6

Mesto duše

large

Dok kroz ogolele grane gleda vetrom šibano jesenje nebo, gricka vrh olovke i razmišlja. Da li da otvori svoje srce ili da ga stegne, kao što se svakog jutra budi i zakiva ga i stiska dok, čini joj se, prsnuće na kraju.

Na velikoj zelenoj tabli stoje teme pismenog zadatka. Druge dve ne vidi, samo jednu u sredini, kao da je neko svetlo prelilo mlečnim sjajem: Mesto moje duše si ti. Krajičkom oka gleda taj tamni rukav njegove plave košulje kako joj nehotice dodiruje ruku. Zadubio se i nešto piše pa briše, muči se i cokće, kao da je teškim mukama. A ona se ne bi mučila, samo kad bi smela da napiše sve što joj dušu zaptiva, čini joj se, već ceo život.

A nije baš tako. Ima već neko vreme kako se zaljubila onako kako nije ni slutila da može. Ali joj svaki dan sliči na godinu kad mora da zatrpava svoje srce i gura ga u dubine iz kojih ono uporno pokušava da izađe. Iscrpljujuća borba, ali za nju druge nema. Izgubiće najboljeg druga ako progovori, zna.

A srce, ako da oseća da mu je odškrinula vrata, gura se da kaže šta ima. I tako počinje da piše. Pa menja, da se ne otkrije. Pa piše dalje, a srce podvali pa se otrgne i ispiše samo.

… Čudna je moja duša. Toliko je puna tebe da te nosim na nežnoj strani svojih kapaka u svaki delić sveta. Nijedan zrak sunca po najlepšim ulicama dalekih gradova ne može da te otera iz moje svesti – stalno provejavaš mojim mislima, tiho i postojano. Ponekad ni ne znam zašto, ali srce se stopilo s tobom i ne da te.

Kad bih bar znala šta ti je na duši. Ali zar je jedna reč dovoljna zaljubljenom srcu? A ja ne znam ništa. A srce tuguje jer ne čuje nežnost ni u jednoj reči koju ti izgovaraš. Ne zna ni pitanja ni odgovore.

A ti si tako bezbrižan, ni ne pomišljaš da mi kidaš srce na komade svaki put kad se stegne i rasprsne od ljubomore, tuge i teskobe. I toliko bih da te imam, sad i ovde, svuda i uvek, a to je tako nemoguće. I ja to znam, ali me ipak toliko boli da mi suze naviru i ne znaju da stanu…

Opet staje. Da li sme ovo da napiše? Otkriće je, znaće. Ali više ne može. Neka bar ovde, na ovom papiru kaže šta ima.

…Oh, kako bih  sada volela da smo na celom svetu sami. Da te nežno ljubim dok spavaš, da ti se zagnjurim u kosu i udišem kao da bez tog mirisa ne mogu da živim. Da te gledam dok snevaš, dok ti od sna podrhtavaju trepavice. Da te budim poljupcima i ispunjavam svaku želju, da te razmazim i da poželiš da nikada od tebe ne odem.

A glumim da sam nehajna i svoja, glumim  ulogu svog života jer ako se otkrijem, izgubiću te zauvek. Glumim zvonki smeh i sreću u oku, a u sebi kidam svaki deo svoje duše, gušim svaku suzu, sečem svaki uzdah. Da ne bi primetio tugu na ivici moje trepavice, gledam te širom otvorenih očiju iz kojih iskri radost. Blefiram sa najlošijim kartama jer dogod misliš da sam vatra i sunce grejaćeš se na mojoj toplini. Saznaš li da sam voda i pena, pobeći ćeš, znam…

Suze joj vlaže oči dok čita ispisane redove. A on je tu, odmah uz njeno rame i ni ne sluti šta sve piše i koliko se čuva da se ne oda. I ne izgubi ga. Nego zamišljeno gleda kroz prozor očima tamnim poput noći pred svitanje.

… Šta ću kad stena tuge pritiska moju dušu i prati kuda god da krenem? Šta kada ne mogu da prestanem da prosipam suze? Šta ako one nikada ne stanu? Zar da se sve oko sebe pretvorim u ništavilo? Sve oko mene i jeste ništavilo kada tebe nema. Vreme merim po jecajima koji provale iz mojih grudi, pa pokrijem rukama lice i osećam kako mi kroz prste cure suze. Pa se smirim, pa živim u ništavilu do novog jecaja, do novog jauka srca.

I sve tako krijem šta osećam, opet hladna i jaka, a u sebi povijena do zemlje kao stabljika malog cveta koja se prelama na oluji. Naoko mirna, a u sebi kao kiša koja plavi sve pred sobom. To moja patnja nadolazi i potapa dušu. Ali duboko sakrivena, da me još jače zaboli. I da se nada da će ti ipak jednog dana reći da je samo u tvom srcu mesto gde može da mi se odmori duša…

Završava sa drhtajem poslednju rečenicu. Smirena, sa lakim titrajem u srcu, kao da je sa njega skinula neki teret. Barem nakratko, dok se opet ne pretovari i snažno zaboli.

-Hoćemo da izađemo ako si završila? – čuje mu glas od koga opet zadrhti.

-Hoćemo – kaže tiho, predaje svesku i nosi sa sobom papir na kome je zapisala prvobitan tok svojih misli.

Greje se na zvucima njegovog glasa dok priča o svemu što mu padne na pamet. To je još jedino što joj je preostalo, da ga sluša i gleda. I potajno se nada da će je jednog dana pogledati onako kako bi volela, pa da mu možda kaže. Onda bi on mogao da… zalud pusti snovi, seče opet svoje misli.

Sedaju na stepenice pored škole. Na iste one na kojima sede stalno i na kojima mu je ispričala svaki detalj svog života, čak i neke koje nikad nije rekla nijednoj drugarici. Kao onaj kako joj je jedan iz suprotne smene zakazao sastanak ali se nije pojavio pa ga ona čekala ceo sat i preplakala celo veče. Eto zato mora da ćuti, samo je on hteo da raščisti to sa njim ali ona nije dala. Kad bi mu sve rekla, više je nikad ne bi štitio, ne sme da ga izgubi.

-Daj da vidim šta si pisala – uzima joj papir iz ruke i pre nego što ona shvata šta on radi.

-Nemoj, ne valja to ništa. Onako sam, bez nekog smisla – plamti ona u licu dok joj podrhtava usna i krišom ga gleda kako čita.

-Kako ti uvek ovako dobro pišeš? – pita je on ljubopitljivo.

-Pa možda imam dobru inspiraciju u blizini – kaže ona i oseća nevericu kako lako može da se poigrava istinom kada on ništa ne zna.

-Eh, kad bi neko za mene ovako nešto napisao… – kaže on tiho.

Njoj srce na tren kao da stane. A onda se probudi i počne da besni. I viče joj iz sveg glasa da mu kaže. Da mu kaže da je sve, od reči do reči, napisano za njega, da je svaka reč samo njemu namenjena, da će da se rasprsne od sapete ljubavi ako samo još jedan tren bude morala da je skriva… I oseća kako joj se usne same razdvajaju da sve kažu.

-Hteo sam nešto da te pitam – kaže on, opet tiho.

Ona više ne diše i neka slatka bol struji joj dušom. Ćuti i sluša ga.

-Znaš onu Sanju iz drugog četiri? Onu što ima mnogo dobro dupe? Jel’ bi htela da mi pomogneš da je smuvam? ‘Oćeš? Pa posle drug za tebe uradi šta god ti kažeš!

Gleda ga očima preko kojih se opet navlači ništavilo. Vrelina se povlači i ledi dušu i skraćuje dah.

-Naravno – tiho kaže i kreće za njim jer se čuje zvono iz škole.

Iza sebe ostavlja izgužvani papir sa sastavom na temu Mesto moje duše si ti. Moraće da sačeka neka bolja vremena da je odmori u nečijem srcu.

 

Advertisements
4

Miroslava Đušić Nedeljković – neprikosnovena kraljica zapleta

vintage-2053137_960_720

Ponekad mislim da se dobrim romanima naprosto namesti da budu objavljeni u neko doba godine kada će najbolje “leći” čitaocima. Pa ako vas jesen čini depresivnima i tmurnima i ne znate kako da se sa tim izborite, novi roman Miroslave Đušić Nedeljković Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije, prava je stvar za vas.

Odmah da vam skrenem pažnju, nemojte da vas zavara naslov. Često se desi da stvari nisu baš onakve kako se na prvi pogled čine. E to je i ovde slučaj. Zato ako za jesenje dane tražite vrhunsko štivo u kome ćete naći elemente kriminalističkog, ljubavnog, porodičnog i društvenog romana prožetog toplim humorom, onda je ova knjiga ono što vam je potrebno.

Mileva Anastasijević je neudata profesorka srpskog jezika i književnosti pred penzijom. Ova stara devojka upletena je u paučinu sopstvene prošlosti, starih neraščišćenih računa iz mladosti i jednu tajnu koju nosi kroz život kao najdublji ožiljak na duši pa živi od danas do sutra, bez radosti i nade. A onda će joj jedno ubistvo u stanu ispod njenog potpuno prodrmati temelje u duši. I ne samo njene, već i ostalih stanara i pokrenuće nezaustavljivi niz događaja i sudbina, poput pocepanog šava koji se nemilice para.

Možda nećete moći da se odlučite šta je to što ovoj knjizi daje poseban pečat.

Možda dinamična i do samog kraja neizvesna priča o misterioznom zločinu s početka, koji u romanu dobija sve složeniji oblik. Ili strogi ali u isto vreme i duhoviti inspektor Kolombo, nazvan tako od strane Mileve po detektivu iz krimi serije njene mladosti, koji rešava ovaj slučaj.

Možda će vam se najviše dopasti porodične misterije dve familije, neraskidivo vezane kroz decenije i dve generacije, čak i više nego što to na prvi pogled izgleda. Ili način na koji su se čuvale tajne po starim prašnjavim tefterima i dnevnicima ispisivanim gospodskim krasnopisom u kojima se skrivala sva surovost u želji da se skroji sudbina svojih bližnjih po meri starih Hadžiantića i Anastasijevića.

Ili možda nežna ljubavna priča Milevina koja će vam otkriti da li se može voleti mladalački poletno i u zrelim godinama i da li se može izbrisati vreme, tuga, nepravda i sve ostalo što je ono sa sobom donelo zarad sreće i  lepšeg života.

Možda će vas najviše privući dah starog Dorćola i Čubure i Beograd u svojim posleratnim godinama. Ili opisi kako se tada živelo i mislilo, mentalitet jednog društva nespremnog na promene i novine, pa čak i po cenu skrnavljenja duša, nesrećnog, učmalog života i lažnog morala, samo da ne pukne bruka pred svetom. A sa druge strane, i opisi druge, savremene generacije spremne da se suoči sa svojim strastima, sklonostima, nadanjima i željama i da se bori da do njih i dođe.

A možda ipak neverovatan zaplet, po kome je Miroslava prepoznatljiva, zbog koga ovaj roman nećete lako ispustiti iz ruku jer ćete zbog njega zaboraviti na vreme pa hteti da pročitate samo još jednu pa još jednu stranicu dok ono što se naslućuje tek golica maštu i interesovanje.

Pa ipak, verujem da ništa od ovog posebno nije toliko upečatljivo koliko spoj svega navedenog vođen iskusnim Miroslavinim perom. Ko je pročitao njenih prethodnih sedam romana, zna o čemu pričam.

mdjn1

Promocija romana “Da sam otišla na tu sahranu sve bi bilo drugačije” na Literarnom maratonu Nove poetike

U njenom pisanju prepoznaćete uticaje nekih od naših najboljih pisaca savremene književnosti. Otkrićete ovde zvuke kaldrme dorćolskih ulica Svetlane Velmar Janković, okupanih prozracima sunca i prošaranih mirisima Dunava. Ali i porodične tajne, poput Slobodana Selenića, sakrivene daleko od očiju sveta, iza teških starinskih draperija i spuštenih šalona gospodskih salonskih stanova, tajanstvene, nastrane i neslućeno potresne, koje se nose u grob. Baš poput onih koji su se decenijama odigravale u, kako sama autorka kaže u romanu, “celoj zgradi obavijenoj velom tajni”, smeštenoj na kaldrmi izlizanoj vekovima u Ulici Tadeuša Košćuškog broj 52.

Ali ipak, najlepši u romanu, po mom mišljenju, jesu momenti u kojima se prepoznaje sama Miroslava, trenuci u kojima ona progovara kroz svoje likove. Ako je poznajete, otkrićete ih i sami, ali ako je ne znate, naći ćete je u Milevinim željama da je ljubav vodi kroz život, da mladost nikada ne pusti od sebe i u mukama, kao što su i njene, kako da živi devojka zarobljena u telu zrele žene. Naslutićete je i u urođenoj otmenosti Olge Hadžiantić, Kolumbovim duhovitim opaskama ili Gaginim čvrstim stavovima da se u životu treba boriti samo za ono najbolje.

Miroslava ovim delom širi neke važne životne istine: da se tajne ne mogu skrivati večno, da ljubav uvek spaja one koji se za nju bore, iako su razdvojeni vremenom i prostorom, ali najvažnije da samo sopstvenom snagom možemo izvojevati pobedu protiv bilo kakvih ograničenja i sputavanja i biti samo svoji, vođeni svojim srcem i željama.

Zato me poslušajte i pročitajte ovaj roman. Videćete i sami, obojiće vam ovu jesen i zauvek ostati u sećanju.

mdjn

Knjigu možete kupiti u knjižarama Vulkan i Delfi, kao i naručiti preko sajta i online knjižare IK Nova poetika (novapoetika.com)

10

Čovek sa šeširom

man-in-the-hat

izvor:publicdomainpictures.com

Već neko vreme mislim da me žena vara. Znam. Al’ ne mogu da je u’vatim.

Svakog dana kad krenem na pos’o vidim i nekog čoveka sa šeširom navučenim na oči. Mora da je neki privatni detektiv koji lovi neku tuđu ženu. Znate, žene su sve iste.

Jedan dan mu priđem i kažem mu da znam da je detektiv. Upita me kako sam ga otkrio. Rekoh, ja to vidim, ne pitaj me, prijatelju, kako. Odmah mu kažem šta hoću i padne dogovor. Ja njemu pare, on meni cedulju sa brojem telefona. Kaže, zaboravio vizitke kući.

Ja ga okrenem posle dva dana, kaže ona ženska nepostojeći broj. Poludim, izradio me mangup. Rešim sam da prepadnem ženu, kad ono – ona sa detektivom na gomili. Sa sve šeširom.

Aha, kažem im ja preteći, al’ oni ništa da se prepadnu. Nego me on u’vati, a ona udri, udri, isprebijaše me i evo me sad u bolnici u gipsu.

Ne znam šta ću kad me puste, stan sam na njeno ime prepis’o. Tako je tražila.

Eh, nisu ni detektivi što su nekad bili…

10

Poslednja nedelja leta

leto-zakat-rassvet-les-pole

Kad god stanem na prozor, u daljini vidim veliko zeleno brdo, a iznad njega ogromno plavo nebo. Tako odmaram oči i misli kad se zanesem ekranom kompjutera. Odstojim malo, gledam u dubinu, pa u širinu, pa u visinu, pa zatvorim oči i bude mi sve potaman.

Priča se da će lokalni kriminalac iz kraja, kome glava raste direktno iz dupeta, izgraditi zgrade na svakom mestu na kome viri čuperak trave. Zatvoriće onda i meni pogled na brdo, dubinu, širinu i visinu, a počastiće me pogledom na nečiju kuhinju ili ne daj bože spavaću sobu.

Mislim ja tako kako mi je možda ovo poslednja nedelja leta u kojoj gledam moje zeleno brdo. I odmaram oči od kompjutera. Al’ nešto mi se ne da.

U dvorištu ispod mog prozora velika nedovršena kuća koja pripada komšiji kome je nekako u vreme našeg useljenja sve krenulo nizbrdo: prvo mu je propao posao, pa počele da beže pare, pa mu se žena naglo prolepšala i pronervozila pa jednog dana izletela sa velikim koferom i nestala u nepoznatom pravcu. Za njom su otišla i deca. A kad je komšija na Fejsbuku „u lajvu“ pokušao da izvrši samoubistvo na Kalemegdanu, skinula su ga i sa liste prijatelja, valjda da ih ne bi blamirao pred drugarima. Ubrzo su mu odveli i kuče. U azil za životinje jer nije više umeo da brine o njemu pa su ga prijavili.

Ljudi su ga prvo sažaljevali i slušali jer je svakoga vukao za rukav da mu priča svoju muku. Onda su počeli da ga izbegavaju. A neki su počeli da ga zloupotrebljavaju. Jedan od tih je preprodavac automobila koji je pristao da sluša žalopojke u zamenu da drži svoja vozila u njegovom dvorištu. I sređuje ih. I popravlja. I lupa po njima dok nam ne zazveče prozori.

Tako i ove nedelje. Dok gledam sa prozora u brdo, pažnju mi odvlače tri majstora, njihove smaknute pantalone na pola pozadine i dlakava crta dupeta. Lupaju, treskaju i dovikuju se između točkova. Ne primećuju me pa neometano odmaram oči na dalekom brdu.

Ovu idilu prekida trudnica koja kabadahijski ulazi u dvorište, postrojava majstore i raspoređuje stolove i stolice koje je uzela sa komšijine terase. On (komšija) je u kući, ali iz nekog razloga samo viri iza zavese. Ona seda na stolicu raširenih nogu poput muškarca (valjda zbog stomaka) i počinje da ispituje majstore, a oni joj u pola glasa odgovaraju na odsečna pitanja. I obavezno završavaju:

-Da, Maki… Kako ti kažeš, Maki… Sve će biti u redu, Maki…

Imaju moju nepodeljenu pažnju, posebno što nemam pojma ko je gazdarica. Pretpostavljam da je jednom od njih žena, ali što joj druga dvojica titraju, nemam pojma. Mora da nosi prestolonaslednika, pa je važna.

Situacija se prekida kada trudna gazdarica ugleda mene na prozoru i ošine me pogledom od kog i sama, ne znam zašto, ulazim unutra i prestajem da gledam i brdo, a i kako su majstori bez reči polegali pod automobile.

Posle nekog vremena, kad čujem da je kabadahija u blagoslovenom stanju naredila pokret i odlazak, vraćam se na prozor da odmaram oči. Navlače se tamni oblaci i sprema oluja, ali i neko slavlje u potkrovlju druge kuće ispred moje zgrade, na koju takođe gledam. „Mali“ komšija, koga sam spominjala u svom prethodnom tekstu, trešten pijan raspaljuje električni roštilj na svojoj terasi dok se ulicom ore narodnjački hitovi sa njegovih velikih zvučnika. Dok mu pristižu gosti i pune njegov mali stan, on sve više poteže iz pivskih flaša.

U jednom trenutku, taman kad počinje vetar i krupne kapi kiše, gosti pokušavaju da ispregovaraju sa njim da isključi električni roštilj jer bi mogla da ga udari struja. On se otima, do daske pušta Cecin hit, koji ga je sasvim slučajno baš pogodio, i uporedo sa njim viče:

– Neka, neka me udari struja dok mi peva Ceca!!!

Dok grmljavina upotpunjuje ovaj uzbudljiv prizor, komšija urla poput majstora Hranislava iz filma Specijalno vaspitanje, a gosti ga uvlače unutra. Dok se dranje prigušuje, i električni roštilj je spakovan, kao i zvučnici, pa na miru mogu da nastavim da gledam brdo zamagljeno pljuskom iznad koga se račvaju sjajne munje.

Na prozor opet stajem kad počinje da se spušta suton. Da uhvatim još koji zrak dana opran posle kiše. U komšijinom dvorištu, na mestu gde su pre podne bili majstori oko svojih automobila, leži komšinica iz suterena moje zgrade.

Pitam se da li je opet u stanju overdoza, ali vidim da mrda. Pokušava da istera svog mačka ispod kola udarajući kašikom o metalnu činiju kao poziv na jelo. On se pravi da je ne vidi i ne čuje. Još otkako ga je neko od njenog društva u heroinskom flešu šutnuo i iščašio mu kuk. Ali ona ga svakako hrani i pokušava da vaspita.

Dok mačak izliće ispod automobila i beži niz ulicu, ona polako ali sigurno napreduje za njim lupajući kašikom o činiju. I zavesa se na komšijinoj kući zatvara. Ispratio je još jednog nepozvanog gosta iz svog dvorišta.

Ostajem da gledam mutan suton sunca skrivenog iza tamnih oblaka koji se opet gomilaju. Ovo je poslednja nedelja leta i možda poslednja letnja u kojoj mogu da odmaram oči na zelenom brdu. Dok sve guta mrak, uz uzdah zatvaram prozor i vraćam se u tamu stana. Misliću neki drugi put o tome kako će mi ovakvi ljudi ostati jedini pogled na kome ću odmarati oči…

 

 

 

 

3

Koliko je muškarcima veličina važna

big-bench-credit-Michael-CoghlanDa li ste nekada primetili kako niski, ili kako se to u narodu kaže „mali“ muškarci, vole da voze velike automobile, koriste velike mobilne telefone ili puše duge „sto es“ cigarete? Ne pričam napamet, ovo ste, ako niste bežali sa časova, mogli da naučite iz psihologije, i to iz Adlerove teorije o nadkompenzaciji.

Kako se vremena menjaju, tako se pojavljuje i sve veći broj predmeta ili pojmova koji bi mogli da stanu na ovaj spisak. A oni više nisu samo pojmovi lečenja kompleksa visine. Ne, oni su postali simboli uspeha u životu.

Iza moje zgrade nalazi se jedno veliko dvorište i u njemu dve velike kuće. Njih su pre deceniju sagradila dva „mala“ brata koja su na Kosovu prodala svoja velika imanja i velike kuće i sa svojim krupnim „velikim“ ženama, zahvaljujući kojima su dobili krupnu „veliku“ decu, došla u Beograd da u njemu nađu svoje mesto pod suncem.

Čim su došli, kupili su veliki kombi i počeli da se bave špedicijom. Da li zahvaljujući zemljačkim vezama ili samo sposobnošću i vrednoćom, zaradili su veliki novac. I tako ga pridodali na onaj još veći koji su sa sobom doneli. Iz srca Srbije.

U njihovom velikom dvorištu tako su počeli da osvanjuju i veliki automobili, motori, pa i bazen, ne baš mnogo veliki, ali srazmerno dvorištu ispada da jeste.

Pošto dva brata još u sebi nose onu toplu narodski dečiju dušu, oni uvek uveličaju novogodišnje slavlje u našem kraju postavljajući veliku i šljašteću rasvetu na svoje velike kuće još u oktobru pa teraju do februara, valjda zbog Kineza, po brojnosti velikog naroda. Tako se jedino u našoj ulici puna četiri meseca može gledati veliki svetlucavi irvas na velikom krovu jedne od dve velike kuće. I zahvalni smo bogu što se on nalazi iza naših prozora inače bi nam zimske noći bile kao u jeftinim stanovima iz američkih filmova koji se nalaze iznad svetlećih reklama hotela sumnjive reputacije.

Kada se skinu veliki ukrasi, taman dođe leto. Tada velika, u međuvremenu već odrasla deca, dovedu svoje veliko društvo i pored bazena postave projektor i na velikom zidu jedne od kuća gledaju fudbalske i košarkaške utakmice, a kad je lepo vreme i Izbor za pesmu Evrovizije.

Velika porodica ima velika srca i za životinje. U njihovom dvorištu nalazi se nekoliko primeraka velikih pasa čuvara, koji se međusobno neometano pare i kote velike štence. Tako da je menažerija potpuna.

Jedina mana u celoj ovoj priči predstavlja velika odluka ove porodice – da se nipošto ne mešaju sa lokalnim stanovništvom. Mnogi su pokušavali, ali su nailazili na zid, ne samo od ograde, nego i od srca. I uvređeni odustajali.

Pa ipak, da nema jednog entuzijaste sa velikim nadama, ni ova moja priča ne bi bila toliko interesantna. Komšija koji živi u kući ispred moje zgrade njihov je najodaniji fan. I nema ko ga ne zna. Ne po tome što je nizak, „mali“, ne po tome što živi u malom potkrovlju trospratne kuće podeljene među stanarima po spratovima, ne po tome što ima malog psa koji ne prestaje da laje na sve što diše, ni po tome što mu se za svaku Novu godinu petarda „upuva“ pa se onda ipak predomisli i eksplodira mu u ruci. Ne, svi ga znaju po tome što svoje ljubopitljivo i oduševljeno lice lepi na rešetke velike kapije od kovanog gvožđa dva brata Kosovara diveći im se kako su uspeli u životu.

Dok sa žudnjom „iz kornera“ gleda utakmicu na velikom zidu, primećuju ga samo veliki psi u velikom dvorištu, koji kroz rešetke uzaludno pokušavaju da zaskoče njegovu malu kujicu pinča. On ne haje. Priljubljenim licem, dok mu ne ostanu tragovi od rešetaka, gleda širom otvorenih očiju kuće, automobile, baštu i nezainteresovane domaćine, pa kad kujica zakevće, on se prene i na jedvite jade krene u svoj mali svet.

Ali, ne lezi vraže. Svi koji su mu se smejali sada mogu samo da zapuše svoja usta jer mali komšija se sprema da postane dovoljno veliki da ga dva brata možda i primete. Ovog leta i to je postalo moguće. Rešio da se trgne. Dosta je gledao kako se to radi, vreme je da se i sam otisne u veliki svet.

Prvo je kupio velike zvučnike i izbacio ih na terasu da pušta muziku i program radija Nostalži, onda se (po oprobanom receptu) priženio velikom ženom koja će da potre njegove gene i donese veliko i krupno potomstvo na svet. I na kraju, kada je zbog velikih vrućina sklonio peškir za plažu sa vrata terase, pokazao celom komšiluku da je poentirao: na zid svog malog potkrovlja stavio je najveći LCD televizor koji je na isti mogao da mu stane. Da gleda utakmice i valjda Izbor za pesmu Evrovizije.

Tako sada svako veče u mojoj ulici može da se bira, hoće li se slušati utakmica iz velikog kosovarskog dvorišta ili iz malog potkrovlja komšije koji polako, ali sigurno, postaje veliki čovek. A kad sve utihne, u malom potkrovlju se do ujutru šarene slike nekih ljudi kako sede, negde idu i nešto rade. U ćošku ekrana ružičasta fleka odgoneta zagonetku: gleda se Zadruga dok se ne istope boje.

Nema šta, mali komšija je ovim dokazao da je uspeo u životu. I pokazao kako se uspeh i veličina stiču. Jer veličina nije zanemarljiva. Pametnima dosta.

 

 

5

Nepopularna mišljenja (book tag)

knjige knjigosaurus

izvor: Fejsbuk, Knjigosaurus

Opšte je poznato da volim izazove, blogerske igre i nominacije u kojima se od mene traži da obavim neki zadatak ili iskažem svoje mišljenje. Ovaj put sam, zahvaljujući jednoj od svojih najomiljenijih blogerki i verujem ubrzo spisateljici Krvavi leptir, dobila priliku da pišem o knjigama iz malo drugačijeg ugla nego inače.

A i ne mogu reći da mi pitanja nisu legla. Obično hvalim knjige i autore, a red je da kažem i svoje negativne kritike, koje su, naravno, samo moje mišljenje. Morala sam dobro da razmislim, ali mi je tim pre sve bilo još zanimljivije. Pa pridružite mi se, ne čekajte da vas i drugi pozovu i kažite i vi šta mislite!

 

1.Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

 

Izabrala sam, ni manje ni više, nego tri knjige. Spremna na linč, upravo krećem da odbranim svoje stavove.

a)Hazarski rečnik, Milorada Pavića

Verujte mi da sam tri puta počinjala da ga čitam, od napred, od pozadi, od sredine, kad sedim, ležim ili visim sa troseda, ali nisam imala pojma o čemu se radi. A morala sam da ga pređem dva puta, jednom u gimnaziji, jednom na fakultetu. Pokušala sam da pronađem kritiku i iz nje otkrijem bilo šta, sem ko su bili Hazari. Džaba! Moj mozak ne prima te informacije. Pokušala sam i sa drugim knjigama gospodina Pavića, gledajući kako se moje koleginice otimaju za njega kao temu diplomskog rada ili bar seminarskog. Pročitala jesam, ali se nisam našla. Ukusi su različiti…

b)Biblija, Stari zavet

Ako zbog ovoga ne budem izgubila svoje „fanove“, nikad neću. Nisam vaspitavana u hrišćanskom ili bilo kom drugom religioznom duhu, pa otud možda i moja nezainteresvanost. Ali, kada je došlo vreme za ispit iz svetske književnosti, morala sam da je pročitam. Opet ništa shvatila nisam. Ono što me je izvuklo bio je Novi zavet. Izabrala sam jedno od jevanđelja (najkraće, priznajem) i sa tim nisam imala problema, čak mi se i dopalo, ali Stari zavet ni da beknem. Zahvaljujući tome sam jednom i pala na ispitu. Tek kasnije, čitajući Njegošev spev Luča mikrokozma i gledajući filmove na televiziji, shvatila sam da je to zapravo bilo ono što sam čitala. Zavidim ljudima koji pronalaze utehu u redovima Starog zaveta, ja među njima lutam kao zabludela ovčica.

c)Gorski vijenac, Petra Petrovića Njegoša

Šamar za pripadnike bratskog nam susednog naroda, znam, ali iskreno odgovaram na pitanja. Ista stvar, dosadno do zla boga i nikako da shvatim o čemu se radi. U traženju objašnjenja na kraju knjige, gubim i ono malo niti koje povezujem. Tako u gimnaziji, tako na fakultetu. I opet isto, sediš i moliš boga da ti ne uleti baš to pitanje. Tek mnogo godina kasnije, kada sam počela da radim sa učenicima, morala sam da nateram mozak da dobaci do svrhe i smisla ovog dela. I uspela sam, najviše zahvaljujući internetu i prepričanim lektirama. Još više će me zamrzeti prosvetni radnici! Ipak, i dan-danas je ovo delo za mene kuluk. Dok mi je, kao što malopre rekoh, Luča mikrokozma baš legla. Čitaoci su čudna sorta.

36425_1510514168882_1990236_n

Sofokle i ja

2.Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa a drugi ga ne vole

 

Izabraću termin „serijal“ iako ovo o čemu želim da pišem nije serijal već čitava oblast književnosti – helenska književnost. Koliko su svi mrzeli grčke tragedije, toliko sam ih ja obožavala. Homerove Ilijada i Odiseja, Eshilova Orestija, Sofoklove Antigona i Car Edip, Euripidove Medeja i Hipolit – ma nije bilo drame koju nisam progutala, zapetljanih rodbinskih odnosa koje ja nisam raspetljala i potresnih scena koje ja nisam u dahu pročitala. I svi ostali su se čudili, ali ja sam uživala, a još više gledajući nakon čitanja njihove ekranizacije.

Favim.com-8841

Aleksandar Nabokov, “Lolita” (izvor: favimcom)

3.Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcionalni par koji ti se ne sviđa

 

Hambert Hambert i Lolita u čuvenom delu Vladimira Nabokova. Razumem ja i ljubav i sve, kao i to da postoje i mlađe devojke koje vole starije muškarce, ali svaka scena u kojoj se očuh približava mlađahnoj dvanaestogodišnjoj pastorki kod mene izaziva osećaj mučnine.

WWI-top-ten-books-496367 express.co.uk

izvor: express.co.uk

4.Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke

 

Ratni romani su nešto što mi nikada nije bilo zanimljivo, možda zato što sam čitajući Krležinu zbirku novela Hrvatski bog Mars, Dragiše Vasića Crvene magle i autobiografsko štivo Pere Todorovića Dnevnik jednog dobrovoljca, otkrila da me ta vrsta žanra uopšte ne zanima.

Nešto kasnije sam čitala serijal, naravno ne tako umetnički napisan, Vetrovi rata i Rat i sećanja, američkog pisca Hermana Vouka, po kome je snimljena i serija, i to mi se već svidelo, možda i zato što osim mučnih ratnih scena i holokausta prati nekoliko porodica tokom predratnog, ratnog i poratnog perioda, pa je sveobuhvatnije i zanimljivije.

-dorian-gray-10657715-1200-799

Oskar Vajld, “Slika Dorijana Greja” (izvor:glogster.com)

5.Obožavani fiktivni lik koga ne voliš

 

Ne znam koliko je obožavan, ali sam, čitajući kritike, imala prilike da vidim da se ljudima dopada, a meni nikako. U pitanju je lord Henri Voton, koji u vrhunskom romanu Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja mladog momka, okrenutog životu svetlim pogledom uzima pod svoje kao svojevrsni eksperiment i potpuno ga opčinjava svojim teorijama o hedonizmu i raspusnom životu bez trunke kajanja. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu sa njim, mladi Dorijan će postati opsednut prolaznošću sopstvene lepote, koje do tada nije ni bio svestan, i mladosti i u trenutku očaja „sklopiće pakt sa đavolom“ u liku svog portreta. Da lorda Henrija nije bilo u Dorijanovom životu, sve bi bilo drugačije, otud i moj izbor.

kul-smrt-brza_620x0 novosti.rs

Danilo Kiš (izvor:novosti.rs)

6.Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

 

Opet mogući linč. Više nego obožavani Danilo Kiš kod mene ne izaziva nikakvu reakciju. Ista priča kao sa Miloradom Pavićem, mada Kiša još manje razumem i pratim u njegovim lavirintima asocijacija i misli. Još jedno „koska pitanje“ na ispitu, koje sam, na svu sreću, uspela da izbegnem. Rani jadi su delo koje sam bila primorana da savladam zbog svojih učenika, ali ostala nikako.

 

7.Popularan knjiški kliše koji ti je dosadio (npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao itd.)

 

Ono što me je potpuno odvojilo od savremene „lake literature“ i „ženskih knjiga“ ovog tipa bilo je nekoliko romana koje sam pročitala sa sledećom tematikom (sa manjim ili većim varijacijama): tri devojke plus jedan homoseksualac ili oboleli od side (ne izjednačavam, samo opisujem) žive u jednom stanu kao cimeri. Preko nedelje rade a petkom uveče izlaze u pabove ili diskoteke i odvaljuju se od alkohola. U subotu veče se sve ponavlja, a nedelja im služi da se povrate iz mrtvih zbog sledeće radne nedelje. Usput se kroz magnovenje pijanih noći upoznaju sa raznim likovima pa iščekuju pozive ili nove susrete… do braka i smirivanja, valjda. Pretpostavljam da mladi pisci, tipa Marijana Kiz, Nil Rouz i njima slični imaju svoju publiku koja se u ovim romanima pronalazi, ali meni je to stalno ponavljanje istih okolnosti nekako dosadno.

ring-1671094_960_720

izvor: pixabay.com

8.Popularni serijal koji ne planiraš da pročitaš

 

Opet linč – Tolkinov Gospodar prstenova. Toliko forsiran, toliko praćen, gledan i čitan, a meni nezanimljiv. Pokušala sam da čitam, odustala sam, umesto dela epske fantastike radije se bacam na ruske realiste.

11156430_gal ivkova

Stevan Sremac, “Ivkova slava” (izvor: rediffblogs.com)

Izreka kaže: “Knjiga je uvek bolja od filma”. Međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige?

 

Ivkova slava Stevana Sremca. Ovog pisca mnogo volim, ali se u ovoj knjizi toliko bacio na pravila realizma da se njena prva trećina toliko bavi opisima kuće, Niša i likova da se umoriš dok radnja ne počne. U Šotrinoj adaptaciji sa sjajnim glumcima i ovo delo je dobilo novu dimenziju, pa ako hoćete, i dušu. Verujem da ono još lepše zvuči u izvođenju niškog Narodnog pozorišta, ali u ovom filmu uvek uživam, ma koliko ga često puštali na TV-u.

 

Poslednji zadatak koji mi je dat je da tagujem tri blogera koji će nastaviti ovu moju „igru“. Nije mi bilo lako da se opredelim, ali odlučila sam se za vrsne poznavaoce književnih dela i književne kritike, pa verujem da će imati mnogo toga zanimljivog da kažu:

Olja Ristić

Marija Bogičević

Negoslava Stanojević

I čitajte, ljudi, tražite svoje omiljene knjige, pa makar ih našli tek posle stote pročitane! 🙂

knjige1 knjigosaurus

izvor: Fejsbuk, Knjigosaurus

 

 

 

 

 

 

4

Bookchallenge 2017: Kingove priče posle kojih nema spavanja

pet conceptualfiction.com

U periodu godine koja lagano prelazi u svoj poslednji kvartal, pa samim tim traži i ubrzanje mojih aktivnosti u čitalačkom izazovu, došla sam do zadatka da izaberem bestseler žanra koji ne čitam često. Umesto da, kako me posavetova moj suprug, izaberem neku “teoriju zavere”, koju bi posle on valjda najviše voleo da preuzme od mene, ja se opredelih za horor. Pa onda i naslov ne bi trebalo da čudi, sama sam sebi odabrala put.

Između nekoliko romana Stvena Kinga, “Kralja horora”, imala sam nedoumicu. Plašila sam se da čitam Isijavanje, ali i Keri, pa sam odabrala (kakav danak neiskustvu) Groblje kućnih ljubimaca, sećajući se sa blagom nostalgijom da sam ga svojevremeno gledala kao tinejdžerka, ali sam ga zaboravila, što me je ubedilo da je i knjiga najmanje strašna jer od prethodne dve filmske adaptacije mi se i danas diže kosa na glavi.

I uzmem ja tako da čitam Pet Sematary. Nemojte da vas iznenadi naslov, i ja sam pomislila da tu nešto ne valja, čak posumnjala u sopstveno poznavanje engleskog, ali za ovakav naslov postoji poseban razlog.

StephenKingPetSematary wiki

Prvo izdanje romana “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1983. (izvor: wikipedia.org)

Elem, na samom početku knjige dočekao me je predgovor samog Stivena Kinga, koji je opisao kako je knjiga nastala i šta ga je inspirisalo da je napiše. Priča da je i sam u jednom trenutku živeo na isti način kao likovi u knjizi, pa da je cela porodica maltene pandan njegovoj, plus fikcija, naravno da me je zainteresovala, ali izjava da je u jednom trenutku odustao od izdavanja već završene knjige jer je smatrao da je najgnusnija koju je ikada napisao me je pomalo zabrinula. Ali, pošto dalje kaže kako ga je supruga na kraju ipak nagovorila da je izda, pomislila sam da ipak nije toliko užasna kada jedna ženica može da je svari. Pa onda valjda mogu i ja. Oh, Bože, kada ću prestati da mislim da su sve žene poput mene…?

Da ne dužim, roman govori o porodici Luisa Krida, doktora iz Čikaga, koji se doseljava u gradić Ladlou u američkoj državi Mejn, da bi radio u ambulanti kampusa fakulteta. Sa suprugom Rejčel, ćerkom Eli, dvogodišnjim sinom Gejdžom i ljubimcem, mačkom Čerčom, useljava se u staru prelepu kuću i odmah upoznaje sa prvim susedima, vremešnim starosedeocima Džadom Krendalom i njegovom suprugom Normom. Idiličnu prirodu i prijatne ljude narušava jedino činjenica da između prvih komšija prolazi magistralni mejnski put po kome  jure veliki kamioni.

Radi prisnijeg dočeka u novi kraj stari komšija vodi celu porodicu u obilazak. Posebno ih intrigira put koji se nalazi na završetku njihovog imanja a koji dalje, kroz gustu šumu vodi do Groblja kućnih ljubimaca, na kome deca ovog malog mesta sahranjuju svoje životinje, najčešće pregažene na prometnom auto-putu. Natpis groblja je namerno pogrešno napisan, da bi se pokazala neukost lokalnog stanovništva, pa je tako ostao i naslov romana.

Formirano u pravilnim koncentričnim krugovima, neobično urednih za dečije ruke i glavu, pogled na njega promeniće im živote, a Luisovoj ženi Rejčel vratiti stravične uspomene iz detinjstva.

pet gbhbl.com glumci

Film “Groblje kućnih ljubimaca” iz 1989. (izvor: gbhbl.com)

Uzalud će mladog doktora pred smrt upozoriti student smrskane glave glasom kao iz mrtvih, uzalud će ga opominjati snovi, sudbina će ga nezaustavljivo gurnuti u vrtlog iz koga mu nema izlaska.

Kada Luis spasi Krendalovu ženu od srčanog udara, stari komšija će poželeti da mu se oduži. Vrlo brzo će mu se za to pružiti prilika. Neka neobična zla i moćna sila koja vreba nad Kridovima dovešće do toga da mačak Čerč, za koga je patoloiški vezana Luisova ćerka Eli, bude pregažen. Tako će se komšija odužiti i naći rešenje – odvešće Luisa na novo, groblje iza onog koji su već obišli, koje je nekada davno pripadalo Indijancima Mikmacima, na kome ako životinju sahraniš prema propisima, ona će se vratiti među žive, drugačija, sa prikrivenim zlom u sebi, ali živa. Ne želeći da povredi ćerku, Luis pristaje da izazove smrt i povrati mačka, krvoločnijeg, sa zadahom groba koji ne jenjava, ali živog, pa i sama devojčica, ne znajući da objasni zašto, počinje da ga gura od sebe.

pet-sematary dogeareddogtagged.com

Mikmačko groblje iz filma “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: dogeareddogtagged.com)

I sve bi se završilo na tome da sledeća žrtva kamiona na auto-putu nije dvogodišnji sin Kridovih – Gejdž. Uzalud će stari Krendal pričati priču šta se vratilo kada je jedan otac pre mnogo godina pokušao da vrati sina, i pored stroge zabrane da se na mikmačkom groblju ne mogu sahranjivati ljudi. Roditeljska ljubav u Luisu će prevagnuti sve zabrane.

Od ovog trenutka počinje najstravičniji i najgnusniji deo romana, lepo reče čovek u predgovoru, a ja vam ga nikako neću ispričati, pustiću vas da ga sami pročitate. Jer, verujte da ne možete ni da zamislite šta se sve dalje dešavalo, šta se vratilo u obliku dvogodišnjeg dečačića i da li je nadigravanje sa smrću ostalo otvoreno do kraja romana.

Za one koji vole da istražuju posle čitanja, ova knjiga je prava poslastica. Jeste da se i dalje traumirate, ali je i vrlo interesantno, tim pre što su činjenice veoma zanimljive: kuća u kojoj se radnja dešava zaista postoji, kao i Groblje kućnih ljubimaca, kao i činjenica da je na njemu Kingova ćerka zaista sahranila svog mačka kada ga je pregazio kamion na auto-putu pored njihove kuće.

pet kuca stivena kinga thelocationhouse

Kuća Stivena Kinga u Ladlou (thelocationhause.com)

Šta je nagnalo Kinga da napiše roman u kome će preći sve granice, pogotovo koristeći svoju porodicu kao inspiraciju, nije poznato. A možda i jeste. Zavisnost od alkohola i raznih droga u deceniji kada je napisao svoja najstravičnija dela, možda nude deo odgovora na ovo pitanje. Za jedan od romana je sam priznao da se uopše ne seća kako ga je napisao!

I ne samo to, čini se da je u ovoj knjizi King sabrao sve svoje strahove i životne traume. To posebno dobija na značaju kada otkrijete da je pisac kao dete prisustvovao sceni kada je njegovog malog druga pregazio voz i kako on od tog pa do današnjeg dana odbija o tome da govori, kao da se nikada nije ni dogodilo. Ali je zato scena smrti deteta pod točkovima kamiona u Groblju kućnih ljubimaca ispisana tako detaljno i strahovito da vam se od nje diže kosa na glavi, ali i potiskivanje samog oca, koji o tome ne želi da priča niti da se vrati u realnost.

Još jedan detalj može da pomogne da se sklopi cela Kingova slika. Njegova prva priča koju je objavio samostalno, još kao učenik gimnazije, zvala se Bio sam tinejdžer, pljačkaš grobova. Znači, ako sve ovo znate, u ovoj knjizi više ništa neće moći da vas iznenadi. I verovaćete mu na reč kada prizna da je napisao najgnusnije delo u kome je zaista preterao.

Njegove knjige spadaju u najpopularnije horor bestselere svih vremena. U njima je lagana jeza strašnih priča Edgara Alana Poa samo odskočna daska za najjezivije scene koje ljudski um može da smisli, sa stimulativima ili bez njih. Otud su i neki od najpoznatijih horor filmova ekranizacije njegovih romana. Osim već spomenute Keri i Isijavanja, tu je i film To, koje se upravo sada daje u našim bioskopima, ali i Bekstvo iz Šošenka, koji ima nešto drugačiju tematiku. A ono što je još zanimljivo je da se Stiven King počesto, poput Hičkoka, pojavljuje u sporednim ulogama svojih filmova.

pet stiven king kao svetenik 89z103.5.com

Stiven King kao sveštenik u filmu “Groblje kućnih ljubimaca” (izvor: 89z105.3.com)

Za nevericu je zato činjenica da je Stiven King bio nesiguran u svoj rad. Tako je svoj prvi roman Keri odbio da izda plašeći se neuspeha. Pa i kasnije, kada je već bio slavan, napisao je nekoliko knjiga pod pseudonimom Ričard Bačman, a kada je razotkriven, jer mu je stil pisanja već postao prepoznatljiv, iscenirao je bolest i smrt fiktivnog autora. Kasnije je priznao da je iza njega stajao on, a razlog za njegovo stvaranje bilo je da proveri da li je do uspeha i slave došao slučajno.

I na kraju savet koji Stiven King daje onima koji bi želeli da postanu uspešni pisci:

Čitajte i pišite 6 sati dnevno. Ako nemate vremena za to, nemojte očekivati da postanete uspešan pisac. Ja dnevno napišem dve hiljade reči i ne odustajem dok to ne uradim.

Ako ga poslušate, možda ćete i sami početi da stvarate sjajna dela. Samo ne preterujte, ja od njegovog preterivanja još uvek uveče teško zaspim.

pet goodreads.com

izvor: goodreads.com