Hurem

orebic hurem

Kraj osamdesetih dvadesetog veka. Lepa vremena. Taman malo pred neka druga, zla. Ali, nećemo sad o tome.
Sve se dešava na Pelješcu, u toplo leto. Otišla sam s roditeljima na more, a s obzirom na to da sam jedva prevalila desetu godinu, eto mi dogodovština za sastav u prvoj nedelji septembra “Kako sam proveo/la raspust”. Ko bi se samo nadao da ću se tada prvi put zaljubiti…
A što da ne? Ljubav ne bira ni vreme ni mesto. A mali Ovan, da ne kažem jagnje, blesav od rođenja, samo čeka kad će mu uzavreti krv. Čak i sa tako malo godina, izgleda.
Iako sam sa sobom uredno ponela svoje Barbi lutke i lektiru “Orlovi rano lete”, da, što bi rekla moja baka, “ne dangubim” tokom raspusta, ispostavilo se da me je to najmanje interesovalo. Ispašće da je ljubav kriva, ali sam, verovali ili ne, zahvaljujući “ofrlje” pročitanoj knjizi deceniju kasnije uspela da roknem na ispitu iz dečje književnosti. Al’ nije mi žao, lep je razlog.
Elem, Pelješac je tako čarobno poluostrvo, sa opojnim mirisom oleandera, koji tako opali čoveka u glavu da ne zna gde je. Ispred plavo more, a u brdu maslinjaci i čempresi, a sunce sija i talasi zapljuskuju obalu tako nežno, pa lud si da se ne zaljubiš.
U malom odmaralištu banke u kojoj je radila moja mama konobari su bili srednjoškolci na praksi iz Tuzle. S obzirom na mali broj mojih godina, za mene su bili odrasli ljudi, iako su zapravo bili samo pet godina stariji od mene. Ali tada – mnogo! A među njima najlepši jedan sa plavim očima da umreš.
Odma’ ja to ošacujem, ali ćutim. Znam već šta će da bude. Samo je bilo pitanje vremena kada će moja mama, koja je čitavog života bila najdruštvenija osoba u familiji i bila spremna da se druži sa svima od 7 do 107, da ne kažem bez ikakvog blama, prići “omladini” i upasti sa njima u priču.
Tako je i bilo. Iako je mene bilo”strašno blam”, saznala sam od nje sve što me je interesovalo. A najvažnije da plave oči ima Hurem. Čudno ime, mislim se ja, ali mi tada nismo imali predrasude prema veri i naciji, hoću reći, bili smo uzorni Titovi pioniri.
Znam ja da nemam tu šta da tražim, ali on lep kao slika, dovoljno mi samo da ga gledam i ništa više. Pa kad siđemo na ručak, ja sve navrćem vodu na vodenicu da sednemo da nas on posluži. Pa mi sve lepo. A i moji srećni jer konačno i ja, oduvek mršavica, nešto jedem.
Ali, ne da meni đavo mira. Kako moji odu da legnu posle ručka da se odmore, ja se sjurim u trpezariju, pa sednem za šank i čitam “Orlovi rano lete”. Kao, moram baš tu! Vide konobari da se ja tu muvam, pa dođu da pričaju sa mnom, a ja sva ponosna kako su fini i kako meni to dobro ide.
Al’ vidim ja da je on popularan među devojkama. Posebno ga snima jedna kobila iz Šapca, takođe na praksi kao sobarica u odmaralištu. Al’ što je još važnije, izgleda da se i ona njemu sviđa. E, tu ja popizdim! Znam da nemam prava da budem ljubomorna, al’ džaba. A ona plava, visoka i što je najvažnije, njegovih godina, a meni presedoše i “Orlovi rano lete” i sva priča, pa odem na plažu da smirim histeriju.
Nađem ja tu i neke devojčice sa kojima se družim, al’ strogo pazim da se ne odam da mi se baš Hurem sviđa. Al’ i one ga gledaju. Pa uveče izađemo da posmatramo kako neka slikarka slika portrete i da šetamo rivom, a ja sve izvirujem da ga vidim. Kad, evo ga, zagrlio onu kobilu, a ona se sve kliberi, valjda joj drago što ga smotala. A meni će ove dve:”Eno je Sanja sa Huremom. Vidi kako je lepa”. Ma, jebala vas i Sanja i njena lepota! Tu se ja naljutim, ali se posle i rastužim, čini mi se srce će da mi pukne. Što nisam starija? Pa bar dve godine! Al’ džaba mi sve…
Legnem ja to veče, pa sve uzdišem. A onaj oleander miriše, miriše i more, a na svakih sat vremena oglasi se zvono sa Pomorskog muzeja i odzvoni onoliko puta koliko je sati, a ja ne mogu da spavam do jutra. A on dva sprata iznad mene, u potkrovlju i sigurno misli na onu kravu, ubeđena sam ja. I ako bih se samo malo nagnula sa svog kamenog prozora, sa koga svako jutro čekam da prođe veliki jedrenjak sa žutim jedrima, mogla bih da vidim da li mu je mrak u sobi i da li spava. Uh, ništa nije ova ljubav kako sam ja zamišljala… Ume i da boli!
Al’ ujutru ustanem, pa opet ga gledam. Joj, baš je lep. Pa odem na plažu da se sunčam i plivam i zaboravim na njega. Al’ popodne opet izađem. Sedi on za stolom u baru na obali prekoputa odmarališta i rešava ukrštene reči. Odlučim ja tu da se kupam umesto na plaži, kad je već on tu. Uđem u onu štrokavu vodu (ko će još sa tako malo godina da misli na potencijalne infekcije?), izubijam kolena na stene, sustresem se od morskih sasa oko nogu, al’ ne pada mi na pamet da odem odatle. I sad bih ja da izađem iz vode ko morska sirena i malo bih da vrcnem, kao što sam videla da radi ona kobila Sanja, al’ nemam čime. Jebiga, još sam dete.
Šta ću, sednem tako na peškir koji sam rasprostrla na neki beton i kao sunčam se, a sve ga gledam ispod trepavica. A on lep kao slika. Smeška se i poče da priča sa mnom. Eto, toliko je godina i godina prošlo, a ja se još sećam kako je izgledao, a razgovora nimalo. Oči mu plave kao more i kosa mu svetla, valjda od sunca, ima malo repiće, al’ takva je tad frizura bila moderna, a kad se osmehne, ja se sva razrogačim sa ovim mojim velikim očima na njega pa sva zablistam. Ah, kako ljubav ume da bude i divna i tužna…
I ako mislite da je bilo nešto, grešite. Da li zbog potencijalne pedofilije ili nečeg drugog, tek ostali smo samo drugari. I kobila Sanja je brzo otpala, na svu sreću. Samo mi je poslednjeg dana mog letovanja dao belu salvetu na kojoj je bila napisana njegova adresa u Tuzli. Iznenadila sam se, zaista, i dala i ja njemu moju.
Kad sam krenula na put kući, pozdravila sam se sa svima. Njega sam poljubila u obraz, mirisao je na more. I kad je auto kojim smo išli do trajekta počeo da se penje uzbrdo i kad se preda mnom proteglo ogromno Jadransko more i po njemu rasuta silna ostrva sve do pučine, tako me je zabolelo srce da sam samo suzama mogla da ga smirim. “Pa, nemoj da plačeš, doći ćemo opet”, rekla je mama. Ih, ko da mi je do mora.
Ali nikada više nisam došla na Pelješac, ni na Hrvatsko primorje, niti sam ikada više videla Hurema. Nisam mu pisala, stidljivo dete u meni, koje je prevladalo, nije znalo šta bi mu reklo, a nije ni on. A onda su došle neke zle godine i lagala bih kad bih rekla da nikada više nisam pomislila šta je bilo s njim. Nadala sam se samo da je dobro.
I sve je prošlo i nestalo, ali samo jedno nikada ne može da izbledi: sećanje na Pelješac, Huremove plave oči i te lepe osamdesete kada je i nemoguće moglo da postane moguće…

orebic

P.S. Obe fotografije su sa interneta. Na prvoj je odmaralište Beobanke u Orebiću, tj. kako izgleda danas, a u kome i je nastala ova priča, a na drugoj jedrenjak pomalo sličan onom kog sam svakog jutra čekala sa svog kamenog prozora. 🙂

Advertisements

10 thoughts on “Hurem

  1. Baš si mi ulepšala ovaj dan.Napolju hladnoi duva vetar a ti me prebacila na more gde je lepo,toplo i gde miriše oleander.I ne samo to.Prebacila si me i u neka davna ali lepa vremena i podsetila na ta dečija morska zaljubljivanja.Hvala ti.<3

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s