0

„Dorotej“ Dobrila Nenadića – bogočovek ili nedohvatna sreća

94120654_3155023664517203_2907780180372094976_n

Veliki je izazov napisati dobar osvrt na knjigu o čijem veličanstvenom kraju ne smete da govorite. Iako je na vas ostavio tako snažan utisak da ste odmah po završetku obrnuli novi krug i ceo roman pročitali još jednom, zadivljeni sasvim novim slojevima značenja i porukama koje sobom nosi. Ali pokušaću, jer ovo delo zavređuje ne samo da se o njemu piše, već i da ga svako ko ga čita duboko proživi dušom.
Srbija 13. veka – zemlja previranja, sirove snage i čestih ratnih pohoda. Zemlja pod vlašću kralja Milutina. Zemlja vlastelina kojima ne pripadaju samo posedi, već i sebri, zavisno seosko stanovništvo, i u okviru njih meropsi, zemljoradnici, ali i manastiri sa ispošćenim sveštenstvom. U ovakvoj atmosferi, na posedu vlastelina Lauša, na moravskom Krivom viru, nakazan ali izuzetno nadaren monah Dimitrije ugledaće Doroteja kako se kupa, takođe monaha-vidara, poslatog da izleči igumana manastira Vratimlje. Njegova pojava koja odudara od svega što naseljava ceo kraj – lepota, snaga, plemenitost i blagost promeniće svakog koga dotakne pogledom punim ljubavi, čak i one koji ne žele da budu promenjeni i razotkriti sve grehe u dušama nespremne da budu čiste, krotke i istinski okrenute bogu.
Izuzetnim narodski britkim jezikom, neobičnim pripovedačkim perspektivama bez dijaloga kroz razmišljanje ukupno 13 naratora, jedinstvenom kompozicijom koja nosi okidač radnje na prvoj, a kulminaciju na poslednjoj strani, dubokim psihološkim dilemama i snažnim porukama ovo delo spada u jedno od najlepših savremene srpske književnosti. Dobrilo Nenadić, moglo bi se reći, pomerio je granice nacionalnog stvaralaštva svojim književnim prvencem.

dobrilo-nenadic

Dobrilo Nenadić (izvor: laguna.rs)

Ovo je roman koji je još 1977. godine, kada je objavljen,  pronašao put do srca svakog čitaoca. Tada je svojim istorijskim slojem doneo dah srednjovekovne Srbije pune tame, sujeverja i vere za koju se grčevito drži još oskrnavljena paganskom srži, ljubavnim iskazao emociju koja što se više skriva, izbija kao plamen sa svake stranice, psihološkim najdubljim mislima, željama i nadama, uz pomoć isprekidanih unutrašnjih monologa punih samopreispitivanja otkrio raskorak između dužnosti i srca i metafizičkim prikazao duboke metafore u kojima se skrivaju najdublja značenja Dorotejeve duše.
Dobrilo Nenadić na poseban način različitim ambijentima prikazuje kontraste različitih svetova, kako u svom delu , tako i u samoj srednjovekovnoj Srbiji. Manastir Vratimlje, u kome započinje radnja, pun je asketizma i monaha koji u sopstvenim mislima preispituju i svoju veru i svoje karaktere. Kula vlastelina Lauša, u kome se radnja nastavlja, nasuprot monasima, poprište je bogatstva i raskoši ali i tihe patnje jer je gospodar, veliki ratnik, nesposoban da ostavi potomstvo svojoj mladoj supruzi Jeleni. Treći je Saborište, mesto puno legendi i mističnih priča, nestvarno, stopljeno sa prirodom, ono u kome se spajaju oba ova sveta i u kome će slobodu pronaći Dorotej sa prognanima, onim najboljima i najumnijima, koji najviše vrede, jer te osobine sitne skučene duše nikada ne opraštaju.

9656aac2-34ae-4642-b6bc-df7c14b7cac5

Gojko Šantić kao Dorotej i Veljko Mandić kao Nikanor u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Roman je pun likova neobičnih, a tako ljudskih karaktera, nimalo crno-belih, bliskih i nama samima, iako smo toliko vekova udaljeni od njih. Nekome će se dopasti monah Dimitrije, izuzetne inteligencije ali sklon voajerizmu i podsmehu, nekome Dadara, slavan ratnik i ljubavnik koji je mnoge žene odvojio od bračnih postelja, nekome monah ikonopisac Matija kome su mladost, snaga i strast prevagnuli nad odricanjem i sticanjem vrlina do duhovnog pročišćenja, nekom Jelena, ohola nesrećna vlastelinka koja u Dorotejevoj duši pronalazi svetlo svog života.

kul-scena-iz-filma

Gojko Šantić kao Dorotej, Gorica Popović kao Jelena i Velimir Bata Živojinović kao Dadar u filmu “Dorotej” iz 1981. godine (izvor: kultivisise.rs)

Pa ipak, opredelili se za ove ili neke druge, Dorotej će vam sigurno ostati zauvek u sećanju, još dugo nakon što sklopite korice romana. Dorotej poput bića nestvarne blagosti i čovečnosti koje talasa mrtvu baru iz koje isplivava sve zlo koje kulminira zavišću, poput ogledala u kome se svi ogledaju i vide sve ono što nisu a želeli bi da budu, poput nedostižne, bolje verzije svih nas koja nam je uvek nadohvat ruke ali ne i uhvatljiva, poput bića najbližeg bogočoveku ali prokletog poput likova grčkih tragedija čija tragična krivica kažnjava sve one koji se isuviše približe božanskoj savršenosti i sreći pa se strmoglavljuju u ništavilo i večni mrak.
Roman Dorotej nas uči da ma koliko sudbina bila unapred zapisana, život se uvek sastoji od dva tasa. Na jednom je vrlina, na drugom mana. Na jednom je ljubav, na drugom mržnja. I različit odnos prema življenju i umiranju. Na nama je koji ćemo od ta dva učiniti da pretegnu i usmeriti sopstveni usud ka svetlu ili tami svog trajanja.

depositphotos-kwest-810x438

Izvor: depositphotos-kwest

0

„Sluškinjina priča“ Margaret Atvud – proročanstvo ili izmaštana strava

66262531_560904401110970_7791451587003547648_n

Osvrt na roman Margaret Atvud namestio mi se baš u nekom čudnom trenutku, dok se u mom gradu priprema sajamska hala za privremenu bolnicu zbog pandemije koronavirusa, istoj onoj u kojoj svake godine obitavam na Sajmu knjiga. U isto vreme u knjizi Sluškinjina priča nametnula mi se atmosfera mladih žena u Centru koji je nekada bio fiskulturna sala, sa mnogobrojnim igrankama, navijačkim strastima, mladalačkim iščekivanjima. A u trenutku ispovesti glavna junakinja sa grupom istodobnih spava u vojničkim krevetima postavljenim u redove sa vojničkom ćebadi, sa prigušenim svetlima i Tetkama koje patroliraju sa električnim štapovima za stoku. Ima sličnosti, zar ne?

Margaret_Atwood_Eden_Mills_Writers_Festival_2006

Margaret Atvud (izvor: wikipedia.org)

Ali ako zanemarimo trenutnu situaciju iz stvarnosti koja podseća na knjigu, mogla bih da kažem da sam se čitajući našla pred delom koje me je zaintrigiralo svojim moralnim dilemama i britkom ironijom, napunilo jezom nakon pojedinih zastrašujućih slika totalitarističkog sistema koji se graniči sa ludilom i potreslo svojom dirljivošću i snagom da se i u najtežim i najponižavajućim momentima za jednu ženu nađe snaga da se nastavi dalje.
Za one koji ne znaju, radnja se zbiva 2005. godine, u ne tako dalekoj budućnosti u odnosu na 1983, kada je knjiga objavljena, u fiktivnoj Republici Galad. Nakon narodnog puča u Americi, ubistva predsednika i kongresmena, na vlast je, doduše postepeno se infiltrirajući u vladajuće redove, došla radikalna politička grupa „Jakovljevi sinovi“ koja je upotrebila kvazihrišćansku ideologiju da bi pokrenula revoluciju. Nakon suspendovanja Ustava, veoma brzo je došlo do reorganizacije društva na osnovama starozavetnih ideja i vojničkih i verski fanatičnih rešenja. Na udaru su se najviše našle žene kojima su oduzeta sva prava i koje su, razvrstane na nacistički način, podeljene na one koje mogu i ne mogu da rađaju.

handmaids-tale-1524806510

Elizabet Mos kao Fredovica u TV seriji “Sluškinjina priča” iz 2016. (izvor: hips.hearstapps.com)

Priča prati jednu od „odabranih“, koja zahvaljujući plodnosti biva obučena da postane „sluškinja“, da nakon ispiranja mozga zaboravi sopstvenu porodicu od koje je odvojena, na ćerku za koju ne zna gde je odvedena, i obavi ulogu koja se od nje očekuje – rodi dete visokom oficiru Republike Galad, po kome dobija novo ime Fredovica – čime pokazuje njegovo vlasništvo nad njom, i njegovoj supruzi za koju se smatra da zbog starosti više ne može da rađa. Ako joj to ne pođe za rukom, čeka je sudbina „odbačenih“ žena, tiho i postepeno umiranje u Kolonijama sa radioaktivnim otpadom.
Sama ideja ovog feminističkog distopijskog romana ostavlja bez daha. Autorka je na toliko detaljan i sveobuhvatan način promislila jednu fiktivnu državu, počevši od sistema upravljanja i surovog kažnjavanja, preko podele na klase koje se strogo razlikuju po boji garderobe, pa sve do atmosfere u kojoj živi buduće društvo kao opomena kuda ide svet u kome obitavamo. A ako se još zna da svaki potresan detalj u knjizi nije izmišljen, već je tokom istraživanja Margaret Atvud otkrila da se to nekada negde zaista i događalo, priča još više dobija na užasu.

MCDHATA EC003

Nataša Ričardson kao Fredovica i Robert Dival kao Zapovednik u filmu “Sluškinjina priča” iz 1990. (izvor: sbs.com.au)

Najkontroverzniji momenat romana je sama ceremonija oplođenja, koja se obavlja zakonski propisanim odnosom utroje, pa Fredovica poput rasplodne životinje pokušava da obavi svoj zadatak u prisustvu Zapovednika i njegove supruge Serene, za koju cela situacija nije ništa manje ponižavajuća. Kontroverza je i u tome što se Margaret Atvud u vezi sa ovom idejom pozvala na samu Bibliju. Naime, u Starom zavetu, u Knjizi postanja, nalazi se priča u kojoj Rahilja, žena proroka Jakova, ne može da rodi dete pa ga podstiče da to čini sa njenom robinjom Vale.

„A Rahilja videvši gde ne rađa dece Jakovu, pozavide
sestri svojoj; i reče Jakovu: Daj mi dece, ili ću umreti.
A Jakov se rasrdi na Rahilju, i reče: Zar sam ja a ne Bog
koji ti ne da poroda?
A ona reče: Eto moje robinje Vale, lezi s njom, neka rodi
na mojim kolenima, pa ću i ja imati dece od nje.“
Postanje, 30, 1–3

Atvudovoj su mnogi zamerali ovakvo bukvalno razumevanje Biblije, kao i kritiku same religije, međutim, ona je objasnila da je u delu želela da stvori sliku zloupotrebe religije od strane tiranske vlade. Sem toga, pokazala je i na koji je način nemoguće postići kontrolu nad stanovništvom u totalitarnoj vladavini ne samo zato što se narod, što više pritiskivan bio, sve više stvrdnjava u otpor, već i zato što ni njegovi predstavnici ne poštuju pravila koja su uspostavili, već i sami pronalaze kanale za zabranjena uživanja. Na taj način je najbolje prikazano koliko je izvitopereno primenjivana religija samo sredstvo za dostizanje cilja – dostizanje neprikosnovene moći.

faye_dunaway_and_natasha_richardson

Nataša Ričardson kao Fredovica i Fej Danavej kao Serena u filmu “Sluškinjina priča” iz 1990. (izvor: sbs.com.au)

Iako Fredovica nije odvažna i hrabra, poput svojih prijateljica, Mojre i Glenovice, njen otpor Galadu prati se samo kroz njene misli noseći tihu nadu da se ludilo može preživeti i završiti. Jer i kad je najgore, ona kao voda u pukotini kamena pronalazi svoj put. Zato je poruka ovog romana tako jaka. Ali i upozoravajuća, jer svojom pasivnošću i nezainteresovanošću možemo se jednog jutra probuditi i ugledati svet u kome caruju ludilo i mrak. Na nama je da to sprečimo na vreme.
Roman „Sluškinjina priča“ je 1987. dobio nagradu Artur Klark za najbolji naučnofantastični roman na engleskom jeziku. Nastavak romana objavljen je prošle, 2019. godine i nosi naziv Svedočanstva.

1920px-Margaret_Atwood_signature.svg

Potpis Margaret Atvud (izvor: wikipedia.org)

0

Putevima života popločanim besmislom

88138275_1245640248965325_6501696465910366208_n

Kada ispred sebe otvorite knjigu u kojoj su jednostavnim stilom iskazana dubina problema današnjice, a u isto vreme u zanimljivoj priči potpunosti sagledani nesvakidašnje svakidašnji likovi i situacije sa kojima je lako saživeti se, možete samo da osetite divljenje prema autoru i njegovom delu. Upravo to su osećanja koja vas zapljusnu nakon poslednje stranice knjige Otkud muva u decembru Luke Draganića.

Vukašin Nikolić je pravnik, asistent na fakultetu i vlasnik paba u velikom gradu. Rastavljen je od žene i ima osmogodišnjeg sina Blaža koji mu je jedina svetla tačka u životu. Kada ga jednog samotnog decembarskog jutra pokosi infarkt i kao uspomenu ostavi dva bajpasa u grudima, spoznaće da je vreme da svoj život iz korena menja. Ostavši bez posla, oslonca i svega što je voleo, vraća se u svoje rodno mesto da počne od nule, ali ono što ne zna je da će se naći u lavirintu zamršenih puteva u bolje sutra u kome samo jedan nije popločan besmislom.

Pa ipak, ono što svakog čitaoca najviše intrigira jeste naslov. U ovoj knjizi je, priznaćete, pomalo neobičan, vuče da ga istražite i razotkrijete. A priča o njemu je jednostavna, muva koja se pojavljuje kad joj naizgled vreme nije je jedina koju pamti Vukašin u tom jutru koje mu je promenilo život – ležeći na podu dok mu se u telu vaga hoće li pobediti život ili smrt, on vidi muvu zarobljenu u plafonjerci, jedinu živu među „lešćem muva“ sprženih svetlom, ugašenih života. Ona postaje simbol njegove sudbine, ali i celog današnjeg sveta, tog čuvenog ekspresionističkog čoveka usamljenog u prepunom gradu, otuđenog u šarenilu i mnoštvu koje ga ne vidi i ne pokazuje nikakav interes za njega, čoveku zarobljenom u svetlosti plafonjerke okruženog ugaslim dušama u kome mu jedino preostaje da životari do sopstvenog kraja.

Iza naizgled obične životne priče skriva se jasna i nimalo privlačna slika društvene stvarnosti. Iako vreme zbivanja označava period početka 21. veka, ona izrasta u univerzalnu temu jer se ni do danas situacija nimalo nije izmenila. Bilo da se osvrnete na nesiguran položaj intelektualca u današnjem društvu, besciljne i zatupljujuće dane radnika zaposlenih u državnoj službi koji posao dobijaju preko veze i pristajanja da budu samo šraf u mehanizmu moćnika pa do krhkosti zdravlja u stresom i otrovima oskrnavljenoj okolini, otuđenosti porodice i od jurnjave za opstankom zaboravljanja na sitne pažnje koje su lek za dušu, spoznaćete sliku sopstvenog života, sopstvene stvarnosti. I zapitati se u kakvom svetu to živimo i kakvi smo ljudi postali.

Iako govori o turobnoj stvarnosti, autorovi likovi nisu nimalo sivi, kako bi se očekivalo. Među ličnostima koje okružuju Vukašina, najkoloritniji su njegov otac Ilija i prijatelj iz detinjstva Ljubo, koji na najbolji način prožimaju svet u kome žive. Ilija je s jedne strane simbol starog, prašinom već prekrivenog vremena u čijim se jednoličnim penzionerskim danima podmuklo narušenog zdravlja skriva  mudar, pošten, zadrt, strog ali pravedan, naizgled grub ali u suštini nežan i odan muž, otac i deda. Simbol vremena koje nestaje sa horizonta, dok ga smenjuje neko novo, bezobzirnije i surovije, koje se oličava u Ljubu, priprostom i neotesanom, koji svoje davne poniženosti zatrpava osećajem moći jer je aparatčik nove vlasti koji iskazuje bahatošću i razmetljivošću iako davno iscepane patike kroz koje su se videli prsti mogu da se zamene krokodilskim cipelama koje podjednako žuljaju, a možda i opakije „režu“.

Da slika savremenog sveta nije crno-bela pokazuje Ljubovo iskreno prijateljstvo prema Vukašinu, njegova čista duša kada pruža ruku onda kada je najpotrebnija, ali i tiha nesigurnost prikazana kroz stalni pritisak da dokaže svoju odanost i poslušnost vlasti. Primer za to je i Vukašinovo najveće nezadovoljstvo u trenucima kada ima sve što se u savremenom životu smatra za neophodno, a zapravo ga čini letargičnim zatočenikom apsurda, ali i humor koji praska u anegdotama iz Ilijinih davnih postupaka. Tako se i sivilo koje naprosto kulja iz pojedinih delova romana blaži zracima koji ukazuju na prave vrednosti i prevazilaženje moralnih dilema.

Slike prirode  su stopljene sa Vukašinovim raspoloženjima, ali i predviđaju događaje koji slede. I dok posečene palme i istruleli čempres donose dah depresivne primorske zime u danima malodušnosti, toliko šum talasa, jugo, od koga se lako pomuti duša, i jedan mali zrak sunca koji obasjava Mamulu nose preokret nadolazeće sreće. U Vukašinovim mislima muva iz plafonjerke postaće njegov najbolji sagovornik u dugim i turobnim časovima samoće, njegov alter ego kome će poveravati najskrivenije tajne. Tek kada se sa njom potpuno stopi i prihvati sebe takvog kakav jeste, sa svim svojim manama i vrlinama, nadama i promašajima, željama i strepnjama, doseći će spoznaju i pronaći rešenje: da je jedini putokaz ka izlazu iz lavirinta popločanim besmislom ništa drugo do – ljubav.

0

Golsvordijeva „Saga o Forsajtima“ – porodične stvari na engleski način

86298192_2623670424414084_5737432242750226432_n

Teško da među čitaocima svetskih književnosti postoji neki koji nije čuo za Sagu o Forsajtima, serijal od tri romana koji je napisao engleski pisac Džon Golsvordi, koji je zahvaljujući ovom delu dobio Nobelovu nagradu za književnost 1932. godine.
Trilogija, koja se sastoji iz tri romana: Posednik, U konzistoriji i Za izdavanje, počinje impozantnim rodoslovom Forsajta i njihovog porekla, čiji je rodonačelnik Džolion Forsajt iz Dorseta, farmer, kamenorezac i građevinar, a potom prikazuje porodicu koja se za nekoliko decenija uspela do više srednje klase zahvaljujući uspesima u trgovini, izdavačkoj delatnosti i akcijama u raznim firmama. Međutim, pisac radnju ubrzo sužava na jednu granu Forsajta, oličenu u Somsu Forsajtu, potomku kome u krvi najviše leži želja za uvećavanjem materijalnog bogatstva, ma koliko mu ono ne donosi sreću. U centru pažnje je njegov brak sa lepom, ali siromašnom Ajrin, koju Soms posmatra samo kao jedno materijalno dobro više i njena teskoba u braku koji liči na zlatni kavez sa posesivnim gospodarom iz koga uporno pokušava da se oslobodi. Situacija se zapetljava kada se u radnju uključi grana starog Džoliona Forsajta, ostarelog oca čiji je sin, crna ovca familije, napustio suprugu zbog ljubavi prema guvernanti svoje ćerke i umetničkom načinu života.

87943515_145864453255647_780949995011440640_n

Saga o Forsajtima je remek-delo koje prati nekoliko generacija u istorijskom okviru viktorijanske i edvardijanske epohe prikazujući na koji način se sa sudbinom bore skorojevići u klasno podeljenom engleskom društvu. Objavljivano je između 1906. i 1921. godine i bilo veoma popularno među čitaocima.

George_William_Joy_-_The_Bayswater_Omnibus

Slika Džordža Vilijema Džoja “Bejsvoterski omnibus” iz 1895, koja na najbolji način oslikava višu srednju klasu viktorijanske epohe (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ličnosti koje se na ovim stranicama pojavljuju najmanje su tipični predstavnici Engleza koji drže do protokola, uštogljenog vaspitanja i odmerenih reči, naprotiv, ispod uglađenosti i otmenosti kriju se nesloga i mnogobrojne nesuglasice. Veliki broj likova porodice Forsajt je čitav jedan svet veoma stvarnih i životnih karaktera koji će vam kao na dlanu nuditi svoje misli i osećanja: ljubav, pohlepu, mržnju, strast, ljubomoru, požudu, iskrenost, poštenje, izdaju, čineći tako jedinstven mozaik neponovljivih fizionomija.
U trilogiji postoje dva težišta radnje oko kojih se priča plete. Jedna je ona u kojoj se, obmotanu finom ironijom, navodi kako je rodonačelnik Forsajta zaboravio prve dane svog braka koje je proveo u siromaštvu, ali nije kućicu u kojoj je živeo i koju je mnogo godina kasnije prodao za 400 funti, čime je u sebi zapatio klicu koja će rasti u svim Forsajtima – ljubav prema opeci i malteru i želju za posedovanjem nekretnina, koje će se ogledati u raskošnim viktorijanskim vilama u srcu Londona u kome će ih opsluživati lakeji i kućne pomoćnice. Druga ključna tačka je stav mladog Džoliona Forsajta koji na sebe preuzima ulogu da zaštiti Ajrin od nesrećnog bračnog života i izražava stav da svaka žena koja ne voli svog muža treba da izađe iz braka bez ljubavi.

800px-John_galsworthy

Džon Golsvordi (izvor: wikipedia.org)

Na ovaj način je Saga o Forsajtima napravila malu prekretnicu na književnoj sceni engleske književnosti koja je počivala na piscima koji su veličali viktorijansko vreme. Golsvordi je, naprotiv, bio prvi koji je počeo da piše o društvenim klasama i zalagao se za razvode nesrećnih brakova. Doduše, pričalo se da je to činio iz ličnih razloga jer se i sam zaljubio u udatu ženu, suprugu svog rođaka, koju je oženio nakon deset godina tajne veze i njenog razvoda od muža, ali su svakako novine koje uveo u svoje delo ostavile dubok trag.
Smatralo se da je Ajrin, lepotica koja je zauvek promenila mnoge Forsajte, nastala po uzoru na ženu koju je Golsvordi voleo. U delu ona je tiha, uzdržana dama koja retko pokazuje šta oseća ispod svoje hladne spoljašnjosti, pa ipak ima efekat poput najrazornije oluje, kako na starog Džoliona, tako i na opsesivnog Somsa. I šta god da učini, kao da je predodređena da raspiruje porodične sukobe i među generacijama novih Forsajta koji tek stupaju na životnu scenu.

forsyte-saga-01

Dejmijen Luis kao Soms Forsajt, Džina Maki kao Ajrin Forsajt i Rupert Grejvs kao mladi Džolion Forsajt u mini-seriji “Saga o Forsajtima” iz 2002. godine (izvor: willowandthatch.com)

Mnogi čitaoci će se vezivati za živopisne likove, pa će nekome najbliži srcu biti mladi Džolion čija želja za slobodom čini da izgleda kao da nije od Forsajtovih, nekome njegova kći Džun, pravdoljubiva i otresita devojka koju želja za pravdom čini podjednako ispunjenom koliko i frustriranom, nekome romantični i tragični Bosini, a nekome Džon Forsajt, pripadnik treće generacije, koliko časne, toliko i nesrećne. Ne treba zaboraviti ni sporedne likove Forsajta, koji kao neki hor u pozadini neprestano pevaju svoju pesmu među raskošno postavljanim ručkovima na kojima pretresaju porodična pitanja i sve važne događaje – rođenja, smrti, izdaje, preljube, rastanke i ponovna mirenja. Tu se posebno ističu koliko smešne, toliko i tužne stare tetke usedelice Ana, Džulija i Ester, koje nikako ne mogu da shvate da viktorijansko doba neminovno prolazi i nosi smenu starih i novih generacija.
Moj najomiljeniji lik je stari Džolion Forsajt, glava porodice, koji, uprkos svojim sestrama i braći, pod svoje okrilje ponovo prihvata sina-otpadnika mladog Džoliona, pokazavši tako da se ispod čvrstog i uglađenog stava engleskog gospodina skrivaju nemir i ljubav velikog i toplog srca.

sf prvo izdanje

Prvo izdanje “Sage o Forsajtima” iz 1922. godine (izvor: ebay.com)

Saga o Forsajtima je priča o porodici, ljubavi i gubicima, promenama i neverovatnoj upornosti da se neke stvari nikada ne promene. U njima ćete pronaći ljubavne priče od par rečenica zapleta do onih sudbinskih koje će uzdrmati temelje familije. Ovaj porodični ep je smeša duhovitosti i bolećivosti prema Forsajtima, jer koliko god su zamišljeni kao slika jednog vremena i društva, svaki od njih je kao pojedinac fascinantan sam za sebe. Čitajući ga naučićemo da je osluškivanje sopstvenog srca uvek najbolji put koji treba da biramo, ali i da svaka generacija nosi promene, pa isto koliko smo ih mi nosili, jednog dana će se pojaviti neki sasvim novi koji će zameniti nas.
Nastavak Sage o Forsajtima se pojavio između 1924. i 1928. godine pod nazivom Moderna komedija, koja se sastojala od tri romana i dve pripovetke, a posle nje je usledila još jedna trilogija Kraj poglavlja. Pa ipak, prva tri Golsvordijeva dela su i najpoznatija, a njihovoj popularnosti su doprinele filmske i TV adaptacije.

Autograph_Galsworthy.svg

Potpis Džona Golsvordija (izvor: wikipedia.org)

 

0

Ficdžeraldov „Veliki Getsbi“ – sjaj i beda izgubljene generacije

veliki getsbi

Godina 1925. u Americi se pamti po izlasku prvog broja Njujorkera, jednom razornom tornadu, maršu Kju kluks klana Vašingtonom i objavljivanju najboljeg dela Frensisa Skota Ficdžeralda Veliki Getsbi. Bilo je to takozvano doba džeza, vreme u kome je američka ekonomija nakon Velikog rata doživljavala procvat, uporedo sa organizovanim kriminalom zahvaljujući prohibiciji, zabrani uvoza alkohola.

F._Scott_Fitzgerald,_1921

Frensis Skot Ficdžerald 1921. godine (izvor: wikipedia.org)

Bilo je to i vreme izgubljene generacije umetnika, kojoj je pripadao i sam Ficdžerald, našavši se među „kažnjenima“ samo zato što su rođeni osamdesetih godina 19. veka i stasali taman za Prvi svetski rat u kome su sačuvali život, ali izgubili sve ideale kojima su stremili i osnove na kojima su vaspitavani i suočili se sa sasvim novim vrednostima i načelima. Bili su to mladi ljudi koji su dezorijentisano išli kroz život, ogrezli u dosadi i letargiji, sve više gubeći ciljeve, snižavajući moral zalivajući alkoholom beskonačne zabave koje su im nakratko ispunjavale živote, baš na način koji Ficdžerald i opisuje u najvažnijoj rečenici svog romana:

Tako plovimo dalje, kao čamci protiv matice, bez prestanka nošeni u prošlost

U ovakvim uslovima nastao je Veliki Getsbi, delo koje za svoju osnovnu temu ima upravo ovu atmosferu u društvu početkom dvadesetih godina prošlog veka, radnje smeštene u izmišljeno mesto Vest Eg na Long Ajlendu, delu Njujorka.

1024px-Beacon_Towers_1922_front_elevation

Bejkon kule, zamak na Long Ajlendu koji je Ficdžeraldu poslužio kao zamisao vile Džeja Getsbija (izvor: wikipedia.org)

Priča prati mladog Nika Karaveja, diplomiranog studenta Jejla i povratnika iz Prvog svetskog rata koji dolazi na Long Ajlend da bi se zaposlio kao prodavac obveznica i iznajmljuje kućicu pored ogromnog imanja i velelepne vile misterioznog milionera Džeja „Velikog“ Getsbija. On organizuje spektakularne zabave u kojima se toče vodopadi alkohola, služi najegzotičnija hrana, okuplja „krem de la krem“ američke aristokratije mlađe generacije, ali se ni na jednoj od njih nikada ne pojavljuje. Kada ga Nik napokon upozna i otkrije da je on nekadašnja ljubav njegove rođake Dejzi Bjukenon, koja sa mužem Tomom, bivšom fudbalskom zvezdom, živi u zamku sa druge strane zaliva i da Getsbi svako veče sa čežnjom gleda zelena svetla njenog imanja, točak sudbine će se jako zavrteti posle čega više niko i ništa neće biti isto.

TheGreatGatsby_1925jacket

Primerak romana “Veliki Getsbi” iz 1925. godine (izvor: wikipedia.org)

U ovom romanu ćete iz prve ruke pratiti postepeno propadanje društva i kulture usled razuzdanog uživanja u luksuzu, gubitak moralnih načela, preljube, otpor prema promenama, buntovnu mladost i tamnu stranu američkog visokog društva. Jer može li iko bolje opisati atmosferu od pisca koji je i sam živeo život svojih likova?

Zelda_Fitzgerald_portrait

Portret Zelde Ficdžerald (izvor: wikipedia.org)

Skot Ficdžerald je u svoj najbolji roman utkao neke autobiografske elemente. Poput Getsbija, koga je Dejzi kao devojka odbila jer nije mogao da zadovolji njene apetite, i pisac je bio odbijen, i to čak dva puta. Prvi put se zaljubio u 16-godišnju Ginevru King, ali su ga njeni roditelji vrlo brzo odbili jer je pripadao nižem staležu od njihovog. Nekoliko godina kasnije ponovo se zaljubio, ovaj put u 17-godišnju sudijinu kćer Zeldu Seir, „zlatnu devojku“ visokog društva Montgomerija u Alabami. I ona ga je odbila uprkos tome što je bio poručnik američke vojske, pa se, poput svog junaka Getsbija, stacionirao daleko od kuće i pokušao da se uspesima dokaže kod žene koju voli. I on uspeo je, zahvaljujući slavi i bogatstvu  romanopisca i pisca kratkih priča obnovio je veridbu i oženio se, prihvativši zbog ljubavi potpuno nov životni stil u ekskluzivnom okruženju Long Ajlenda, iako ga je zapravo duboko u sebi mrzeo i osećao nelagodu gledajući neobuzdani materijalizam i nedostatak morala svojih savremenika.
Zahvaljujući tome je previranje događaja i likova u romanu toliko životno, počevši od hedonističkog načina života u kome se zapravo skriva jedino zadovoljenje svojih potreba, licemerja, opsesije da se dobije željeno, pa sve do načina života flaper devojaka, mladih dama koje preuzimaju tipično muške aktivnosti pa počinju da puše, kreću u noćne izlaske, nose kratku kosu i kratku suknju.

The+Great+Gatsby

Keri Maligan kao Dejzi i Leonardo Dikaprio kao Džej Getsbi u filnu “Veliki Getsbi” iz 2013. godine (izvor: impressionblend.com)

Svaki od likova je poseban na svoj način. Koliko je Nik, narator romana, ovenčan optimizmom koji se tokom radnje romana sve više kruni, toliko su svi ostali likovi više klase površni i samoljubivi. Međutim, ako se malo više udubimo u njihove misli i osećanja, otkrićemo da se ispod samoživosti i nehajnih sarkazama kao imidža skrivaju očajanja i nesnađenost u svetu koji mrvi svoje mlade generacije. Tako je i Dejzi, koja je dugo među čitaocima bila najomraženiji lik, raspolućena između osećanja i sopstvene razmaženosti, a nijednog trenutka nije svesna da je i muž i nekadašnji ljubavnik žele samo kao još jedan trofej, još jedno materijalno dobro u svom posedu.
Neupadljiv, a možda i jedan od najvažnijih likova je onaj kome ne znamo ime, već ga samo tri puta susrećemo u romanu kao „stamenog, sredovečnog čoveka sa ogromnim naočarima koje su podsećale na oči sove“. Dok prvi put u biblioteci velelepne vile okvirima sove simbolično predstavlja mudrost i razotkriva Getsbijeve obmane sa novim nekorišćenim knjigama koje treba da svedoče o njegovom lažnom oksfordskom obrazovanju, druga dva puta simbolizuje smrt, ali i ogoljenu istinu lica i naličja „prijateljstava“ u krugovima američke aristokratije.

F_Scott_Fitzgerald_Signature.svg

Potpis Frensisa Skota Ficdžeralda (izvor: wikipedia.org)

Ovo je roman u kome se čuveni pojam američkog sna, u kome svaki čovek, bez obzira na poreklo,  može da teži i dostigne svoje ciljeve, prikazuje iskrivljenom slikom. Njega, kako to Ficdžerald sa gorčinom kaže, mogu dosegnuti samo ljudi koji su materijalisti, poput Getsbija, ali ga nije moguće održati, pa je samim tim ipak nedostižan. Njegova najjača simbolika je u tom primamljivom zelenom svetlu na drugoj strani zaliva, kao da je nadohvat ruke, ali ipak uvek izmiče.
Iako oštar u kritici društva, sa adaptacijama na Brodveju i filmskom platnu, roman ipak nije bio mnogo popularan. Za vreme Ficdžeraldovog života bilo je prodato svega 25 hiljada primeraka i knjiga je brzo pala u zaborav. Tek nakon Drugog svetskog rata i novog izdanja delo je steklo svetsku publiku i danas se smatra velikim američkim romanom koji se kao lektira izučava u američkim srednjim školama i na univerzitetima.

800px-F._Scott_and_Zelda_Fitzgerald_grave

Grob Zelde i Frensisa Skota Ficdžeralda u Rokvilu, Merilend, na kome je uklesana poslednja rečenica iz romana “Veliki Getsbi” (izvor: wikipedia.org)

0

Viktor Igo – sveti romantičar i borac za pravdu

66695883_479007516004892_4273198159770943488_n

Ono što je Gete u Nemačkoj, Puškin u Rusiji, a Bajron u Engleskoj, učinio je Viktor Igo u francuskoj književnosti, ali i istoriji. Francuzi ga i dan-danas slave kao najboljeg romantičarskog pesnika svih vremena i političkog borca za demokratiju i prava potčinjenih i obezvređenih, a svet kao proznog pisca čija remek-dela nikada ne blede.
Te davne 1802. godine, 26. februarskog dana, u Bezansonu je Žozefu Leopoldu Sigisbertu Igou, generalu Napoleonove vojske i Sofi Trebuše na svet stigao treći sin – Viktor-Mari.

25947-7

Igoov otac Žozef sa svoja dva brata i sinom Abelom (izvor: wikipedia.org)

Međutim, porodična sreća nije potrajala. Burni istorijski događaji u Francuskoj rastavili su Igoove roditelje. Otac, odlikovani oficir, Napoleona je smatrao herojem, a bio je i ateista i republikanac čiji je život iziskivao mnoga odricanja, dok je majka Sofi bila katolkinja i pristalica monarhije. Rastali su se kada je Viktor imao svega godinu dana te se mlada raspuštenica preselila sa sinovima u Pariz, gde se posvetila njihovom obrazovanju. Igo je još sa 15 godina pokazao talenat za poeziju, na šta ga je majka ohrabrivala, zahvaljujući čemu je pobeđivao na konkursima, a na je kraju primljen i u Akademiju u Tuluzu. Nakon četiri godine studija prava, odlučio je da se ipak ne bavi ovim pozivom, već se isključivo okrenuo književnosti.
U ranoj mladosti zaljubio se u svoju drugaricu Adel Fuše, ali budući da je dominantna majka bila protiv te veze, ljubav se ostvarila tek nakon njene smrti. Usledile su godine prepune događaja kako na privatnom, tako i na književnom planu. Godinu dana nakon venčanja dobili su prvog sina Leopolda, koji je, nažalost, ubrzo preminuo, a u isto vreme je Igo objavio i svoj prvi roman Han Islanđanin. U narednim godinama deca su se rađala isto koliko je i književni rad bio plodan, tako je Igo dobio još dve kćerke i dva sina a takođe objavio svoju prvu zbirku poezije Nove ode i različite pesme i još jedan roman.

800px-Achille_Devéria,_Victor_Hugo,_1829,_NGA_208390

Litografija Viktora Igoa, rad Ašila Diverije iz 1829. godine (izvor: wikipedia.org)

Sa prvim stihovima, nastalim po uzoru na Šatobrijana, oca romantizma, Viktor Igo je postao član književnog kluba romantičara. I ne samo to, od običnog pesnika postao je je junak pokreta. S tim u vezi posebno je bila važna njegova drama Kromvel, koja je objavljena 1827. godine i iako nikada nije izvedena, njen predgovor je prihvaćen kao manifest romantičarskog pokreta u Francuskoj. U njemu Igo od pisaca zahteva da se oslobode klasicizma, da novom književnošću upravljaju osećanja a ne razum, da deluju snagom reči i emocija a ne ukočenom formom. Ništa manje nije bila važna ni borba za izvođenje njegove druge drame Ernani na sceni francuske komedije. Bio je to pravi mali rat u kom su učestvovali svi istaknuti pisci tog doba, ali koji se prelio i na političare tako da se to smatralo najkrupnijim i najburnijim događajem epohe koji je obeležio konačan prodor romantizma u pozorište i literaturu. Na tim temeljima Igo je u narednih deset godina izdao pet zbirki poezije, zahvaljujući kojima je stekao slavu jednog od najboljih nacionalnih lirskih pesnika svih vremena prevazišavši sve romantičare raznovrsnošću tema i bogatstvom forme.

Maison_de_Victor_Hugo_Juliette_Drouet_Champmartin_27122012

Portret Žilijet Drue (izvor: wikipedia.org)

Drame koje je Igo pisao uglavnom su bile zabranjivane jer su ismevale francusko plemstvo i kritikovale monarhiju. Pa ipak, jedna, Lukrecija Bordžija, bila je posebno značajna za njegov život. Osim što je napokon bila dozvoljena, i doživela priličan uspeh, donela mu je poznanstvo sa glumicom Žilijet Drue, koja je postala njegova ljubavnica i muza, a koja mu je ostala odana do kraja života.

800px-Merson_-_the-hunchback-of-notre-dame-1881(1)

Ilustracija “Bogorodičine crkve u Parizu” iz 1881. godine, rad Luk-Olivijea Mersona (izvor: wikipedia.org)

Bogorodičina crkva u Parizu

Viktor Igo je svoj prvi roman počeo da piše da bi savremenicima skrenuo pažnju na značaj očuvanja gotske arhitekture u Parizu, pogotovo Bogorodičine crkve, remek-dela građevinarstva. Objavio ga je 1831. i odmah postigao neverovatan uspeh, zahvaljujući čemu je preveden na skoro sve svetske jezike. Radnja smeštena u srednjovekovni Pariz za priču ima dve glavne ličnosti, zvonara crkve grbavca Kvazimoda, koji je usled svojih nakaznih telesnih nedostataka ostavljen odmah po rođenju i šesnaestogodišnju Ciganku Esmeraldu, zbog čije će lepote mnogi Parižani doživeti preobražaj. Romantičarsko delo puno dinamičnih obrta, fantastike, neobičnih likova i događaja, poetičnosti i opisa arhitekture starog Pariza, prožima dirljiva priča o duhovnoj lepoti unutar nakaznog Kvazimodovog tela, ali i oštra kritika društva koje ponižava sve ono što je drugačije i što ne razume. Iako su ga kritičari predstavili kao neuverljivo zbog psihologije likova i razvoja radnje, i dan-danas nežna ljubav Kvazimoda prema zlosrećnoj lepotici Esmeraldi osvaja srca. Jedna od posledica romana bila je i velika popularnost Notr Dama, koji je, zahvaljujući Igou, postao jedna od najznačajnijih turističkih destinacija Pariza, ali i ljubav prema gotskim građevinama koje se od tih vremena pažljivo čuvaju.

Da sreća ne može večno da traje pokazala je porodična tragedija. Igoova starija kćer Leopoldina utopila se sa svega 19 godina u Seni, i to samo nekoliko dana nakon udaje. Prilikom vožnje brodićem došlo je do prevrtanja i nesrećna mlada žena je upala u reku. Budući u teškim haljinama, natopljena odeća je vukla na dno, a sa njom je stradao i njen suprug u pokušaju da je spasi. Očajnog Igoa je kćerkina smrt potpuno porazila i tugu je blažio pisanjem stihova posvećenih njenom životu i smrti.

Victor_Hugo-Exile

Viktor Igo u izgnanstvu (izvor: wikipedia.org)

Ubrzo nakon toga otpočela je nova faza u njegovom životu – postavši član Francuske akademije, uključio se u politički život, koji je sredinom 19. veka bio vrlo turbulentan. Tada ga je kralj Luj-Filip postavio na visoku poziciju i Igo je započeo svoju borbu protiv smrtne kazne i socijalne nepravde i zalaganje za slobodu štampe. U početku pristalica monarhije, pod uticajem majke, Igo je vremenom postao strastveni republikanac koji se zalagao za slobodu mišljenja  pa je vrlo aktivno učestvovao u Francuskoj revoluciji 1848. godine. Kada je dve godine kasnije kralj Luj-Filip preuzeo kompletnu vlast i osnovao Drugo carstvo, Igo ga je proglasio izdajnikom države. Uplašen za svoj život, pobegao je u inostranstvo i sa bezbedne udaljenosti vodio ogorčenu borbu protiv režima.

Jadnici

Godine 1862. svetlost dana ugledalo je Igoovo remek-delo, pisano punih 17 godina, a koje mu je donelo svetsku slavu i bogatstvo. U ovom njegovom najvećem i najpoznatijem delu, koje se može doživeti i kao skup više romana u jednom romanu, opisani su svi važniji događaji epohe. Potresna priča o robijašu Žanu Valžanu, koji od prestupnika postaje dobročinitelj, priča o posrnuloj Fontini koja da bi prehranila kćer mora da se bavi prostitucijom, dirljiva sudbina devojčice Kozete i dečaka pariskih ulica Gavroša, koji je ujedno i najslavniji Igoov junak, smešteni su u pozadinu diskriminacije siromašnih kojima se život lako okreće prestupništvu, posle čega postaju samo robijaški broj i nemaju šanse za novi početak, ali i istorijskih događaja Bitke na Vaterlou i barikada na pariskim ulicama tokom julske revolucije. I Jadnici su tipično romantičarski roman koji nosi sve njegove elemente – detaljne opise, osećaj za neobično i nesvakidašnje, melodramske obrte i dokaze ljubavi, preterivanje i u dobru i u zlu, i u lepom i u ružnom. A na sve se slaže Igoova samilost prema svetu siromašnih i progonjenih.
U Jadnicima se pisac najviše bavio političkim i društvenim pitanjima, po čemu se najbolje može videti koliko je bio angažovani književnik i imao veliki uticaj na francusko društvo jer su se jedan po jedan problemi iz čuvenog romana pojavljivali pred Narodnom skupštinom. Delo je posebno i zbog dugih rečenica, pa se tako u njemu nalazi jedna koja se proteže na nekoliko stranica i u sebi sadrži čak 823 reči. Još jedna zanimljivost vezana je za zatvorski broj Žana Valžana. Naime,  Igoov otac je u pismu svom dvadesetogodišnjem sinu napisao da je začet na jednom od vrhova planine Vogezi, tako da je još i pre rođenja bio predodređen da bude na vrhu. Ono što je mladi Igo još tada zapamtio, bio je datum koji mu je otac naveo kao dan začeća, 24. 6. 1801, što će jednoga dana u svom remek-delu upotrebiti kao robijaški broj svog junaka – 24601.

800px-Victor_Hugo_bust

Bista Viktora Igoa u mermeru, rad Ogista Rodena (izvor: wikipedia.org)

Iako je bio u dobrovoljnom izgnanstvu, Igo se vratio u Francusku tek nakon pada Napoleona Trećeg i taj događaj narod je proslavio kao povratak nacionalnog heroja. Budući da je to bilo vreme sloma Pariske komune, odmah se prihvatio političkog rada i zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima.
Par godina nakon povratka sreća mu je ponovo okrenula leđa. Nakon blažeg moždanog udara, sudbina mu je priredila nove nesreće, umrla su mu oba sina, a mlađa kćer završila u ludnici. Pa ipak, pronalazio je utehu u političkom životu i radu u Senatu.

86969830_194054278583577_6250456766178394112_n

Vandeja se buni

Poslednji Igoov roman objavljen je 1874. godine. U originalu naslov mu je Devedeset treća i bavi se vladavinom terora za vreme Francuske revolucije 1893. godine. U pozadini istorijskih zbivanja je sudbina seljanke Mišel Flešar i njene dece koji bežeći od ratnih sukoba potpadaju pod zaštitu „plavaca“, vojnika Francuske Republike i markiza De Lanternaka, aristokrate iz Bretanje, koji pokušava da borbu okrene na stranu rojalista. Mnogobrojni sukobi, neizvesnosti i neočekivani obrti, kulminacije u sudbinama, kao i učešće samih istorijskih ličnosti Dantona, Robespjera i Mare čine najveće vrednosti ovog romana. U njemu se nalazi i vizija budućeg društva komandanta republikanskih trupa Govena u kome će država imati mnogo manje nadležnosti, neće biti poreza, ali će biti jednakosti među polovima. Popularnost ovog istorijskog romana je vremenom opadala, ali ga mnogi kritičari smatraju veoma moćnim delom koje ravnopravno stoji uz njegove najčuvenije knjige.

Victor_hugo

Fotogravira Viktora Igoa 1883. godine (izvor: wikipedia.org)

U februaru 1881, povodom ulaska u osmu deceniju života, Igou je priređena jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji, na kojoj je narod, očešljan na razdeljak, prema Kozetinoj pesmi iz Jadnika, koračao punih šest sati da bi od Avenije Ejlo, preko Jelisejskih polja stigao do samog centra Pariza i prošao ispod Igoovih prozora sa kojih je on posmatrao dugu povorku. Bila je to najveća počast jednom živom piscu koju je Francuska ikada odala.

800px-Paris-arc_de_triomphe-Victor_Hugo_1885-14

Pogrebna povorka u čast Viktoru Igou sa njegovim odrom postavljenim ispod Trijumfalne kapije (izvor: wikipedia.org)

Poslednja, najtužnija povorka, odigrala se bez Igoovog pogleda nekoliko dana nakon njegove smrti, koja ga je dočekala u jutro 22. maja 1885, u 83. godini.  Taj dan je proglašen za nacionalnu žalost i više od dva miliona ljudi je marširalo od Trijumfalne kapije do Panteona, gde je Viktor Igo sahranjen.

Tomb_of_Victor_Hugo_and_Alexandre_Dumas_in_Panthéon,_Paris_29_September_2012

Grob Viktora Igoa u Panteonu (izvor: wikipedia.org)

Iza sebe je ostavio bogatu književnu zaostavštinu, nekoliko remek-dela svetske književnosti i preko 4 hiljade crteža kojima su se divili neki od najvećih slikara njegovog vremena. Danas se u Parizu, u kući u kojoj je živeo, u broju 6 plas de Vož, nalazi muzej posvećen njegovom životu. A kolika je njegova svetska slava dokaz je što se u vijetnamskoj religiji poštuje kao svetac Kao Dai.

Victor_Hugo_Signature.svg

Potpis Viktora Igoa

 

 

4

Kada padne prvi sneg

83930920_10221961804260280_4858780589387415552_n

Podigla je pogled ka prvim pahuljama koje su počele stidljivo da se rasipaju nad njujorškim Central parkom. Privuče uza sebe svog mrkog psića i reče mu tiho:
„Pipo, pada prvi sneg, vidiš?“
Sitno kevtanje prekri večernju tišinu kraj uspavanog jezerceta pa se pretvori u piskutavi lavež kada se u daljini pojavi obris bele kočije sa upregnutim konjem koji je uvek oprezno rzao kad god bi se Pipo nervozno osvrtao na njega. Da li od sitne pahulje ili od misli na daleke ravnice koje su joj se poput lopova vešto i neprimetno uvlačile u srce, tek jedna suza zaiskri pod dugim trepavicama.
Požurila je u svoj veliki stan u Istočnoj 64. ulici sa čijih prozora se pružao pogled na celu „Veliku jabuku“. Sneg je sve jače padao i stvarao čarobne kovitlace čiji se početak skrivao negde u dubini neba koje je podsećalo na jednu ogromnu razlivenu fleku mastila.
Okrenu se oko sebe i pogleda sav luksuz svog stana i beskrajne redove knjiga kako se tiskaju na policama koje su prekrivale zid od poda do plafona. Pomilova Pipa koji se sklupčao uz prugasto jastuče na mekom plavom dvosedu i pođe ka uglu u kome je stajala crna mikro-linija, pretraži diskove, odabra jedan i nakon dugog posmatranja omota, ubaci ga i sačeka da se prostorijom razlije dobro poznati zvuk njenog detinjstva.
Kada padne prvi sneg, kada padne prvi sneg, ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola pa se sankam noć i dan…
Pustila je da joj glas Zvonka Bogdana praćen čežnjivim zvucima violine i harmonike potpuno prelije dušu i obavije onim toplim snenim dahom davnih srećnih dana. Ravnica joj se pružala na unutrašnjoj strani sklopljenih kapaka, beskrajna, srebrna od hladnoće po kojoj su kao dragulji bile poprskane pahulje koje su padale iz belog neba. Praporci na sjajno lakiranim saonicama njenog oca, umirujući bat kopita dva velika vranca i toplo ćebe kojim joj je ututkavao noge odneli su joj misli tamo daleko, preko celog jednog okeana, planina i dolina, do njenih žitnih polja i jedne kuće u kojoj i dalje spava parče njene duše.
Otrla je suze i odagnala sanjarije, meke poput posuvraćenih listova knjiga. Snovi puni daleke mirisne magle polako su se sužavali i niti misli vratiše je u njujorško zimsko veče. Tada sede za svoj radni sto sa pogledom na grad složen od miliona rasutih tačaka svetlucavih poput varnica, grad koji je sanjala u svojim detinjim toplim noćima, a koji se, uprkos njenom vrtoglavom uspehu u prestižnoj kompaniji, pokazao kao hladan i nekako tuđ, kao da se sa one druge strane okeana o njemu sasvim drugačije sneva.
Samo što sede da pregleda finansijske godišnje izveštaje, zacrvene se polje Yahoo maila na njenom laptopu. Nešto neobično joj taknu dušu i ona ga brzo otvori.
Miljo dušo, nema više našeg dobrog gospodina Vlade, preminuo je danas po podne. Dođi kući, čekaćemo te da stigneš da ga sahranimo. Tvoja Juliška
Ona oseti snažno dobovanje srca u grudima, zvuk unutrašnjeg sleđenog daha i samo stavi ruku na usta da priguši krik koji joj, učini joj se, za tren gustom tamom oboji život. Pipo podiže glavu i netremice poče da posmatra svoju gazdaricu koja se sklupčala pored njega bolno svesna da u toj tuđini nema nikoga kome bi mogla da se na ramenu isplače jer više nema oca.
U svoje ravno vojvođansko selo stigla je sa uspavanim Pipom u malom transportnom kavezu posle tri dana. Hladno jutro nad skorenom uspavanom zemljom dočekalo je nakostrešenim vetrom punim vlage i ledenih iglica, istim onim koji nosi miris zime bez snega. Pospana od dugih letova i zamrznutog pogleda na belinu oblaka nad smrtnicima koji se daleko dole bore za svoj kratak treptaj života, osećala je samo tihu iznemoglost koja joj je umrtvila dušu. Tetka Juliška, ta stara dobra žena, koja je već decenijama bila domaćica njihove kuće i Miljin jedini ženski skut otkad je rano ostala bez majke, dočekala je u suzama.
Kuća je bila tako sablasno pusta, ogoljene tišine i uspomena izbledelih zbog odlaska oca koji je svojim vedrim očima i glasom svemu davao toplinu i spokoj. Ona uđe u biblioteku, čiji je miris starih knjiga i u teškim zavesama upletena aroma očeve lule zapahnuše, stegnuvši joj srce toliko jako da je pomislila da više nikada neće moći da nastavi da živi bez njegovog glasa i nežnog osmeha. Na njegovoj fotelji uredno je stajalo sklopljeno ćebe i na njemu stari novogodišnji ukras za jelku koji je jedne zime sama napravila od belih žičica  – velika bela pahulja. Uze je u ruku i pogleda očima zamućenim od suza pa sede na očevo mesto i sklupča se poželevši da bar na tren čvrsto zatvori oči, potisne svaku misao i oseti miris njegovog zagrljaja.
Juliška lagano uđe u sobu.
„Tu pahulju je gospodin Vlada držao svaki dan u rukama. Čekao je da dođeš na Svetog Nikolu, govorio je da ćeš stići taman kad padne prvi sneg. Brojao je dane do tvog dolaska i snega, ali on ove godine nijednom nije pao, čak ni na Božić. Govorio je da mu jedino ta stara pahulja daje nadu da ćeš doći. Siroma’ naš gospodin Vlada…“
Ovo pade kao žeravica na Miljinu dušu. Ona, očiju nepomičnih od sopstvene greške, samo steže pahulju na svoje srce u čije su zavoje ove reči zalazile i tonule dok je ne razapnu od krivice i tuge. I zamrze onaj ogromni grad na drugom kraju sveta, svoj luksuzni stan i uspeh u prestižnoj svetskoj kompaniji. Ceo život sli se u tu toplu sobu usred ledenim vetrom šibane stvrdnute ravnice i pahulju koja ju je svojom hladnom belinom nemo i osuđujuće posmatrala.
Na sahrani gospodina Vlade Bađinskog okupilo se mnogo ljudi. Vetar je ledio suze i otežavao grobarima da iskopaju zaleđenu zemlju. Komađe je okruživalo raku i čekalo da se zauvek stropošta na sanduk i zatvori pogled ka nebu. Milja je stajala i nikada nije bila svesnija bolne istine da je ostala sama na svetu. Bez poslednjeg oslonca u životu, bez porodice, bez prijatelja u dalekoj tuđini. Jedino parče duše koje je blistalo od lepote upravo su spuštali u bezdan smrti.
Kada se sve završilo, ljudi počeše da se razilaze. Juliška požuri da isprati pokojnikove prijatelje i ostavi svoju mladu gazdaricu da se poslednji put oprosti od oca. Milja je stajala kod groba i od suza razvodnjenim plavim očima zamagljeno gledala nekud daleko, ka mestu gde su se sive ruke drveća i crna zemlja spajali sa nemilosrdno bezbojnim nebom. Odjednom oseti na licu neki čudan lagan ubod. Pogleda nagore i spazi pahulje. Prvi sneg.
Nešto u umu joj se rasprsnu i potrese je do dna srca pa zaplaka još jače dok joj je mraz štipao mokre obraze.
„Zakasnili smo“, reče u nebo prvom snegu. „I ti i ja.“
Pa se okrete i teškim korakom krenu u narastajući kovitlac snega i života.

0

„Umeš li da čuvaš tajnu?“ – čiklit priča za moderne devojke

83191049_166710101303911_2402270724430495744_n

Ako niste primetili, književnost se razvija svakim danom u raznim pravcima, stvarajući ne samo nova književna dela i obrađujući nove teme, već i stvarajući nove književne žanrove. Jedan od njih je i čiklit. Za neupućene, u pitanju je engleska kovanica nastala od reči chick i literature, što bi u prevodu značilo „literatura za devojke“, a da bi se bolje razumelo, ona nije namenjena samo ženskoj populaciji, već svima onima koji vole da pišu i čitaju o modernim temama iz ženskog života.
Čiklit romani postali su popularni zahvaljujući Helen Filding, koja je svojim knjigama o Bridžit Džouns osmislila modernu verziju likova iz dela Džejn Ostin, zamenivši nekadašnje viktorijanske devojke urbanim, zaposlenim mladim ženama koje se ipak nadaju svom princu na belom konju, ma koliko emancipovane bile.
U moru romana sa ovom tematikom nalazi se i Umeš li da čuvaš tajnu?, engleske književnice Sofi Kinsele, koja se proslavila upravo čiklit naslovima sa svojom čuvenom Kupoholičarkom. Ovo delo, objavljeno 2003. godine je prvo van popularnog serijala, u kome se umesto finansijske novinarke Beki Blumvud pojavljuju sasvim drugi likovi.

Can_You_Keep_a_Secret_book_cover

Originalno izdanje romana (izvor: wikipedia.org)

Priča započinje na jednom veoma turbulentnom letu između Glazgova i Londona. Na njemu je Ema Korigan, dvadesetpetogodišnjakinja sa strahom od letenja, koja pokušava da preživi put. U histeriji zbog propadanja aviona, ona odlučuje da se „ispovedi“ nepoznatom rezigniranom Amerikancu koji sedi do nje i iz sebe istresa sve svoje najintimnije tajne, od nezadovoljstva svojim dečkom, preko nesigurnosti u seksu i seksualnih fantazija, sitnih laži pa sve do ne baš laskavog mišljenja o kompaniji u kojoj pokušava da se uspne na hijerarhijskoj lestvici i načinima na koji „ofrlje“ rešava probleme na poslu. Kada avion uspešno sleti, Ema ostaje rasterećena sa uverenjem da više nikada neće videti svog saputnika, ali turbulencija života će je prodrmati najjače što može kada prvog radnog dana otkrije da je on Džek Harper, iz Amerike upravo pristigli vlasnik korporacije „Panter kola“, za koju radi. I koji zna apsolutno sve o njoj. Situacija će se zakomplikovati kada shvati da on ne da od njene ispovesti ništa nije prečuo, već je u svakom susretu podseća na one najpikantnije detalje, kada odluči da ih podeli sa svetom, a pogotovo kada otkrije da je to, na sav njen užas, privlači.
Ema će se kao narator pokazati kao veoma duhovita, šarmantna i budući svesna da je sama sebi zakuvala svaku smešnu situaciju, spremna da se na svoj račun dobroćudno i beskrajno šali, ali i naučiti da se i pored turbulentnih okolnosti rasterećenije živi bez sopstvenih tajni. Tako će ovaj roman pun dinamičnih dogodovština, kancelarijskih nadmetanja, sjaja, glamura i ljubavne romantike za čitaoce biti opuštajući i zabavan, a likovi koje prate biće toliko životni i simpatični da će se svako od nas sigurno setiti nekoga iz svog okruženja na koga ga oni podsećaju, pa možda čak i na nas same.
Međutim, iza vedrine i zabave skriva se i kritika modernog društva, ali i poruka na koji način možemo savladati sopstvene nesigurnosti. Koliko je to zaista i moguće pokazuje jedan kuriozitet vezan za ovu knjigu – sama autorka je prilikom objavljivanja romana Umeš li da čuvaš tajnu? prvi put obelodanila da je Sofi Kinsela samo pseudonim pod kojim piše, dok joj je pravo ime Medlin Sofi Vikam.
Pa, ko zna, možda ovaj roman pomogne mnogima da se oslobode svojih tajni i pogledaju istini hrabro u oči…

800px-Sophie_Kinsella

Sofi Kinsela (Izvor: wikipedia.org)

 

0

Jakob Grim – otac nemačkog jezika i najlepših dečjih bajki

82424881_2452510891544069_4296006055315374080_n

Verovatno ne postoji nijedan čovek u savremenom svetu koji nije čuo za braću Grim. Vekovima su naraštaji odrastali na njihovim bajkama i učili se na poukama u kojima dobro uvek pobeđuje zlo. Ali ono što se manje zna jeste da su oba brata, Jakob i Vilhelm, bili veliki ljubitelji nemačkog jezika, zahvaljujući kojima se danas on izučava na modernim osnovama.

Filipu Grimu, advokatu iz Hanaua, i njegovoj supruzi Dorotei prvi sin Jakob Ludvig Karl se rodio 4. januara  1785. godine. Bio je tek prvo od devetoro dece, od kojih je troje umrlo još kao novorođenčad. Godinu dana nakon prvog rodio se još jedan sin – Vilhelm, a četiri godine potom i Emil. Sva trojica jednog dana postaće poznati širom sveta, Jakob i Vilhelm najviše po bajkama za decu, a treći kao njihov ilustrator.

Neposredno po rođenju poslednjeg deteta Filip je preminuo ostavivši porodicu na ivici bede. Tada na scenu stupa Doroteina sestra, dama iz visokog nemačkog društva, koja je na sebe preuzela brigu o školovanju dečaka. Grimovi su se preselili u Štajnau a 1798. Jakob i Vilhelm započeli su svoje školovanje.

Nakon završene škole Jakob se opredelio za studije prava na Univerzitetu Magdeburg, ne bi nastavio poziv svog oca. Međutim, sudbina je za njega imala malo drugačiji plan. Inspirisan predavanjima profesora Fridriha Karla fon Savinja, stručnjaka za rimsko pravo, probudila mu se ljubav prema istorijskim istraživanjima. Kada je u njegovoj biblioteci video i pročitao knjige čuvenih nemačkih filologa, znao je da je odabrao svoj put – proučavanje jezika. Tokom studija profesor Savinji ga je pozvao u Pariz da bi mu pomogao u književnom radu i tamo je Jakob stekao najveća znanja o srednjovekovnoj književnosti.

800px-Jacob_Grimm

Jakob Grim (izvor: wikipedia.org)

Godinu dana kasnije vratio se porodici u Kasel, grad u koji su se u međuvremenu preselili, gde je ubrzo dobio posao u jednoj pravnoj kancelariji. Skraćeno radno vreme nije mu donosilo veliku zaradu, ali mu je omogućavalo da dovrši studije. Posao po njegovom ukusu stigao je nakon smrti majke, kada postaje nadzornik privatne biblioteke Žeroma Bonaparte, kralja Vestfalije, koju je Napoleon otvorio u Kaselu. Ubrzo postaje i revizor Državnog saveta i može da se bavi istraživanjem jezika i sakupljanjem narodnih umotvorina, čime ostvaruje svoj san.

Grimm's_Kinder-_und_Hausmärchen,_Erster_Theil_(1812).cover

Prvo izdanje “Dečjih i porodičnih priča” iz 1812. godine (izvor: wikipedia.org)

Dečje i porodične priče

Sakupljački rad braće Grim je posle nekoliko godina dao rezultat u ovom najčuvenijem delu nemačke književnosti, pa od 1812. do 1822. ono izlazi u 3 toma. Više od dvesta bajki, narodnih priča i pošalica, nordijske sage, legende, priče o životinjama, poučne priče – sve narodno blago sakupljeno iz usmenog predanja našlo se u tri knjige. Među bajkama neke od najpoznatijih deci svih meridijana su Snežana i sedam patuljaka, Trnova Ružica, Pepeljuga, Crvenkapa, Hrabri krojač, Zlatokosa, Palčić, Kralj žaba, Stočiću, postavi se.

800px-Offterdinger_Das_Tapfere_Schneiderlein_(2)

Ilustracija bajke “Hrabri krojač”, rad Karla Ofterdingera (izvor: wikipedia.org)

Sakupljajući materijal, braća su zastupala uverenja književnika romantičara da se kroz bajke i priče iz narodne književnosti najbolje oslikava narodni duh, a oni su težili da prikažu autentični stil kojim su ispričane bajke. Međutim, u praksi su davali svojoj pripovedačkoj mašti na volju pa je Vilhelm u kasnijim redakcijama morao da ih menja. Tako su naivnoj naraciji narodnog pripovedača dodavani opisi, živopisni detalji, motivi iz drugih izvora ali i čvršća logika u zbivanjima i stvoren je poseban prozni stil bajki koje predstavlja najznačajnije dostignuće romantizma.

Njihovo prvo izdanje nije bilo namenjeno deci, već su ga doživljavali kao naučni rad, zamišljen za potrebe akademskih studija pa je i sadržaj bio namenjen odraslima. Zato su originalne bajke pune surovosti, nasilja, ubistava i zlostavljanja dece i odraslih. Međutim, sticajem okolnosti, postale su popularne pa su braća Grim doživela velike kritike, posebno od strane crkvenih velikodostojnika koji su smatrali da ne poseduju dovoljno hrišćanskog duha. Da bi se to nekako popravilo bio je zadužen najmlađi brat Grim – Emil, koji je ilustrovao bajke i, radi primera, na slici uz Crvenkapu na noćnom stočiću Crvenkapine bake stavio Bibliju.

800px-Märchenbrunnen_Steinau_an_der_Straße_-_Säule

Fontana posvećena braći Grim u Štajnauu, gradu njihovog školovanja (izvor: wikipedia.org)

Međutim, ono što je bajkama posebno postignuto jeste što su njihovim izdavanjem naučnici naterani da obrate pažnju na narodne umotvorine i narodni jezik, budući da se do tada proučavao samo književni nemački. Time se braća Grim smatraju začetnicima umetničke bajke. Takođe su imali izuzetan uticaj na sakupljače narodnih umotvorina iz usmene književnosti, pa i na Vuka Karadžića, od koga su preuzeli nekoliko srpskih bajki i preveli ih na nemački.

Dečje i porodične priče su objavljene 17 puta i braća Grim su, i pored želje da sačuvaju njihov originalni oblik, bili prinuđeni da ih cenzurišu. I što su to više radili i pravili ih konzervativnijim, one su doživljavale sve veću popularnost.

430px-Grimm

Portret braće Grim, rad Elizabet Jerihau Bauman (izvor: wikipedia. org)

Sakupljački rad nastavili su i dalje pa su od 1816. do 1818. godine objavili  Nemačke legende, među kojima su i  epovi, balade i priče.

Međutim, Jakobova najveća ljubav ipak je bio jezik, koju je preneo i na brata. Tako 1822. godine objavljuje Nemačku gramatiku u 4 sveske, u kojoj je dao lingvističko objašnjenje o pravilima glasova, poznato kao „Grimov zakon“. Budući da je bio veliki prijatelj našeg Vuka Stefanovića Karadžića, čije je zbirke rado prikazivao nemačkoj publici, veliki značaj dao je i srpskom narodnom jeziku prevevši na nemački Vukovu Malu gramatiku srpskog jezika 1824. godine.

800px-Wuk's_Stephanowitsch_kleine_Serbische_Grammatik_1824_cover

Jakobov prevod Vukove Male gramatike srpskog jezika iz 1824. godine (izvor: wikipedia.org)

Budući da su braća bila veoma vezana, bilo im je veoma važno da i svoje poslove usklađuju. Kada su 1929. dobili ponudu da u Gotingenu postanu profesori i bibliotekari, nisu časili ni časa. Jakob je na univerzitetu predavao starogrčko pravo, istorijsku gramatiku i istoriju književnosti. Međutim, taj grad ih je zainteresovao i za politiku, koja im  je poremetilaplanove. Naime, pristavši da potpišu peticiju protiv kralja Hanovera, obojica su vrlo brzo kažnjena – dobili su otkaze i proterani su iz grada pa su se vratili u Kasel. To im je dalo dosta vremena za povratak prikupljanju narodnih umotvorina pa 1835. godine izlazi Nemačka mitologija u kojoj su prikazani mitovi od vremena starog germanskog plemena Tevtonaca do onih iz Grimovog vremena.

Godine 1840. braća dobijaju poziv od kralja Fridriha Viljema IV da se presele u Berlin, gde je trebalo da rade kao profesori. U tom velikom gradu postaju i članovi Akademije nauka i njihov naučni rad dobija najviša priznanja smatrajući ih očevima germanistike, naučne discipline koja se bavi proučavanjem istorijskog razvoja nemačkog jezika i književnosti. Umesto predavanja, Jakob je najradije pisao svoje utiske sa putovanja po Italiji i Skandinaviji, preplićući ih filološkim delima. Tako 1848. godine objavljuje svoje čuveno delo Istorija nemačkog jezika, a 1852. zajedno sa bratom započinje izdavanje Rečnika nemačkog jezika, koje je nastavljeno i nakon njegove smrti.

1024px-Grabstelle_Grimm_Matthäus-Kirchhof_Berlin

Porodična grobnica Grimovih (izvor: wikipedia.org)

Jakob je umro u  Berlinu 20. septembra 1863, u 78. godini života, do kraja radeći i istražujući nemački jezik. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti crkve Svetog Mateja u Berlinu.

Originalni rukopisi braće Grim, kao i njihovi filološki spisi,  danas se čuvaju u Muzeju u Kaselu, a od 2005. zaštićeni su kao Uneskova svetska kulturna baština.

Brüder_Grimm_Museum_Kassel_Germany_-_panoramio

Muzej braće Grim u Kaselu (izvor: wikipedia.org)

 

0

Mojih 50+

81117339_755668314937437_4187439040238190592_n

I u godini koju ostavljam iza sebe bilo je veoma mnogo čitanja. Sa jedne strane, svojim poslom lektora i recenzenta privilegovana sam da nailazim na sjajne romane, a sa druge, kad isključim računar, bacam se na takođe sjajne naslove za svoju dušu.  Tako stalno bivam zatrpana knjigama, što mi pričinjava veliko zadovoljstvo.

Ove godine je posla bilo više nego ikad, što mi je posebno drago, jer ništa lepše od nacije koja kvalitetno i maštovito piše. Sa druge strane, zahvaljujući knjiškim grupama i moj ukus je mogao da se čuje, kao i razmenjivanje sjajnih utisaka sa ostalim knjigiojupcima pa sam na tome zahvalna Riznici knjiga, Klubu magičnih knjiga, Knjigolovcu, Omiljenoj knjizi, Učitavanju, Ljubiteljima knjiga i čitanja i Magičnom svetu knjiga.

Poseban značaj za mene je ove godine imao Delfi kutak, ali ne samo zbog toga što sam zahvaljujući izazovu #Natašinepriče dobila nagradu za svoju priču na temu „U vihoru sećanja“, već i zato što sam na ovom mestu pronašla utiske za najbolje knjige koje sam ikada pročitala. Zato smatram da svako ko ovu grupu često posećuje može samo da oplemeni svoj čitalački ukus, ali i da mnogo toga nauči. A ja sam mnogo i naučila učestvujući u izazovima #delficiopiscima i #blistavium. U neke nove izazove sam tek zakoračila i planiram da im se posvetim.

Pa, zahvaljujući svemu ovome, bacite oko na moju listu pročitanih knjiga. Svaku od njih toplo preporučujem 🙂

  1. Olgica Cice, Obala
  2. Slobodanka Boba Andrić, Lola
  3. Ken Folet, Ušica igle
  4. Zusak, Kradljivica knjiga81597993_566698767229469_2073938711082434560_n
  5. Srećko Simić, Sklonište za snove
  6. Nina Prlja, Prvom klasom do ćelije 12
  7. Džon Golsvordi, Tamni cvetdzon poc
  8. Draga, Kamikaze
  9. Marina Dinić, Slava
  10. Milorad Novaković, Beograd-Parismn bgd paris
  11.                       Glamočko gluvo
  12.                       Dilkan
  13. Dragoljub Jovičić, Čuvari šume77000862_546599989406571_65315307132026880_n
  14. Snežana Mavrenović, Iris
  15. Kej Huper, Staklena cipelica
  16. Miljana Pešić, Pobedi me
  17. Duška Mušić, Moje ime je Duška
  18. Nenad Mitrović, Dan nulti
  19.                                Hromi vuk: Gospodari Nava81143937_739931146534477_7567019428160733184_n
  20. Anita Simić, Altera pars
  21. Žoze Saramago, Godina smrti Rikarda Reiša
  22. Voislav Ilić, Moram, kako bude, želim
  23. Nermin Bezmen, Na krilima ljubavi70808392_411779822865891_2982579479668326400_n
  24. Milorad Mihailović, Slava ili o dužnosti
  25. Džodžo Mojes, Ne oklevaj ni tren70384897_557965184743813_6634541629736747008_n
  26. Iskra Dejanović, Buntovnica
  27. Margaret Atvud, Sluškinjina priča
  28. Miroslava Kovač Varga, Bliske daljine
  29. Ana Jovanović, Vera je gola
  30. Vilijem Šekspir, Kako vam drago
  31. ,                              Otelo
  32. ,                              Julije Cezarsekspir naslovna
  33. Natalija Obradović, Srce iz dva dela
  34. Vladimir Radovanović, Nedovršene priče
  35. ,                                          Taština praznine
  36. Brano Nešković, Marija Višnja74446139_2166655776774542_3796154759224754176_n
  37. Tara Mur, Poziv za ljubav
  38. Oleg Tomić, Ulrika Glezer
  39. Grupa autora, Besan61550640_10219634248152832_5058157833170714624_n
  40. Andrea Tokanović, Crvena carica
  41. Svetlana Velmar-Janković, Prozraci 2prozraci
  42. Marko Filipović, Mlinari
  43. Frederik Bakman, Čovek po imenu Uve62259835_2274032032848413_8625060264770797568_n
  44. Marko Stanković, Operacija Mehmed
  45. Ju Nesbe, Krv u snegu
  46. Predrag Lučić, Senka čežnje
  47. Aleksandra Hajdin, Ne fejsbuči, mama
  48. Bruno Nardini, Leonardo da Vinčileonardo poc
  49. Zorica Zoja Mladenović, Plavi kamen60744314_862204347456183_530630848504922112_n
  50. Slavica Mijatović, Zvuk tišine
  51. Nikolas Sparks, Udvoje81725640_844556162645880_6882628565775417344_n
  52. Stefan Stefanović, Divlje duše
  53. Haled Hoseini, Hiljadu čudesnih sunaca80696384_965062347281079_206809250897330176_n
  54. Fransoaz Sagan, Volite li Bramsa?
  55. Karlos Ruiz Safon, Igra anđela80817419_3110199115675376_6208346063540060160_n

 

I zbirke poezije:

  1. Viljem Šekspir, Soneti
  2. Dante Aligijeri, Vita novadante2
  3. Ratka Kukuljica, Pjesma za tebe
  4. Draga, Silazak anđeladraga
  5. Milomir Bata Cvetković, Jeftina antipoezija
  6. Dragana Bečejski Cvetković, Brak i ostale paranormalne aktivnosti

 

U narednoj godini želim vam još mnogo divnih knjiga i još više vremena za čitanje! Ja već nekoliko odličnih imam u planu. Ljubim vas i želim srećnu Novu 2020. godinu!  :*

4f5aa-new-year-reading