Vilenjak

12463521_10208583447409720_525364960_nJednog tamnog popodneva, u zimsko vreme, kada na severu Norveške vladaju polarne noći, u jednoj maloj kući nastalo je pet vilenjaka. Pod starim i umornim prstima stare žene koja je decenijama pravila male lutke za novogodišnje praznike nastala su petorica istovetne braće, obučena u odelca različitih boja i to je bilo jedino po čemu su se razlikovali.
Kao i svake godine, u saonicama koje su uz zvuk praporaca klizile niz bela prostranstva prelivena tamom, nosila ih je u obližnji grad, odakle su bivali razaslati dalje i pronalazili svoj dom pod nekom novogodišnjom jelkom.
Ono što stara žena nije znala bilo je da je svaki od njenih lutaka u sebi imao život koji je dobijao samo onda kada bi se našao u toploj sobi prepunoj ukrasa, među granama i mirišljavim iglicama večito zelenog drveta. Tako je bilo i sa petoricom vilenjaka obučenih u odelca različitih boja.
Na pijaci na trgu malog norveškog grada stajali su vilenjaci jedan do drugog i čekali gde će ih sudbina odneti. Prvo je otišao najveći, u najlepšem crvenom odelu, potom onaj u plavom, pa u belom, pa u zelenom, a najmanji, sav u jarkim žutim nijansama, ostao je sam. I ostao bi bez doma, da u nekom starom džaku čeka sledeću zimu da pred samo veče nisu naišli čovek i žena i uzeli ga, mislivši da će im ukrasiti novogodišnju jelku i biti uspomena sa dalekog putovanja.
Te Nove godine vilenjak u žutom odelcetu prvi put je stao među mirisne grane i otvorio svoje velike plave oči. Gledao je svet oko sebe, mnoštvo šarenih kugli i svetlucavih traka i uživao u toplini velikog doma. Sećao se kroz maglu da je imao i braću, ali i to da je svaki otišao na svoju stranu.
Iz svog blistavog skloništa gledao je čoveka i ženu koji su ga kupili. Govorili su nekim čudnim jezikom, drugačijim od ostalih i pitao se kako ih drugi razumeju. Ali, dopadali su mu se i uživao je gledajući kako su srećni i sa sjajem u očima gledaju jedno drugo.
Kada su se praznici završili, sve kugle i lampioni otišli su u jednu veliku kutiju, a vilenjak je završio u velikom koferu čoveka i žene koji su ga kupili. Tada je shvatio da putuje. Odveli su ga velikim avionom daleko na jug, daleko od Norveške, gde nema polarnih noći, u kojima svi jedva čekaju da vide sunce i belih noći, kada ono vraća sve što je uzelo.
Stavili su ga u jednu veliku kutiju na vrhu ormana, sa ostalim ukrasima. Kad je ušao među njih, svaki se okrenuo da ga pogleda. Bilo je tu debeljuškastih kugli najrazličitijih boja i šara, koje su se šepurile koja je najlepša. Verovalo se da bi, kad bi se biralo, tu titulu ponela jedna sa najviše svetlucavih zvezdica po sebi, ali je svaka za sebe bila uobražena i mislila da je baš ona glavna. Bile su tu i velike bele pahulje, krhke poput šećerne pene, koje su prefinjeno dremale u svojim ćoškovima. Bile su tu i limene ptice koje su se štipaljkama pričvršćivale za grane jelki i koje su stalno tiho pevušile, tužne što ne mogu da polete i šuškale svojim repovima poput metlica. Bio je tu i jedan klovn, koji je najviše zabavljao društvo i zbog čije neozbiljnosti su se kugle ponekad ljutile, ali mu uvek praštale. A svi su se pribojavali plišanog Deda Mraza koji je morao da brine da u kutiji vlada red i da nema svađa jer niko nije smeo da uznemiri najvažnijeg među njima – veliki srebrni vrh, koji je svake godine krasio jelku i ponosno se izdizao visoko do stropa, dok su ostali ispod njega žamorili i koškali se.
Vilenjaku su odmah prišli plišani beli medvedići i irvasi, koji su uvek strpljivo sedeli pod jelkom među šareno upakovanim polkonima, osećajući ga svojim. I on se razgalio i video da će mu ovde biti lepo. Ispričali su mu priču o svakome od njih, a od njega u dugim danima leta, dok je sunce dopiralo do njihove kutije i bilo jasno da do Nove godine ima još mnogo da se čeka, tražili da im priča o svom zavičaju, o večitoj zimskoj noći, sankama koje jezde preko kao staklo uglačanog snega i u potaji pitali da li zaista postoji Deda Mraz, jer su svi sumnjali da je ovaj njihov plišani lažan.
I tako su u danima sunca prolazili dani. Kad bi poželeo da vidi nebo, vilenjak bi se iskradao iz velike kutije i kada nikoga nema kod kuće, virio kroz veliki prozor, sakriven iza teške tamnozelene somotske zavese. Gledao je kako lišće žuti i pada na mokru zemlju, kako fijuci vetra ljudima nose šešire po ulici i slutio da će uskoro doći sneg i njihovo vreme da bar nakratko u godini uglađeni zasijaju zajedno sa novogodišnjom jelkom.
I zaista, iza vetrova dolazili su ledeni dani i pahulje na prozoru i veliko drvo se unosilo u kuću. I tako godinama. Vilenjak je gledao kako se čovek i žena raduju, kako ih je jedne godine dočekala jedna beba, pa sledeće i druga i kako su devojčice rasle.
A nije im bilo lako. Sa bebama, i društvo iz kutije je imalo gubitke. Svake godine su bar po tri kugle lepotice završavale polomljene u smeću i svaka se za sebe plašila da je sledeća. A kad su jedne godine devojčice u nemirnoj igri prevrnule čitavu jelku, nastao je pravi stampedo među ukrasima. Ko je to preživeo, imao je svašta da priča. Tada je nastradala i ona najlepša, sa najviše svetucavih zvezdica po sebi i mnogi su je oplakali, posebno klovn, koji je na tom dočeku bio van forme. Uzdrman je bio čak i srebrni vrh, koji je, na svu sreću, preživeo bez posledica.
Ipak, sa gubitkom starih, dolazili su novi. Sve lepše i lepše kugle, istih boja, pa je jedne godine cela jelka bila ukrašena samo srebrnim i žutim nijansama. Pojavile su se i ponosne svećice koje su veselo bacale svoj plamen i od kojih je novogodišnje drvce tako toplo sijalo. Devojčice su donosile i prskalice koje su kačile na grane i palile ih. Ah, kako se vilenjak plašio tih, po njegovom mišljenju, preterano razdraganih novotarija, verujući da mogu da mu oprlje njegovo lepo žuto odelce. I odahnuo je kada su ih sve zajedno zamenile uvek nasmejane sijalice koje su noćima i danima treperile na jelci.
I tako su prolazile godine. Kugle i pahulje su odlazile, dolazile nove, medvedići i Deda Mraz postajali sve više pohabani, i srebrni vrh je dobio zlatnu zamenu. Vilenjak je gledao kako zub vremena nagriza sve oko njega, i bledi njegovo žuto odelce, i čovek i žena koji su ga pre mnogo godina kupili u malom norveškom gradu sve više u svojoj kosi broje bele vlasi. I devojčice su postale devojke.
Jednog hladnog januarskog jutra iz paketića pod jelkom izmigoljilo se štene. Svi su u kuci cikali i oduševljeno tapšali rukama gledajući ga i igrajući se s njim bez kraja i konca. I vilenjak ga je gledao, bilo je toliko lepo da mu je bilo nekako milo oko srca.
Najednom, štene se zaletelo u jelku i zgrabio vilenjaka svojim mlečnim zubima i odnelo ga u svoju korpu, pa šapom počeo da ga kida. U svom nemom bolu i strahu vilenjak je zatvorio oči i molio se da je to samo san. Čovek i žena su skočili i oduzeli ga štenetu. Prekasno, jedno oko mu je bilo pocepano, a i drugo se ogulilo. I žuti kaputić se iskidao na dva mesta. Izgledao je kao mali prosjak koga više niko neće.
Oboje su zaplakali i vratili ga na jelku, visoko, da ga štene više ne dohvati. Ono je bilo zbunjeno, ali je brzo otrčalo jer ga je opčinilo zvonce koje se ljuljalo na vratima uvek kad neko uđe. Oboje su stajali kraj jelke, žena sa rukom ispod muževljeve i sećali se sa setom onih davnih dana kad su bili mladi i kad su u malom norveškom gradu proslavljali svoju prvu zajedničku Novu godinu.
A vilenjak je u svom bolu i neizrecivoj patnji stajao na rubu zelene grane. Sve kugle su oko njega ćutale, potresene njegovom tužnom sudbinom. I svi su znali da više nikada neće biti isti.
I nije bio. Na jedno oko više nije video ništa, a na drugo obrise pune magle. I više mu i nije bilo ni do čega. Najčešće bi sklopio kapke i gledao ispod njih hladne polarne noći svog zavičaja i onu vožnju na sankama po snegu glatkom kao staklo, koju kao da je naslućivao da se desila jednom davno.
I znao je da će kad – tad završiti u smeću, kao i mnoge druge kugle, koje su otišle pre njega i od kojih nema skoro više nijedne koja se seća njegovog dolaska. I čekao je. Ali, čovek i žena su ga čuvali. Podsećao ih je na neka lepa vremena i da su bacili njega, činilo im se da bi izgubili i svoje uspomene.
I još vilenjak stoji na novogodišnjoj jelci. Ne vidi ništa, ali prepoznaje zvukove i neke davne pesme koje se više ne pevaju. I životari dogod ga čuvaju oni koji su ga tu i doneli. A šta će biti posle? O tome ne sme ni da misli. Ko zna gde stvarno idu one kugle… Ništa, misliće o tamnim noćima i nadati se da će opet utonuti u njihov spokoj zajedno sa svojom davno izgubljenom braćom…

Advertisements

4 thoughts on “Vilenjak

  1. Отишао је у праве руке код људи који поштују нешто што не данас изгубило своју вредност. Мислим да је то један срећан вилењак 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s