7

Moja fruškogorska priča (blog izazov hotela Park, Ruma): Tragom korena i mirisa zrelog grožđa

IMG_0728

foto Jelena Dilber

„Vidi je kakva je to lepotica“, izgovorih sa svetlošću u očima od toplog septembarskog sunca.

Dok je gledah kako izvire iz nepregledne ravnice, ne mogoh a da ne pomislim kakva je Fruška gora nekada bila kad je izranjala iz modrog Panonskog mora. Kakvo je to ostrvo puno mirisnog hlada bilo usred pučine koja puca na sve strane.

IMG_0438

foto Jelena Dilber

Dok se približavasmo Rumi, pogledah u muža. Videh, sijaju mu oči. Ćutim i puštam ga da udiše tople mirise koji njemu znače sve.

A krenusmo nas dvoje taze mladenaca, da te prve, najslađe godine braka, radimo sve što nam padne na pamet. Dođe na red i Fruška gora i potraga za nekim davnim danima i mirisom zrelog grožđa sa padina iriških, tamo gde su njegovi Elesinovići imali svoje najlepše vinograde.

I već smo tu, na pragu njegovih neistraženih porodičnih priča koje je još kao dete slušao od svoje bake. Poče blagi uspon ka Irigu i zamirisaše livade pune opojnog bilja od kojih se prave čuvene rakije travarice, koje u svojoj žutoj vatrenoj vodi čuvaju osušene cvetove i trave. Zablista sunce na nepreglednim voćnjacima i dalekim šumama u kojima već počinje da žuti lišće i donese dah svežine i čiste neoskrnavljene prirode.

Skrenusmo s puta i stadosmo.

„Osećaš ovaj miris?“, zapita me muž.

„Naravno“, rekoh mu, iako ne znadoh da li misli na mirise toplog septembarskog dana ili nešto drugo.

„Ja osećam miris grožđa. Onog najlepšeg, zrelog grožđa sa fruškogorskih vinograda i berbe koja upravo počinje. Zato volim baš to vino, znaš“

vinograd

izvor: ozon.rs

Zagrlih ga i pustih da ćutimo i udišemo mirise vinograda i trava oprljenih od jakog letnjeg sunca na obroncima zelene Fruške gore.

A ispred nas put. Povedoh ga u pravcu table i rekoh mu:

„Može ovo, za moju dušu?“

Dok vijuga, iz bujnog zelenila izroni toranj manastira Novo Hopovo. Žut i lep iznad rumenog crepa, sav vitak i sjajan usred gustih šuma. Moja želja baš da njega vidim. Čitah tog leta Dositejeva dela pa poželeh da osetim te zidine manastirske u koje je rado došao, a još radije otišao.

IMG_0713

foto Jelena Dilber

A unutra, pod kupolom crkve Svetog Nikole tišina, polutama i miris tamjana i pucketavih sveća. I zlato na freskama, ratnici, kraljevi, mučenici, nesrećna vitlejemska deca… sve se spelelo i stalo u jedno malo parče crkvenog neba od koga treperi nešto u grudima, valjda utkano u srce još i pre rođenja.

IMG_0726

foto Jelena Dilber

Sa smirenošću koja samo u tim tihim odajama može da se nađe, nastavismo dalje, ka Iriškom vencu, sve do hotela Norcev, koji izabrasmo da nam bude miran kutak iz kog ćemo istraživati okolni kraj, barem jedno parče ove planinske lepotice. Naš mali mir na fruškogorskom proplanku, čiju lepotu ne naruši ni polupani toranj, ranjen od nekih zlih, kažu pametnih, ptica sa neba.

IMG_0530

foto Jelena Dilber

I dočeka nas ona svojom raskošnom lepotom. Sa gustim šumama u kojima se nadmeću bukve, hrastovi i lipe, za koje kažu da u rano leto tako zamirišu da se cela planina opije slatkim dahom i ori od zujanja pčela. Sa modrim nebom koje čas vidimo, čas ga zaklanjaju stoletna stabla među kojima život pucketa, šuška, kucka i peva.

IMG_0565

foto Jelena Dilber

A okolo priroda od koje trepte sva čula. Tišina koja se čuje, mirisi od kojih se koža mreška i blagi povetarac koji miluje i opija. I šume bujne, u kojima čas čuješ detlića kako uporno kuca, čas neki šušanj i beg u gusto šipražje. A u senkama crni glog i skrivene bukovače i vrganji. Priroda kakvu gradska deca samo sanjaju.

IMG_0558

foto Jelena Dilber

A okolo ne znaš gde bi pre. U velikom parku omeđenom pošljunčanim stazama i drvećem koje se gasilo pod kasnim popodnvnim suncem naiđosmo na spomenik „Sloboda“, visoki obelisk sa ženom pobedom koja na vrhu širi ruke i poziva namučeni narod na ustanak. Dok gledasmo velike isklesane figure partizana u njenom podnožju, odstajasmo u čast onih koji iz ove beskrajne ravnice dadoše svoje živote.

IMG_0560

foto Jelena Dilber

Ali tamo gde sve buja teško se misli na smrt. Sa druge strane već nas povuče pogled koji se između drveća iznenada otvori i dade oku blještav trag pod nebom – ravan Srem i talasasta Mačva, a na rubovima obzorja plava Avala i daleki Cer. Još dva ostrva u nekadašnjem Panonskom moru.

IMG_0582

foto Jelena Dilber

Pospasmo to veče kao što skoro nismo, opijeni od svežine i lepote, toplog sunca i mirisne divote.

IMG_0597

foto Jelena Dilber

Sutradan nas dočekaše Sremski Karlovci nad plavim tromim starcem Dunavom i njihov gospodski sjaj.

IMG_0482

foto Jelena Dilber

Uđoh u Sabornu crkvu, dok se pod njenim podnožjem zadivih visokim belim tornjevima pod modrim nebom, po kojima je grad nadaleko poznat. A unutra opet dobro poznati spokoj. I raskoš ikonostasa u kome kao da je sažeta sva patnja na kojoj počiva naša vera. I miris koji duši nosi neke neispričane i nedoživljene priče. Ali koje stoje duboko u njoj, neraskidivo povezane.

IMG_0496

foto Jelena Dilber

Ispred nas dočeka česma Četiri lava i njena hladna slatka voda. Popismo je, kako je i običaj.

IMG_0522

foto Jelena Dilber

Krenusmo dalje ka Stražilovu, poslednjem cilju našeg puta. Da odamo poštu Branku, mučeniku koji konačno pronađe svoj mir na vrhu svog detinjstva.

92679878

foto Jelena Dilber

A tamo opet hlad koji miriše kao nigde. Sad shvatih zašto koreni vuku ovde moga muža. I razumedoh ga, iako su moji rasuti po raspuklim planinama i strmim grebenima južne i istočne Srbije i pitomim obalama po kojima miriše Morava. Ali ga shvatih jer ovde osetih takav mir koji nosi smešanu i sreću i tugu.

IMG_0711

foto Jelena Dilber

I poželeh da se opet vratim. Da pomilujem zrela zrna grožđa. Da pomirišem vazduh natopljen lipovim cvetom. Da odsanjam uz još jedan sumrak. Da pozdravim sunce uz još jedno fruškogorsko svitanje. Uostalom, popih vodu sa jednog od četiri lava. Moram da se vratim. Red je.

IMG_0500

foto Jelena Dilber

Blog izazov hotela Park, Ruma

 

9

Kad se tugom zatvore vrata srca

person-1176703_960_720

izvor: pixabay.co

 

Sedela je na prozoru svoje kuće i gledala u ljubičasti sumrak iznad šume. U tamu iz koje se nadala da će on doći. Iz tog pravca dopirao je samo povremeni huk sove koja se spremala u večernji lov i lepet krila poneke zalutale ptice. Ništa više. A ponajmanje zvuk njegovih koraka. Zar posle svega ne dolazi, mislila je…

Nada, Branka i Milena, tri najbolje drugarice, sedele su na malom skveru svoje palanke i ćeretale kako to samo devojke umeju. Proleće je rasipalo svoje mirise pod sunčanim danom i zagrevalo njihova srca. Milena je uzbuđeno nosila vest: u kući do njene sa ocem i majkom odnedavno živi mladić takve lepote kakvu ona nikada pre nije videla. Druge dve su je slušale bez daha i širile oči na njenu priču. Zar je toliko lep da će se pred njim sakriti svi palanački momci spremni za ženidbu? Nego šta, tvrdila je Milena. A još kako priča, i kad te pogleda onim svojim tamnim očima sa trepavicama dugačkim kao u devojke, pamet da ti stane, govorila je sa ushićenjem.

I zaista, posle nekoliko dana upozna Milena svoje dugarice sa novim komšijom. I Radiša ukrade srce obema. Branka se raspriča, razmaha rukama vrteći se oko njega kao čigra, sjajnih očiju od njegovog osmeha od koga su svima trima klecala kolena. Da, nema sumnje, zbrisaće sve momke iz palanke, nisu mu ni do kolena.

I koliko god da su Milena i Branka pričale, toliko je Nada ćutala. Stidljivo je obarala pogled od njegovih tamnih očiju svaki put kad bi se zagledao u nju. I sve joj se činilo da je češće gleda.

Provele su devojke celo leto na obali reke sa novim momkom u palanci. I druge su ga gledale i pokušavale da mu se približe, a on ih je rado gledao i osmehivao se na njihov trud, ali je ostajao samo sa tri drugarice koje je prve upoznao kada je došao u njihov kraj.

I dok je Milena pričala o svojoj ushićenosti lepim Radišom i nadala se da će da bi mogla da bude njegova nevesta, jer govorila je, njeni  roditelji spremaju veliki miraz za mladoženju svoje jedinice a to bi siromašnoj Radišinoj porodici mnogo značilo, ostale dve su ćutale. Branka je sa prikrivenim osmehom maštala o istoj stvari znajući da ni njen miraz nije za bacanje, a Nada nije imala ništa, zato je samo u časovima pre nego što noću zaspi razmišljala kako bi bila srećna ona devojka kojoj bi Radiša poklonio svoje srce.

Čim stiže rana jesen, momci krenuše u vojsku. I Radiša sa njima. Devojke su ćutale, setne jer odlazi a nijednoj nije otvorio srce.

Poslednje večeri pred odlazak isprati Radiša Nadu do njene kuće. Dok se rastajaše na kapiji, pozva je da sednu na klupicu podno starog hrasta na rubu šume uz njenu kuću. Tu je poljubi naprečac, dok njoj zalupa srce i neko neobično milje prosu joj se telom. Osmehnu mu se očima u kojima su sijale zvezde, a on joj reče da je to dugo želeo da učini, ali da ne očekuje ništa jer odlazi u vojsku i da bi mu bilo teško da celu godinu provede razmišljajući da li ga ona čeka.

Stade Nada da ga ubeđuje da joj ni tri godine ne bi bilo mnogo da misli na njega i čuva njihovu ljubav. On je uz osmeh zagrli i sutradan ode daleko.

Čim je ostala sama sa slatkom uspomenom na usnama, požuri Nada da drugaricama kaže šta se zbilo te prethodne noći posle koje nije usnila do jutra. Milena se sneveseli, ali prikri razočaranje i osmehnu joj se. Branka zaćuta i ozlovolji se i ostade ćutljiva tokom celog susreta. A Nada, sva u slatkom ljubavnom zanosu, ne primeti ništa, samo joj bi žao što sa drugaricama ne može da podeli te meke snove koje o Radiši plete kad ceo svet u tami zaćuti.

Čekala je Nada svako pismo sa slatkom tugom u grudima. Svaka reč joj je bila kao zlato, ljubila je redove kvaseći ih suzama i maštala o danu kada će se vratiti. Posle prvog pisma srete Radišinu majku na malom skveru njihove palanke i stidljivo joj priđe da se predstavi i kaže da joj se sin dobro, javlja tako u pismu. Žena se obradova, poljubi je u oba obraza i pozva u kuću da se upoznaju.

I Nada ode, i ne samo tad nego posle svakog pisma, da javi brižnoj majci da joj je sin dobro. Upozna tada i njegovog oca, koji je zagrli i posede sa sobom za sto, da je pita ko je i od koga je, da vidi kakvu je to devojku njegov sin izabrao od svih koje su mu se u palanci nudile. I osmehnu joj se i reče da je srećan što je našao tako lepu i čestitu koja će da čeka njegovog sina vojnika.

I koliko god je Nada išla njihovoj kući i osećala sreću što joj se oni raduju, nadajući se da će je Radiša dovesti k njima kad se vrati da dele život u jednoj kući, toliko su joj se drugarice tuđile. Ponekad čak i podsmevale njenim odlascima u kuću u kojoj još nije niko i ništa. Tako Nadi sav svet postadoše Radišina pisma i njegovi otac i majka.

U jedno vrelo letnje predvečerje, baš kad je svojoj majci pomagala da ubere precvale jasmine iz bašte, neko je pozva preko ograde. Okrete se i ugleda Radišu u vojničkom odelu, lepog i stasitog, sa kapom povučenom na čelo kako je gleda očiju sjajnih tako da joj se prosu sva čežnja iz srca i odmeni je radost koja nosi iznad najviših oblaka. Rasu  se jasmin koji je u rukama držala i zalete mu se u zagrljaj, drhteći od ljubavi koju je danima čuvala u srcu.

Zastide se njena majka od ćerkinog postupka i blago je prekori, ali se skloni u kuću da, nadala se, zeta posluži slatkim. Posmatrala ih je kroz mali kuhinjski prozor kako se gledaju nasmejanim očima i radovala se njenoj sreći. Daj bože da ovaj lepi momak pruži ljubav koju njena Nada zaslužuje.

Tih nekoliko dana Radišinog odsustva prođe Nadi kao san. Vodio je svojoj kući , gde je sedela među njima kao da je oduvek tu, njihova. I sve bi kao u nekom lepom snu, i iako niko ne reče ništa, iako Radiša ne obeća ništa, Nadi je sve izgledalo kao da svi samo čekaju da se on vrati pa da ona u njihovu kuću uđe kao snaja sina jedinca na koju se već uveliko čeka.

U tom slatkom uzbuđenju i nadanju podade mu se poslednju noć pred odlazak, pomalo stideći se, ali s mislima da to nije ništa loše, ionako će joj biti muž čim se za samo dva meseca zauvek vrati. I oseti slast muškog zagrljaja još veću i lepšu nego što je mogla da sanja.

Čekala je Nada te dane koji joj se odužiše, ali i dalje ih krateći iščekivanjem pisama i odlascima u njegovu kuću. Oseti i da se nešto u njoj menja, kao da joj neka pesma struji kroz dušu i dotiče srce. Posumnja da je noseća. To je pomalo uplaši, više radi sveta što se podala pre braka, ali umiri je misao da će uskoro biti zajedno i onda više ništa i neće biti važno.

Nekoliko dana pred Radišin povratak njegov joj otac reče da sa sinom ima važan razgovor da vodi čim se vrati. Nadi se zažariše obrazi, pomisli da se to o njoj radi, da će joj se ostvariti san o zajedničkoj sreći i tajni koja joj majušna raste pod srcem. Ali on je iznenadi. Reče da će sina posavetovati dobro da razmisli koju će devojku da uzme. Da ne napravi njegovu grešku pa da ne uzme slepicu, pokazavši glavom na ženu koja je oborene glave skupljala nepostojeće mrvice sa stola, kao on pa da sa njom guli proju celog života. Nego da uzme bogatu i da sa njom bude gazda čovek, poštovan i imućan.

Skotrlja se nešto u Nadinoj duši, shvati da se to »slepica« na nju odnosi jer miraza nema i da je izgleda bila dobra samo dok je čekala i pisala pisma koja su mu blažila tugu za zavičajem. Ode iz njihove kuće tiho i zavuče se u svoju baštu da vida rane na duši i sa strepnjom se pita šta će biti sa njom i tim malim zametkom koje se ugnezdilo u njenoj mekoj toplini. Isplaka se krišom iako je majka iz prikrajka gledala i zabrinuto uzdisala.

I vrati se Radiša uz muziku i pesmu kojom je otac dopratio svog sina vojnika. Dočeka ga i Nada skrivajući setu i čekajući da joj on razreši sudbinu. I zaista, Radiša se pomalo promeni, sve u žurbi i gužvi, traži posao, vreme mu da se uozbilji i postane čovek, kao i svako kad se iz armije vrati.

Reče mu Nada jedno veče kad ga jedva uhvati da nasamo popričaju šta je u njoj ostavio kada su poslednji put bili zajedno. Poblede Radiša, ali se prenu i obradova, zagrli je i osmehnu se širokim osmehom od koga joj srce poskoči kao i prvi put kad ga je videla. Ponada se Nada da će joj sreća ipak zakucati na vrata. I poče Radiša svaki dan da joj dolazi i pazi na nju, ali nikako da je kući vodi. Al’ dolazio je toliko često, da njoj to ni ne pade na pamet. Čak i kad jesenja noć poče da kaplje sa krovova, on nastavi da joj kuca na prozor i pita je da li je dobro i da li joj nešto treba. Gledajući ga tako pažljivog, ponada se i Nadina majka da je pogrešila što se brinula i cela joj jesen postade blistava i sjajna a njihova sirotinjska kuća nekako lepa.

Al’ probudi se Nada u jedno praskozorje sa krvavim tragom pod sobom. Uplaši se i zaplaka a među nogama oseti pihtijasti komadić nečega što je trebalo da postane čovek, ali je sada bespovratno otišlo u smrt. Drhteći i prigušeno jecajući, skupila je čaršav i okrvavljeni veš, obukla se i kradom izašla, da je niko od ukućana ne čuje. Zavežljaj je bacila u reku, da ga ona odnese negde daleko, a unutar njega, umotano njeno nerođeno dete.

Gledala je kako u ranu zoru  reka nosi belinu njene duše i ostavlja je crnom poput najtamnije noći. Kvasila je suzama grudi iz kojih se čulo kako se na srcu stvaraju napukline koje nikada ne zarastaju sve dok zavežljaj nije nestao iza okuke. Slomljenog tela i iščupane duše vratila se u svoju kuću, pazeći da je niko ne vidi.

Tog jutra Radiša joj pokuca na prozor. Otvori mu bela kao pred smrt i reče šta se dogodilo. On raširi oči i brzo obori pogled. Uhvati je za obe ruke i reče joj da ne plače, imaće ona još dece. I ode.

Danima je Nada ležala prelomljenog srca i iskidanog tela od jada i ugušenog majčinskog osećanja. Danima Radiša nije dolazio. Stajala bi na prozoru svoje kuće u ljubičastim sumracima i čekala. Tešila se da hoće da je pusti da odtuguje. Majka je ništa nije pitala, pustila je da leži i sumnjala da se desilo najgore.

Posle dve nedelje dođe Milena, čudeći se što je nema. I zatomljujući zluradi osmeh zapita je da li je čula o čemu cela palanka priča. Nada podiže oči i ču kao kroz san:

– Pa zar ti ne znaš? Radiša isprosio Branku, roditelji im se sve dogovorili, venčanje je sutra. A pre tačno dve nedelje je verio i to veče častio celu kafanu.

 

Epilog:

Nada nikada nije mogla da se seti šta se dalje dešavalo tog dana. Sve se pretvorilo u veliku, tamnu, gustu kaljugu bola i tuge. Skrivala je od svoje duše ono šta je čula – da je posle onog jutra kada je izgubila njihovo dete Radiša već iste večeri častio celu kafanu, srećan što je se rešio, poslušavši očev savet.

Posle nekoliko meseci otišla je iz palanke u veliki grad. U nju se više nikada nije vratila. Od majke je slušala je priče da po okolnim selima nema žene sa kojom Radiša nije prevario Branku, ali i da se smirio kada se ona posle nekoliko godina razbolela teško, od podmukle boljke koja zauvek krade zdravlje i ostavlja bez potomstva. Svio se tada oko nje i pazio je kao da zbog nekih teških stvari iskupljuje svoju sudbinu. Nada je tada pomalo počela da veruje da se u njemu ipak skriva dobar čovek.

I Nada se udala, ali dete nikada nije dobila. Lekari su govorili da je zdrava i da će do toga doći samo ako se bude trudila. Ali nije došlo nikada. Mislila bi nekad u dugim noćima bez sna i nade kakvo bi bilo to malo čudo prirode koje se u njoj začelo onih davnih godina. A onda bi se setila svega i sustresla se. Možda je ipak ispalo dobro, tešila se. Bog ponekad s razlogom uzme i zatvori tugom neka vrata srca.

Al’ utrla bi tada gorku suzu i gušila bol zbog večito praznog naručja. I tugovala za onim što joj onih davnih dana nije bilo suđeno iako bi joj otvorilo vrata bola, jada i poniženja…

WomanRiver-640x400 thebutterflytemple,com

izvor: butterflytemple.com

 

 

 

 

6

Sašina tajna

vila

izvor: pixabay.com

Probudilo ga je kloparanje točkova velike kočije. Zaspao je u majčinom krilu a noge su mu bile prekrivene mekim ćebetom. Video je iznad sebe njene brižne oči, a pored nepregledno zlatno more žitnih polja kako se talasaju pod modrim nebom.

Saša ni sam nije znao koliko je spavao, ali setio se da ga majka vodi na dedino veliko imanje sa starim zamkom u kome je nekada najradije provodio leta penjući se po starim dudovima.

Sada ga je vodila da ozdravi. Da prohoda. Da zaboravi na onaj strašan dan kada se sakrio od svih i popeo na visoko brdo kraj plavetne Tise ne bi li se sećao kako ga je otac tu u velikom čamcu vodio da love ribu u maglovita praskozorja. I onaj tren kad se okliznuo i skotrljao sve dok ga bez svesti nisu pronašli.

Majka je danima plakala i ljubila ga u kosu srećna što je živ. I lekari su govorili da ga je samo čudo spasilo. Ali onda je otkrio da ne može više da hoda. Nije bilo doktora koga nisu doveli i svaki je rekao isto: može da hoda, ali zbog nečega ne želi. Budite strpljivi, i hod će se vratiti, samo kad Saša ponovo postane srećno dete.

Znala je majka da je on patio jer je otac otišao i nikako nije mogla da mu dokaže da će se sigurno vratiti. Nije verovao. Pa ne bi majka toliko plakala zatvorena u svojoj sobi, mislio je jednom kada je krišom video kako leži na velikom krevetu pod svilenim baldahinom i jeca. Uzalud mu je ponavljala da je to bilo samo jer joj mnogo nedostaje.

Sada će na dedinom velikom starom imanju ponovo biti onaj stari, verovali su. Ali ništa. Svi su na njega pazili, donosili mu limunade dok bi prekriven mekim ćebetom ležao na stolici pod hladom starih dudova, spremali kolačiće od čokolade koje je najviše voleo, ali ništa.

Najviše bi voleo kad ga odnesu u dedin kabinet prekriven policama sa knjigama od poda do stropa i udisao njihov miris zasenčen zavesama od teškog brokata. Jednog dana deda mu je pronašao jednu staru knjigu, još iz njegovog detinjstva. Bile su to bajke pisane još u prethodnom veku. Od tog dana kao da se neka svetlost uselila u starinsku sobu punu senki i prašine koja pleše pod ponekim zrakom sunca koji se probije do njene tame.

U carstvu bajki Saša je stekao mnoge nove prijatelje, vilinsku princezu kao paperje tananog stasa, njenog odanog paža sa cipelicama koje su se napred savijale poput puževe kućice, njenog malog brata vilenjaka koji je pravio na stotine nestašluka, baš kao i on dok je mogao da hoda, i staru dadilju, koja je pazila da sve bude kako treba.

Kad bi jako zatvorio oči i zaboravio na sve oko sebe, Saša bi uspeo da uđe u njihov svet. Sedeo bi u velikom dvorcu i slušao kako vilinska princeza svira violinu i ta melodija kao da je grejala njegovo srce. Paž bi je u potaji s divljenjem gledao, mali brat bi smišljao kako da joj pokida neku žicu, a dadilja bi sedela s pletivom i blago se osmehivala.

Jednog dana vilinska princeza je prestala da svira i zagledala se u njega. Tada je sa strepnjom shvatio da i oni njega vide i to ga je silno uplašilo. Ali nije bilo razloga, ona mu je poklonila osmeh od koga je plesalo srce i pozvala ga da sedne kraj nje. Uživao je u njenom sviranju i video da ga i ostali ljubopitljivo gledaju ali mu se i osmehuju. Na zidu prekoputa stajalo je veliko ogledalo obrubljeno biserima sitnim poput suza koje je umeo da isplače u svojoj samoći, a u odrazu video je mladića. Odmah je shvatio da je to on. U bajci imao je obličje najlepšeg princa.

Svakoga dana, kada popodne padne na stari dedin zamak i svi u njemu zadremaju, Saša bi odlazio u vilinski svet princezin. Šetao bi sa njom njenim čarobnim vrtovima u kojima su leptiri bili veliki i sjajni i lepetom krila ispuštali zvuke poput najlepših pesama sa njene violine. Ruže su mirisale još lepše i od onih najcrvenijih iz dedinog vrta, a on je bio snažan i hodao sa vilom kao da nikada u ovom drugom svetu nije bio bolestan.

I uživao je u tim časovima ispunjenim čarolijom sve dok jednog dana, kad je krenuo na svoje neobično popodnevno putovanje, nije zatekao staru dadilju, paža i malog vilenjaka kako rone teške suze. Uplašili su ga ti jecaji koji su ga podsećali na one majčine na velikom krevetu pod svilenim baldahinom. Rekli su mu da je te noći zli čarobnjak iz susednog carstva oteo vilinsku princezu jer je odavno već želeo da mu bude žena, a ona ga je s gnušanjem odbijala.

Video je kako gledaju u njega sa nadom, kao da samo on može da joj pomogne i izbavi je iz dvorca na vrhu visokih kamenih zidina, koji je zbog stalnog čarobnjakovog gneva stalno obavijen tamnim oblacima. I Saša se uspravio, snažan i odlučan. I obećao da će sve biti u redu, on će spasiti vilinsku princezu.

Stara dadilja tada mu je dala veliku prašnjavu knjigu u kojoj je bila zapisana istorija vilinske porodice i u njoj priče kako su se nekada spasavale ugrabljene princeze. Celo popodne čitao je Saša šta treba da radi. I na kraju otkrio: u velikim štalama iza vilinskog dvorca u najudaljenijem delu nalazi se ružan i star konj a pod njim iscepana vreća na kojoj spava.

Pomalo uplašen, ali skrivajući strah i od sebe, otišao je do štala. I zaista, tamo je bilo sve kao u staroj knjizi. Kad je prišao isluženoj ragi i pomilovao je  po zaprljanoj grivi, konj se odjednom pretvorio u krilatog vranca, sjajne dlake koja se prelivala pod Sašinim prstima. Ispod njega iscepana vreća pretvorila se u viteško odelo od sitnih čarobnih metalnih prstenova preko koga su ležali metalni šlem i veliki zlatni mač. Znao je da ga tako niko ne može pobediti i navukao ga na sebe, seo na krilatog konja, uzeo čarobni mač u ruke i spremno poleteo ka visokom tamnom dvorcu zlog čarobnjaka.

Nije bilo teško naći ga, samo je trebalo tražiti najgušći tamni oblak. A kada je uronio u njega, osule su ga strele čarobnjakovih čuvara. One kao da su se slivale niz glatku dlaku krilatog konja, a odbijale od njegovog viteškog odela. Lako je stigao do najviše kule, gde je čarobnjak, videvši da on dolazi, stvorio vrtloge u oblacima i podigao veliku oluju. Vetar je kidao drveće i bacao ga na Sašu, ali krilati konj leteo je kao lagano pero, izbegavajući smrt. Tada je čarobnjak sručio strašan pljusak, ali je Saša spustio poklopac svog metalnog šlema i sačuvao lice od bujice koja se slivala iz tamnih oblaka. A onda je čarobnjak, u najvećem gnevu, iz oblaka dozvao munje i prstima ih usmerio na hrabrog momka. Saša ih je dočekao zlatnim mačem i u odblesku vratio pravo u čarobnjakove oči. U strašnom vrisku, pao je sa najviše kule niz litice u provaliju.Nebo se istog časa razvedrilo i postalo plavo kako nikada nije bilo. Vilinska princeza je bila slobodna.

Sledećeg jutra, kada se Saša probudio, naspavan od teških borbi u svojim svetovima, dočekao ga je deda kraj uzglavlja. Javljao mu je srećnu vest: otac i majka to veče dolaze po njega i vode ga kući. Osmeh mu se razlio po licu.

Tog popodneva Saša je dremao u ružičnjaku. Srce mu je pevalo zbog očevog povratka, ali i tugovalo zbog rastanka sa vilinskom princezom, jer znao je da ona živi samo u tami zavesa od teškog brokata dedinog kabineta. Ali, odjednom, došla mu je u polusan.

„Htela sam da te vidim“, rekla je svojim glasom u kome se skrivala najlepša melodija njegovog srca.

„Moram nešto da ti kažem“, tužno joj se obratio Saša. „Ja uopšte nisam snažan i hrabar mladi princ koji je s tobom danima šetao i oslobodio te od čarobnjaka. Ja sam dečak, koji čak ne može ni da hoda“

„Znam ja to“, sa nežnim osmehom mu je rekla vila. „Znam od prvog dana i zato što si me spasio, volela bih i ja tebi da pomognem.“

„Ali, kako? Ja i dalje ne mogu da hodam.“

„Možeš“, odgovorila mu je vila strpljivo. „Kad si mogao da budeš toliko hrabar da me oslobodiš od najstrašnijeg čarobnjaka u vilinskom svetu, imaćeš hrabrosti i da hodaš. Probaj pa ćeš videti.“

„Kako ću sam?“, uplašio se Saša.

„Nećeš biti sam, sedeću na tvom ramenu“, rekla mu je vila.

Saša se polako oslonio na rukohvate stolice, zbacio meko ćebe i oslonio se na noge. Držale su ga! Napravio je bojažljiv korak, pa još jedan i čuo vilin glas sa svog ramena:

„Vidiš da možeš? Ti sad možeš sve!“

„Voleo bih da uvek budeš tu“, rekao je Saša kroz suze.

„I biću“, odgovorila mu je vila „uvek na tvom ramenu i jedino ćeš me ti videti. Biću samo tvoja tajna.“

Kada su te večeri roditelji došli, Saša ih je sačekao na stepenicama dvorca. Majka je plakala od radosti i suzama mu kvasila kosu. Otac ga je podigao u vis i rekao mu da već počinje da liči na momka. Svi su ga gledali kako hoda i radovali se njegovoj sreći.

A on je, pažljivo, da niko ne vidi, namignuo vili na svom ramenu znajući da će uz svoju malu  tajnu uvek biti snažan i hrabar.

 

 

16

Pet razloga zbog kojih treba da slavite rođendan i posle tridesete

rodjus pocetna

izvor: pixabay.com

Prošle nedelje proslavila sam još jedan rođendan i dobila mnogo lepih čestitki i poklona. Ali, kao i svake godine unazad, bilo je i onih koji su se čudili, dizali obrve i iznenađivali se ko još slavi kad pređe tridesetu i dokle ja mislim tako da teram. Što duže, verujte mi.

Zato sam odlučila da vam kažem zašto ja slavim i dam vam pet saveta zbog čega bi trebalo da i vi slavite rođendan i kad više niste dete sa tortom u obliku Diznijevih likova i velikim šarenim balonima (što, naravno, ne znači da ne bi trebalo da ih nabavite).

 

  1. Slavim da bih okupila ljude koje volim

U današnje vreme, kada svi negde žurimo za svojim obavezama, mnogo mi nedostaju ona druženja kada smo se kao dečurlija okupljali i bez mnogo briga provodili vreme onako kako smo hteli. Zato su mi danas ti susreti još dragoceniji.

Ali nije samo to važno. Važno je i ono koga sve okupljaš oko sebe.

Elem, nekada su moji rođendani bili pravi spektakli, maltene komadi sa igranjem i pevanjem. Svaki od njih je bio mesec dana unapred pažljivo pripreman, sa planovima koja  će se jela spremati, koje će se torte praviti, šta ću obući. Umela sam da zarazim i svoje drugarice, koje su od toga imale tremu kao da se bliži matursko veče.

Pazilo se i kako će ko da bude te večeri uslužen, i šta ko voli da jede, i da li posti. Pa čak i da li će doći u kontakt sa nekim s kim se ne trpi, pa sam i to umela da sredim, sve da bih bila uzorna domaćica. I srce bi mi uvek posle toga bilo puno, kao da još uvek imam pet godina i svi mi tapšu posle duvanja svećica.

Ali, ne lezi vraže, čarolija je počela brzo da se rasprskava. Gosti su vremenom postajali prezauzeti, u živote su im ulazile bolje i lepše polovine koje namćorasto nisu htele ili mogle da se uklope i sve je počelo da se komplikuje. Nisam više mogla da izađem na kraj sa međusobnim zajedljivostima, koškanjima i durenjima, koji su neretko bivali upereni i na mene, slavljenicu sa osmehom stjuardese.

Posle jednog nezaboravnog rođendana, na kome sam optužena da nije bilo šta da se jede, i pored tone raznovrsne hrane na stolu, ubacivanja provokacija, kidisanja i iživljavanja zbog nekih njihovih davnih razloga, probudila sam se sledeće jutro i zapitala se: “Pa dobro, Jelena, da li da li si ti uopšte normalna? Zar ne misliš da je sada bilo stvarno dosta?”

I bilo je. Presekla sam najoštrijim mačem koji sam mogla da iskujem u svojoj duši i odlučila da više nikada neću rasipati svoje vreme i ljubav na one koji to ne umeju da cene. Otada sam maksimalno suzila izbor ljudi koje okupljam na svojim rođendanima. Dolaze samo oni koje ja volim i koji vole mene – pa makar ih bilo toliko da se prebroje na prste jedne ruke. Ali zato je taj dan sada najlepši u godini.

rodjus hoce

izvor: pixabay.com

2. Slavim zato što mi se hoće

Nikada ne biste verovali koliko ljudi je pokušavalo da umanji značaj koji sam ja pridavala slavljenju svog rođendana. Kako su godine prolazile i menjali se priroiteti u životima ljudi koji su me okruživali, sve više su me gledali sa podignutim obrvama i vrteli glavom kao da sam u najmanju ruku za lečenje.

“Šta, zar ti još slaviš rođendan?”

Da, pa šta? Koliko je to važno nekome kome očito nije ni stalo šta ja mislim i osećam, a pritom nije ni pozvan na to isto slavlje, pa mu ni iz džepa ni u džep šta ja radim.

“Neću da dođem na tvoju proslavu jer ja više ne slavim svoj rođendan.”

Dobro, oslobodiću te pritiska da budeš u krugu normalnih ljudi, ako ti to već toliko mnogo smeta.

“Neću ti čestitati jer ne priznajem rođendane.”

Ne moraš, od baksuza mi čestitka i nije potrebna.

Pa ipak, na top listi glupih i zlobnih komentara bio je onaj da od svog rođendana pravim fetiš. Za retke neupućene, u pitanju je seksualno uzbuđenje pojmom ili situacijom koja nije seksualna. Eto budalaštine. Koliko god se neko trudio da ispadne pametan, samo je pokazao koliko je seksualno neupućen, a još više koliko me malo poznaje. Jer moj rođendan samo ispunjava moju dušu, a to neko ko me iskreno voli, može da zna i oseća.

Pitaćete me zašto se uopšte bavim ovim glupostima i trošim svoju energiju. Odgovoriću vam: jer ponekad nisam mogla da izbegnem ljude koji su drsko i nevaspitano natrčavali na mene, verovatno da bi bar tako skretali pažnju na sebe. Vremenom sam se navikla na te hejtere kojima je bilo mnogo važno da pokušaju da mi ogade ono što najviše volim. Odolela sam i nastavila da budem podjednako srećna i da slavim, eto zato što mi se tako hoće, a oni svoje probleme time nisu rešili.

 

3. Slavim iako nisam više dete i zato što ne moram da imam dete da bih napravila rođendansko slavlje

“Zašto slaviš rođendan tako matora kad je to samo za decu?”

Majke ti? I šta, ja sad ne treba uopšte više da slavim, a pošto dete nemam, treba da zamandalim vrata svoje kuće i živim kao zombi? Eto, kakva glupost.

Primetila sam da u mnogo slučajeva kad ljudi dobiju decu prestanu da slave svoje rođendane, kao da više ne postoje. Sa jednim drugom sam godinama imala isti dijalog:

“Srećan ti rođendan, druže moj!”

“Hvala ti, ali meni rođendan više nije važan otkad imam dete.”

Jedne godine odlučim da ga pitam:
”A što? Jesi ti umro te godine kad ti se rodilo dete?”
S druge strane tajac. I onda odgovor:

“Pa ne, ali znaš, otkad se rodilo dete, mene više niko i ne primećuje”

A to li je, druže moj. Zato ti poništavaš sebe jer si izgubio trku za pažnjom gde ti je rival sopstveno dete.

Mislim, sve je to u redu, razumem ja da je roditeljima dosta dečjih rođendana i stavki igraonice i u budžetu i u gustom godišnjem rasporedu, ali to ne znači da na sebe treba da zaborave. Ako ništa drugo, neka se podsete tog dana kada su se mnogi zbog njihovog prvog plača radovali.

“Ah, razumem te ja, draga, kad već nemaš dete, ti bi bar svoj rođendan da slaviš, je l’ da?”

Ma slavila bih ga i da ga imam, tuko. I nemoj samo da me sažaljevaš, molim te. Nije meni uopšte tako loše kao što ti misliš.

E zato hoću da mi se ori cela kuća jer slavim dan kad sam ugledala ovaj svet, ma koliko davno da je bio.

rodjus deca

izvor: pixabay.com

4. Slavim da bih dobila poklone

Iskrena sam, brate, nema šta. Neću da lažem, volim da dobijem poklon, pa i najmanju sitnicu, više nego išta. Pa ja se, bre, obradujem kad mi u predizbornoj kampanji na nekom štandu uture hemijsku olovku. Pa kod kuće acetonom očas posla obrišem omraženi logo. Al’ oduševim se od srca.

Oduvek sam se radovala rođendanskim darovima kao malo dete, od zlata i dragog kamenja do kičastih figurica iz radnje za 99 dinara i mirišljavih soli za kupanje zbog kojih sam naknadno ne jednom posećivala kožnu kliniku.

Cepam tako ukrasni papir i mašne i sve podrhtavam pitajući se šta li je unutra. I uvek bude pun pogodak, možda i zato što se i sama trudim oko onih koje volim i za svako njihovo slavlje potajno pratim šta im je najpotrebnije pa ih time i obradujem.

rodjus poklon

izvor: pixabay.com

5. Slavim zbog ljubavi

Ovo je zapravo i najvažniji razlog zbog kog slavim ja, a i vama isto savetujem. Zato i volim svoj rođendan. Pogotovo u poslednje vreme, kad sam kroz najgušću cediljku procedila ljude oko sebe pa su ostali oni pravi, odani i posebni. Oni koji umeju da ugreju dušu baš onako kako je meni potrebno i sa kojima mogu da budem ono što stvarno jesam.

A cediljka je radila punom parom svuda, i u realnom životu i na društvenim mrežama, i konačno ispunila svoj zadatak. Zato je moj poslednji rođendan konačno bio savršen, onakav kakav je oduvek i trebalo da bude – protkan željama ljudi dobrog i iskrenog srca.

Uz sebe sam tog dana okupila samo one koji zaslužuju da uz mene budu. I nije bitno ni kako ni gde se slavilo, konačno sam shvatila, već samo to da je oko mene bila čista, nepomućena ljubav.

 

I zato, ljudi, slavite svoje rođendane bez obzira na to koliko godina imate. Neka taj dan bude poseban i ispunjen srećom i ljubavlju. Neka bude pravi pokazatelj ko vam je iskren i odan i koga pored sebe treba da imate i u dobru i u zlu. I naravno da i ostalim danima treba da bude sreće i veselja, ali neka baš tada svega bude najviše jer, zaslužili ste.

P. S.  I za kraj mali nauk kako uzvratiti na pogana pitanja:

“Je li, a koliko ti ono beše puniš godina?”, podsmešljivo me pita.

“Prijatelju, ja za razliku od tebe ne brojim, ja živim…”

smokin-grandma2

izvor: spbforums.com

 

 

8

Čekanje

Artistic-Hearts-Background-Photos

Otvaraju se vrata i propuštaju vazduh oštar kao sečivo i parče sumornog sivog dana. U tamnom kaputu sa licem koje odaje hiljade misli koje ostaju negde napolju ulazi žena i za ruku vodi dete, devojčicu od desetak godina.

Majka žurnim korakom gazi po šarenim kvadratima pločica, a dete ih broji i sve više uvlači glavu u šalčić obmotan oko vrata dok tiho kašljuca. Sedaju na zelenu klupu čekaonice dok ih svi okolo posmatraju kao i svakog novog koji dođe.

Ćute. Samo dete šmrcne tiho, kao da prikriva. Gleda okolo razrogačenim očima, koje se uzalud trude da ne pokažu strah.

Majka se vrpolji. Uzima tašnu i pretura nešto po njoj. Dete kao da to još više uplaši.

„Majkice, šta to tražiš?“, pita puno zebnje.

„Ništa“, kratko će majka.

„Jel’ nećeš da izađeš napolje da zapališ cigaretu?“, drhtavim će glasom.

„Neću.“

To kao da ga smiruje. Ipak uzdiše tiho i bledunjavo lice okreće ka prozoru i sivom nebu koje viri kroz zamagljeni prozor čekaonice.

„Majkice, a jel’ neću ovaj put u bolnicu?“, pita širom otvorenih prestrašenih očiju.

„Nećeš.“

„A kako znaš?“

„Znam.“

„A kako sam onaj put morala da idem?“

„Onda ti je bilo loše.“

„A je l’ mi sada nije tako loše?“

„Nije.“

„A hoćeš da mi kupiš onu šarenu svesku u radnji prekoputa naše zgrade ako budem morala u bolnicu?“

„Dobro“, rasejano će majka.

Opet se smiruje ali ostaje zabrinuto. Gleda u šarene pločice i mrda usnama kao da ih prebrojava. Majka nervozno gleda na sat i ono se opet prene.

„Majkice, a jel’ stvarno misliš da neću u bolnicu?“

„Mislim.“

„Obećavaš?“

„Da.“

„Ali kako možeš da znaš?“

„Mogu i dosta više. Ćuti tu i čekaj“, nervozno će majka.

Dete se ućuti ali razrogačenim očima gleda u vrata na koja će ući i iza kojih, čini mu se, odlučivaće se sva njegova sudbina. Majka uzima tašnu i ustaje.

„Idem napolje da zapalim cigaretu.“

„Ali, majkice, obećala si“, drhtavim glasom će dete dok mu suze vise na trepavicama.

„Dolazim za pet minuta, neće nas još prozvati.“

„Ali uvek tako kažeš i prozovu nas, a ako uđem sama, sigurno će me poslati u bolnicu.“

„Brzo ću.“

„Ali, majkice, samo ti možeš da joj kažeš da me ne šalje tamo“, govori joj dok odlazi.

Majka žurno nestaje, a devojčica ostaje sama na zelenoj klupi i povlači se na njen kraj i u svoj šalčić u kome skriva zacrvenjen nos. Ovlaženim očima gleda u šarene kvadrate na podu i prebrojava ih.

Istog trenutka otvaraju se vrata ordinacije i sestra gleda pravo u nju. Proziva je da uđe. Drhtavim korakom ustaje i osvrće se netremice gledajući ka ulazu. Nema je. Mora sama da uđe.

Joj, majkice…

 

 

 

 

7

Bookchallenge 2017: Nedelja strašnih priča

18009501_10212998166614941_1304308825_n

Prošle nedelje kao da su samo neke jezive priče natrčavale na mene. Doduše, prva sam povukla crtu napisavši bajku za dete u sebi Senka kavkaske princeze,  koja nikako nije imala klasičan bajkovit kraj. Možda sam ja to sa godinama postala surovija, ali dete u meni svakako je dobilo nezaboravnu lekciju. Št se ne bi moglo reći za mog supruga, kome se, čitajući ovu moju poučnu priču, dete u njemu strašno istraumiralo. Da bih ga smirila, obećala sam mu jednu sa pravim bajkovitim krajem. Znači, još jedna bajka sledi.

Onda sam konačno pročitala celu priču u nastavcima „Vidova šuma“, jedne od mojih najomiljenijih blogerki koja sebe potpisuje kao Krvavi leptir. I kao da sam namerno htela, sela sam da je čitam pred ponoć, rekli bi neki u pravo vreme za jezivo štivo i završila je otvorenih ustiju, naježena i najblaže rečeno oduševljena, ali sa čvrstim obećanjem sebi da nikada neću posetiti misteriozne šume planine Kozare, ma koliko da je ovo bila samo mašta.

Ali sve je ovo bio samo uvod za ono o čemu zapravo želim da vam pišem. Prošle nedelje do mene su dospele knjige Lazara Janića, tačnije tri romana koja predstavljaju trilogiju pod nazivom „Oni su ovde, sa nama“.

Sticajem okolnosti, mada obično ne volim da se informišem o utiscima onih koji su pre mene pročitali neku knjigu da ne bi uticali na mene, naišla sam na mnogo pohvala, ali i jedan savet da bi svaku od ovih knjiga trebalo čitati noću, u gluvo doba kad svi spavaju i kad je potpuni mir. To mi je iz nekog razloga ostalo u sećanju, ali nisam nameravala da se toga slepo pridržavam.

Elem, počeh da čitam prvu knjigu, „Kuću obraslu bršljanom“ i uhvatih sebe da ne mogu da je ispustim iz ruku. Kao i kod svakog dobrog pisca koji hoće da zagolica maštu čitaoca, na početku je prolog u kome se nagoveštava sve ono što će nam zagolicati pažnju i maštu. Ovde je data slika čestara uz malu kuću obraslom bršljanom u blizini koje u mukama umire petnaestogodišnji dečak.

Naravno da mi nije palo na pamet da prekinem sa čitanjem. Uhvatih sebe kako odlažem sve poslove samo da bih nastavljala gladno da gutam redove. I ne pokoleba me početak romana u sadašnjosti, potpuno suprotan od događaja u prologu koji se zbio pre ravno pesedest godina.

Čitala sam i čitala i pokušavala da otkrijem šta se skriva na ovim neobičnim stranicama u događajima glavnog lika Alekse Lakića koji nam u ispreturanoj radnji, sećanjima na različite periode svog života, tesno povezane sa današnjicom, otkriva jezivu tajnu svoje porodice koja seže dva veka unazad. I ne samo nju već i prokletstvo sopstvene sudbine, potekle iz mističnih verovanja mačvanskog i valjevskog kraja, u kojoj je osuđen da zauvek ostane sam, bez devojke koja je ljubav njegovog života, nepravedno kažnjen samoćom i užasnim snovima koji njega i svakog muškog člana familije prate poput tamne senke kao mora.

Reko bi neko da je priča poput kletve „nečiste krvi“ ispričana priča, ali ne bi bio u pravu. U ovom romanu, u kome se fantastika i onostrano mešaju sa urbanom beogradskom pričom, u kome se prepliću mašta, snovi i java, u kojoj je sve moguće, čak i ono za šta znamo da zaista i ne može da se desi, otkrićete jednu od, po mom skromnom mišljenju, najupečatljivijih priča od koje se diže kosa na glavi.

Kada je budete čitali, nemojte da vas zbune zapetljani porodični odnosi Lakića koji se provlače kroz tmurne srpske vekove, skoncentrišite se na njih i bićete nagrađeni još boljim utiskom priče. A što se više roman približava kraju, sve će bivati jasnije. I jezivije. I neočekivano upečatljivije.

Neću vam reći kakav je kraj romana jer to zapravo i nije kraj jer odmah sledi nastavak – „Veštičje ludilo“, čiji naslov već obećava nove zastrašujuće događaje koji sežu duboko u prošlost i objašnjavaju sve što nam je prvom delu ostalo u magli, a potom i poslednji „Sam, ispod šljive“, u kome se odvija obrt koji stiže pravo iz budućnosti.

Ovo je ona vrsta knjige koja na mene ostavlja neobično jak utisak. I ne samo zato što je glavna negativna ličnost ženska osoba koja nosi isto prezime kao moje devojačko. Ima još razloga. Otkriću vam tajnu: ne može meni da se svidi bilo kakva knjiga već najviše ona o kojoj ću razmišljati i kad je završim, vraćati se na početak, prebirati po stranama da opet pređem i razumem sve sa novim saznanjima koje na početku nisam imala. I da, poslušajte onaj savet: čitajte je kad padne noć i bude svuda tišina. Postaćete tada i vi jedan Aleksa Lakić sa kojim ćete preći u novi, neobičan i jezovit svet starih srpskih fantastičnih priča. Ne znam za vas, ali ja odoh da se bacim na drugi deo…

house-2113824_960_720

izvor: pixabay.com

 

13

Senka kavkaske princeze

fantasy-782001_960_720

Nekada davno, pre mnogo vekova, pod starim ugašenim kavkaskim vulkanom, živela je princeza. Usamljena u svom velikom dvorcu opasanom visokim kamenim zidinama, sedela bi često sama u svojim odajama u najvišoj od svih kula. Otkad joj je roditelje odnela kuga, jer ona, znate, ne bira da li pohodi tela prosjaka ili careva, morala je sama da vlada svojom carevinom podno Kavkaza.

Princeza je rođena u mukama svoje majke carice jednog svetlog jutra kada se sunce veselo razbaškarilo na nebu i kao da se radovalo novom životu. Čim je prestao njen prodorni plač, uhvatila je majku ručicom za prst i pogledala je očima plavim kao reka koja izvire u brdima iznad Bajkala. Bio je to zavičaj njene majke, a reka se zvala Lena. Tako je i princeza ponela to ime.

Vladala je s lakoćom, kao da joj je to od bogova bilo dato. Volela je da silazi među svoje nemirne podanike i sa pratnjom jaše na konjima dok im snažne sapi ne zadrhte od umora. Lutala bi gustim kavkaskim šumama i udisala mirise paprati i tamnih četinara. Jurila bi na konju niz brda sve do stepa velike visoravni, gde bi se trkala sa vetrom i stavljala na muke najbolje ratnike svoje pratnje, koji bi i sami jedva stizali tu nežnu priliku čija bi kosa vijorila zlatnim sjajem.

Jednog dana u hladu velikog hrasta usred prostranstva velike visoravni ugledala je neke ljude kako sede oko vatre. Među njima bila je samo jedna devojka, kose i očiju tako plavih kao u odblesku ogledala princeze Lene. Svi iz pratnje su se zgledali jer iako je ova devojka bila u muškom odelu od teške samurovine i zapletene kose, videlo se da je princezi slična kao njena senka.

Dok su oni jahali ka planini, devojka se vratila vatri i sela zamišljeno gledajući u nju. I nije bila jedina, svi koji su je okruživali uzdisali su i brinuli teške brige. Kako se vratiti među svoje i nadoknaditi izgubljeno vreme potrebno za put.

Ova mala zabrinuta grupa izgubila se u jednoj strašnoj noći kada je mećava zavejala podnožje Karpata. Kada su se ujutru obreli u beskrajnom belom prostranstvu, obradovali su se što su makar živi. A onda su krenuli polako, niz parče po parče zemlje pod sivim teškim nebom, na put.

Tvrdoglavi, kao i svi Sloveni koji su se u grupama rasuli na sve strane sveta kada su od modrog Dnjepra krenuli daleko na jug, i oni su lutali verujući da idu putem kojim ih vodi srce. I nadali se da će opet sresti sve svoje, ili bar ono što je od njih preostalo u onoj strašnoj noći. Ali na nebu tih noći nije bilo zvezda, skrivali su ih tamni oblaci koji su nosili snegove i oni su se, idući pogrešnim putem preko Krima, lagano sve više približavali padinama Kavkaza.

Čim su ostali sami od svih, poveo ih je najstariji među njima, stari slovenski ratnik Vuk, od rođenja predodređen da štiti slabije i od zlih sila i od neprijatelja. Ovaj put imao je mnogo posla jer nepoznati kraj svima je ulivao strah, pa i njemu samom.

Najmlađa od svih bila je devojka zlatne kose i očiju plavih poput velikih sibirskih reka – Iskra, kojoj bi se zenice u tami širile i duboko u sebi nosile plamen, sačuvan još od one hladne noći kad se prvi put oglasila prodornim plačem pod zvezdama pored starog ognjišta.

Uz nju, kao verna sena još od najmlađih dana, išao je Ognjen, sada već stasit mladić, željan nadmetanja svojim starim slovenskim mačem sa svakim iz svog plemena, najviše radi dokazivanja pred Iskrom. Živeo je za njen osmeh, još od onih dana kada su se kao deca jurili po obalama Dnjepra i bacali kamenčiće u vodu. I sada je bio spreman da ode na kraj sveta za njom i učini sve samo da vrati sjaj u njenom tužnom oku.

I baš tog dana, kada se princeza Lena sa svojom pratnjom vraćala u svoj dvorac, gusta šuma bila je nekako tiša nego inače. Kao da su i ptice utihnule, u nekom zloslutnom iščekivanju. I odjednom, kako to obično biva pa opasnost iskoči kad se čovek najmanje nada, sa grana visokog drveća kao da su popadale crne prilike i oborile ratnike na zemlju. Vezali su ih i princeza Lena je ostala sama, oči u oči sa tamnim ljudima, čije su zle oči sevale poput olujnog neba. Poveli su je sa sobom, rekavši pre toga vezanim ratnicima da će je vratiti kada budu dobili blago iz skrivene odaje njenog dvorca.

Kada je princeza Lena, preplašena ali ipak uzdignute glave, otišla sa njima, ratnici su nekako uspeli da se odvežu i, posramljeni, pohitali u dvorac da jave da se dogodila velika nesreća. Tamo ih je dočekao stari čarobnjak, najmudriji podanik carstva princeze Lene,  sa kojim se ona savetovala šta da čini uvek kad bi bila u nekoj dilemi.

Da, rekao je čarobnjak, u skrivenoj odaji u dvorcu nalazi se blago kakvo je retko ko ikada video. Bilo je tu dragog kamenja svih vrsta, kao krv crvenih rubina, modrih safira i svetlucavih dijamanata, mnogo zlata, ogrlica i niski bisera. Svo bogatstvo kavkaskog carstva ležalo je u toj odaji. A sada je vredelo koliko i Lenin život.

Dugo je čarobnjak razmišljao šta da radi, a onda, kada je jedan od ratnika rekao da su tog dana u ravnici ugledali devojku koja izgleda poput senke princeze Lene, znao je šta treba da se radi.

Te noći ratnici su se lagano prikrali stepi i starom hrastu usred velike visoravni. Kiša koja je padala ugasila je vatru, a umorni ostatak slovenskog plemena spavao je teškim snom ispod širokih grana. Stavili su Iskri ruku preko usta da uguše njen krik, stavili joj vreću preko glave i tiho je odneli sa sobom.

Kada je sunce počelo da se pomalja sa istoka, Ognjen je otkrio da Iskre nema pored njega. Skočio je kao oparen i počeo da je traži i doziva po stepi. I ostali su je tražili, ali nje nigde nije bilo. Bilo je vreme da krenu dalje svojim putem, ali Ognjen nije hteo ni da čuje. Uzalud ga je stari Vuk molio da krene sa njima, on je odbijao, rekao im je neka idu, a on će se umiriti i pustiti srce da ga vodi i tako pronaći Iskru, ma gde bila.

Tako je ostao sam, krijući i od samog sebe koliko se plaši. A onda se podsmehnuo sebi i odlučio da zatvori oči i pusti da ga povede srce. I zaista, ono kao da je znalo, usmerilo ga je ka visokom Kavkazu, ka dvorcu princeze Lene.

A gore, u njemu, čarobnjak je smešao napitak kojim su Iskru pojili čim su je, preplašenu, odvezali. Bilo im je potrebno da niko od podanika carstva ne sazna da princeze nema. Znao je čarobnjak dobro kako bi se nemiran narod rado razmileo da po dvorcu potraži to blago o kome se samo pričalo ali ga niko nije video. Zato je bila potrebna Iskra, da sedi na tronu dok ne smisle kako da vrate princezu. Jedino što u svojoj pomućenoj svesti ona nije znala, bila je kazna kojom se kažnjavao svako ko sem princeze sedne na tron – smrt.

Da bi je što pre vratio, čarobnjak je otišao u skrivenu odaju sa blagom, čiji je ključ čuvao skriven u staroj škrinji Lenine carice majke i u njoj pronašao plameni kamen koji je mogao da ocrta stope svih ljudi na zemlji, običnom oku nevidljive. Tako je pronašao gde su tamni ljudi sa zlim očima skrivali princezu.

Dok su kavkaski ratnici žurili da oslobode svoju gospodaricu, Ognjena je srce dovuklo do velikog dvorca. Ušao je krišom i peo se stepenicama, kao da ga je neko nevidljivom rukom vodio. U odaji najviše kule ugledao je svoju Iskru kako sedi kraj prozora i zgaslim pogledom gleda u sunce koje je umiralo za Kavkazom. Prišao joj je radostan, ali se sledio od njenih izbledelih očiju i ugašenog plamena u velikim zenicama. Uzalud joj je govorio, podsećao ko je, ona kao da ga ništa nije razumela.

A onda su se čuli topoti koraka uz visoko stepenište. Ratnici su dolazili da obave svoj zadatak. Čim su princezu Lenu oslobodili od tamnih ljudi sa zlim očima, Iskru je čekala smrt.

Uzalud se Ognjen borio svojim velikim slovenskim mačem koji je već tri generacije pripadao njegovim hrabrim precima. Iskusni kavkaski ratnici posekli su mu lice iz koga je šiknula krv i samo je poslednjim pogledom mogao da nasluti da je Iskra, dotad mirna kao da se oko nje ništa ne dešava, počela da shvata gde se nalazi. Bilo je kasno, ratnici su izvršili svoj zadatak i Iskru i Ognjena bacili sa najviše kule, dok su ih dole čekali divlji psi, kao i uvek motajući se oko dvorca, gladni i besni.

Ni princeza Lena nije dugo poživela. Pričalo se po dvorcu da više ni ne izlazi iz svoje odaje u visokoj kuli plašeći se da je svuda prati Iskrin duh. Pričali su i da je stalno gledala u svoju senku, a ona je samo naizgled bila njena, inače je pravila pokrete kao da je neko biće za sebe. I sveća je umela jače da pucketa i iskri u tamnim noćima kao da gori nekim plamenom koji nije sa ovoga sveta. Tada bi se mogli čuti neljudski krici užasnute princeze Lene.

Otad je prošlo mnogo vekova. Stari dvorac princeze Lene odavno se urušio, ostale su samo velike kamene zidine da podsećaju na neke davne dane. Samo još, kažu stanovnici Kavkaza, noću kad je pun mesec po nebu kao da igraju dve senke. To se Iskra i Ognjen još po nebu jure, kao kad su kao deca trčali po obalama Dnjepra i u njega bacali kamenčiće.