Prevodilac

Ovih dana sam, kao da sam predosetila šta će poželeti voljeni nam premijer, bazala po Srbiji. Mnogo je bilo lepo, a kad već lutate, red je da se negde i stacionirate, a kad se stacionirate, obično upoznate i neke primerke našeg nebeskog naroda, sem ako niste asocijalni, pa bežite od svih, što lepih izdanaka, što krezavih do bola.
Stacioniram se ja tako sa mužem na Divčibarama. Lepa priroda, konačno da se nadišeš svežeg i čistog vazduha. Jeste da se prvog dana obavezno zajebeš jer izađeš u šorcu, a popodne ti je već za bundicu, al’ adaptiraš se nekako, pa uživancija.
Odsednemo mi u apartmanima i dočeka nas žena zmaj (domaćica vile, recepcionerka, čistačica, smaračica), a najviše ovo poslednje. Da se razumemo, mnogo volim da upoznajem nove ljude, i da čujem njihove priče i sudbine. Ponekad mi daju i inspiraciju za tekstove na blogu, ali kad ja kažem da je neko smor, verujte da bi svi već odavno pobegli, ali moja duševnost me ostavlja da čamim do nervnog sloma.
Elem, moj muž se kao i inače izvuče jer sam ja pi ar naše male zajednice i kao “umem sa ljudima”, a u to spadaju i majstori, đubretari, navijači, policajci i šalterski službenici. Ovaj put i žena zmaj.
Čim smo stigli ošacovala nas je kao izuzetno fine. Odma’ da kažem, da smo fini, fini smo, al’ to je njena žvaka. Ishvali nas odmah iako nam nikad pre oči nije “viđela” i kaže da ćemo se družiti! Šta imam ja da se družim sa osobljem, nemam pojma, al’ da ne ispadnem arogantna kažem: “Važi!” i zajebem se žestoko.
A ona, čoveče, kao mušica. Sedneš na terasu, ona ti se stvori odmah uz ogradu, ništa ne radi po ceo dan i malo bi da priča. Izađeš da prošetaš, evo nje, odma’ iskomentariše da li si u sportskom ili elegantnom fazonu, pa bi da ti ispriča pokoju anegdotu iz svog života, a najviše na temu svoga sina Raša, koji sve zna i u sve se razume, najradije kosi livadu, drži pčele, najomiljeniji auto mu je mustang i ne boji se stršljenova. I vazduh ne uzima. Ni Rašo, a ni ona. O, jebote, dođeš da se odmoriš i poludiš!
Pošto se stalno pozivala na kafu, a ja je, i pored sve duševnosti, uredno odjebavala uz izgovor da ne pijem kafu, a muž mi spava (na kraju je neko još mogao da pomisli da ga je ujela ce-ce muva ili da sam ga nokautirala), stalno se grebala za pepeljeru. Jedno popodne muž počne da krizira za pomenutom pikslom i pošalje me da je tražim i oduzmem je ženi zmaju. Jer, znate već: umem s ljudima, ja ću to bolje i ta sranja…
Šta ću, izađem i jedva je nađem. Sedi ona u jednom od apartmana i umesto da ga čisti, pere kosu i gleda tursku seriju.
– Jao, uđi, baš dobro da si došla da pijemo kafu.
– Ne mogu, hvala – kažem ja sva fina. – Došla sam samo po pepeljaru, ako možete da mi je date.
– Ma, uđi, sad ću da ti je dam. Nego, htela sam nešto da te pitam – krenu ona. – Ti si iz Beograda, pa jel’ bi mogla da pomogneš mom sinu da se zaposli?
Ja se tu odistinski zaprepastim. U, jebote, ova mora da me zamenila sa nekom osobom na funkciji, mada stvarno nemam ideju s kojom.
– Ne znam kako to mislite – kažem ja. – U Beogradu se teško dolazi do posla.
– Ma, znam ja nego ti mi deluješ kao vrlo pametna (kreće uvlačenje), pa da mi kažeš kako bi on mogao da nađe posao da prevodi jer govori engleski, španski i portugalski.
– U, je – mislim se ja, vidi kako je ova primitivna žena spoznala prave životne vrednosti, odškolovala sina i odmah mi pade na um reklama sa TV Prve za neku tursku seriju, u kojoj se bezbroj puta izvrtela scena u kojoj dve devojke treba valjda da se upišu u neku školu, pa jedna uspe, a druga ne, a ovoj što je roknula, bogata majka krene da kenja: “Eto, čak je i domarova ćerka uspela da položi, a ti ništa!”. Postidim se ja na trenutak što sam ignorisala ovu napaćenu dušu, možda čak i samohranu majku, i odgovorim joj:
– Znate, ako hoće da bude prevodilac, može da ostavi oglas na internetu, a ako je baš stručan i ozbiljan, neka proba da se učlani u Udruženje prevodilaca, možda bi oni mogli da mu pomognu.
Istog trena izvuče ona mobilni, iskuca nešto i reče sinu: »Rašo, evo sad će jedna devojka (hvala za devojka!) nešto da ti objasni!« i uvali mi ga u ruke:
– Sve to sad ponovi mom sinu, ja ne bih umela to tako lepo da mu ispričam kao ti!
Ju, mislim se ja, u šta se uvalih. Javi mi se dečko, ja uz izvinjenje sve ponovih, a on će mi na to:
– A kako se ti zoveš?
– Jelena – kažem ja, a sve mi nešto miriše na dane koje sam davno ostavila za sobom.
– Jao, pa meni sudbina samo Jelene donosi!
O, gospode Bože, ovaj me sad i muva, a što da me ne muva kad mu i mama najavila »devojku« pored živog muža. Odma’ ja to sasečem u korenu, poželim mu mnogo sreće sa poslom i završim. Majka se malo iznenadi mojim drugačijim stavom i krenu da mi hvali sina:
– Jao, ne znaš ti što je moj Rašo pametan! On toliko dobro govori engleski, pa on zna da napravi razliku između američkog i engleskog!
– Pa, lepo – ljubazno ću ja i već gledam kako ću da šmugnem.
– A on tako sve zna, kad je prošle godine cepao karte na utakmici Srbija – Albanija nekim strancima je rekao da pokažu »aj – di«, to je, znaš lična karta i oni su ga razumeli!
– Bravo – kažem ja.
– Jedino što ne zna baš najbolje gramatiku, ali mnogo lepo priča engleski, kad ga slušaš, ti uživaš!
Ko, bre, ne zna gramatiku?! Ostadoh bez teksta! Šta lupeta ova žena?
– Kako ne zna gramatiku?! – postavljam ja, idiot, pitanje.
– Pa, ne zna, on je učio samo ovako preko televizora, pa tu nema gramatike, ali odlično govori!
Jao, što me napravi budalom! E sad ćeš da vidiš, mislim se ja!
– A, pa ne brinite, ako ima dobar fond reči, gramatika je najmanji problem – krenem ja da kenjam.
– Stvarno?
– Da, samo neka on vežba i neka se prijavi udruženju, oberučke će ga prihvatiti!
– Jao, pa to je divno! A znaš ti kako on i španski zna. Pa kad peva Enrike Inglezijas, on meni sve prevodi i onda ja plačem jer su mnogo tužne pesme!
– Stvarno? Fenomenalno!
– Da, i misliš da će mu lako ići ta gramatika?
– Apsolutno, pa nije to francuski nego engleski, on je strašno lak – kažem ja.
– A, pa jeste, a ja znam francusku gramatiku odlično – izjavi žena zmaj.
– Ozbiljno?! O, pa to je on od Vas nasledio talenat za jezike!
– Jao, sine, hvala na komplimentu, dođi da te poljubim!
Izljubi ti ona mene i ja pobegoh napolje. O, Jelena, budalo, kako ti voliš da gubiš svoje vreme sa idiotima. I još se uvlačiš u priču sa nekim klincem koji ti se još i nabacuje. E, mentol si na kvadrat.
Vratim se u apartman sa onom pikslom, dobro da muža nisam njom gađala. Sve mu ja ispričam, a on će meni:
– Ako Rašo dođe sa mustangom po tebe, napraviću lom!
Eee, ma gde ću ja sa Rašom?! Pa da cepamo zajedno karte? A ni Enrike mi nije neki pevač…

Advertisements

7 thoughts on “Prevodilac

  1. Jednom, na Zlatiboru, umalo nisam “stradala” zbog svoje finoće i vaspitanja, a došla da se oporavim, posle operacije. Ogadila mi žena obožavani mi Zlatibor, gde me, evo, nema tamo mnogo dugo. A pri tom mi još ostala dužna.
    Lepo kaže naš narod; Dok ima ovaca ima i makaza, al džabe. Ja se pecam. Žao mi tih usamljenih ljudi, a opet, se mislim, kao i ti, nisam li lepak za takve i kako oni to prepoznaju?
    Mnogo si ti ovo lepo opisala pa je još ispalo i smešno, što je dobro za zdravlje 😉

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s