Kupi mi, majko, top

“Ako me mnogo mrziš, stavi me da čekam u redu za ličnu kartu dva i po sata…:-/— looking for a rifle.” Ovo je moj jučerašnji status na Fejsbuku, pred nervni slom. Mislila sam da s godinama stičem i strpljenje i mudrost zen faze. Izgleda da sam se precenila.
Kada sam prvi put vadila ličnu kartu, otišla sam gospodski kod fotografa Vojna u Vasinu ulicu, ispala kao lutka sa naslovne strane, otišla u SUP, ostavila otisak prstića, dobila smeđu knjižicu i otišla kući.
E, a onda je jednog dana usledilo seksualno opštenje sa mojim mozgom, i još mnogih u Srbiji, najlepšoj bajci. Desilo se to istog onog dana kada je odlučeno da se uvedu biometrijske lične karte. I pasoši, naravno.
Pre tačno pet godina uzme moj muž godišnji odmor da bi izvadili nova dokumenta. Udubimo se u statističke podatke i izaberemo SIV 3 kao stanicu sa najmanjom gužvom. Ču’š, najmanjom…Izaberemo radni dan, ustanemo u 3.30 i krenemo da bi u 4.00 ‘vatali broj.
U svitanje naiđemo na red do dna stepenica. Ljudi stoje izneverenih očekivanja da su došli pre svih. Formiraju se interni spiskovi koje prave budući pretendenti na mesta predsednika mesnih zajednica. Drugi ih ignorišu. Počinjemo da se družimo između sebe jer zajednička muka nas spaja i otrcavamo samozvane zapisničare.
Tačno u 8.00 uniformisano lice deli brojeve. Uz pomalo koškanja dobismo ih svi. Isto lice zapita ima li trudnica da bi išle preko reda. Javiše se dve-tri devojke, trudnice sutra malo, javi se i jedna baba. To nas malo oraspoloži. Počeše da rade, pa ko preživi, može i da prepričava.
Tako je bilo nekad. Danas je sve Bog zna kako kulturnije. Preko interneta zakažeš prijem kod službenice, odeš tamo, prepišaš sve one kompjuterski nepismene koji te streljaju iz reda i najradije bi ti počupali kosu, uđeš, slikaš se, prepipaš onaj aparatić i ideš kući. K’o gospodin čovek. Eee, al’ po onoj narodnoj :”Ko ne plati na mostu, plati na ćupriji”, kvaka je u podizanju dokumenata.
Kad smo ušli u Belu kuću, dočekao nas je red oho-ho dugačak, bili smo negde trideseti. Potpuno nepripremljena za čekanje, naivno verujući da ću potrošiti svega pet minuta, otkrijem da nisam ponela ni pare, ni knjigu da čitam i tako ubijem vreme, ni flašicu s vodom, a da mi se baterija na mobilnom skoro ispraznila i da ću umreti od gladi, žeđi, dosade i izolacije od ostatka sveta jer sam zarobljena u jebenoj policijskoj stanici. Naravno, mogu da odem i da sutradan naiđem na isto. Bar je tu bio muž da naslonim glavu na njegovo rame i pomalo histerišem.
Kao i uvek kad je slična situacija u pitanju i kad nemaš više snage ni da se nerviraš, počneš da posmatraš ljude oko sebe. Prvo smo primetili uniformisano lice koje vrši posao portira i upućuje sve nesrećnike u određene redove, bez objašnjenja zašto od dvanaest šaltera rade samo tri.
Kulturna gospođa prišla je da mu postavi zakučasto pitanje, na koje on evidentno nije umeo da odgovori, ali ga to nije pokolebalo. Birokratski nerazumljivim govorom, za koji tipujem da ni sam ne razume, održao joj je kraće predavanje na temu koja nju nije zanimala, uredno joj se predstavivši kao diplomirani pravnik. Tu smo se od muke prvi put zasmejali. “Prašinar” – diplomirani pravnik! Šala, komika! I gospođi je bilo zabavno jer mu se nadalje obraćala sa: “Gospodine pravniče”. Otišla je vidno iznervirana jer ništa od ovog naučnog radnika nije saznala.
Taman kad smo između sebe počeli da postavljamo pitanje zašto se red skoro uopšte ne pomera, ljubazna šalteruša je proglasila pauzu od pola sata. Jebiga, ima i ona dušu, mora da jede! U redu opšte potonuće! Tada se istače jedan, izgleda u mladosti propali stend-ap komičar. Ničim izazvan poče da priča kako u policiji vlada korupcija i kako ih sve treba pohapsiti. I njemu su nudili mito, jer on je, zamislite, dečji lekar, ali on to ne, nikako, ali ako nekome treba dobar dečji pedijatar, evo odma’ neka mu ostavi broj telefona da se dogovore. O, Bože, ovaj ne dangubi da ponudi svoje usluge, mislim se ja. Dal’ da se i ja izreklamiram? Mislim na poslove lekture i korekture, a i pripreme za maturu, da ‘vatam voz za sledeću godinu, u ova teška vremena svaki dinar znači…
Pošto su mu ciljna grupa bile žene, računajući na njihov materinski instikt i posvećenost deci, ali one nisu odreagovale, odlučio je da promeni taktiku. Sledeća tema bilo je povećanje nataliteta jer “kad je on u SFRJ učio školu, Turska i Jugoslavija su imale isti broj stanovnika – 200 miliona, a gde je danas Turska, a gde smo mi…”. Upeca se tu jedna njegovog kalibra da raspravlja da on lupeta jer je cifra bila 20 miliona. Počeše da se koškaju, on valjda bolje zna jer je išao u tehničku školu, a ona je sigurno, glupača, završila gimnaziju, pa pitanje je da li je ona imala tačne podatke…! Počeše da dižu i glasove i tenziju. Kupi mi, majko, top…
U tom trenutku ljubazna službenica otvori šalter. Najela se, al’ samo još par minuta da skuva kafu. U jebote, sad će da joj se prispava! To je bar smirilo strasti u našem malom “kavezu”.
Al’ ne lezi vraže, u redu pored, za registraciju vozila, imamo situaciju! Pripadnik romske nacionalne manjine bi samo nešto da priupita, i svi ga puštaju preko reda, al’ jedna gospođa ne da. Druge hoće da pusti, al’ baš njega neće. Umeša se njihova šalteruša i pozva ga da priđe. Obavi ti on šta mu je trebalo i u prolazu dobaci gospođi: “Skote jedan!” Ova poče da vrišti. Zanimacija ekstra, samo da ubijemo vreme!
Prođe i to i opet potonusmo u čamotinju. Svi ćute, izviruju ka početku reda i uzdišu. Bar još nešto da se desi. Kad evo ti ga lik, upade sa punom torbom papira, došao naoštren jer ga je šalteruša juče vratila zbog nekog papira koji mu je nedostajao, stari dobri “FTJP sindrom” (fali ti jedan papir). Kreće polusatno dranje, svađanje, pretnje, on traži šefa, ona traži obezbeđenje, on zove advokata, ona urla: “Marš od mog šaltera! Sad ću da prestanem da radim! Niko više neće doći na red!” U jebote, besplatna predstava, a nepodeljena pažnja svih uprta u njih dvoje. Kuuul!
Utom dođoh i ja na red. Zadržala sam se cela tri minuta. Toliko dreždanje da čovek ne zna zašto. I slika mi užas, kao da sam sektašica. Pih, Vojn je bio zakon. Isprati nas neko novo dranje. Eh, Srbijo, najlepša bajko, Srbijo, oče i majko… Ma, koje bre pevanje?! Kupi mi, majko, top…
P.S. Slika je sa interneta, kako se na Tajlandu čeka red.

Advertisements

10 thoughts on “Kupi mi, majko, top

  1. Pa ženoooooooooooooooooooooooooooooo.. Živiš u Beogradu a nemaš vez u policiji ? 😀 Ccccccc….Cuk !!! I zamisli skoro saznah ovaj zanimljiv podatak…U policiji nema zaposlenih pravnika..zamisli ti to.. A kako sam došla do toga? Pa prijatelji otvaraju tehnički pregled za automobile i tu mora neke nalepnice da potpiše,pečatira i izda pravnik.. I oni to rade baš u toj beloj kući… U kojoj nema pravnika, zamisli molim te… tako da svako ko otvara tehnički pregled mora da ima jednog zaposlenika pravnika.. Eto..Naša posla… 😉 😀
    PS… Za sledeće vađenje pasoša nađi vezu 😉

    Liked by 1 person

  2. I od tvog dozivljaja ima zesce: moj prijatelj je otisao u opstinu u jednom manjem mjestu u Srbiji da bi ovjerio neki papir oko kupovine kuce, tamo ga setase od vrata do vrata (inace nigdje drugih stranaka na vidiku) da bi se na kraju njemu obratila cistacica i sazaljivo ga upitala ga sta mu treba, pregledala mu papire i odvela u jednu kancelariju i udarila mu pecat…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s