5

„E baš vam hvala“ ili kako da vam SFRJ postane san snova

marko

Da li se sećate igre ŠBBKBB (Šta bi bilo kad bi bilo) i da li ste je nekada igrali? I koji trenutak u budućnosti ste zamišljali ili poželeli da se vrate dani u kojima biste sve uradili drugačije? I koliko vas je poželelo da prizove ona stara bezbrižna ili, hajde da kažemo, manje brižna vremena?

Rođena sam u SFRJ, bila Titova pionirka koja je polagala pionirsku zakletvu, gledala sletove i maštala da jednog dana i ja budem na mestu jedne od šarenih tačaka koje prave oduševljavajuće figure, letovala na Hrvatskom primorju i znala šta su siječanj i veljača, učila o Triglavu, Drvaru i Jajcu sve dok ne zapamtim svaki redak iako nisam imala pojma šta znači. I bilo mi je lepo. Pogotovo jer smo svi bili isti i ni po čemu se nismo delili, cenio se uspeh i trud, a kudio nerad i nepoštenje.

Kako sam bivala starija, a i vreme je od te stare nestale zemlje odmicalo, saznavala sam da nije sve bilo tako idealno. Najblaže rečeno. I da je sve ono što je bilo dobro nekako došlo na naplatu. I da od fantazije nikada ne može da postane čvrsta realnost.

Ali kako god da je bilo, maštu niko ne može da nam oduzme. Baš je tako i Marko Vidojković pustio mašti na volju kad je napisao svoj poslednji roman E baš vam hvala i u njemu spojio akciju, humor, erotiku, naučnu fantastiku i satiru. Od svega pomalo. I napravio još jedno sjajno delo.

Mirko Šipka je mladi uspešni čovek koji radi u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove na odeljenju neobjašnjivih fenomena, nešto poput domaćeg Foksa Moldera. Jedino što nema mnogo posla jer u zemlji u kojoj živi genijalni naučnici toliko idu ispred svog vremena da imaju odgovore na sva pitanja.

Njegova zemlja je SFRJ u današnje vreme, očuvana samo zahvaljujući tome što su u trenutku kada je trebalo da bude pocepana svi članovi Predsedništva poginuli u avionskoj nesreći pa je iza njih ostao samo ogroman Spomenik Novim narodnim herojima.

To je najnaprednija zemlja u Evropi, uređena do perfekcije, sa najsavremenijim automobilima zastava1001, pametnim mobilnim telefonima i laptopovima oboda Cetinje, sopstvenim satelitom za besplatni bežični internet i Juskipap, jugoslovenskim pandanom Skajpa, sa podzemnom mrežom auto-puteva i metroom koji čuvaju životnu sredinu i stanovnicima bez ikakvih briga. Toliko lepo da poželite da se uvučete u korice knjige i u njoj živite ostatak života.

Ovu idilu narušiće neobični i prvi put zaista neobjašnjivi fenomen – pojave mrtvih ustaša i četnika koji će ispadati ko zna odakle pa će i ozbiljno poljuljati bezbednost disciplinovane i, moglo bi se reći, pomalo robotizovane zemlje. Biće to avanture u koje će Mirko zaroniti i otkriti i svet u kome mi danas živimo – svet u kome nije bilo avionske nesreće celokupnog Predsedništva SFRJ i okrenuti nas na naličje u kome su samo strava i užas.

Kroz oštru satiru današnjeg društva koja se prepliće sa utopijskim raznobojnim slikama sveta kakav je, da je bilo sreće, možda i mogao da postoji, uživaćete u ovom čitljivom romanu u kome se događaji tako brzo filmski smenjuju da će vam biti teško da ga ispustite iz ruku. I zapitati zašto nismo bili pametniji. A odgovora nema.

U prepoznatljivom britkom, mangupskom stilu Marka Vidojkovića prepoznaćete i svoje misli i sva ona nekada tako obična, a danas tako dragocena sećanja na detinjstvo u nekom potpuno drugačijem vremenu i svetu od ovog današnjeg. Ali to nije samo roman za one koji se sećaju, već i za one koji bi hteli da znaju kako se nekada živelo, a kako izgleda današnja slika sveta – kao u nekom iskrivljenom ogledalu.

Pođite na put sa Mirkom Šipkom kroz paralelne univerzume, otkrijte kako izgleda njegov život sa „druge strane“, ali i kako je Služba državne bezbednosti futurističke SFRJ rešila ovaj nesvakidašnji slučaj. Reklo bi se ipak u svom starom maniru. A možda nađete i odgovore gde smo usput pogrešili pa živimo sa one tamne strane iskrivljenog ogledala.

 

… Nije mi se ostajalo u ovom društvu. Njihovu propast još pre dvadeset pet godina zapečatile su istorijske okolnosti, za koje su, dobrim delom, i sami bili krivi. Dozvolili su da ih porobe neofašisti i sa uživanjem se međusobno mrzeli i ubijali. Kako su tako digli ruke od svega što smo izgradili, kako su se tako izdašno posrali po bratstvu i jedinstvu, nisam mogao da dokučim…

 

Pametnom dosta.

 

 

 

 

Advertisements
4

Anđeo u svatovima

beautiful-wedding-dress-168964_960_720

Dok se razliva noć tamnija od mastila, kakva je uvek pred svitanje, sedi pogurena žena kraj mlečnog svetla lampe na malom stolu i veze čipku na dugačkoj, kao pena mekoj venčanici. Veze bez kroja, samo načas zatvori oči, kao da se nečega priseća, pa ih otvori i nastavi dalje. Uzdah joj se povremeno iskrade, kao i poneka suza, al’ ona ih prekine i kao da na dušu navlači veliki kamen. Onakav kakvim se zatrpavaju jame pune tajni da nikada na svetlo dana ne izađu. A njena je tajna tuga.

Dok se bliži zora, ista onakva kakva je na nju bacila ružičastu svetlost u trenu prvog prodornog plača pre toliko mnogo godina,  prebira po mislima kao po šuštavim listovima uspomena. Pa pogleda načas na sliku na zidu i uzdah se opet otrgne iz grudi. Pa ga opet zatrpa kad pogleda plavu kosu svoje ćerke rasutu na jastuku u tamnijem kutku sobe.

„Eh, Milane“, bezglasno miče usnama krišom gledajući ponovo u sliku. „Da si bar još ovu godinu poživeo da sa mnom kćer ponosno u svatove ispratiš.“

Pa dok prve blede pruge najavljuju vedru letnju zažarenost, po kojoj je nekada davno dobila ime, Zora sve brže probada iglom belu čipku i miluje je jagodicama prstiju otvrdnulim kao pendžeta od godina veza i šivenja.

I sve joj se vraća. I dani detinjstva ispod starog duda u zelenom dvorištu, i drvena ljuljaška na njegovu granu privezana, prvi sastanak ispred zanatske škole sa Milanom, najlepšim momkom u gradu, i buket ruža koji je nosila na dan kada se za njega udala.

Al’ onda, kao crna mora koja u njenoj duši nikada ne spava, izbija onaj strašni dan od koga je vreme svog života počela da deli na pre i kasnije. Zaslepljujuća belina bolničkog hodnika koja se stapa sa belim papirom na kome pišu reči koje ne razume ali ipak zna šta znače – teško bolesna i nikada majka.

I onda teška stena u grudima, poput davljenice koja samo glavu drži izvan vode i bori se za svaki dah, za svaki treptaj oka. I lekari, blještava svetla, reči ohrabrenja i njeno okamenjeno srce kao iščupano zajedno sa svim onim zlom iz utrobe koje je pretilo da joj otme život ali i činilo ženom. I na kraju beskrajna samoća pored ljudi koji joj sedaju na bolnički krevet i teše da više nije bolesna. I njen stakleni pogled koji jedino zna da nikada neće biti majka.

Jeza je podilazi u toplo svitanje od bolnih sećanja, ali ne haje. Iz magle uspomena izdvaja se i onaj dan kada se vratila u svoju kućicu i baštu koja tek što je počela da diže glavu nad ledenom zimom. Isplakala je tada sav strah, bol i stravičnu tugu oskrnavljene duše. Poželela je da sledeće zore pogleda u beskrajno nebo i zapita zašto je tako kažnjena. A dočekalo je svitanje poput mutnog ognja koji tinja bez odgovora i rasipa se na sve strane nehajno na njene usahle oči.

Dočekalo je i skrivanje očiju žena koje su joj nekada stajale uz kapiju. Više nisu, već su umesto toga brzo prolazile kraj njenog dvorišta i sašaptavale se kad bi išle dve po dve. Kao da se tako štite od nje i nesreće koju je kao krvavi oreol nosila oko glave. Kao da će se i one zaraziti samo ako se sretnu sa njenim od sečiva bezglasnog očaja prekinutog sjaja u oku.

Zabolela ju je tada surovost koja je pretila da je obori kao strašna oluja. I odlučila je da izgovori ono čega se najviše plašila:

„Milane, želim da odeš od mene. Ti si zdrav i mlad čovek, zaslužuješ da imaš porodicu, decu. Pusti ti mene, ja više ne znam ni da li sam žena.“

Nikada do tad nije videla toliku čvrstinu u očima svoga muža.

„Zoro, ti si moja žena i uvek ćeš biti moja žena. Nijedno dete nikada ne bi moglo da mi znači onoliko koliko mi ti značiš još od onog prvog dana kada sam te sačekao ispred tvoje zanatske škole. Nikada više nemoj tako da me uvrediš kao sada.“

Osmehnu se Zora blago gledajući u njegovu sliku. Seti se kako su se tada prvi put posle najstrašnijih dana koji su im u mlade glave usekli prve sede zagrlili i zaplakali mešajući suze. Više nikada nisu o tome razgovarali, a ona je odlučila da prkosno digne glavu i pokaže sudbini, životu i ljudima da će živeti, biti zdrava i srećna uprkos svemu.

I zaista, kao nekim čarobnim lahorom, ona otera svu tugu oko sebe. Nastavi da šije, veze čipke na venčanicama devojaka za udaju, kroji ženama trudničke haljine koje ona nikada neće poneti i da sve više uči kako da zatrpava tugu.

A onda jedne noći usni neobičan san. Devojčicu svetle kose i velikih plavih očiju kako joj sva u beloj čipkanoj haljinici i sa venčićem belih ružica na glavi seda u krilo i obisnuvši ruke oko vrata tiho šapuće na uvo:
„Majko, ja sam tvoj anđeo.“

Probudi se taman kad je napolju počeo da se pali dan a jutro kao stakleni krov ubrzo prekrilo svet. Probudi i muža i reče mu nadušak misao koja joj od onih teških dana prvi put vrati osmeh na usne:

„Milane, ja bih da dovedemo neko siroče u kuću da bude naše, da i nas ima ko da zove ocem i majkom. Jel’ hoćeš?“

Osmehnu joj se muž i reče sanjivo:

„Hoću, Zoro moja! Samo da mi ti opet budeš srećna.“

Raspita se ona među nekim svojim stalnim mušterijama i jedna koja je radila u opštini u gradu reče joj da dođe pa će joj pomoći jer vidi da su dobri i čestiti i da bi mogli da od tuce dece naprave dobre ljude.

Al’ nije to išlo baš tako lako, seti se sa uzdahom Zora.  Isplaka tada mnoge noći pitajući se kako se to kroji svet da majke rađaju i ne haju, a ona bi makar jedno da ima pa da ga drži kao malo vode na dlanu, al’ ne može. I zašto sve mora da bude tako teško i da joj se i sad ne da prilika da bude majka.

Jednog jutra zazvoni joj telefon i pozvaše je da dođe i vidi devojčicu koju su prethodnog dana našli ostavljenu kraj starog Doma kulture u susednom gradu, promrzlu i uplakanu. Čim joj uvedoše dete, ona uzdrhta videvši devojčicu u dlaku istu kao iz svog sna. Rekoše joj da je jedino htela da kaže da se zove Anđela, o drugome samo ćuti.

Od tog dana život poče da joj se okreće kao neki veliki vodenični točak koji konačno veselo radi ono za šta je napravljen. Vrati joj se nada da će joj sve što joj je Bog uzeo sada biti vraćeno i ponovo se zagleda u zoru koja joj odjednom zaliči na neku belu pticu koja lepećući krilima sleće na svet da i nju pomiluje svojim čarobnim dahom. I zahvali se.

Dan kada je Anđela ušla u njihovu kuću izbrisa svu tugu i očaj, dane pune tišine i razbukta još više Milanovu i njenu ljubav. Dete je, baš kao i u snu, bilo mirno i kao neka senka lepote i anđeoskog blagoslova unosilo radost i milinu u kuću.

Ali jednog dana Anđela dođe uplakana. Ona oseti neku tešku grudvu u grudima i obujmi je hladna slutnja.

„Zašto plačeš, dušo? Reci majci.“

„Majko, neka deca su me mučila. Vukla su mi haljinu i rekla da ti nisi moja majka. Rekla su da sam ja kopile i ružno govorila o mojoj mami, da je pobegla sa nekim, a mene ostavila pored one velike zgrade u gradu“, jecala je neutešno.

„Dušo, ne slušaj ih. To su zla deca koja govore stvari koje nisu tačne.“
„Ali, tačne su“, plakala je. „Moja mama je stalno dovodila neke ljude u kuću a mene zaključavala u sobu. Na kraju je otišla sa jednim koji je imao veliki auto. Meni je rekla da će se brzo vratiti ali nikada više nije došla.“

„Dušo, žao mi je“, zadrhtala je tada otkrivši konačno istinu. „Znam kroz šta prolaziš. Ali obećavam ti da te ni ja ni otac nikada nećemo ostaviti. A tu decu više ne slušaj, razgovaraću sa njihovim majkama.“

„Nemoj, majko. Sve su one stajale pored i to slušale. I samo šaputale.“

To je raseče posred srca. Seti se sašaptavanja i obaranja očiju posle njene nesreće i požele da sakrije dete u svoje srce i zauvek je zaštiti od surovog sveta. Nauči je tog dana da digne glavu i prkosi životu i lošim ljudima. Uvek će ih biti, ali im treba pokazati zube, a ne bežati ni plakati. I da zna da će ona u njihovoj kući uvek dobijati više ljubavi nego deca koja je vređaju i da će jednog dana postati bolji čovek od njih.

Obrisa suzu setivši se tog dana i svojih reči koje su se obistinile. I pogleda devojku koja je tiho u snu disala i čekala svoj najvažniji dan u životu. Pomilova je ogrubelim prstima lagano po kosi da je probudi, da je sprema za venčanje, osećajući i ponos i tugu, sve u isti mah.

Otvoriše se velike plave oči u koje jurnu jutro i obasja ih u svoj njihovoj lepoti. Uhvati majčinu ruku i poljubi je.

„Majko, danas neću da mi plačeš, jel’ važi?“, pogleda je blistavim pogledom.

„Neću“, pomilova nežnim pogledom Zora svoju kćer i sakri suzu.

Dok je sunce već visoko grejalo i rasipalo se u vrelini letnjeg dana, izađe Anđela u puno dvorište u venčanici od bele čipke kao pena i venčićem belih ruža upletenim u kosu.

Za svetom koji se veselio i pevao krenu i Zora gledajući devojku izraslu iz njenog sna.

„Vidi, Milane“, reče poluglasno za sebe „našeg anđela u svatovima.“

 

 

 

 

4

„Svici u tegli“ ili kako pretočiti život u roman

sladza

Znate, uvek sam se kao školarka na časovima srpskog jezika i književnosti pitala kako književni kritičari mogu da budu toliko sigurni šta je pisac svojim delom hteo da kaže. Posebno onaj koji je vremenom mnogo udaljen od njih i koga ni pod kakvim okolnostima nikako nisu mogli da upoznaju niti išta da pitaju. Vremenom sam shvatila da je takvo moje razmišljanje vrlo površno. Ta, ljudi su školovani i stručni da odgonetaju zagonetke nečijih dela i povezuju ih sa vremenom i književnim pravcima u kojima se ono stvaralo. Međutim, u poslednje vreme opet mislim kao nekada, ma kako površno bilo, jer književna dela onih autora koje upoznajem razumem i osećam mnogo bolje i trajnije.

Slađanin roman uzela sam da čitam verovatno poslednja od svih njenih drugara. Znala sam da je odličan, ali namerno nisam želela da čitam nijednu kritiku samo zato jer sam želela da doživljaj bude potpuno moj. A verujte da ne bi ni mogao da bude tako poseban da Slađanu nisam upoznala. I da nisam ostala potpuno osvojena načinom na koji je ona, čini se kao iz rukava, izručila životnu priču Dušana Petrovića, usudiću se da zaključim, njenog muškog alter-ega.

Bila sam vrlo ljubopitljiva kad sam knjigu uzela u ruke. Rekoh, daj da vidim kako to ona radi i uhvatih sebe da roman nosim sa sobom gde god krenem, u autobus, krevet, čak i WC. Jedne noći sam se toliko smejala da sam probudila muža koji mi reče da uopšte nisam normalna. Ali kad sam mu sutradan čitala delove zbog kojih sam dizala larmu usred spavaće sobe, smejao se i sam.

Neko će možda reći da sam subjektivna, ali oni koji su roman pročitali znaće da nisam. Dobro, možda ovaj tekst i jeste najviše moj doživljaj, ali uz Slađu takvu kakva je ne mogu ni da zamislim suvoparni osvrt. Čini mi se da bi takav njeno delo oskrnavio.

Dušan Petrović odmah je postao moj blizak prijatelj. Iako nije baš reprezentativan, pun mana i tipično muškog načina razmišljanja, osvojio me je naprečac. Možda baš zato jer je toliko jarko oslikan i životan da imate utisak da ćete ga i sami skupiti ispred nekog dragstora.

I zaista, čovek srednjih godina koji uz rakijicu, pivo i cigaretu provodi dane presipajući iz šupljeg u prazno sa istomišljenicima, ne čineći ništa da svoj život sredi i unapredi nešto je što je čini savremenog čoveka našeg društva.

Krenula sam sa njim u njegovu životnu priču, da se sekiram zbog njegovih padova, radujem zbog hrabrih preokreta, nerviram zbog grešaka i nesigurnih poteza, tugujem zbog starih navika i apatija. Obuzeće i vas slična osećanja kad otkrijete Dušanove dileme, zaljubljenost koja se širi njegovim srcem poput požara, spoznaje kako se pravi prijetelji pronalaze gde ih najmanje očekuješ, suočavanja sa najbolnijim istinama a posebno kada iz njegove perspektive budete shvatali kako žene muškarcima mogu da izgledaju komplikovano. Red smeha, red zbilje – kakav je i život bez maske. Kakva je i Slađa.

I sve to ne bi ni bilo toliko interesantno ni jedinstveno da iza Dušanovih sjajno prikazanih lavirinata misli i osećanja ne stoji ona – žena! Jedna od nas koja je toliko ušla u suštinu muških najtananijih titraja duše da bismo iz njenog dela mogli mnogo toga da naučimo i izbegnemo svakodnevna sitna i krupna razmimoilaženja sa partnerima.

Ali nije Slađa samo do neverovatnih granica spoznala i izvrnula na postavu samo muško biće, pokazala je ovde i odlične psihološke replike posebno u mudrostima stare bake Danice, koja se, slučajno ili namerno, u romanu pojavljuje uvek kao nagoveštaj nekog važnog preokreta u Dušanovom životu. Tako sjajno uklopljeno da sam u pojedinim momentima sumnjala da li je ona stvarna ili samo plod savesti junaka.

To me vodi do kompozicije dela – naizgled nehajne, ali zapravo vrlo čvrste i dobro organizovane, sa događajima koji se nižu nimalo slučajno i vode ka kraju najrealnijem i najočekivanijem (Moj je problem, naravno, što sam „VIP lektorka koja voli da mašta“ pa se ono za šta sam ja navijala, nažalost, nije ostvarilo 😀 )

U maniru prekaljenog pisca Slađana u romanu smenjuje tugu i smeh, strepnju i humor, a surovost života razblažuje slengom koji unosi živost i sve pojednostavljuje. Pogledajte samo kako se potiru Dušanova pijanstva sa duhovitim opisima u njegovoj mamurnoj glavi „ptica koje se na granama deru“ ili momenat u kome saznaje uznemirujuću dijagnozu a zatrpava je urnebesnim opisom bolničke hrane ili živopisnim likovima iz bolničke sobe.

I ono najvažnije – zaokruženost. Te ptice koje mu na početku romana ometaju mamurno jutro i koje će čak u jednom trenutku i progovoriti i dobiti imena nagoveštavaju potpuno novi stepenik u Dušanovom životu na koji će teškom mukom zakoračiti i izaći iz okvira svoje čamotinje u nešto najlepše i nejnezaboravnije, u ljubav koja će mu pokrenuti sve životne sokove i učiniti opet mladim i hrabrim da proba što nikada nije smeo. Na kraju dela ptica više nema, nestale su sa posečenim drvećem iz cele ulice. Kao simbol poglavlja koje se u njegovom životu zatvara. Da bi uplovio u neke mirne i nepomućene vode, poklonjene kao šansa da pronađe sebe i sve ono što mu je potrebno.

Kad budete uzeli ovaj roman u ruke, nećete moći da ga ostavite. Ne samo zato što je pisan pitkim i jednostavnim jezikom koji se lepi za vas i čini da se osećate kao da ste i sami deo društva junaka, nego i zato što ćete u njemu upoznati taj tajanstveni svet muške duše. Da, duše jer, verovali ili ne, i oni je imaju, samo što se teško usuđuju da je pokažu. Ovde ćete ih upoznati pa možda i razumeti i prestati da lomite glavu zašto je neko od njih nekada uradio nešto što vam se nije ili jeste dopalo. Posle čitanja „Svitaca“ sve je prosto kao pasulj. Pa i ti svici, imaju ih muškarci, verujte, samo se prave i čekaju da zasvetlucaju tek kada im naiđe ona prava, pa požele da ih sačuvaju u svojoj maloj tegli – srcu.

Pozitivni komentari kojima su, kako sam čula, muškarci obasipali Slađanu, pokazali su da sam u pravu što ovako mislim. Meni je dala odgovore na sva pitanja koje sam godinama pokušavala da pronađem, a daće i vama. I pokazati kakav je stvaran život, sa svojim licem i naličjem, bajka u kojoj je srećan kraj moguć ali samo ako mnogo radimo da bismo do njega stigli i ako smo spremni na kompromise sa sopstvenom dušom.

 

…Nemojte odustajati od ljubavi samo zbog toga što može da zaboli. Kako bismo znali da smo živi ako ništa ne boli? Sve su to lepe amplitude u životu. Radost pa tuga, zatim ravnodušnost, ali onda opet strast. Red ovoga pa red onoga… Svemu tome dodate dušu i to vam je recept za dobar život. Ubacite vozilo u brzinu. Samo toliko. Ne plašite se…

  

 

 

 

4

Veče kad sam tremi rekla doviđenja

lv11

Da mi je neko rekao da ću ja tri sata sedeti na maloj bini sa mikrofonom u rukama, ne bih mu verovala. Ja, koja sam se od treme pre samo četiri meseca tresla kao prut i trčala između ljudi pred kojima je trebalo da govorim tvrdeći im kako ja to nikako ne mogu dok su me oni gledali zbunjeno i davali podršku? Ja koja sam od bine i mikrofona bežala koliko i đavo od krsta? Da, baš ja, a ispričaću vam i kako.

Pre mesec dana izdavačka kuća za koju radim dobila je novu direktorku. Zamislite zanimljivost, moju dragu prijateljicu i autorku zahvaljujući kojoj sam i počela da radim kao lektor Nove poetike. A ona, kao što i liči na nju, odmah je krenula ambiciozno sa mnogo zanimljivih ideja i predloga. Tako smo došli do večeri o kojoj želim da vam pišem.

U malom klubu Beti Ford na rubu Skadarlije često se organizuju književne večeri na kojima sam bila. O nekima sam vam već i pisala, ali ovo je za mene bilo važno veče jer sam tog petka prvi put bila voditeljka programa, koja je pomagala da sve što je bilo planirano bude i ostvareno.

Ceo dan je bio uzbudljiv, ne samo zato što su direktorka Zoja i autorka Miroslava Đušić Nedeljković, takođe moja draga prijateljica, to pre podne najavile večernju promociju na KCN televiziji, nego i zato što sam bez prestanka učila pripremljene najave za svakog učesnika ne želeći da nijednu lepu reč o njima, a kojih je mnogo iskreno izašlo iz mog srca, ne zaboravim.

lv10

foto Ivana Nina Bajić

Kada sam to veče stigla kao zapeta puška i sa nimalo nemira u srcu od te male bine na kojoj me gledao mikrofon, nekada omraženi rekvizit, dočekalo me je mnogo publike, pun kafić! Ja ništa, ‘ladna. A nekada su mi se tresle noge ako se pojavi više od troje ljudi koje ne poznajem.

Autori su sedeli raštrkani, neki su se zbog jake treme držali za ruke sa svojom publikom, neki su se smejali, već prekaljeni. Zoja i ja smo sele za mali sto na improvizovanoj bini, poređale po njemu kolače, knjige i papire, kao da smo u nekoj opuštenoj kućnoj atmosferi, kako to i rade prave voditeljke, i veče je moglo da počne.

Prvi nam se pridružio Dušan Sekulić, dugogodišnji autor naše izdavačke kuće sa svojim romanom Brdski vrtovi u kome je zapleo sjajnu priču protkanu misterijama jedne stare porodice iz visokog društva, zabranjenoj ljubavi i granicama koje uvek možemo preći samo ako nam se za to ukaže prilika. Publika je odmah reagovala, postavljali su mu pitanja, čudili se kakav je to roman u kome ne postoji nijedna psovka i kako je moguće pisati ga punih deset godina. Ja sam ga, u maniru ljubazne voditeljke, pitala koliko ćemo još godina čekati da napiše novi, a on se osmehnuo i rekao da će nova knjiga videti svetlost dana već sledeće godine.

lv7

foto Nova poetika izdavaštvo

Potom smo predstavili i direktorku – Zoricu Zoju Mladenović, autorku koja je avanzovala i zbog toga dobila aplauz. Dobro, i ja sam je najavila kao da je bokser u ringu. Ali sa njenim Pričama iz moje glave i sveta oko mene zezanje i ne može da izostane. Smejali smo se njenim vrcavim i duhovitim pričama, načinima na koji posmatra sve što se oko nje dešava, i ljude, i situacije, i naš mentalitet pa sve to izlije na papir i napravi smešnu i lepršavu priču. I opet ćaskali o psovkama i seksu u književnim delima, temi na koju publika uvek rado reaguje.

lv5

foto Slađana Kručičan Stanić

Odmah za njom na maloj bini, ušuškan između dve žene koje su ga ohrabrivale iskrenim osmehom, pojavio se Aleksandar Bogosavljević, naš mladi autor čija je autobiografska knjiga Crni pas doživela veliku pažnju šire publike zato što se bavi problemima koje depresija donosi svima koji se sa njom bore ali i temom kako celo društvo i sistem u kome živimo reaguje na ovu tešku muku savremenog čoveka. Imala sam tu sreću da ga pratim na nekoliko prethodnih književnih večeri i govorim o njegovoj knjizi, ali ovo veče bilo je njegovo. Samopouzdan, raspričan, pun sjajnih misli, pokazao je kako svaki problem može da se reši, čak i onaj najteži. A možda mu je pomogla i prijateljska reč i topla pažnja publike koji su ga pratili kroz priču u ovoj našoj maloj „dnevnoj sobi“.

lv2

foto Nova poetika izdavaštvo

Nakon njega izveli smo nešto što retko koja izdavačka kuća radi – na binu smo pozvali autorku Urban Arta Slađanu Kručičan, i time pokazali da su naše književne večeri otvorene za sjajne autore iako nisu u našim redovima. A ona je to zaista zaslužila svojim neobičnim romanom Svici u tegli, u kome, ni manje ni više, piše iz ugla muškarca mangupski duhovito a opet dirljivo i spaja sva osećanja koje lepeza života može da ispiše. Piše kao što vam priča. A i piše i priča neponovljivo.

lv

foto Žaklina Firanovski Petrović

Novi zaokret na trećoj stolici doneo je naš urednik Milomir Bata Cvetković najavom najmlađe autorke Nove poetike Tamare Marinković koja je odmah ustalasala atmosferu svojim Trofejima u paklu. Tek da pokaže da prošle godine nije slučajno usijala medijski prostor Srbije po već ionako vrelom letu. Njena knjiga koja govori o pedofiliji i etičkim posrnućima profesora u našim srednjim školama nikoga nije ostavila ravnodušnim. Publika se odmah zaintrigirala i svako je imao ponešto da kaže i pita. Baš onako kako smo i planiali da bude.

Za kraj smo ostavili lepu književnost praćenu muzikom. Uz poeziju i odlomke romana Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije veče je postalo mirnije i pravo umetničko, kako i dolikuje njegovom završetku. Uz priče o Milevi, njenim porodičnim tajnama, istraživanjima misterioznih ubistava i ljubavi, melodije i tihi tonovi gitare Milutina Obradovića uklopili su se kao da su bili deo koji im je nedostajao. I veče se savršeno zaokružilo.

lv8

foto Nova poetika izdavaštvo

Kada se sve završilo i publika počela da žamori i ustaje od svojih stolova, shvatila sam da su prošla puna tri sata a da ja nijednom nisam pomislila kako ću i šta ću, kako da pobegnem od proklete bine i još prokletijeg mikrofona. Sedela sam kao da sedim u svojoj dnevnoj sobi i dočekujem drage prijatelje sa kojima bih pomalo da proćaskam o onom što rade i što im se u životu zbiva. Baš i zato što među divnim ljudima i ne možete da se osećate teskobno, čak i da hoćete.

mira

foto Ivana Nina Bajić

I znate šta? Bilo je nezaboravno! Našu pozitivnu energiju prenele smo gostima i samo se vedrina osećala oko nas. Zato jedva čekam neke nove književne večeri na kojima tek treba predstaviti nove mlade autore sa njihovim prvim delima i neke starije koji broje silna izdanja.

I znate šta još? Mnogo je lepo biti voditeljka, ali mi se sviđa i ta treća stolica, da vidim kako izgleda kad na nju sedneš pa pričaju o tvom delu, čitaju ga i postavljaju ti pitanja. Eto meni vetra u jedrima. Pitate se zašta? Pa čuće se…

lv3

 

 

2

Bookchallenge 2017: Knjiga o džungli – skrivene poruke iz sveta životinja


knjigaDođoh ja do završetka ovogodišneg književnog izazova. O nekim knjigama koje su na mene ostavile najjači utisak sam pisala, a o još nekima koje želim da vam preporučim tek ću pisati. Ali da je bilo udarničko čitanje, bilo je, ali i da je bilo uzbudljivo i zanimljivo, još više. Toplo preporučujem svima, čak i onima kojima je inače posao da čitaju, čak i oni uvek mogu nekako da se uklope u zadatke, baš kao i ja.

Možda će vam biti neobično što sam ovu knjigu izabrala za preporuku. Reći ćete da sam počela da čitam knjige za decu i da stvarno nemate pojma šta bih u vezi sa njom još novo mogla da kažem. I pogrešićete. Jer Knjiga o džungli je najmanje knjiga za decu a mnogo više poruka u kakvom svetu živimo i koliko toga možemo da naučimo od zakona prirode po kome žive životinje.

Kada sam došla do jednog od poslednjih zadataka, da izaberem knjigu koja će se odvijati u divljini, ponovo sam se vratila u moju omiljenu biblioteku iz detinjstva Plavu pticu. Knjiga o džungli bila je nekako logično rešenje, mada sam, pregledajući stare knjige, pomalo zaboravljene u mojoj sobi u kojoj sam kod roditelja provela mnoge divne dane, pronašla još nekoliko njih koje bi mogle da odgovaraju. Ipak izbor je pao baš na ovu i bila sam spremna da konačno do kraja istražim Moglijeve avanture.

Jungle_Book_2016_103 wikia

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: disneywikia.com)

Ono što će vas možda iznenaditi jeste da je svima dobro znani mali čupavac Mogli samo okosnica ove zbirke priča iz divljine. U njoj su sve jedna za drugom ispričane male bajke u kojima različite vrste životinja govore, razmišljaju i uvek u okvirima pravila svog životinjskog sveta donose najmudrije odluke.

Radjard Kipling, pisac ovih neobično zanimljivih priča, smestio je radnju u Indiju, u kojoj je i sam rođen i kojoj se rado vraćao uvek kada bi živeo na nekom drugom kraju sveta. Neka istraživanja su pokazala da je priče, objavivši ih u časopisu 1893. a dve godine kasnije sabrane i u knjizi, posvetio svojoj šestogodišnjoj ćerki Džozefini koja je umrla od upale pluća. Možda su one zato i prilagođene deci, ali i odrasli u njima imaju štošta da nauče.

mowgli13 94

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 1994. (izvor: telegraph.co.uk)

Neki su ih doživljavali kao svojevrsnu alegoriju u kojoj se kroz svet životinja prikazuje svet ljudi sa svim svojim manama i vrlinama, a neki da je u pitanju čak i kritika politike i društva tog vremena, što se posebno odnosi na satirične pesme koje prate svaku priču. Kako bilo, Kipling je iz neverovatno maštovitih ideja napisao izvanrednu zbirku priča u raskošno oslikanoj džungli u kojoj su životinje prikazane tako verno u svojim borbama, zvucima i navikama da nam se čini kao da je i pisac deo njihovog sveta. I ne samo to, svaka od njih nas uči ponešto o mudrosti i moralnim normama, neka svojim negativnim osobinama i činjenjima, neka pozitivnim postupcima ili mirnim oštroumnim pričama.

Svi znate priču o Mogliju, dečaku koga posle nesreće roditelja pronalaze i podižu vukovi uz pomoć pantera Bagire, koji je i sam rođen među ljudima ali je uspeo da pobegne iz kaveza, i medveda Balua. Znate i za tigra Šir-Kana, kome se Mogli izmakao kao plen još kao dečačić i koji će ga proganjati dok ga on mudrošću ne pobedi i zauvek ga se oslobodi.

The_Jungle_Book_Concept_Art_SE-10

izvor: conceptart.com

Ali možda ne znate da su u pojedinim momentima ljudi povređivali Moglija možda i više nego životinje. Pročitajte kako ga je dočekalo selo kada je morao da napusti džunglu, kako nisu umeli da ga razumeju i pomognu mu da se vrati tamo gde bi trebalo da pripada. I kao što se ljudi obično plaše onoga što ne razumeju, tako su ga seljani iz indijskog zaseoka  proglasili za nečastivog i proterali, a sa njim i sve one koji su hteli da mu pomognu. Prava relistična priča o savremenom svetu i društvu.

junglebook1-xlarge tel

Ekranizacija “Knjige o džungli” iz 2016. (izvor: telegraph.co.uk)

Za koji će se način života Mogli na kraju opredeliti otkrijte sami, ali otkrijte i mnoštvo drugih priča o slonovima, mungosima, konjima, krokodilima, šakalima, ali i mladim Eskimima, koji stopljeni sa prirodom i sami žive po njenim iskonskim pravilima. Svaka životinja je ličnost za sebe koja misli, oseća i traži načine da opstane u surovom svetu. Baš kao i ljudi.

Pa ipak,otkriću vam jednu priču koja je na mene ostavila najjači utisak. U pitanju je Bela foka, koja govori o mladunčetu Kotiku, koji se rodio sa potpuno belim krznom na Pribilofovim ostrvima kraj Aljaske. On živi sa svojim sunarodnicima fokama na ostrvu koje jednom godišnje pohode ljudi da bi ih odveli na klanje i tada im deru kožu. Iz perspektive male foke, koja je ostala živa samo zato što su je se sujeverni lovci plašili, priča o ubijanju postaje zaista strašna. Zbog toga Kotik, koga se lovci plaše zbog njegove različitosti, odlučuje da pronađe novo ostrvo na koje će sve foke skloniti od ljudi i ubijanja. Prateći kako su prema njemu nepoverljivi i ljudi, ali i ostale foke koje mu se podsmevaju da nikada nije radio ni učestvovao u borbi već samo putovao po morima, otkrićemo koliko je gorčine i ironije Kipling utkao u svoje redove. Pogađate, Kotik će pronaći svoj put a samo će oni koji mu veruju naći sreću i dugovečnost zajedno sa njim. Baš kao što to čine i ljudi.

Ako budete odlučili da zaplovite među ove redove na kojima su se učile generacije, ali i odrasli obnavljali neke davno zaboravljene životne lekcije, otkrićete da su ponekad surovi zakoni prirode i džungle pravedniji od ljudskih, navodno inteligentnih. Da u prirodi i među životinjama ima svega sem ljudske haotičnosti i da je onaj ko odrasta sa životinjama srećniji nego među ljudima.

Treba li nam knjiga o džungli da to shvatimo ili nam je svaki dan u ovakvom svetu dovoljan? Možda i ne, ali ponekad je dovoljno vratiti se na najsirovije obrasce života pa otkriti istinu i o sebi i o svemu što nas okružuje.

the-jungle-book-2016_032026404_302 pic

izvor: wallpics.com

 

8

Soba 23

kljuc

Sedi u tami kao senka na beloj zavesi dok ulično svetlo pada na njega uspavanog na beloj postelji. Gleda ga dok u snu tiho diše.

Ta hotelska soba, tako prisna, a opet tuđa, sa obrisima ko zna čijih sve glava na jastucima i dahom nekih neizvetrenih parfema. Ali opet samo njegova i njena kao jedino što liči na toplinu zajedničke sreće. I ukradene noći dvaput mesečno.

Gleda ga dok spava i prebira po mislima stegnute duše. Nekada je volela miris i toplinu njegovog tela, da ga se nadiše dok je samo njen. A sad ga gleda kao da ga prvi put vidi, hladno i mirno, dok se sprema za ono što joj srce već dugo šapuće.

Po prstima premeće ključ hotelske sobe. Kožni privezak izlizan tuđim rukama i dva niklovana broja hladna kao njena duša u mutno praskozorje. Dvadeset tri. Dvojka kao bezazleno muško koje gleda napred ka nekim svojim željama i trojka kao debeljuškasto žensko koje juri da ga stigne. On i ona. Godinama ista priča.

Soba 23. Njihovo tajno mesto, očuvano samo ćutanjem hotelskog osoblja koje im se godinama uslužno osmehuje. Diskrecija zagarantovana, osmehuje se gorko. I ona je ćutala, kao i hotelsko osoblje. Čak i kad je smišljala da zauvek ode iz grada i njegovog života, ćutala je. Više ne može.

Gleda tu sobu u hotelu na kraju grada. Samo njihov komadić raja u kome je gorelo kao u paklu kad se po bledim zidovima zalepe njegovi uzdasi i njeni krici olakšanja. Pa joj se često činilo da grane sunce, čak i kad je mrkli mrak. I njeni koraci laki poput leptira po stepenicama u svetlo jutro kad zanosnim korakom umirenog tela, s naočarima za sunce zbog tajnosti iako ih svi već dobro znaju, prođe pored recepcije i ostavi ključ od sobe topao od njene vrele ruke.

Pa tako prvih par dana, korakom koji ne dodiruje kaldrmu njenog grada, kao da je nose svilena krila njegove ljubavi. I obećanja da će konačno postati samo njen. I sve tako dok u mnoštvu ljudi ne ugleda onu koju svet zove njegovom kako nasmešena hoda pod osunčanim nebom. Osmeh te žene gasio bi njen i činilo joj se kao da joj svojom šakom steže srce tako jako dok ne prsne od neizrecivog bola. Srećna je, on te sve laže, vrištalo bi ono u koprcanju i kinjilo je preklinjući da zauvek prekine agoniju bola i gneva. A onda bi on sve pomeo svojim osmehom i novim susretom u sobi 23, u kojoj bi vrela tela našla svoj put ka sreći i kratkim trenucima mira u njenoj duši.

Sada sedi u tami koja već polako bledi i opet sebi postavlja ono isto pitanje koje je od početka kida. Da, priznaje svom srcu prkosno, zavolela sam tuđeg čoveka. I doneo mi je život kad sam mislila da je samo smrt ono što mi pripada. I vratio me među srećne i one kojima sunce miluje dušu.  I ponadala sam se da bi me mogao zavoleti i biti samo moj…

Gleda ga dok se okreće u snu. Zadovoljeno muško koje mirno spava, misli jetko. Muško koje godinama priča da voli, da je nesrećno pored one koja ga kod kuće čeka dok je laže da odlazi na službena putovanja. Dvaput mesečno. Onda kada je samo njen. Kakva laž, uvek će on biti ničiji.

Vreme je, govori sebi. Da se jednom preseče sve što boli, da uguši tu varljivu sreću koja traje koliko i miris njihove strasti koju godinama ostavljaju za sobom u sobi 23. Iz koje, čini joj se, nikada neće otići. Koja će ostati poput tamnice u kojoj su zarobljena njena nadanja.

Tiho oblači haljinu koju on najviše voli i korakom teškim kao tuga koju već nosi na svom srcu, odlazi do vrata. Okreće se da ga još jednom pogleda dok joj se suze kao grumenje kupe na trepavicama. Guši bol i želju da se vrati i zaroni u miris njegovog toplog usnulog tela i izlazi dok se prvi zraci sunca prelamaju na niklovanom broju 23 priveska na podu.

Raskošno jutro dodiruje mu kapke i on se budi tražeći je rukom po hladnom čaršavu. Nema je. Pridiže se na postelji i ne vidi ništa njeno. Skače iz kreveta kao oparen dok kroz prozor gleda ljude koji već žure u topao sunčan dan. „Otišla je, znači stvarno je otišla“, izgovara naglas. „Pa zar baš sada?“

Oblači se u žurbi i sa pokislim izrazom lica istrčava kroz vrata. Iza njega ostaje samo tup zvuk kutijice koja se, padajući na pod, otvara i iz nje, kotrljajući se do priveska, ispada prsten. Onaj koji je godinama čekala u sobi 23.

 

5

Kriva

autumn-2480532_960_720

Opet sam te sanjala. Stojiš preko stare pruge dok iza tebe nebo gori u rađanju sunca. Pružaš mi ruke sa onim osmehom koji mi je oživljavao srce. I ja bih ti prišla, da opet upletem dušu u tvoj zagrljaj, ali prikovana za tlo ne mogu da se pokrenem. Prolazi lokomotiva u huku i kloparanju i više te nema.

Da te bar nisam gurnula pod točkove voza onog ranog jutra pred svitanje. Da bar nisam čula kako se sastaješ sa njom kod starih vagona na kraju njenog sokaka. Da sam bar probala da te vratim. Ili pustim da odeš i budeš srećan, pa makar i bez mene.

Sada ne bih sedela među ovim memljivim zidovima pod rešetkastim senkama na licu. Ne bih brojala godine da opet vidim sunce koje se pomalja ne zapinjući ni o šta. I ne bih te sanjala svaku noć. I ne bih bila kriva.

Samo me jedno brine: kad sve ovo prođe i iza sebe ostavim ove dane ništavila, kako ću te iste rešetke i brave skinuti sa svoje duše?