Igranka u sedam

…Mir i tišina. Zalazi sunce nad planinskim vrhom. Čuju se poslednji cvrkuti ptica i vazduh postaje sve hladniji.
Šetam pored napuštenog odmarališta, tako turobnog u ovo sveže junsko predvečerje. Penjem se stepenicama na veliku terasu i oslonjena na prepoznatljivu svetiljku iz perioda mog rođenja posmatram kako nebo kao da gori od rumeni koja ga sve više preliva. Okrećem se i prilazim staklu. Iza njega velika sala, prazna, pohabanog parketa, sa gomilom nabacanih stolica u ćoškovima. Njihove tanke isprepletane noge deluju tako tužno i zaboravljeno. I na terasi pored mene je jedan plastični sto i dve zarđale stolice koje je neko, ko zna kad, ostavio.
Stavljam dlan na staklo, još pomalo toplo od sunca koje je sad na smiraju, zatvaram oči i duboko u sebi zazivam maštu da me odnese u neka davna vremena. Ako budem dovoljno uporna, sa unutrašnje strane mojih kapaka proleteće šarene slike i topli zvuci…
…U svetloj velikoj sali zagraja gomila dece. Ogladneli i zarumenjeni od oštrog planinskog vazduha i snega, gurali su se da posedaju i što pre večeraju. Uz žamor njihovih glasova mešao se zveket metalnih šolja i tanjira.
Dečaci su halapljivo jeli i prepričavali događaje sa današnjeg časa skijanja, a devojčice tiho između sebe pričale i razmenjivale poglede pune ushićenja. Te večeri se održavala igranka.
Večera je neuobičajeno brzo bila završena. Jedino su dečaci bili nezadovoljni jer su tražili repete, ali su ih spremačice i domar poterali ne bi li sklonili stolove i pripremili se za veče.
Devojčice su se po sobama uzbuđeno pripremale. Koliko je tu samo bilo strepnji i nadanja! Svaka je u svojoj glavi imala izmaštano veče, poziv na ples, možda čak i poljubac. Toliko toga se očekivalo.
Iz ormana su se vadile sve stvari, svaka je pretraživala šta bi joj te večeri najlepše stajalo. Na krevetima su rasle šarene gomile. Neke su ponele i viklere i sada su ubrzano uvijale svoju kosu u želji da budu najlepše. A onda se među njima proneo i karmin, krišom kupljen u jednoj parfimeriji, da mama ne sazna. Samo malo, da se zarumene usne, da budu lepe kao da su velike.
Ushićene i sa laganom tremom sišle su u salu. Sa pomerenim stolovima izgledala je jako velika, a parket se sijao kao staklo kad preko njega zasvetluca sunce. Uza zid bile su poređane stolice, a u jednom uglu stajao je veliki gramofon sa gomilom ploča. Dečaci su se gurkali i smejuljili u drugom uglu ljubopitljivo gledajući u devojčice. Igranka je mogla da počne.
Muzika se smenjivala i one su odmah počele da igraju. Zvuci su ih zagrevali i one su se gipko uvijale krišom gledajući suprotan ugao. Onda su i dečaci prišli i pomešali se sa njima.
Ali, one su čekale onaj važan trenutak, nešto sporo što je za ples i treperile od iščekivanja kada će onaj ko im se dopada bar nakratko sklopiti ruke oko njih. Začuo se Biserin baršunast glas i preko sale se razlegao topao zvuk pesme :”Milo moje”, a dečaci su se, u početku pomalo stidljivi, otkravili kad je jedan, najodvažniji, prvi izabrao. Parovi su zaplesali i više nije bilo cike, sve se umirilo, samo su oni u tišini klizili po parketu, uzbuđeni međusobnom blizinom i mekim mirisima. Pao je i poneki poljubac, krišom. Igranka je uspela.
Dugo te noći neke od devojčica nisu mogle da spavaju. Milion puta su u polusnu ponavljale svaki trenutak te večeri, uživale u njima i maštale šta bi još moglo da se dogodi. Još su osećale obrise toplih dlanova na svom struku, opijene nežnim mirisom kose i lica onog s kim su igrale i puštale da ih san lagano nosi u svojoj sreći…
…Otvaram oči, sumrak je još gušći. Gledam još jednom staru salu napuštenog odmarališta. Da, nekad je ovde bilo baš tako. Nekada su se rađale prve ljubavi i padali prvi poljupci, nekad kad je sve bilo lako i bezazleno.
U daljini svetli novi hotel. Iz njega se čuje muzika, jaki basovi i glas animatora koji govori preko mikrofona. Smenjuje ga vrištanje devojčica i poznate Severinine i Cecine melodije. Ostavljam maštarije o nežnom i nevinom vremenu i silazim u centar. Vraćam se u stvarnost…

P.S. Slika je iz davnog i divnog tinejdžerskog filma “La Boum”.

Advertisements

4 thoughts on “Igranka u sedam

  1. Taman sam pošla da napišem kako mi je žao što nikad nisam bila na takvoj igranci, pa se setim da smo mi poslednja generacija, u mom kraju makar, koja je malu maturu proslavila u učionici, tj u školi. I bilo je baš nekako ovako. Na to si me podsetila ovim tekstom. A u stvarnost mi se nekako ne vraća…

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s