Veliki je izazov napisati dobar osvrt na knjigu o čijem veličanstvenom kraju ne smete da govorite. Iako je na vas ostavio tako snažan utisak da ste odmah po završetku obrnuli novi krug i ceo roman pročitali još jednom, zadivljeni sasvim novim slojevima značenja i porukama koje sobom nosi. Ali pokušaću, jer ovo delo zavređuje ne samo da se o njemu piše, već i da ga svako ko ga čita duboko proživi dušom.
Srbija 13. veka – zemlja previranja, sirove snage i čestih ratnih pohoda. Zemlja pod vlašću kralja Milutina. Zemlja vlastelina kojima ne pripadaju samo posedi, već i sebri, zavisno seosko stanovništvo, i u okviru njih meropsi, zemljoradnici, ali i manastiri sa ispošćenim sveštenstvom. U ovakvoj atmosferi, na posedu vlastelina Lauša, na moravskom Krivom viru, nakazan ali izuzetno nadaren monah Dimitrije ugledaće Doroteja kako se kupa, takođe monaha-vidara, poslatog da izleči igumana manastira Vratimlje. Njegova pojava koja odudara od svega što naseljava ceo kraj – lepota, snaga, plemenitost i blagost promeniće svakog koga dotakne pogledom punim ljubavi, čak i one koji ne žele da budu promenjeni i razotkriti sve grehe u dušama nespremne da budu čiste, krotke i istinski okrenute bogu.
Izuzetnim narodski britkim jezikom, neobičnim pripovedačkim perspektivama bez dijaloga kroz razmišljanje ukupno 13 naratora, jedinstvenom kompozicijom koja nosi okidač radnje na prvoj, a kulminaciju na poslednjoj strani, dubokim psihološkim dilemama i snažnim porukama ovo delo spada u jedno od najlepših savremene srpske književnosti. Dobrilo Nenadić, moglo bi se reći, pomerio je granice nacionalnog stvaralaštva svojim književnim prvencem.
Dobrilo Nenadić (izvor: laguna.rs)
Ovo je roman koji je još 1977. godine, kada je objavljen, pronašao put do srca svakog čitaoca. Tada je svojim istorijskim slojem doneo dah srednjovekovne Srbije pune tame, sujeverja i vere za koju se grčevito drži još oskrnavljena paganskom srži, ljubavnim iskazao emociju koja što se više skriva, izbija kao plamen sa svake stranice, psihološkim najdubljim mislima, željama i nadama, uz pomoć isprekidanih unutrašnjih monologa punih samopreispitivanja otkrio raskorak između dužnosti i srca i metafizičkim prikazao duboke metafore u kojima se skrivaju najdublja značenja Dorotejeve duše.
Dobrilo Nenadić na poseban način različitim ambijentima prikazuje kontraste različitih svetova, kako u svom delu , tako i u samoj srednjovekovnoj Srbiji. Manastir Vratimlje, u kome započinje radnja, pun je asketizma i monaha koji u sopstvenim mislima preispituju i svoju veru i svoje karaktere. Kula vlastelina Lauša, u kome se radnja nastavlja, nasuprot monasima, poprište je bogatstva i raskoši ali i tihe patnje jer je gospodar, veliki ratnik, nesposoban da ostavi potomstvo svojoj mladoj supruzi Jeleni. Treći je Saborište, mesto puno legendi i mističnih priča, nestvarno, stopljeno sa prirodom, ono u kome se spajaju oba ova sveta i u kome će slobodu pronaći Dorotej sa prognanima, onim najboljima i najumnijima, koji najviše vrede, jer te osobine sitne skučene duše nikada ne opraštaju.
Gojko Šantić kao Dorotej i Veljko Mandić kao Nikanor u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)
Roman je pun likova neobičnih, a tako ljudskih karaktera, nimalo crno-belih, bliskih i nama samima, iako smo toliko vekova udaljeni od njih. Nekome će se dopasti monah Dimitrije, izuzetne inteligencije ali sklon voajerizmu i podsmehu, nekome Dadara, slavan ratnik i ljubavnik koji je mnoge žene odvojio od bračnih postelja, nekome monah ikonopisac Matija kome su mladost, snaga i strast prevagnuli nad odricanjem i sticanjem vrlina do duhovnog pročišćenja, nekom Jelena, ohola nesrećna vlastelinka koja u Dorotejevoj duši pronalazi svetlo svog života.
Gojko Šantić kao Dorotej, Gorica Popović kao Jelena i Velimir Bata Živojinović kao Dadar u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)
Pa ipak, opredelili se za ove ili neke druge, Dorotej će vam sigurno ostati zauvek u sećanju, još dugo nakon što sklopite korice romana. Dorotej poput bića nestvarne blagosti i čovečnosti koje talasa mrtvu baru iz koje isplivava sve zlo koje kulminira zavišću, poput ogledala u kome se svi ogledaju i vide sve ono što nisu a želeli bi da budu, poput nedostižne, bolje verzije svih nas koja nam je uvek nadohvat ruke ali ne i uhvatljiva, poput bića najbližeg bogočoveku ali prokletog poput likova grčkih tragedija čija tragična krivica kažnjava sve one koji se isuviše približe božanskoj savršenosti i sreći pa se strmoglavljuju u ništavilo i večni mrak.
Roman Dorotej nas uči da ma koliko sudbina bila unapred zapisana, život se uvek sastoji od dva tasa. Na jednom je vrlina, na drugom mana. Na jednom je ljubav, na drugom mržnja. I različit odnos prema življenju i umiranju. Na nama je koji ćemo od ta dva učiniti da pretegnu i usmeriti sopstveni usud ka svetlu ili tami svog trajanja.
Izvor: depositphotos-kwest
jelenadilber 