Kad zazvrnda telefon

phone-1610190_960_720Da li ste ikada osetili uzbuđenje kad zazvoni telefon? Kad se sjurite na slušalicu jer očekujete neki dragi glas, a ono bude neka tamo tetka iz petog kolena koja zove da pita kako se stiže do vaše kuće jer u Beogradu snima kuk pa bi da malo naiđe i obiđe vas. A ti popizdiš jer sad će da ti zauzme vezu, a čekaš tako važan poziv…

Prvi telefon koji mi je uneo uzbuđenje bio je dečji, plastični, koji je mogao da se poveže pa da se u blizini priča. Moglo bi se reći da sam tad do’vatila slušalicu i više je nikad nisam ispustila.

fon3

Dobro, bila je to tada samo igra, ali sama činjenica da mogu da pričam kao velika sa svojim drugaricama koje bi ne metar od mene govorile kroz slušalicu drugog telefona, opijao me je do besvesti.

A drugačije nije ni moglo. Naselje u kome sam živela u to vreme nije imalo uvedene telefone. Postojala je samo telefonska govornica kod samoposluge, na koju su se kačili svi kojima je nešto bilo potrebno. Naravno, nisu se tu vodili višesatni razgovori jer privatnosti nije ni bilo uz sve polupismene babe koje u redu prisluškuju koga zoveš i šta više tu unutra radiš. A i oni dinarčići unutra su te ograničavali.

Telefoni su konačno uvedeni pre nego što ću poći u prvi trazred osnovne škole. Jedan dan je samo stigao Iskrin crni, sa važnim brojevima na brojčaniku. A zvrndao je kao lud, da ceo komšiluk probudi. Obilazila sam oko njega kao mačka oko slanine. I bila mnogo ponosna. Iako nisam imala koga da pozovem. Dobro, možda samo bezbroj puta mamu na posao, dok ona ne dobije nervni slom.

fon iskra

Ali, vremenom se i moj mali crveni imenik punio brojevima telefona. Nije ih bilo mnogo i sve sam znala napamet. Tako sam i ja počela da telefoniram jer važno je bilo podsetiti se koji ono beše domaći zadatak i kada je ta dosadna i glupa proba hora.

E, a onda je došlo vreme da se crni Iskrin ozbiljno zajaše. Da se dobro pretrese da li me je pogledao kad sam izlazila iz škole, gde je viđen, sa kojom kobilom, šta dalje, koju taktiku primeniti za napad. Pa onda plakanje, suze koje kaplju po slušalici, e baš je peder, neka ga, neka i slično. Pa opet nova simpatija i nove taktike i nedoumice.

Problem je bio samo u tome što nisam imala privatnost. Strahovito sam želela tada popularnu “bananu”, ali o tome u kući niko nije hteo ni da čuje. Uz večitu tiradu da telefon služi samo za kratke dogovore, ja sam morala da improvizujem sa onim što imam. Zato sam vukla slušalicu i intimne razgovore vodila u ćošku ormana iza vrata, kojima sam pričepljivala gajtan. Nadajući se da će se, radi spasavanja telefona, svi umilostiviti i dati mi jedan samo za moje potrebe. Džaba, ostali su neumoljivi. A i telefoni su nekada bili kvalitetniji. Nisi mogao žicu da sjebeš, pa makar je i zubima pregrizao.

Teorija o telefonu kao sredstvu dogovora je definitivno pala u vodu kad su se u mom životu pojavili momci. On je tada zvrndao od ujutru do uveče i uz tuču sa sestrom ko će prvi do njega doći, jer tada je još postojalo ono slatko iščekivanje ko je na drugoj strani žice, trebalo je mnogo puta navodno iskusne muškarce ispreskakati i navući na tanak led, a posle, logično, sve to javiti drugaricama i podvriskivati sa njima u slušalicu. Sve dok me ukućani ne nađu kako čučim u ćošku iza vrata i ne razderu se da siđem već jednom sa tog prokletog telefona.

I bilo je tu godinama svašta, i poziva noću, i razrešenja mnogih veza, i problema i svađa. Jednom sam samo spojila dvoje koje sam poznavala, recimo provodadžijski i više nikad. Trebalo je izdržati njega kad upola noći zove pijan iz vojske da plače jer se ona naljutila na njega, pa onda odmah potom i nju da se žali da je seljačina koja je vara, a joj takvog namestila. O bože, koja sam tek ja budala, mislila sam sve vreme tada. Dok su se svi ostali u kući samo krstili u svojim noćnim toaletama.

Kad se sestra udala i otišla, dobila sam samo svoju sobu i u njoj dugoočekivanu “bananu”. Tek je tu nastao lom jer sam iz neudobnog ćoška prešla na udoban trosed ili čak krevet, u kome sam umela i da zaspim sa slušalicom. To je pretilo da nikada ne završim fakultet jer je bilo mnogo zanimljivije pretresati tračeve i praviti paklene planove nego učiti. Pa makar i sa ukočenom rukom, vratom ili ramenom. A i mama je, otišavši u penziju, otkrila sve čari telefona, tako da su ljudi ponekad, ne uspevajući da nas dobiju danima, umeli da pozovu poštu ne bi li nam prekinuli razgovor, a neki čak razmišljali da počnu da komuniciraju preko telegrama.

fon2

Ni mobilni telefon nije uspeo da zaseni čaroliju fiksnog. Bio je dobar za poruke, ali “banana” je i dalje bila hit u mojim očima. Toliko da sam umela da meljem do praskozorja.

Kad sam se udala i otišla u svoj stan, telefon je nekako preko noći postao »pase«. Da li zbog obaveza koje su sve ophrvale, pa smo nekako nabrzaka odrasli i imali manje vremena za prazne priče ili su mobilni telefoni, Fejsbukovi, Vajberi, Mesendžeri i slično preuzeli vođstvo, samo, fiksni se sve manje pipa.

I već osećam kako i ja počinjem da bogoradim o “onim vremenima” kada su ljudi pričali i želeli da čuju glas, a ne samo da kucaju poruke dok im se prsti ne pretvore u kandže stvorene za tastaturu. Isto onako kako su meni nekada nagvaždali kako se u “ona vremena” više viđalo i družilo, a ne pričalo preko prokletog telefonskog aparata.

I stvarno nije kao pre. Sad vidiš i ko te zove i već znaš i šta ‘oće. Nema da se iznenadiš, obraduješ, pa čak i razočaraš ili zezneš što si se javio. Sad možeš i da pobegneš, praviš se lud, može da te mrzi da pričaš ili da nekome naprosto drsko odbiješ poziv ako baš hoćeš da ga uvrediš. Nema tu više čarolije, sve je predvidivo…

Zato mi srce strašno zaigra kad čujem kako nekim starim ljudima mobilni telefon na ulici zazvoni kao u radnoj organizaciji. Pa zvoni i zvoni tako divno dok se oni muče da pogode dugmiće i uspeju da se jave. Tada se sve nadam da im zvono nije takvo zbog gluvoće nego zbog nostalgije. Pa onda nađem i na svom isti zvuk i slušam ga. Jeste prodorno i da probije mozak, ali ponekad lepše zvuči nego sve ptičice i kompozicije. Eh, zvrndanje i beskrajno pričanje…lepa vremena…

Teenager looking at red phone

 

Advertisements

4 thoughts on “Kad zazvrnda telefon

  1. Jooj jeco, lepo si ti ovo i nostalgično ovekovečila, al…meni džaba. Ne volim telefon ni na slici!!! Naravno, dobro je imati sad mobilni, jer kad me uhvate strahovi, brzo razrešim dilemu 😉 Ali, da je bolje bilo dok su bili stari, jeste 🙂

    Liked by 1 person

  2. Odlično si se dosetila ovih telefona da opišeš promene. Jao kad videh ona dva narandžasta dečja komšija i ja smo proturili kroz terase kao klinci i zvalli jedan drugog, to nam je bio hit u detinjstvu. Jao kad se setim sreećni smo bili ko kučići u liftu. Sjajan tekst, o Jeco kako se samo svega setiš ti…

    Liked by 1 person

  3. Divan tekst koji budi nostalgiju za nekim prošlim vremenima..mada ja lično ne volim telefon- volela sam ga sve dok mi na poslu nije dosadilo beskonačno javljanje i ponavljanje istih stvari. 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s