Tragom ožiljaka utisnutih borbom sa životom

93959427_2803584266386636_2388499049234825216_n

foto Veljko Mitrović

Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno – njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu – poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad bola Metija Kamberija.
Amiraga je osmogodišnji romski dečak koji živi u gradu Emilmetu na rubu siromaštva. Najmlađi u narušenoj porodici, prinuđen je da prosi, krade i luta za koricom hleba ili sitnim novcem ne bi li preživeo dan. Kada ga nakon još jednog prestupa službenici Centra za socijalni rad smeste u hraniteljsku porodicu, pokazaće se da sve što je kvalitetno zamišljeno u teoriji sistema, ne znači da je primenljivo i u praksi, ali i to da svako od nas traga za svojim mestom pod suncem gde nam je duša jedino mirna i otvorena za životnu svetlost i najveća životna dostignuća, pa tako i Amiragina.
Od prve stranice autor nas uvodi u priču o teskobnom detinjstvu romske dece poput udarca od koga se gubi dah. Oštrim skicama, razotkrivajućim crticama potresne bede i naturalističkim detaljima stanovnika „cigan-male“ on nas suočava sa ogoljenom slikom sveta koji je tu, u našoj blizini, ali ga ne vidimo ili ne želimo da ga vidimo. U njemu se rađaju deca predodređena za život nedostojan čoveka, ona koja iz pakla bede ne mogu da uteknu sem ako ih sudbina sama ne otme i ponudi im šansu da postanu ljudi vredni pažnje i poštovanja.
Ali ni takvu decu, onu kojoj se život osmehne, ne čeka lak put. Amiragina sudbina, više posuta trnjem nego laticama cveća, kao da nagoni da pomislimo da se iz sirotinjske provalije nikada ne može izaći, kao da predrasudama obojeni ljudi ne daju da se zakrpe iscepana srca a trenuci nade začas zatrpavaju novim nedaćama. Zato valjda i njegovo mukotrpno i neodustajuće dostizanje cilja – izrastanje u inteligentnog, poštenog, sposobnog i mudrog momka – deluje još vrednije i blistavije.
Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše, patnje u kojoj se strah od ljubavi i novih rastanaka utkao duboko u njeno mnogo puta izranjavano tkivo. Ovo je roman u kome se na raskošan način izlivaju najdublja osećanja, koja obuhvataju čitaoca tako jako da zajedno sa junakom proživljava svaku njegovu tišinu, „onu neprijatnu, u kojoj je i disanje teško“, svaki damar njegove „raskrvarene duše, zgrčene utrobe, ludilo krvi i ludilo srca“.
Međutim, ako se na tren odmaknemo od Amiragine sudbine, koja snažnim otkucajima pulsira sa stranica romana, otkrićemo da se ispod njegove površine nalazi čitav splet tema i motiva koje je mladi autor načeo. Osim turobne svakodnevice Roma, obrisa njihovih običaja i načina života, nameće se čvrsta i sveprožimajuća kritika društva, počevši od sistema koji usisava nezbrinutu decu po neodgovornim hraniteljskim porodicama i domovima širom naše zemlje (jer kako sam Meti Kamberi na početku svoje priče kaže, „Sva imena su izmišljena, likovi su stvarni“), preko nevladinih organizacija punih licemerja pa sve do morala društva koje većinom ne dopušta neprilagođenima da razbiju okove svoje loše sudbine.
Pa ipak, iako većinom obojena tamom, senkama, olujnim i kišnim hladnim noćima koje natapaju kako dušu, tako i pohabanu obuću i odeću zlosrećnog dečaka, ova priča ima nadu. Ona se skriva u mnogobrojnim savetima teta Mirne, vaspitačice Doma za nezbrinutu decu, koje Amiraga ponavlja kao sopstvenu mantru svaki put kada se nađe pred iskušenjima koja mu nude krivudavi putevi života. Ona se skriva u svakoj pročitanoj Amiraginoj knjizi, svakom retku njegovog napisanog eseja o jednakosti i različitosti, svakoj dobroj osobi koja mu daje priliku da oseti da ljubav i pažnja ne moraju da bole i da ne moraju da prestanu. Ona se skriva u trenu kada se Amiraga i Meti sretnu i dotaknu srcem. A iznad svega – u jačini da svaki novi dan od suze pretvori u kap snage koja mu daje vetar u jedra da učini ono što mnogi nisu umeli ili mogli – da postane borac i mladi čovek dostojan divljenja.

      „Prvo pravilo dvoboja i borbe nije kako držati bodež, već kako stati ispred onoga ko bodež drži.“

93961208_573944366837460_7965011108060725248_n

foto Veljko Mitrović (metikamberi.com)

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s