Hvatači zmija kao izazivači večnosti

Na prvi pogled nije lako napisati jedan porodični roman čiji raspon vremena zadire u čak tri veka i prikazuje pet generacija svoje razgranate loze. Međutim kada se piše srcem a redove razotkrivenog književnog talenta diktira duša, onda se može i uspeva sve – da se davno ispričane priče spoje sa istorijom a uspomene oboje dubokim poniranjem u misli i osećanja i izađu prožete umetnošću kojom se poklanja najlepši dar svojim precima i potomcima. Baš u tome je uspeo Sima Radulović sa svojim romanom prvencem Hvatači zmija i otvorio ona vrata do kojih mnogi pisci ne uspeju da dođu – da stvori delo koje će ostaviti trag i otvori se ka nekim novim još neispisanim literarnim otkrićima.
Radnja romana započinje na bolničkom krevetu koronarne jedinice Kliničkog centra u Beogradu. Pedesetčetvorogodišnji Sima Radulović primljen je kao pacijent sa teškim infarktom, ali ono što jedino on zna je da mu srce nije zastalo zbog manjka krvi već zbog ujeda poskoka koji je još iz crnogorskog kamena krenuo putem njegovih predaka da ga opomene da viševekovno  nadmetanje između zmija i Radulovića još traje i da nikada neće ni prestati. U magnovenjima bolničkih noći i tanke linije života i smrti razvija se priča koja se vraća u 19. vek i od koje sve i počinje nadmetanjem večitih izazivača – opasnih hladnih smukova i poskoka i familije vrele južnjačke krvi.

U ovom  delu jednostavnog izraza i ispreturane građe sve odiše emocijom, posebno detalj da autor i o sebi piše u trećem licu, uspevajući da stvori ravnotežu svog objektivno hladnog prikaza, a opet se sa dovoljno osećanja učini čovekom od krvi i mesa, koji pati i strada, nada se i voli, ponajviše život i bespoštednu borbu koju on sa sobom nosi. U beskrajno dugim noćima razmišljanja, preispitivanja i sumiranja on gradi sveobuhvatnu sagu sopstvene porodice čijim je članovima zajednička tačka upravo on koji stvara najodsudniji presek spajajući pretke i nove buduće naraštaje u svojim mislima i snovima.
Prateći prvog zapamćenog člana iz porodičnog stabla Radulovića pa do trenutno poslednjeg, ispričane su sudbine prožete istorijskim i društvenim zbivanjima, ali idući u korak sa umetničkim izrazima svojih vremena. Tako je Dušan odistinski romantičarski junak u kome se budi i diše borba za nacionalni identitet, neustrašiv u svojim naoko naglim potezima a zapravo gorštački silovit i hrabar poput svojih komanskih predaka. Lik prvog Sime Radulovića, koji je nosilac najznačajnijih razjašnjenja u vezi sa hvatačima zmija, rađen je na realistički način u jasnim bojama opisa najtežih dana srpskog naroda tokom povlačenja preko Albanije i poslednjeg predstavnika onog patrijarhalnog tereta koji mu je preneo otac, da radi i zaradi, stvori i održi, izrastajući u najautentičnijeg hvatača. Iza njega se kao spona previranja između starog i novog pojavljuje lik Dragane, jedine žene među Radulovićima hvatačima, odvažne i svoje u svim  segmentima života. Nakon nje kreću nove modernističke generacije intelektualaca, počevši od Đorđa pa preko drugog Sime i pobočnih grana u kojima odrasta tip modernog čoveka koji promišlja o svojoj suštini, sam sebi postavlja vrednosti, oseća sopstvenu autentičnost i suočava se sa sizifovskom apsurdnošću života, dok se odjeci one stare čvrstine zadržavaju još jedino u kultu sinova i povremenim fazama nasleđene kuraži. Idući od generacije do generacije iskonsko gorštačko i patrijarhalno polako biva razblaženo i sve više neotporno tupeći oštricu obesnog i nepredvidivog, ranjivo se otvarajući prema viševekovnom izazivaču u obliku zmije, dopuštajući mu da preuzme vođstvo i zada neke od najtežih poraza.

Simbolika zmije je nešto što je najinteresantnije u ovom romanu. Ona navodi na razmišljanje i tumačenje suštine ne samo dela nego i celokupnog življenja. Počevši od prve dvojice Radulovića koji su poštovali pravila hvatanja i čak i u najtežim časovima života osećali potrebu za hladnoćom zmije oko svog zglavka, jasno je da su oni u njima videli ne samo protivnike nego i bića sa kojima su tesno povezani jer je zmijska hladnoća kontrolisala njihov razum i blažila im uzavrelu krv. Sa druge strane, sa velikom migracijom zmija iz Komana nove generacije su ih dočekale nespremne, neoprezne, čak i nezainteresovane i spremne da odustanu od borbe, ne shvatajući da odustajanje uopšte i nije moguće jer osim što su šištavi smukovi i otrovni poskoci nosioci zla i smrti, ujedno su i osnova večitog obnavljanja i karte za besmrtnost za sve one koji su dovoljno jaki i hrabri da im se suprotstave. Na taj način se razotkriva metafora samog života i sudbine koji bilo da su izazvani ili ne, sami biraju trenutak kada će doneti ono što svakome sleduje, a njihovi hvatači su ništa drugo do večiti borci spremni da se uhvate ukoštac sa nedaćama i strahovima.
Kad završite čitanje ovog romana možete ga doživeti kao poziv na odvažnost nasleđen od predaka, neodustajanje od života ni kad je najteže, na dostizanje pobede u neizvesnim borbama sudbine ili produžavanje potomstva kao jedine sigurnosti nastavka življenja. Međutim, najveća istina krije se u metafori poslednje scene kiše meteora koja se kao jato kosmičkih zmija i svetla u svim pravcima nadmeće sa senima Radulovića na nebu. U njoj je zapisana sva suština postojanja i prirode koja se stalno ciklično ponavlja stvarajući novi život u beskonačnom obnavljanju, ali i besmrtnosti koja se u ovom slučaju ovaplotila kroz Simu Radulovića pisca kao najvećeg hvatača jer je svojim romanom obezbedio večnost svim svojim precima i potomcima.

Fotografije sa promocije romana “Hvatači zmija” Sime Radulovića, održane 12. oktobra 2022. su napravljene od strane Niškog kulturnog centra.

U lavirintima robovanja duše i želje za slobodom

Kada je Tahar Ben Želun, marokanski pisac, pesnik i esejista, ali i doktor psihijatrije, 1985. napisao svoj nesvakidašnji roman Dete od peska, nije ni slutio da će mu doneti svetsku slavu. Za njim je usledio i nastavak Sveta noć, koji razjašnjava svaku nedoumicu iz prvog dela, kao i još nekoliko drugih romana, a koliko mu na tom putu dobro ide, pokazatelj je što je ušao u uži izbor Nobelove nagrade za književnost.
Roman Dete od peska zbiva se pedesetih godina prošlog veka, gde na jednom trgu u marokanskom gradu Marakešu nepoznati čovek sa izgledom kuranskih proroka, okupljenima pripoveda o neobičnoj sudbini Hadži Ahmeda Sulejmana,bogatog zanatlije koji je imao sve, samo ne i muškog potomka. Kada je posle sedme kćeri otkrio da mu je žena ponovo u blagoslovenom stanju i suočio se sa mogućnošću da mu braća uzmu sve stečeno imanje i bogatstvo, odlučio je da novorođenče bude muško, bez obzira na sve. Jedna po jedna prepreka naizgled zadovoljnog oca uprkos rođenju još jedne devojčice bivaju sklanjane, od potplaćene babice i berberina koji obrezuje očev prst jer nema šta drugo, do odvođenja „sina“ Muhameda Ahmeda u amam i podizanja kao naslednika koji uživa sve privilegije jačeg pola. Međutim, nakon očeve smrti mladić u ženskom telu naći će se na raskrsnici otkrivene seksualnosti u sve zaobljenijem ženskom telu koje kao opčinjen posmatra u ogledalu i podvojenog identiteta u kome priroda traži svoje i izbija poput vode i kroz najmanju pukotinu. Sa druge strane ga vuče ukorenjeno vaspitanje i želja da zadrži privilegije vodeći ka opasnoj stranputici ženidbe sve do bezdana u koji će biti povučene i druge, nevine duše.

Tahar Ben Želun (izvor: danas.rs)

Ono što odmah na prvi pogled odvaja ovaj roman od drugih dela je jedinstvena struktura poput velikog lavirinta izmešane pisane i usmene reči koja podseća na arapske legende. U njemu je pripovedač koji priča na trgu sa dnevnikom kao potkrepljenim dokazom tek jedan u nizu, čak će se i pojavljivati iz više puta kao glasnik sa onoga sveta, stvarajući jedinstveni prsten koji kao mali okov steže onoga koji je uronio u Muhamedovu sudbinu da ga nikada ne napusti i zauvek progoni. Između toga umetnuće se više njih – Salem koji će ispričati najsuroviji nastavak sudbine nesrećne devojke, Amar najtužniji a Fatuma, jedina obrazovana žena u romanu koja je videla svet, može navesti na ideju da je baš ona Zahra iz Muhamedovog uma koja iz prve ruke priča sopstvenu priču. Utisku zamršenosti doprinosi i slepi bibliotekar, koji takođe luta za izgubljenim tragovima, čija je priča potkrepljivana Borhesovim proznim i poetskim delima. Svaki od ovih detalja nudi putokaz kroz neuhvatljivu suštinu, kroz razgranate puteve koji neretko vode ka stranputicama, kroz šumu glasova, perspektiva i utisaka, među pripovedače koji umiru i vaskrsavaju, nestaju, izmišljaju, protivreče a sve ne bi li dokučili gde je potpuno izgubljeni glavni lik.
Drugu važnu karakteristiku čini zagonetka oko Muhamedove sudbine. Kada se ispisane stranice dnevnika završe i nastupe prazne, otvoriće se mnoga pitanja – pitanja pola i istine, društva i istorije, tela i duše – ko je Muhamed, da li je zaista postojao, da li je stvarno bio žena ispod muškog odela, ko je tajanstveni stranac sa kojim je razmenjivao intimna pisma, da li je zaista izašao iz tamnice svojih odaja ili je završio život u patnji pored poludele majke i ostarele služavke koja je jedina smela da ga dvori?
Nakon smrti oca i zlosrećne supruge, Muhamed se sve čvršće okreće ženi u sebi dopuštajući da Zahra prevlada, omogućavajući nam uvid u duboko poniranje u podvojeni um i telo. Ono kao rezultat dobija želju za slobodom, pa makar to bilo i stupanje u cirkusku družinu u kojoj kao neobični plesači nastupaju transrodne osobe. Ali da li će otkrivanjem svoje ženstvenosti Zahra konačno biti srećna ili joj teške uspomene neće dati mira i poput okova je vraćati toj večitoj raspolućenosti gde do kraja ne može da bude ni muškarac ni žena, pitanje je koje će otkrivati sam čitalac i uporedo sa tim odgovarati na pitanja koliko bi svako od nas bio spreman da bude odvojen od svog tela i koliko je surovo na silu terati žensku osobu da bude muško i obrnuto.
Dete od peska je pravi postmodernistički roman koji kao jasnu temu ima borbu za ljudska prava. On daje radikalnu kritiku društva, zaostalih arapskih običaja i islamskog prava. On na najbolji način prikazuje podređeni položaj žene kojoj je naneta nepravda po samom rođenju i to ne samo kroz Zahru, već i kroz svaku ženu koja je u njenoj blizini, poput prokletstva koje širi. Zato je i njena majka godinama mučena i „lečena“ travama zbog kojih je izgubila zdravlje jer ne rađa muško dete, izjedana strašnom tajnom koju drži u sopstvenoj kući a Fatima, zlosrećna Muhamedova „supruga“, odabrana hroma epileptična rođaka samo zato jer ju je lako ućutkati da se brak ne konzumira. Upravo iz tog razloga bi se delo moglo doživeti kao parabola o zatucanom društvu i kulturi koja ne dozvoljava mogućnost razvoja naroda, rodnoj neravnopravnosti i sudaru starog, pokornog i novog, radoznalog i samosvesnog, ali i delo univerzalnog karaktera jer ne bi iznenadilo da se i danas sprovode primitivni običaji koji nanose samo patnju.
Ova duboko neobična knjiga nudi neslućene odgonetke ali samo ako se čita pažljivo. Kada se zagrebe ispod površine, u svojoj višeslojnosti skriva daleko više od okosnice priče o nesrećnoj marokanskoj devojčici odgajanoj kao muško. Ona nudi toliko različitih viđenja istine i završetka Zahrine sudbine koliko ima čitalaca koji će joj pokloniti poverenje. Tada će svako od nas, poput pripovedača iz romana, pokrenuti svoje najdublje porive i dati kraj onakav kakav najviše odgovara nama samima i na taj način bar malo spasiti dušu junakinje izgubljene u lavirintima robovanja telu i čežnje za bekstvom u slobodu.

„Ova priča je pustinja. Treba da hodamo bosi po vrelom pesku, da hodamo i ćutimo, verujemo u oazu koja se ocrtava na horizontu i koja se neprestano podiže u nebo, da hodamo i ne okrećemo se kako nam se ne bi zavrtelo u glavi.“

Izvor: pixabay.com

Idealista u koži stepskog vuka

U današnje vreme neizvesnosti, teskobnih vesti i okrnjenih očekivanja umetnost dolazi kao način vidanja sopstvenih skrivenih rana. Stvaraocima ona može pomoći poput isceljujućeg ventila zahvaljujući kome se oslobađaju nataloženih toksičnih emocija, a publici da spozna kako ni u jednom danu ovog nesavršenog sveta nije sama pa poput neke neobične grupne psihoterapije otkriva da se svaka emocija zapretana duboko na dnu duše skriva i kod drugih ljudi, manje ili više sličnih i spremnih da je priznaju i razreše. Baš takav osećaj pruža čitanje poetsko-prozne zbirke Marka Antića Đavo i druge naše životne priče koje pokreću ono duboko u svakom čitaocu koji, čitajući ih, bistri slike iz vlastitog ogledala koje postepeno iscrtava i ono iza njega, počevši od najbližeg okruženja, pa potom društva, sve do celog sveta i čovečanstva.
U ovoj zbirci kratkih priča i pesama smestio se ceo dosadašnji život autora, već osvedočenog pisca, koji na ovim stranicama na postavu izvrće ne samo svoje najtananije osećaje i uspomene iz detinjstva i mladosti, već sa čitaocima deli i neobične sudbine običnih ljudi okrznute zbivanjima iz sveta kojem pripadaju uporno tražeći izlaz iz začaranog kruga beznađa i samoće ali i samog njegovog smisla u besmislu življenja. Ovi ispisani redovi, izmešani žanrovski, hronološki i emocionalno nisu ništa drugo do život sam, u svoj svojoj esenciji, koliko gorčini, toliko i veličanstvenoj lepoti i snazi.
Smeštajući misli o sebi i drugima u svega nekoliko odeljaka, a opet dostižući dubinu iskaza i izraza, autor je nesumnjivo pokazao da ima talenat za jezgrovito, gromko i snažno pogađanje u centar, kako poente sopstvenih tema, tako i duše čitalaca. Dok se smenjuju jedna za drugom, malo poezija, malo proza, shvatićete da vam okupiraju pažnju, bude emocije, teraju na razmišljanje i nikako ne ostavljaju ravnodušnim. A kako i ne bi kada smo svi mi pomalo lirski subjekat svake pesme i svakodnevni nemi posmatrač svake priče.
U kratkoj formi narativne proze, jednostavne radnje koja počinje bez uvoda ubacujući nas u same brzake sudbina i zbivanja, nalaze se neke od najlepše i najtužnije prikazanih ljudskih usuda, u kojoj svaki lik teži za potragom sopstvene nedohvatne sreće iako ga od kad zna za sebe svakodnevno sapliće na kamare sitnijih i krupnijih problema. Slične su teme i u pesmama koje okreću kurs ka spoznaji društvenih prilika koje, tesno spojene sa životima malih ljudi, poput kužnog đavolskog zadaha na njih ostavljaju dalekosežne posledice. Svaki od ovih karaktera tako izrasta u velike modernističke simbole izgubljenih pojedinaca u otuđenom svetu sa usamljenošću i strahom kao osnovnim stanjima svoje duše, samotnim bićima u milionskim gradovima čija stanja verno oslikavaju i duh vremena u kome žive.
Iz njih izviru one pesme i priče koje odišu spoznajom smisla života ne samo neshvaćenih i zaboravljenih, već i samih umetnika, koji podjednako dušom dele teskobe i izgubljene nade zahvaljujući tome što žele da ostanu svoji jer drugačije i ne mogu. To su svi oni „oštećeni“, koji nisu deo mase, spremni na razne sulude izazove i konflikte sa svetom poltrona i „nafrakanih pinkoida“, oni koji sumnjivo blagostanje trampe za ponosnu nemaštinu ovenčanu bogatstvom čiste savesti i duše. Oni koji su „zdravi kao smrt“ i jasno vide stvari jer ih je već rođenje obeležilo početkom smrti jednog društva i zemlje a donelo im samo nesnađenost, razočaranost, borbu protiv samoizdaje i lagano skliznuće ideala ka svetu zatvorenosti i bezglasnih krikova upomoć  svih stepskih vukova.
Međutim, najlepši redovi zbirke ispisani su ljubavlju. Oni odišu toplinom majskih dana, mirisom sreće i zrelih trešanja, zvucima savršenstva otkucaja dva srca, njihovog preklapanja, spajanja u sličnostima i nadomeštanja u različitostima. Oni nose svest o tome da te „ljubav čini najbogatijim čovekom na svetu, kada oko sebe imaš samo gole zidove, papir, olovku i halo-karticu“. Pa iako je takva, dragocena i retka, ostala izgubljena po peronima i pružnim pragovima, ona još negde postoji, bar u zamecima suncokretovog semena i čeka da opet dušu ogreje kada se okrene suncu kao jedinom receptu svoje krize i teskobe.
Upravo je ljubavni segment zbirke najlepša poruka koja ostavlja trag na čitaocima nakon čitanja. U svakodnevnoj borbi za opstanak između svetlosti i tame, ljubav je jedina staza bekstva od apsurda, očaja, ništavila i smrti – na njoj idealista skida kožu stepskog vuka i korača ka sopstvenoj sreći i harmoniji života.

izvor: instagram.com

Nasušne kapi života Valentine Novković

Na 21. mart, Svetski dan poezije, prirodno je posvetiti pažnju zbirci stihova koja zavređuje ne samo preporuku ljubiteljima pesništva već i isticanje izuzetne vrednosti stvaralaštva Valentine Novković, beogradske pesnikinje koja već godinama niže stihove raskošne lepote i dubine i koja je dokaz da savremena domaća pesnička scena ima kim da se podiči. Originalna u izrazu, ona je hrabra i u vratolomijama reči koje, kad nema prave da se iskaže ono najtananije u strunama duše, lako stvori novu ili pronađe neku staru, arhaičnu, pa sve zamiriše na duboka osećanja kroz priču koja se lako zakoreni u duši čitalaca, posebno ako je oizvori i ovremeni ljubav prema nekim nepokor-očima, tako primamljivim što su više nehvatice i nedostižnice, ili na srednjovekovne halje i stelje, ili izvore sa okrnjenim stovnama.
U drugoj po redu zbirci pesama Kap na suš nije upadljiv samo čaroban preplet reči, mada su mnogobrojni kontrasti, metafore i onomatopeje pune života sredstva među kojima se pesnikinja lako kreće. U njoj živi jedan neobičan paralelni svet koji ona stvara kao utočište od ovog stvarnog koji odjekuje otuđenošću, odsustvom vrednosti i nepromenjivo složenim odnosima među ljudima a posebno tananim među onima koji se vole. U njoj živi svet istina zgusnutih u grlu koje nosi „na trepavicama novu okristaljenu tugu žene ćutanjem natovarene“ i u kome je stvaranje stihova olakšanje pa su „pesme potomci nabubrelih prstiju“. U njoj živi svet koji niko od nas neće razumeti ako zbirku čita „s nogu“, dok čeka u redu da plati račune, već samo ako zastane, umiri um i pusti sopstvena čula i dušu da oslušnu, prepoznaju i razumeju onaj koji Valentina Novković nagoveštava i stvara svojim čulima proničući u smisao života i ljubavi. Tek tada ćemo na svaku melodiju slobodnog stiha, zaogrnutog potpuno jednakom muzikalnošću kao da poštuje sva pravila nekadašnje konvencionalne poezije, odgovoriti muzikom svoje duše i spoznati sebe u ovim redovima.
Kompozicija zbirke je prstenasta, zatvorena poput karika koje čine ogrlicu nesvakidašnje lepote. Njen početak čini uvodna pesma Sklad, koja upravo i poziva čitaoce da povrate ravnotežu poljuljanog sveta kome je neophodna ta životna kap nepresušnog izvora ljubavi i razumevanja ne bi li se izbegao zlokobni suš duše i tela. U njoj ona piše perom bez držalje, suvim dok su dućani puni mastila dok je gone procvati iza zamrznutih okana. Između početne i završne pesme Povratnice nalazi se pet lirskih krugova pesama, koje na svom početku nose najlepše odlomke stihova iz svojih celina koji tako sami imaju drugačije značenje nego kada su uklopljeni u samu pesmu, čineći da se opšte izdigne nad pojedinačnim ali da se opet u njega i vrati.
Lirski krugovi čine Iznedrice, koje nose najveću skamenjenost srca u bolu. Potom slede Prećutnice u kojima se lik majke pojavljuje kao konstanta života i koji nosi najlepše i najživotnije pesničke slike ali i najdublje poruke. Budući da je cela zbirka posvećena Majci (sa velikim M), mirisi i boje detinjstva i idiličnost porodičnog doma slikovito ocrtavaju lik majke-pogurnice i praštalice, čija vlažna zenica beskrajno puno puta ispraća tračak obesnih potpetica svojih ćerki gladnih života. Za njom su Ponornice sa skrivenim mislima i bolima iz najdubljih kutaka duše. U njoj kao središnjoj pesničkoj celini lirski subjekat pada i dodiruje samo dno teskobe posle koga može samo da ide ka površini jer i pored toga što je duboko pod zemljom, svaka ponornica žubori životnom snagom koja teži da pronađe put i izlaz ka sunčevoj svetlosti. Zato za njom slede Osudnice koje još nose nespokoj i na kraju Snovidice gde se pomalja nada da život ipak može biti ovenčan spokojem i srećom.
Zbirka Kap na suš tako izrasta u jedno svedočanstvo pesnikinjinog iskustva zaranjanja u sopstveno biće. Spoznajući suštinu života, ona nas poziva da je i sami prepoznamo kroz protivrečnosti i ambivalencije koje čine njegovu srž: radost/žalost, vedrina/seta, pad/uzdizanje, med-žaoka i bol-slasti, donoseći životni kredo svake žene sudbinski predodređene na trozvučje: Uzdah, Smeh i Krik. Na taj način ona ne ocrtava samo ukorenjeno patrijarhalno vaspitanje koje se skriva u najpotisnutijem damaru svake od nas gde se iznose „jela suzom začinjena i ćutanjem podgrejana“ nego i svu veličinu duše koja oplemenjenija izlazi iz vrele suši kojoj je životna kap još dragocenija pa se raskrili „ni po čemu posebna, sa melemom u kljunu slomljenom“. Tako tragajući za suprotnostima one „čaše meda koju čaša žuči zagrči“, pesnikinja stiže do same suštine – tačke sjedinjenja početka i kraja, do samog iskona kojim je započet večni ciklus života neprekinutog trajanja.

Maglovite noći Avešota

Otkada je 2009. Donato Karizi napisao svog Šaptača, moglo bi se reći da je pomerio granice pisanja triler romana. Sve ono što čini definiciju ovog književnog žanra – napetost, neizvesnost, obrti i uzbuđenje – kod njega je pojačano za još jedan stepen, tek da čitaoce ne samo drži na ivici kulminacije nego ih suočava sa čestim vrhuncima radnje i stalnim iščekivanjem šta će se sve dogoditi na sledećoj stranici. Dokaz za to je i roman Noć mi te uzima, u kome se najbolje vidi da se zaista može dogoditi baš svašta.

Donato Karizi (izvor: wikipedia.org)

U maloj alpskoj varošici Avešot jedne februarske noći u automobilu sletelom u kanal pored puta pronađen je dezorijentisan kriminalistički inspektor Fogel sa krvlju na odelu koja nije njegova. To i ne bi bilo toliko čudno da nije bio upleten u slučaj kontroverznog nestanka tinejdžerke Ane Lu Kastner koji je upravo u tom selu rešavao pre dva meseca. Na licu mesta su i sve važne ličnosti koje su radile na zločinu, nestrpljivo iščekujući rasplet oko koga im jedino može pomoći lokalni psihijatar Flores. Sa njegovim poniranjem u Fogelov um više ništa neće biti isto.
Uvodeći čitaoce u kulminaciju radnje, pretumbavši kraj na početak i obratno, Karizi nas odmah stavlja u poziciju da, zaintrigirani, budemo lako usisani u zlokobni noćni dah izmaštanog alpskog sela. Zanimljiva fabula o nestaloj tinejdžerki kojoj se gubi svaki trag ne pokreće samo policiju, lokalno stanovništvo, novinare i pravosudne organe, već i nas koji čitamo. Dodajući postepeno pozadinu života Ane Lu, zaogrnute fanatičnom porodicom okrenutoj bratstvu koje funkcioniše po principu nekakve polupriznate sekte, a potom skrećući fokus na Lorisa Martinija, profesora književnosti avešotske gimnazije čije čudno ponašanje postaje sve sumnjivije, misterija sve više dobija na zanimljivosti. I tako, stranica po stranica, iz izuzetno zamršene enigme polako se nazire rasplet iako se često sapliće o lažne tragove i skrivene informacije, zahvaljujući kojima smo i mi čitaoci namerno obmanuti i navedeni na što duže promišljanje ko bi mogao da bude krivac i kako se zločin uopšte dogodio.
Ono što je takođe tipično za savremene pisce triler romana, pa i Karizija, jesu životni likovi. Inspektor Fogel je čovek od krvi i mesa i on ne treba da se svidi čitaocima već samo da ih zaintrigira. Njegov fetiš su firmirana odela koja strastveno uklapa sa skupim cipelama, košuljama i kravatama čak i kada ga istraga vodi ka tome da zagazi u plićak planinske reke. Sa druge strane njegova negativna strana pretegne svaki put kada odluči da iz ćorsokaka u rasvetljavanju zločina izađe (zlo)upotrebom medija. Tako će često činiti greške, neće razmišljati dovoljno, previše će se oslanjati na intuiciju i neretko misliti samo na sebe nauštrb drugih, kojima je spreman čak i da uništi život.
Gradeći radnju koja se sa uvođenjem likova sve više razgranava u različitim pravcima, pisac je neosetno prikazao društvenu sliku jednog malog grada na granici. Načeo je u njoj nejednakost među klasama nastalu nakon prodaje zemlje kompaniji koja vrši iskopavanje fluorita, sa tim povezano skrnavljenje alpske prirode i životne sredine, fanatizam bratstva koje štiti svoje odane pripadnike i odbacuje neposlušne, probleme u odrastanju tinejdžera i pošast koju za sobom nosi uticaj medija na živote žrtava i osumnjičenih. Secirajući tako atmosferu jedne učmale sredine, kakvih ima bezbroj na svetu, Karizi je neprimetno provukao tezu da su zlo i gramzivost dve strane istog novčića, okidač za neslogu, podeljenost, različitost pa čak i zločin.
Poslednja stranica knjige naučiće nas da krivac može biti svako ko u sebi nosi pokretačko zrno zla lako premetnuto u gromadu koja izaziva lavinu bezumlja. Isto tako i da je zločin opasna rabota, koji ma koliko delovao kao savršen i do detalja osmišljen, uvek ostavlja procep u umu ubice kojim želi da se pohvali svetu i od njega dobije „zasluge za obavljen posao“, pa samim tim teži kazni, koja ga obično i sustigne. Tek jedna od njih ostala je u gluvim uličicama Avešota, sakrivena među listovima knjige da čeka nekog novog ko će ih otvoriti i pokrenuti zlokobni dah maglovite predbožićne noći.

izvor: pixabay.com

Frankenštajn – Pandorina kutija romantičarskog junaka

Prvu pomisao na Frankenštajna većina ljudi povezuje sa čudovišnim bićem nastalim iz pera engleske književnice Meri Šeli. Međutim, iako ga je lik neobičnog bića nadvladalo po slavi, ono je zapravo ime zlosrećnog naučnika Viktora Frankenštajna, ujedno i jednog od najuspelije izgrađenih junaka književne epohe romantizma.
Roman predstavlja skup pisama koje Robert Volton, istraživač Severnog pola, šalje svojoj sestri Margaret Savil u Englesku. Pripovedajući joj o sopstvenim teškoćama na krajnjem severu Rusije doživeće dve neobične situacije – u daljini će videti biće džinovskih razmera kako preko ledenih ploča juri na saonicama koje vuku psi i pronaći promrzlog čoveka na rubu smrti kome je jedini životni zadatak da upravo to biće stigne i liši života. Tako počinje ispovest Viktora Frankenštajna, naučnika i modernog Prometeja, koji je, poput svih antičkih junaka, željnih da što bliže priđu zabranjenim visinama bogova, nosilac tragične krivice koja za sobom nosi kaznu, razaranje, agoniju i ništavilo života.

Meri Šeli (izvor: wikipedia.org)

I u predgovoru romana, koji je napisala književnica lično, dato je mnogo nagoveštaja i jasnih smernica kako će se razvijati storija romantičarskog junaka. Ne samo zbog okruženja, supruga Persija Biš Šelija i prijatelja Bajrona, najčuvenijih imena engleskog romantizma, već i zbog ideje da se stvori delo puno mašte, mistike, intuicije, silovitih i prekomernih emocija, protivrečnih likova koji podjednako teže ljudima koliko i usamljenosti i bežanja od života koliko i vapaju za njegovim najdubljim osećajem. I upravo na taj način, u nadmetanju pisanja strašne priče u noćima bez snova, tom omiljenom romantičarskom ambijentu, nastalo je delo na temeljima gotskog romana, puno tame, jeze i užasa, a zapravo knjiga koja će na velika vrata doneti novi žanr horor književnosti.
Prstenastom strukturom priče u priči, gde se jedan po jedan krug sužavaju da bi se potom vratili na početni nivo, ispričane su storije o nekoliko sudbina – dva naučnika, Voltona i Frankenštajna, željnih razotkrivanja i osvajanja prirode, zlosrećnog čudovišta od prvog treptaja mutnih očiju do dirljivog razvitka u čoveka modernih elokventnih stavova, prefinjenih osećanja ali i neobuzdane mržnje i zla koji se svom silinom obrušavaju na svet, porodice De Lase, koja je hrabrost i želju za pravdom doživela kažnjena i Safije, jedinog ženskog lika koji odvažno uzima sudbinu u svoje ruke, feministkinje u povoju koja se u životu izborila za ono najbolje. Iako u fragmentima pisama, radnja teče sasvim prirodno, a nedovršenost i otvorenost samog kraja takođe su odlike romantizma, koje i svet oko sebe i čoveka predstavljaju kao biće koje se stalno ostvaruje i negira, ali nikada dovršava.
Viktor Frankenštajn izrasta u pravog romantičarskog junaka koji od najranijeg detinjstva pokazuje želju za istraživanjem sveta i ljudske suštine koja se, nakon što spozna svoje mogućnosti, ne zadovoljava nemim sakupljanjem i otkrivanjem činjenica već se u strasti za znanjem i stvaranjem novog života upliće u grozničavu opsesiju koja će zauvek promeniti ne samo njegovu nego i sudbine svih onih koji ga okružuju. Međutim, on je i lik sa manama koje se ne pojavljuju samo u ubeđenju u ličnu superiornost ili samoživoj okrenutosti prema sopstvenim potrebama koje stavlja ispred voljene Elizabete ili najdražeg prijatelja Klervala. Njegove mane se najviše manifestuju nakon velikog dostignuća, stvaranja bića koje odbacuje i otvara Pandorinu kutiju posle koje nema nazad. Zadovoljavanjem gnušanja i obezličavanja, jer mu ne daje ime, poništava mu postojanje ne shvatajući da je svaki zločin opakog bića zapravo lično njegov, a da mu nijednog trenutka ne padne na pamet da mu, dok to još može, oduzme život i tako spasi nevine žrtve.
Prateći sudbinu čudovišta najbolje je prikazana ideja idiličnog harmoničnog života u prirodi koja se oslikava kroz porodicu De Lase, ideja koja i od najgoreg izvlači najbolje, pa tako od nakaznog bića stvara osećajnog čoveka koji svoje misli gradi na najpoznatijim delima romantičarske epohe, dok, sa druge strane, surovost rasplamsava gnev i jarost koje tutnje gromovitim odjecima. I, sviđalo se to Viktoru Frankenštajnu ili ne, ono tako postaje njegov odistinski potomak , još jedno izuzetno biće strasne prirode koje izgara u ljubavi i mržnji, kod koga se u dubinama duše spajaju anđeoski mir i paklena vatrena stihija i koje od progonitelja lako postaje progonjeni i obratno.
Stvarajući karakter naučnika koji smrt premeće u život, svesnog da je i dodirivanje opasnog samo po sebi opasno, Meri Šeli je stvorila lik modernog Prometeja spremnog da pokorava prirodu i pomera granice nepoznatog. Stvorivši karakter čudovišta simbolično je pokazala kako se čovek snalazi sa prometejskom vatrom – snažnom ali protivrečnom nagradom, onom koja daje život, ali ga i uzima. U delu napisanom pre skoro dva veka nalazi se skrivena istina da se čovek ni danas nije mnogo pomakao od početne tačke jer i dalje može da bude opako kažnjen kada se mnogo zaigra sa prirodom verujući da je njen gospodar.

Naslovnica romana Frankenštajn Meri Šeli iz 1831. godine (izvor: wikipedia.org)

  

Tuneli prošlosti – sve balkanske tamne tajne

Kada pročitate delo čijom se tematikom pozabavio neko ko je ekspert za tu oblast, onda izgleda kao da je jednostavno napisati takav roman. Možda je to odgonetka kako su krimi romani najbolji od onih kojima kriminologija leži u malom prstu, sudski trileri imaju najbolju atmosferu kad ih pišu sudije ili advokati ili kada istoričari ili pasionirani ljubitelji istorije stvaraju istorijske romane. Tako je i sa političkim trilerima, kad ga napiše jedan politikolog, jasno je da će biti napeto, uzbudljivo i nadasve poučno, toliko da ćete i sami poželeti da se malo više informišete o političkoj istoriji našeg društva. Upravo ta vrata će otvoriti novi roman Miljana Paunovića Tuneli prošlosti.
Snežana Obradović je dvadesetpetogodišnja studentkinja koja u godini prevrata srpske istorije završava Fakultet političkih nauka. Dok se mastilo na diplomi još nije ni osušilo, ona dobija ponudu za posao u firmi „Za lepšu budućnost“ u kojoj će njena sveža energija dobiti zamah u radu sa medijima i javnim funkcionerima. I dok će joj se na novom poslu politika sve više približavati navodeći je da joj se sasvim prepusti, ona će shvatiti da u njenom životu ništa nije slučajno, a ponajmanje odabir baš nje, budući da već dve generacije njene porodice prate tajne o kojima je najbezbednije ćutati. Međutim, Snežana kao devojka novog doba neće ustuknuti pred misterijama i izazovima, odlučiće da odvažno zakorači u hodnike prošlosti i razotkrije svaku nedoumicu, po cenu da joj to bude poslednje što joj život nudi.
Prateći tri paralelne radnje, koje nas vode u poratne godine neizvesnosti i obnove, zlatne sedamdesete i početak novog milenijuma sa svim svojim nadama u nove i bolje početke, autor nas provodi kroz svojevrsni vremeplov nudeći nam sudbine malih običnih ljudi koji su usisani u vrtlog političke borbe za moći, visokih položaja i zakulisnih igara opasnih igrača iz senke o kojima se samo naslućuje da zaista postoje i da su baš ti pojedinci kreatori sudbine države i svih nas. Dodirujući se sa elementima trilera zavere, ovaj roman će dobiti još više na uzbudljivosti, pogotovo od trenutka kada Snežanina porodica započne opasnu igru još u vreme njenog dede Petra, koji je jednim prelomnim činom odredio i svoju i sudbinu svojih potomaka dok god Služba ima prste u životima svakog pripadnika svog naroda.
Prateći godine blagostanja sa njihovog naličja, otkrićemo jedan prikriveni svet političkog baždarenja i kadriranja, koji je uvek bio tu, spreman da prati, nadzire, progoni, vrbuje i manipuliše svojim podanicima.
I upravo će se oko te glavne misterije isplesti nekoliko različitih zapleta, koji će, uporedo praćeni, davati podlogu za sve više akcije, intrige i uzbuđenja. A ako čitaoci budu pažljivo pratili brižljivo skrivane tragove koji neminovno isplivavaju pred likovima, moći će i sami da prepoznaju razrešenja zapetljane mreže tajni, čija odgonetka čini i kulminaciju romana.
Najobrazovanija od svih svojih rođaka, Snežana će najbolje shvatiti kako funkcioniše svet oko nje. I kako se događaji budu ređali, ona će spoznati da se jedino  hrabrošću, odlučnošću i sposobnošću može  skinuti omča sa vrata Obradovića, iako taj opasan put prati i suočavanje sa najvećim strahovima i odgonetanje svih enigmi koje je svojim kužnim zadahom lako mogu uvući u tunele prošlosti i zauvek zarobiti zbog neposlušnosti i namere da rasturi i najveće osinje gnezdo.
Utvare sa kojima se likovi susreću već daju prepoznatljiv  pečat romana Miljana Paunovića, sa njima smo se susretali i u njegovom prvencu Soba tajni. Ove jezive horor elemente mogli bismo doživeti i kao prstohvat magijskog realizma, pogotovo kada starica u crnom iz snova počne da se pojavljuje i na javi i svojim proročkim rečima najavi predstojeće događaje.
Kada zatvorimo stranice knjige, ostaće gorak ukus istine o strukturama koje naš život prožimaju mnogo više nego što smo toga svesni. Ona nas može podstaći na razmišljanje koliko išta možemo učiniti da svoju sudbinu uzmemo u svoje ruke i ima li načina da od svega pobegnemo i budemo slobodni. Neki će se povinovati i ostati na svojoj rodnoj grudi, ma koliko nesavršena bila, a neki izlaz pronaći u započinjanju života na dalekim meridijanima, ali pitanje je dokle sve nisu prokopani tuneli balkanske tame koji od tajni iz prošlosti spravljaju jedno veliko klupko zla iz koga izvlače niti i stvaraju omču koja može sačekati svakog od nas.

Izvor: pixabay.com

Kad sistem samelje svoje žrtve

Velika je sreća za pisca kad uspe da nadmaši samog sebe u pisanju drugog romana, a svedoci smo da je i prvim uzburkao čitalačke duše sjajnom pričom, ali i javnost nesputanim istinama i kontroverznim temama. I ako ste mislili da će drugi roman Miodraga Majića ostaviti drugačiji utisak, prevarili ste se. Ostrvo pelikana i Deca zla imaju zajedničku nit uzbuđenja tokom čitanja, neizvesnosti koje kipe iza svake sledeće stranice, ali i duboko zasečen rez u seciranju društva i sistema u kome živimo. Ono što je drugačije je da je u njemu veći stepen pitanja šta bismo mi uradili da smo na nekom drugom mestu i koliko smo se i sami utopili u ovakvo društvo i mentalitet koje kritikujemo, a nismo ni svesni koliko smo u njih zapravo i sami usisani.
Ajša je dvadesetogodišnja Romkinja koja je pronađena obešena na obodu romskog naselja Banatska Čoka. Osim što je samoubistvo neuobičajeno za romsku populaciju, ova smrt izazvaće veliku medijsku pažnju i na njenu sahranu će doći i najpoznatija tabloidna novinarka sa foto-reporterom i stari sudija u penziji, svedoci i kreatori njene nesrećne sudbine koja je svoj zlokobni točak zavrtela nekoliko godina ranije kada su se mladoj Romkinji i najvećoj ljubavi njenog života karte veoma loše podelile. Ono što ne znaju je da će Ajša ostaviti neizbrisiv trag u njihovim životima, čak i onda kada to najmanje budu očekivali.
Uvodeći priču u sam vrtlog radnje, stvarajući dva sasvim suprotna nivoa poimanja života i sveta, Miodrag Majić nas u isto vreme uvodi i u jedan snažan kontrast dva različita mentaliteta i načina življenja – romski i neromski – koji se razlikuju tačno onoliko koliko je obrnut stepen želje da se međusobno razumemo i prihvatimo. U priči o ljubavi Ajše i njenog izabranika Gabriela oslikane su boje romskih udžerica, ukorenjenih navika i običaja i oskudice koju blaži svetlost koja retko kad obasja čak i one najbogatije. U njoj je sve na svom mestu, sporan je samo tajming, nesrećan splet okolnosti koji ih je spojio u pogrešnom mesecu i posledice koje je za sobom ostavio. I to je samo početak kontroverze jer će se na njega nasloniti zakon, koji ma koliko često bio kršen i „tanjen rupama“, ovaj put će biti slepo primenjen.  Pa kad se pojavi neko ko će biti hrabar da oslušne treptaj u ljubav zamotane duše, biće dočekan na zicer zarad nekih starih neraščišćenih računa. I tada će se sistem pokrenuti, spreman da pregazi sve, i nevine i krive, i nade i snove, i dobro i zlo, i dželate i žrtve, i samelje ih toliko temeljno da iza njih ostane samo prašina koja se sleže u zaborav.
Ajšina i Gabrielova sudbina postaće tako tema javne debate neobaveštenih, potkupljenih, licemernih, neshvaćenih i isfrustriranih sudionika. Na njima će se istresti svi, od tabloidnih novinara željnih nove krvi koja prodaje naslovnice, polusveta njihovih čitalaca, korumpiranih predstavnika nevladinih organizacija, velikih igrača i osvetnika iz senke, sve do samih Roma pogane duše i najnižeg taloga kriminalnog miljea koji trguje ljudskim dušama i ostvaruje svoje izopačene snove. Oni će platiti za sve mane zakona i društva i na svojoj koži osetiti sve najtamnije strane života, pa će otud i zgražavanje nad Ajšinim poslednjim činom biti još neiskrenije i dvoličnije.
Međutim, sudbina surovo opustošene romske porodice pokrenuće i mnoga suočavanja sa sopstvenim istinama. Stari sudija Pavle Dedijer, iskompromitovan zbog pravednosti i nepotkupljivosti, u svojoj osvetničkoj misiji pokušaće da spasi ostatke duše novinarke Jovane Marić, okorele gaziteljke ljudskih sudbina, koja svoje žrtve traži poput psa tragača, opsesivno pokušavajući da njima zatrpa kikot  sopstvenih demona. Odlučiće da spasi i ono malo sreće koja pokreće svet, smeštene na uskoj hridini Ostrva pelikana, malom parčetu raja i spokoja na pučini Skadarskog jezera, utočišta za veličanstvene ptice koje, kao i sve čiste i oskrnavljene duše, jedino u svom letu iznad kužne stvarnosti mogu biti slobodne.
Miodrag Majić ovom knjigom dira u srce svakog čitaoca stavljajući ih pred mnoge teške, ponekad i brutalne istine o svetu u kome živimo i naivno verujemo da o njemu mnogo znamo. Ona je opomena za sve nas da nikada ne sudimo ako ne znamo celu istinu jer na taj način mnogo više govorimo o sebi, isto koliko i da niko od nas nije zaštićen već lako može završiti samlevene duše samo ako mu tamna senka padne na jutarnje deljenje karata sudbine.

Izvor: pixabay. com

Suština života na stranicama klasika Čarlsa Dikensa

Svako ko je samo jednom uronio u svet romana Čarlsa Dikensa, zna da je posle njega morao bar malo da promeni svoj pogled na sve što ga okružuje. Nevažno što smo par vekova udaljeni od njegovog života i što možda nikada nismo bili u situacijama u kojima se maltene za život bore njegovi najpoznatiji likovi, oni nam svejedno otkrivaju jedan taman deo življenja, naličje srećnog porodičnog života i blagostanja, u koji se može upasti lako ako je sudbina tako odredila, ali i bespoštednu borbu za opstanak i traganje za putem koji vodi ka sreći.

Čarls Dikens (izvor: wikipedia.org)

Čarls Dikens je rođen početkom 19. veka na južnoj obali Engleskekao drugo od osmoro dece mornaričkog činovnika Džona Dikensa i majke Elizabet. Nakon što je otac otišao na robiju zbog duga koji nije mogao da otplati Čarls je kao dečakpo deset časova dnevno morao da radi u fabrici paste za obuću. Iako je to ostavilo velikog traga na njegovom detinjstvu prekinuvši obrazovanje, ipak je na duge staze učinilo mnogo dajući mu posebnu patinu patnje u temama koje je obrađivao u svojim romanima.
Već mu je prvi roman Posmrtni spisi Pikvikovog kluba doneo slavu, a za njim je usledilo još trinaest, pet novela i nekoliko stotina pripovedaka. Iako bez diplome, radio je kao novinar, urednik različitih nedeljnika i postao najveći pripovedač viktorijanskog doba, slikar engleskog srednjeg i nižeg građanskog sloja, osnivač socijalnog romana, tvorac nekih od najčuvenijih likova svetske književnosti i borac za prava dece, obaveznog obrazovanja i mnogobrojnih društvenih reformi.

Iako je Dikensovo najpoznatije delo svakako Oliver Tvist, on je za svoj najbolji roman smatrao Dejvida Koperfilda, možda i zato što ga je doživljavao bliskim zbog mnoštva autobiografskih elemenata. Kako bilo, Dejvid Koperfild već vekovima ostavlja dubok trag u čitaocima, od početnih delova koji odišu teskobom u brutalnom nasilju koje mali Dejvid doživljava od svog očuha Edvarda Merdstona pa nadalje, opisujući mučan način školovanja, mukotrpan život dečaka samog na svetu primoranog da radi u fabrici, gladuje i samo se seća srećnog detinjstva koje je prekinuto zarad loše pomešanih karata sudbine. Čak ni potraga za ljubavlju, koja počinje u kasnijim godinama, kada se čini da Koperfild konačno gazi pravim putem, neće biti jednostavna ni laka, valjda zato da pokaže da se do životne radosti i večnog blagostanja mora mnogo toga propatiti ne bi li se sreća, kada se konačno dohvati, još više cenila.

Agnes Vikfild, slika Frenka Rejnoldsa (izvor: wikipedia.org)

U ovom romanu pojavljuje se čitav niz upečatljivih likova koji su ostavili veliki uticaj na čitaoce širom sveta tokom proteklih dvesta godina. Među njima svakako je Uraja Hip, poznat po svojoj uljudnoj poniznosti, pokornosti i neiskrenosti, čije je ime postalo sinonim za podlost i dvoličnost. Na drugom mestu je bez sumnje Vilkins Mikober, stvaran po uzoru na Dikensovog oca, nezreli besposličar koji vremenom uništava svoju mnogobrojnu porodicu dovodeći ih do zatvora za dužnike pošto nije ispunio zahteve svojih poverilaca. On je praćen preko svih granica odanom suprugom Emom koja živi po maksimi da nikada neće napustiti svog supruga bez obzira na to što je zbog njegove nesposobnosti bila prinuđena da založi i svu porodičnu baštinu.
Teme ovog bildungsromana tesno prate njegov žanr, prikazujući fizičko, psihičko i moralno odrastanje glavnog junaka, što je karakteristično za sva Dikensova dela, gde su promene u karakteru veoma važne, pa i ovde, gde Dejvid postaje srećan čovek tek kad se sasvim oslobodi sopstvene prošlosti. Sem ovih tu su i problemi engleskog viktorijanskog društva od „posrnulih žena“ i odnosa društva prema njima, što se posebno oslikava u likovima Marte Endel i Emili Pegoti, koje su krenule putem prostitucije kada su izgubile nadu u život i dotakle samo dno do statusa žene u braku i kontrasta između infantilne Dore i stabilne blagorodne Agnese. Dikens je rado kritikovao društvo u kome je živeo izvrćući na postavu krute klasne strukture, zatvorski sistem do emigracije ka kolonijama kao načina da pojedinci pobegnu od rigidnosti britanskog društva i počnu iznova sa nadom u neki bolji i kvalitetniji život.

Dejvid Koperfild i Dora Spenlou, slika Frenka Rejnoldsa (izvor: wikipedia.org)

Kada sklopite poslednje stranice Dejvida Koperfilda, osećaćete se kao pobednik što ste ispratili odrastanje jednog nejakog dečačića otrgnutog iz zagrljaja majke Klare i odane dadilje Pegoti sve do okrilja porodice koju stvara sam i čiju sudbinu drži u svojim rukama. Između toga stoje stranice nad kojima se prolivaju suze, navija, kudi i podržava. Na kraju ostaju izmešane i sreća i tuga, kako i dolikuje jednom bezvremenskom književnom klasiku jer oslikava suštinu samog života.

Dejvid Koperfild i Pegoti, slika Džesija Vilkoksa Smita (izvor: wikipedia.org)

Istina i laž na istoj strani ogledala

Kad živimo na području trusnih istorijskih zbivanja, pisci nikada nemaju problem sa pronalaženjem zanimljive teme o kojoj će pisati, kontroverze se nameću same. A kad se takvog pera lati Milorad Novaković, onda je jasno da će nastaviti svoj dobro utabani put na kojem se nižu samo nesvakidašnja i nezaboravna književna putovanja. Ovaj put sa romanom Maršalov dvojnik, delom za nijansu još neuobičajenijem od ostalih – čas nestvarno, čas blistavo životno, omeđeno sudbinom lika koji je čas na dnu, čas na visinama kontroverze, koje nas nosi na obale ispovesti, talasa na dinamici dramskih dijaloga, ljuljuška u toplim otkucajima srca velike ljubavne priče pa iznenada uvlači u pomahnitale virove političkog trilera.
Roman započinje jednim neobičnim snom punim simbolike, koji će najaviti sledeća zbivanja i važne životne preokrete glavnog lika Marka, mladog čoveka koji, kao i većina običnih ljudi sa naših prostora, pokušava da preživi sa glavom iznad površine vode, od dva praveći četiri i čekajući da mu krene. Tek sa pojavom Darka, bogatog biznismena koji iza sebe nosi tajanstvene veze sa Službom, zaista će mu krenuti, nenadano i vrtoglavo, i povezati sa nekim ljudima koji će mu zauvek promeniti život i naučiti velikoj istini – da se i istina i laž lako mogu naći na istoj strani ogledala. Ono što ga očekuje biće sve samo ne očekivano i toliko intrigantno da će Markovo jedinstveno iskustvo ostati zauvek u pamćenju čitalaca, pogotovo onih spremnih da poveruju u priče o kojima se decenijama samo ćutalo, a sada, nakon protoka istorijske distance, sve glasnije počinje da se govori.
I ovaj roman, kao i ostala dela Milorada Novakovića, nosi žanrovske i tematske kontraste. U svakom redu ima prstohvata motiva po kojima je već postao poznat biranoj publici – provokacija poput drame Beograd–Paris, hronika i kritika vremena i mentaliteta poput Dilkana i dubine poruke poput Glamočkog gluvog. I ko zna čega sve još, što ćemo otkriti tek kada sva njegova napisana dela budu i objavljena.
Ono što je zajedničko svim delima i uvek prepoznatljivo, pogotovo u Maršalovom dvojniku su dijalozi – dinamični i razotkrivajući, kojima se uspešno oslikavaju osobine likove koji svojim rečima, stavovima i načinom izražavanja ispoljavaju svoje najvažnije osobine, pogotovo onda kada bi rado da ih sakriju.
Događaji u ovom romanu teku postepeno, poput usporenog Tamiša koji krije mnoge tajne svojih pecaroša, poput usaglašenih gestikulacija pripadnika Udbe u svom čuvenom mestu okupljanja „Maderi“, poput laganog preokreta u atmosferi okupljanja „onih važnih“ na vojvođanskim salašima pa sve do rasvetljujućih uspomena sa jadranskih obala. I koliko god da se postepeno ređaju, toliko se postepeno otkriva i istina, koja čestim digresijama objašnjava događaje važne koliko u prošlosti, toliko i u sadašnjosti, terajući čitaoce da aktivno učestvuju u čitanju svojom zapitanošću i nestrpljivošću da razmaknu zavesu tajni.
Maršalov dvojnik je knjiga koja nas uči da putevi Gospodnji mogu biti još čudniji nego što bismo očekivali, da nikad ne treba odustati od nade i vere u ono najbolje što nas čeka i da u svakom zlu postoji jedno zrno dobra koje ako se poseje u pravom vremenu i na pravom mestu, može doneti najlepše cvetove i plodove života. Milorad Novaković je i ovim romanom pokazao da nije samo sjajan hroničar i anatom vremena današnjeg, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, već i pisac koji na najbolji način ume da uspostavi ravnotežu između razuma i srca i sa čitaocima stvori posebnu vezu koja svaki damar njegove napisane reči doživljava kao damar sopstvene duše.

Jelena Knežević, Tamiš, 2008. (izvor: alas.matf.bg.ac.rs)