nije nam smetalo ni što se ispostavilo da smo u hotelu sa dve škole koje su nastavnici poveli na letovanje, otud onolika deca. Baš nam je bilo i simpatično. Gledali smo sa njima i finale Svetskog prvenstva u fudbalu u TV sali i bilo je baš interesantno. Nije nam smetalo ni što su po ceo dan ispred hotela igrali fudbal. Jednom sam čak i ja poželela da im se priključim, ali me bivši dečko sprečio, reče da preterujem.
Nije nam smetalo ni što je na ulici ispred hotela bila diskoteka na otvorenom gde su ova deca ludovala. Čim budući muž zahrče ja izađem na terasu i uživam. I napamet znam redosled pesama i da će onda ići:”O, gde si, Jelena, da mi srce smiriš…” i fajront. Tako odslušam “moju stvar” i mirno krenem na spavanje.
Jedino što smo svako veče išli do velikog “staklenog” hotela, koji je bio odvojen od cele te vreve i živeo kao u svetu za sebe okružen velikim parkom punim čempresa i palmi. Odlazili smo tamo i lepili se za staklo gledajući unutra kao pripadnici romske nacionalne manjine, jedino još nismo lizali prozore. Stalno smo zamišljali kako je unutra i kako im kada sigurno nije oljuštena, a po zidovima se sigurno nisu potpisali Marko i Anđela. I bili smo  pomalo ljubomorni.
Na kraju se završilo i to letovanje i mi smo puni utisaka krenuli kući, u nove prolaske kanjona Morače, koji ipak nisu mogli da zasene našu skalinadu i uspomene iz Herceg Novog koje smo poneli sa sobom. I znate šta? Sledeće godine smo bili u “staklenom” hotelu. I nije ništa posebno. Lep je, ali strašno hladan, prazan i tih. Džaba sve kad nema školaraca da igraju fudbal i diskoteke koja pušta moju stvar.

Čudan ti je čovek, još može da zavoli i nešto što je daleko od idealnog…