Skalinada

Jel’ volite vi Herceg Novi? Ja mnogo. A jel’ volite što do njega morate da prođete kroz kanjon Morače? Ja nikako! Čak pomalo i mrzim. U stvari, prema dotičnom kanjonu imam ambivalentna osećanja – stvarno je super priroda i tako to, al’ na slikama i televiziji, a kad treba da prođem kroz isti, mislim da ću da poludim. Znam svako parče od Crkvina do Bioča, svaki jebeni tunel i vozim i kočim uporedo sa vozačem dok ne dođem na rub nervnog sloma,a to obično bude tamo negde oko Platija.
Vrhunac moje fobije od kanjona Morače dogodio se pre nekoliko godina kada sam sa bivšim dečkom, a sadašnjim mužem išla prvi put u Herceg Novi. Početak putovanja nije baš mnogo obećavao. Znala sam šta me čeka i smatrala sam da treba da nadgledam vozače u autobusu. Recimo da sam malo preterivala, ali ipak sam smatrala da moraju da paze jer je moj život u njihovim rukama.
Bila sam nezadovoljna njihovim ponašanjem jer je onaj koji nas je vozio već na Ibarskoj fasovao kaznu zbog brze vožnje i sve vreme mobilnim razgovarao sa švalerkom koja ga je čekala u Budvi, a drugi, koji je trebalo da ga menja,umesto da spava u gepeku, gde ga je ovaj par puta slao, uporno je muvao sve singl putnice, nadajući se valjda da će i on da privede nešto odozdo pa da može da se grebe kao sposobni mu kolega.
Zlo je bilo što je neispavani u svitanje vozio kroz kanjon Morače. Tačno sam znala! Gledala sam majmuna u retrovizoru i, verujte mi, mnogo mu se spavalo. Padala mu je glava i stalno je palio cigarete, a kad je odjednom rešio da usred vožnje kopa po frižideru, ne bi li našao kiselu, došlo mi je da ustanem i išamaram ga. Bivši dečko, a sadašnji muž mi nije dao. Rekao je da pravim skandale bespotrebno. Pih, lako je njemu kad može da spava jer zna da ja pazim na volan!
Čim smo stali u Bioču, pre pišanja, najviše od straha, sjurila sam se kod obojice i rekla da ću da ih prijavim u “Lasti” čim se vratimo (ako se vratimo) ako nas ovaj neispavani bude survavao niz Cetinje. Neispavani je počeo da histeriše, kao nije tačno, on je Supermen i tako ta sranja, a ovaj drugi se uzvrteo i na kraju ipak preuzeo volan. Valjda zbog uzavrele i nestrpljive švalerke, koja ga je zivkala na svakih pola sata, pa mu nikako nije išlo u prilog da ga obilazi na groblju.
Kad smo se na kraju dokotrljali do Herceg Novog,ispostavilo se u stvari Igala, koji je uredno bio na kraju našeg putešestvija, istovarili su nas iza hotela “Tamaris”. Pre nego što kažem šta nas je dočekalo, da vas upozorim da su to bila prva letovanja mog bivšeg dečka i mene, pa smo bili veoma neiskusni u odabiru aranžmana. Stupivši u zonu hotela, stupili smo u osamdesete. Ama baš po svemu: oleanderi, sindikalni plakati, stolice sa belim plastičnim rupičastim naslonom.U prvi mah mi je prijao taj nostalgični dah. Samo na početku. Hotel se zaledio u osamdesetima, ali nije se od njih čak ni umio, a kamoli poskidao ljuske sa zidova.
Čim sam videla koliko je sati, odustanem od lifta, a, naravno, nabili nas na poslednji sprat, da provrištimo od vrućine. Ne nadajte se klima uređaju! Krenem ja tako peške, a budući muž sa prtljagom liftom, a ja sve molim Boga da se ne zaglavi ili, ne daj Bože, padne u podrum. Na spratovima viđam neku decu, pa mi nešto čudno. Bože, ala je skočio natalitet, mislim se ja…
Zaboravih na to kad sam videla sobu! Sunce ti jebem, pa kao da su horde ekskurzija prošle pre nas! Zidovi ižvrljani hemijskom i drvenim bojicama, Anđela i Marko u srcu u više navrata mi se javljaju iznad kreveta. A na krevetu ćebe sa tigrom. O, Bože, još mi se i bakterije u njemu raduju! U kupatilu kada oljuštena, a, zanimljivo, nema ni vode. Valjda će doći do našeg sedmog sprata ako je lepo zamolimo.
Padnem ja tu na onog tigra, ne na bivšeg dečka, ako ste to mislili, i isplačem se za medalju, prokunem agenciju, auto-prevoznika, osamdesete, pomalo i budućeg muža jer je on kao turistički tehničar stručno osmislio ovaj put, pa mi bude malo lakše.
Sad ćemo na plažu, da se malo razveselimo. More, sunce, vino, gitare, pa kome može da bude loše. Izađemo na hotelsku plažu, videli smo još kod kuće da je imaju. Ona prazna, odlično, taman da biramo mesto. Ajd’ i nekako što je betonska, al’ more štrokavo neviđeno. Plivaju ulošci i neki tetrapak od jogurta. Kako da uđeš u ono? Trave i sase mi prirodno deluju naspram ovog đubreta. Al’ uđemo nekako s neke strane i malo plivamo, a oko nas neke podavljene bube, da poludiš! Izađem ja, popizdela, i sad ću malo da se sunčam, a mislim se: “Bože, ja ću stvarno neku infekciju da navučem ako ovako nastavim narednih deset dana…” Kad odjednom, poče nešto da me svrbi i neki osip po celom telu. Joj, nesrećnica!
Odem u sobu, hvala Bogu naišla voda, pa se sperem. Legnem na onog tigra pa opet udri u plač! Kunem i život i sudbinu. Posle pola sata ridanja shvatim da imam dve opcije: a) da poludim ili b) da podvijem rep, ćutim i izdržim.
Izaberem b) i izađem napolje. Ispostavi se da se ovo putovanje pretvorilo u najlepše letovanje koje dugo ništa nije moglo da nadomesti.

Svakodnevno smo istraživali Herceg Novi,njegove kule, parkove i uske uličice na stepenicama, po kojima su padali cvetovi magnolije i opojni mirisi ruzmarina i lavande. Svako veče smo išli na Kanli kulu da gledamo poznate face koje su dolazile na “Sunčane skale”. Šetali smo po zelenim parkovima i uzavreloj rivi i on nam se zauvek uvukao u srce.
Pronašli smo i drugu plažu, lepu, peščanu i uživali u toplom moru. Nije nam smetalo ni što smo se našli usred fočanske zajednice koja se spustila do obale i okupirala sve ležaljke oko nas. Čak smo se i zabavljali. Među njima je bio glavni neki matori gastos koji se razmetao parama i kako ko prođe s nekim proizvodima, on se drao: “Krofne za sve!”, “Pljeskavice za sve!”, “Sladoled za sve!”, “Sok za sve!”, bukvalno tim redosledom. Tako su se jedan dan svi prosrali jer je “gazda” ispreturao poslastice, pa nam je jedino tada bilo dosadno jer su bili tihi.
Nije nam smetalo ni što se ispostavilo da smo u hotelu sa dve škole koje su nastavnici poveli na letovanje, otud onolika deca. Baš nam je bilo i simpatično. Gledali smo sa njima i finale Svetskog prvenstva u fudbalu u TV sali i bilo je baš interesantno. Nije nam smetalo ni što su po ceo dan ispred hotela igrali fudbal. Jednom sam čak i ja poželela da im se priključim, ali me bivši dečko sprečio, reče da preterujem.
Nije nam smetalo ni što je na ulici ispred hotela bila diskoteka na otvorenom gde su ova deca ludovala. Čim budući muž zahrče ja izađem na terasu i uživam. I napamet znam redosled pesama i da će onda ići:”O, gde si, Jelena, da mi srce smiriš…” i fajront. Tako odslušam “moju stvar” i mirno krenem na spavanje.
Jedino što smo svako veče išli do velikog “staklenog” hotela, koji je bio odvojen od cele te vreve i živeo kao u svetu za sebe okružen velikim parkom punim čempresa i palmi. Odlazili smo tamo i lepili se za staklo gledajući unutra kao pripadnici romske nacionalne manjine, jedino još nismo lizali prozore. Stalno smo zamišljali kako je unutra i kako im kada sigurno nije oljuštena, a po zidovima se sigurno nisu potpisali Marko i Anđela. I bili smo  pomalo ljubomorni.
Na kraju se završilo i to letovanje i mi smo puni utisaka krenuli kući, u nove prolaske kanjona Morače, koji ipak nisu mogli da zasene našu skalinadu i uspomene iz Herceg Novog koje smo poneli sa sobom. I znate šta? Sledeće godine smo bili u “staklenom” hotelu. I nije ništa posebno. Lep je, ali strašno hladan, prazan i tih. Džaba sve kad nema školaraca da igraju fudbal i diskoteke koja pušta moju stvar.

Čudan ti je čovek, još može da zavoli i nešto što je daleko od idealnog…

Advertisements

7 thoughts on “Skalinada

  1. Kao mlađa sam više puta letovala u Herceg Novom I meni je on omiljen u C.G.i daaaaaaaaa.. Nisam nikada mogla da spavam pri prolasku kroz taj kanjon.ježim se od njega… Čudila sam se uvek kako ljudi mogu da spavaju.. Kod mene je vrhunac bio kada smo se vozili busom na sprat a ja koja imam strah od visine na spratu pa još kanjon dole…pa visokoooooooo… a ulete slepi miš…Ja u histeriji ,probudim drugaricu,sletimo nas dve dole(ostali nas pogledaše i nastaviše da spavaju)Dole nas dočekaju kao dve lujke…Šta dramimo,gde smo videle slepog miša..? Međutim i miš sleteo za nama..Mi se vratimo gore a one dole ostavimo da vrište..haha.. Mislim..Jadan mali slepi miš..Nije on kriv ..ja se plašim kanjona i visine 😀 😀 Pozzzz 😉

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s