Vozovi u noći

vozovi2Pisak lokomotive, kloparanje točkova, miris daljina koji svaki putnik unese zajedno sa parčetom svoje sudbine koju nakratko spoji sa našom. I ono ljuljuškanje koje ga povremeno zatrese kad šine zanesu i koje tako lagano donosi snenu koprenu na oči. A u daljini još jedan, na drugoj pruzi, sa ljudima koji u njemu idu ko zna gde i koji sa sobom možda nose sreću, a možda i tugu. Samo se po toj crnoj zmiji koja lagano puzi kroz tamu vide svetli kvadrati prozora. Vozovi u noći…
Nekada se svuda putovalo vozom. Odeš tako na železničku stanicu narandžastim taksijem, uđeš među ljude pretrpane koferima i torbama, seljake sa velikim pletenim korpama i suknenim džakovima, sumnjive tipove koji sa cigaretom u uglu usana cunjaju po peronima i tražiš svoj voz. Ženski glas sa razglasa obaveštava i upućuje i sve nekako vri, kao jedna velika košnica.
Pa kad nađeš svoj voz, popentraš se uz gvozdene rupičaste stepenice, koje su mi oduvek izgledale nepouzdano, ideš kroz hodnik dok ti ne nađu tvoj kupe, pa dok ti unutra stavljaju kofere na najviše mrežaste police, ti stojiš na prozoru zalepljenog nosa za staklo i jedva čekaš da putovanje počne. Označava ga pištaljka otpravnika vozova, kao i lagana trema u dnu srca što je konačno došao taj dugoočekivani tren kad se polazi u neki drugi kraj, u neki drugačiji svet, da se vidi nešto novo i da se doživi nešto lepo.
Pa kad se voz cimne i lagano zaklopara među sivo obojenim fabrikama, kroz isprepletane linije pruga i semafore iznad stubova uvek obgrljenih blagom izmaglicom, zaboli te nešto jedan kratak tren što ostavljaš svoj grad, iako znaš da ćeš se vratiti. Pa gledaš one kućice uz nasipe belog kamenja i zamišljaš kakav li je život ljudi uz prugu i da li ih noćne lokomotive bude i remete san. Pa i one biljke u saksijama na prozoru, kako li cvetaju u svoj toj prašini?
A kad voz ubrza, pređe mostove, koji sa svojim gvozdenim stubovima uz huku prolete kraj prozora, otvori se nepregledna ravnica i sve se nekako umiri i krene da teče kao reka koja neumitno ide ka svom ušću.
Nekada sam vozom obično išla na more. Bila je nekad i velika zemlja pa se dugo putovalo. Kreneš po podne, a na obalu mora stigneš sutra pre podne. Gledala sam tako često kroz zelenu zavesu nepregledne slavonske ravnice u suton letnjeg dana i rumeni zalazak sunca koji bi se protezao preko čitavog horizonta kome smo hrlili u susret.
Pa ne možeš da spavaš od uzbuđenja što ćeš sutra videti more, a baš kad te prevari san, voz stane i začuje se ravan ženski glas sa zagrebačkog kolodvora. Pa mama obično, kao da je neki đavoli gone, izađe na stanicu da traži vodu, pa se svi isprepadamo da li će stići da se vrati dok ne krenemo dalje. Pa se pitamo šta će joj sad voda kad smo poneli i pun termos čaja i sokove i Boga oca, ali ona uvek tako, samo da negde procunja.
I kad se konačno vrati, tik pred zvuk pištaljke, gledaš svetla Zagreba u noći i pitaš se kako li je lepo kada je dan. Pa dok trepneš, veliku ravnicu zamene zelena brda opojnog mirisa, počnu da se ocrtavaju planine na nebu koje se već plavi i postane hladno. Slovenija ti želi dobro jutro u blistavom letnjem svitanju. A kroz nju velike kuće sa drvenim krovovima i terasama prepunim cveća i sve u jarkim zelenim tonovima gustih šuma četinara i sočne trave pod modrim nebom.
I kad voz u jutru napusti mirisna brda i opet se protegne preko zatalasanih polja zelene Istre, začuje se neko komešanje u vozu i znaš da je more blizu. Kažu ti tada da ćeš videti i jednu veliku kamenu belu arenu u gradu na obali mora. To te Pula i more čekaju da ih vidiš. Pa kad se pojavi uz prugu, zadrhti ti srce koliko je veliko i plavo, a sunce po njemu blista kao da se prosulo na hiljade dragulja. I jedva čekaš da na stopalima osetiš blage talasiće pa da malo – pomalo zaroniš u njegov plavetni zagrljaj, koji te tako umilno zove sebi da bi ceo dan proveo u njegovoj peni i zanosnom ljuljuškanju.

702765_10208531142782137_666690280_nAli, nije ovo bio jedini put ka moru. Onaj preko brdovite Bosne bio je mnogo lepši. I ko bi spavao iako je napolju mrak i u tmini se ne vidi ništa, a mačje oko nad vratima kupea ispuni sve omamljujućim plavetnilom. Ležiš tako na svom ležaju, ali se okreneš naopako, da možeš da pomeriš roletnu na prozoru i viriš u noć. I dok voz zahuktalo juri kroz tamu, smenjuju se stanice, pa posle Sarajeva, koje se svetluca u noći, zajezdimo niz krševitu Hercegovinu.
Kad zora grane i sunce toplo zasija u avgustovskom jutru, zabeli se go kamen tamo negde između Mostara i Čapljine. I sve veći krš, koji ka nebu pruža svoje gromade kao odlomljene od stenovite zemlje, blještave pod vrelim zracima, a iznad njih nebo plavo kao more. I dok sa pola uha slušaš tatinu priču o danima služenja vojnog roka i oficirskoj školi u Bileći i Trebinju, otvorenih usta i širom otvorenih očiju upijaš ovu lepotu koja se tako dobro slaže sa uigranim ritmom kloparanja točkova kroz hercegovačka bespuća, kao da jedno bez drugog i ne mogu.
A onda voz uspori i stane u Kardeljevu, sada poznatom kao Ploče, pa siđeš sa voza i sedneš na svoje velike kofere da čekaš trajekt koji pored velike bele statue Svetog Nikole zaplovi preko talasa i nosi sve te silne ljude na ostrva. A blizu vagona koji se vraćaju nazad velika luka sa ogromnim tamnim brodovima i miris nafte pomešan sa morem. Pa gledaš mornare, sa kožom tamnom i ispucalom od sunca, bura, soli i dalekih putovanja i osećaš koliko je još mnogo stvari na svetu koje još ne znaš i još nisi video.
I sve je drugačije, i ljudi, i način na koji pričaju i kako žive. I tako različito od Srbije i putnika koji na maloj stanici ulazi u kupe i seda kraj tebe. Gledaš ga kako žuljevitim rukama raspetljava kanap na uvezanoj kutiji, seče nožem komad hleba i slanine i grize luk kao jabuku. I odmah počne da priča i da se smeje svojim očima oko kojih se skupljaju duboke bore, crne od vetra i zemlje koju sa sobom nosi. Pa priča i o kući, i porodici, i unucima, i letini koju šibaju i grad i sunce, i stoci koja daje sve manje mleka. I dok slušaš njegov glas, napukao od godina briga i teškog rada, pored prozora promiču livade i njive žute od visokog kukuruza i talasasta polja žita, gvozdeni mostovi preko reka i obala obraslih visokom travom i nežnim vrbama, sve dalje i dalje, do dubokih klisura i planina zelenih od stoletnih šuma na strmim padinama i belih od kamena ispranog od kiša i sunca.
I tako uz pruge i drvene pragove, preko uglačanih šina putuju vozovi i nose sa sobom i život i smrt, i radost i patnju, ali najviše uspomene i nadu za nekim dalekim prostranstvima. Putuju tajanstveni jer iza sebe nose dane preturene po belom svetu, sijaju crni i ćutljivi u noći i pletu mreže mašte i snova u svakome koga u sebi nose…

vozovi1

Advertisements

9 thoughts on “Vozovi u noći

  1. Ovo je bilo pravo putovanje.Vratila si me u daleku prošlost i probudila u meni neke lepe uspomene.Vozom nisam putovala ko zna koliko godina ali me baš uveče kad prolazim Savskom ulicom i vidim voz koji izlazi iz Beograda obuzme želja da se nadjem u njemu i uopšte nije važno kuda ide taj voz.

    Like

  2. Hvala ti na ovoj predivnoj priči. Znaš, danima me opseda baš ta slika – noć, voz klapara… a ja stojim u hodniku i gledam predele, ljude, osvetljene prozore. Zapalim cigaretu i ćutim. Putuje voz, putujem ja, putuju i moje misli… svako za sebe… Danas više ne putujemo vozovima, ja prestala da pušim, a i nema više duvanjenja na javnim mestima…

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s