2

Deset osmeha za srećan dan

apple-496981_960_720Kad osvane sunčan dan, ništa vam drugo ne preostaje nego da i sami zablistate uz sunce koje je konačno svoje zrake razvijorilo na nebu. A kad ga već mesecima unazad gledate kako se samo upola probija sa uzaludnom težnjom da svakodnevnu maglu pretvori u plavetnilo, obradujete mu se kad u tome konačno uspe.

I onda nije ni čudo što takvog jednog jutra pomislite kako je život lep, pa i svet oko nas. Čak i on ume da se oboji jarkim bojama, ma koliko to delovalo neobično. Ali, zapitah se tog jutra,zašto ga ne bih obojila još jače?

Pre neki dan vidim na jednoj od svojih omiljenih blogerskih grupa, tačnije onoj u kojoj sam počela da pravim svoje prve blogerske korake, zadatu zanimljivu temu o osmehu. Setim se da sam već jednom nešto o tome pisala, ali poželeh da kažem još nešto. I tako dođem na sjajnu ideju kako da inače lep osunčan dan učinim stvarno posebnim.

Odlučim tako da podelim deset osmeha, ali nepoznatim ljudima, i tako dokažem da svako, pa i neko ko tog dana možda nije najsrećniji, može da oseti toplinu od nečije ljubaznosti i vedrine.

I jeste da mi negde u dubini neki mali glas govori da možda neće svako razumeti, možda će neko nepoverljivo odreagovati, ali odlučim da verujem u svoju iskrenost i neposrednost i sa verom da ću uspeti, spremim se, doteram i brzo izađem napolje da se ne predomislim.

Prva osoba na koju naiđoh tog sunčanog jutra bila je spremačica koja čisti zgrade u mojoj ulici. Neka meni nepoznata. Natovarena kofom, metlama i kesama, gleda u brojeve sa skrivenim umorom u očima. Pita me za najmanji broj jer od njega tog jutra počinje da čisti. Pokazah joj i uputih prvi osmeh. Osmehnu se i ona i iako joj ništa više nisam rekla, otkri mi da joj je to prvo jutro na novom poslu i da se nada da će joj biti dobro. Poželeh joj sreću, a ona mi se zahvali i sa potisnutim brigama u tamnim očima ode svojim putem.

Ja nastavih dalje.

U parku kroz koji prolazim do autobuske stanice naiđoh na ženu sa divnom ženkom baseta obučenom u ljubičasti mantilić. Pas sa tužnim očima mi priđe i zamaha repom. Osmehnuh se drugi put tog jutra i pomilovah ga po glavi.

– Kako je lepa. A ima i mantilić, kao neka prava dama – rekoh gazdarici.

Ona se sva ozari. Od turobne žene koja zamišljeno šeta psa nastade lepo lice koje nekada u mladosti mora da je mnoga muška srca slomilo. Milo me pogleda i zahvali se. Reče da je njena Ava bila prehlađena i da još malo mora da vodi računa o njoj iako je toplo.

Nastavih dalje, preko ulice do autobusa. Na pešačkom prelazu obično se stoji dok automobili prolaze. Jedan mi stade. Prilikom prelaska pogledah u vozača, klimnuh mu glavom u znak zahvalnosti što je stao i osmehnuh mu se. Ugledah jedan bezbojan pogled kroz šoferšajbnu koji se i sam razvuče u osmeh. Dobro mi ide, pomislih, već treći osmeh koji mi se vraća.

Svratih do kioska da kupim kartu za prevoz. Devojka umornog lica mi je prodade i usput mi izdeklamova spisak stvari koje su mi možda potrebne. Od upaljača i čokoladica do knjiga i kesica kafe. Zahvalih joj se uz osmeh i strpljivo rekoh da ne želim ništa od toga. Osmehnu se i ona meni, pomalo snebljivo

– Hvala Vama što se ne ljutite. Svi se brecaju što im sve ovo nudim, a znate, stvarno moram – reče mi polušapatom.

– Znam, razumem Vas – rekoh. – Zašto da se ljutim kad samo radite svoj posao?

Osmeh olakšanja joj prekri lice, kao da je bar neko ovog jutra razumeo.

Na autobuskoj stanici gužva. Svi čekaju autobus, ima i nervoznih. Sa strane stoji žena sa odraslom ćerkom sa posebnim potrebama. Devojka me posmatra i kao da joj se sviđa šarena marama koju sam uplela u kosu. Osmehnuh joj se, ali milije nego drugima, od srca. I ona se osmehnu meni.

– Ti si lepa – reče mi odjednom.

– Jao, hvala – rekoh joj, iskreno dirnuta toplinom u njenim očima. – Dugo čekate autobus?

-Da, – reče mi – ne volim da čekam.

– Ni ja – rekoh sa osmehom. Sigurna sam da će brzo doći.

I majka i ćerka mi se osmehnuše dok je autobus stizao na stanicu.

I u autobusu gužva. Do mene sedi jedna starija gospođa sa malenim šeširom na glavi. Gleda kroz prozor, ali me pogleduje dok kuckam poruke mužu na mobilnom telefonu i osmehujem se dok čitam šta on meni piše.

– Jeste li zaljubljeni, mlada damo? – začuh njen tihi glas kako me pita.

– O da, u svog muža već ravno dvadeset pet godina – osmehnuh joj se širokim osmehom.

– Pa to je divno – osmehnu se i ona meni. – I ja sam dugo volela mog supruga i verujte mi, nisam mogla da verujem da mogu da živim posle njega. A eto, početkom godine sam napunila devedesetu.

– Ma nije moguće da imate toliko, nikada Vam ne bih toliko dala. Svaka čast – rekoh joj iskreno iznenađena.

Ona se stidljivo osmehnu i zahvali mi se, kao svaka žena koja voli da joj daju kompliment bez obzira na to koliko godina ima.

Vrlo zadovoljna izađoh iz autobusa. Stigla sam do grada sa već šest osmeha, a koliko ću tek ljudi sresti…

U gradu gužva. Sunce i toplota sve izmamili napolje. Neki čak i u kratkim rukavima nekud žure. Ali svi nekako razdragani. Kao da ih je nežni lahor koji najavljuje proleće otvorio ka suncu, kao i pupoljke i listove što polagano otvara.

U jednom delu ulice okrenutoj suncu na betonu sedi žena sa detetom u naručju i prosi. Priđoh joj i spustih pedeset dinara u kutiju. Podarih joj osmeh dok joj gledam usnulo dete.

Osmehnu se i ona meni osmehom daleko od savršenog, ali iskreno radosnog jer njoj moje malo dođe mnogo.

Na Kalemegdanu tek gomile ljudi. Tiskaju se, sede po klupama i zidu i gledaju kako se svetlucaju talasi Save pod sunčevim bljeskom. I sama prilazim i posmatram kako se dve velike reke spajaju u jedno. Pored mene zaljubljeni par, za koji svet ne postoji jer vide samo jedno drugo. Ipak me pogledaše. Osmehnuh se njihovoj zaljubljenosti jer se setih kako sam nekada i ja kao devojka sa mojim mužem, tada momkom, umela da ćutim u kalemegdanskim sutonima. Osmehnuše se i oni meni. Krenuh dalje da ih pustim da uživaju u svojoj ljubavi.

Na drugom kraju velikog parka cika i graja dece. Šareni se veliki luna park, lep i pun muzike koja svako dete mami da zaroni u njega. U trci ka velikom gumenom zamku, na mene natrča mala plavooka plavokosa devojčica. Pridržah je i zagledah joj se u velike oči koje me ljubopitljivo pogledaše.

– Pazi, dušice, da ne padneš – pomilovah je po kosi i osmehnuh joj se nežno.

Osmehnuše se na mene i njene velike plave oči.

O, pa još malo pa ću ispuniti svoj zadatak, pomislih u tom trenutku.

Baš tad ugledah grupu dece koja na kutijama nešto prodaju. Priđoh da vidim šta.

– Teto, hoćete da kupite čestitke? Mi smo ih sami pravili a od para koje sakupimo kupićemo našim mamama poklone za Osmi mart.

– Naravno– rekoh im sa osmehom. – Dajte jednu da i ja obradujem moju mamu.

Nasmejaše mi se deca, sva srećna što imaju kupca. Zahvalih im se i nastavih dalje.

U tom trenutku osetih da sam ispunila svoj cilj. Deset osmeha stvarno mi je ulepšalo dan. Ponadala sam se da sam ga i drugima bar malo obojila. I priznadoh sebi da je svaki osmeh koji mi se vratio zapljusnuo moju dušu toplinom. I da nema razloga da prestanem da ih delim. Zato pođoh dalje da nastavim da poklanjam osmehe po osunčanom belom gradu…

 

 

 

 

 

8

Sjajne žene, blogerke i umetnice

dusanovacki-cvetMožda je nekome privukla pažnju poneka slika koja se od sinoć vrti po Fejsbuku. Volela bih da jeste. Ali ne zbog drugog nego da bih zahvaljujući nekoj od njih podelila sa vama jedan utisak, koji je zbrisao sve ostale u nedelji za nama.

Ako ste ih videli, reći ću vam šta je na njima. Ućiniće vam se jednostavno ako kažem: grupa nasmejanih i veselih žena. A mnogo je više od toga. Neke od njih su blogerke, neke odistinske umetnice, ali svima im je zajedničko jedno: deo su jedne velike, kako ja to volim da kažem, blogerske porodice.

Ako poželite i vi da podelite sa nama neke nove večeri, nećete se pokajati, sasvim sam sigurna. Upoznaćete svaku od nas i verujte da ćete se odmah osetiti kao svoj na svome, kao neko ko tu već odavno pripada. I svaka će vam prići srdačno, ponuditi iskren osmeh i poziv da budete deo naše priče.

I vi ćete to odmah i postati. I ako ste i sami dosegli slavu pa želite da sa nama podelite svoje uspehe. I ako ste nakratko izgubili nit u svojim maštarijama, mi smo tu da vam pomognemo da ih opet čarobno zapletete. I ako ste na samom početku i traganju za svojim najskivenijim rečima, koje tek čekaju da se odlepe od duše i ugledaju svetlost dana, mi smo tu da vam damo vetar u leđa.

Tada ćete upoznati vedre, nasmejane žene, koje pitaju malo, a hoće da ponude i daju mnogo, da poguraju kad stane, ohrabre kad se klone, povežu, osmisle i kažu toplu reč podrške.

Verujte mi na reč. A znate kako znam? Jer sam i ja bila jedna od vas. Došla sam među njih i osetila takvu toplinu kakvu dugo nisam, videla sam nasmejane oči kakve sam mislila da više ne postoje, sreću i spokoj, koji su tako dragoceni u ovim neobičnim vremenima. I otkrila sam zašto je to tako: zato što ove žene rade ono što vole, ostvarene u svojim izmaštanim svetovima stvaraju od reči, drveta, tkanine ili boje čaroliju koja im životu daje novi smisao. A kad imate razdragane i ispunjene žene, onda ste pronašli retku i dragocenu stvar.

Ja sam izabrala da budem jedna od njih i otada i ja nosim osmeh u očima. Dođite i vi. Videćete, sjajno je!

 

 

 

8

Ubitačni šarm i prokleti déjà vu

femme_fatale_by_faye3d

izvor: faye3d.deviantart.com

Prošle nedelje desi mi se ista stvar koja mi se dešava godinama unazad. I nakalemi se na još jednu koju doživeh pre desetak dana. Rekli bi neki da mi se svašta u životu zbiva. Al’ je zapravo sve isto, samo se vrti u krug.

Da počnem od početka. Redom. Prvo mi se desilo da sam na fejsu zbog svojih natpisa i komentara na slikama sa jednog velikog i lepog viđanja danima bila čerečena po nekim tamo blogovima, statusima i komentarima napisanim u raznim fazama delirijuma. Rekao bi čovek naučiću nešto iz toga, makar bar to da iako ja mislim, a grešim, da sam totalno nezanimljiva širem auditorijumu, oni me ipak nekako ukebaju i isprate moje aktivnosti.

I tako, bezbrižna i neopterećena pomnim pogledima drugih, uputim se na još jedno veliko i lepo viđanje sa drugarima iz osnovne škole. I bude mi mnogo lepo, smejasmo se i vrištasmo do zore. A organizovali se na dan praznika, ujutru se ne radi, pa se raspištoljili i zaboravili na vreme. Tako nekako, maltene se vratismo u neke tamo loše devedesete, ali nama lepe, najlepše.

Viđanje nam ne pokvari ni drugar koga sam poslednji put videla odvaljenog od alkohola na maturskoj večeri. Kao dokaz da za neke vreme kao da je stalo, isti lik je te večeri već podgašen došao, ali zoru smo dočekali sa njim treštenim pijanim toliko da smo ga zajedničkim snagama razvlačili po stepenicama i ulici, spakovali naglavačke u kola i odveli kući. Naprotiv, nije to bilo ništa toliko strašno pogotovo jer je pola noći pevao, igrao i izražajno imitirao Zvonka Bogdana, zbog čega smo se mi ostali valjali od smeha.

Zapitao bi neko kakav tu onda problem može da se stvori. E, pa može, isto kao što od svakog velikog i lepog viđanja uvek neko treći može da napravi problem, pogotovo ako se baš trudi i upinje da ga nađe.

I kao što za ono prethodno viđanje i svoj jezik lajavog krelca dobih preko nosa, tako ispade i ovaj put. A lepo sam rekla da ću sebi prebiti prstiće da ne kucam svašta. Napisah komentar „unbelievable night“, za retke neupućene „neverovatna ili noć za ne poverovati“ jer ko je bio i gledao splet imitacija, suza prolivenih nad uspomenama na školske dane i valjanja po patosu, zaista bi mogao da se u tom opisu nađe.

Ali, društvene mreže su čudo. Još kad se pomešaju sa kompleksima, nesigurnošću i prikrivenim strahovima, ispadne čudo. A Jelenče, po običaju, uvek krivo. Elem, to što je za mene bilo  „unbelievable“, nije bilo i za druge. Dve žene od četiri drugara prisutnih na toj večeri nisu mogle da poveruju da se do ranih jutarnjih sati može samo pričati i smejati pa su ovaj moj komentar shvatile i u istom pravcu optužile svoje muževe da je jedino nadnaravno te noći bio razuzdani seks koji sam JA imala sa njima!

E sad, nije mi to prvi put. Ne taj razuzdani seks, nego ta burna alergijska reakcija na moju malenkost od strane lepših polovina mojih drugara. Ono što jedino nije smešno je što se priča tu obavezno i završava i ja se uvek, ne svojom voljom, tada zauvek opraštam od svojih drugova. A zašto do nje dolazi, ni do danas nikako da uspevam da odgonetnem.

A nije da nisam probala. Jednog od njih dvojice zapitala sam otkud taj sumanuti zaplet. Uz zbunjeno sleganje ramenima i umor u glasu, jer dok sam ja pre podne nakon te noći iskoristila za spavanje, oni su ga proveli u pravdanju i klečanju na kukuruzu, proceđeno mi je da je jednu od dve uzorne žene, majke, kraljice uznemirila neka moja slika na motoru.

Oh, zar opet?! Opet taj kamen spoticanja, napravljen i okačen na moj profil pre ravno četiri godine, ali i dalje podjednako kontroverzan. Slika snimljena za moj rođendan, od strane moje kume, u napadima smeha i slavlja. Al’ prati me kao senka. Što od muškaraca, koji je većinom obožavaju, što od žena, koje se od nje u većini slučajeva pečatiraju.

E sad, zašto se to meni stalno događa, nemam pojma. Da li je u pitanju taj moj ubitačni šarm koji vide samo poštene i nadasve promućurne ženice ili samo splet neobičnih okolnosti koje mi tovare taj stalni i prokleti déjà vu, ne znam. Ali, ne brinite, nisam još pala u iskušenje da, kao neki željni pažnje i utehe, pretim da ću da  brišem slike, gasim profil, ukidam blog. Ma jok. Neću čak ni da zauzdam jezik pa da umesto reči koristim emotikone, poput nekada „Tik – taka“ kada se tekst dopunjavao sličicama. Ma, ne pada mi na pamet. I Dženifer Lopez ima i obožavatelje i hejtere, pa mogu i ja. Pa valjda sam neki VIP, bogati?

I za kraj, da ne lutate i ne tražite tu čuvenu sliku na motoru. Evo vam je. I dobro obratite pažnju: na njoj izazivački privlačim isključivo oženjene ili na bilo koji način zauzete muškarce, sa posebnim osvrtom na očeve bar jednog maloletnog deteta. Pa kad ih namamim i zavedem, tako brljive i neiskusne, minimum dvojicu stavim na motor i odvezem na planinu, na ivicu provalije. Tamo sa njima upražnjavam neizrecivo strastven i perverzan seks, a ko ne izdrži, gurnem ga sa litice. Doduše, i inače ih gurnem na kraju jer mi, kao i svakoj pravoj bogomoljki, više i nisu potrebni. Tako urnišem tuđe brakove i od poštenih ženica stvaram samohrane majke. A svoj brak, naravno, pažljivo čuvam.

Pa eto, nemoj posle da bude da vas nisam upozorila na svoj ubitačni šarm i dugu jezičinu. Pa vi vidite. A za svaki novi déjà vu ne brinem, stoički ću da ga podnesem.Važno je da sam ja živa i zdrava, bar zbog tih tuđih obezglavljenih muževa.

fem

foto Sirena

 

8

Mala slika iz novčanika

novcanik

Sivilo se provlači kroz prozor iznad kreveta. Budi je i u mutnoj svetlosti dana ocrtava boru na čelu. Istu onu koja nestaje samo dok spava. A kad se probudi, opet se stvori. Valjda da je podseti na svaki uzdah koji zatrpava duboko ispod grudi.

Ustaje u susret još jednom danu, novim oblacima bez zrakova sunca koji su nekada, baš u ovoj sobi, umeli da granu tako jako da oboje svaki krug šarenog tepiha i uzbune prašinu koja se poigravala pod njima. Sad je sve izbledelo, i šare, i sunce, i život.

Pije prvu kafu, jednu od mnogih koje će sebi skuvati u toku dana. Pali cigaretu, sa titravim osmehom na usnama. Zna da ne sme, ali se nada da će joj bar ona skratiti život. Kad već ionako nema više razloga da živi.

A kao da je naslućivala da će biti tako još kao dete kada je u maloj kući u predgrađu noćima ležala pod starim vojničkim ćebetom, i pritiskala uši ručicama da ne čuje bolnu vrisku majke koju je otac u beskrajnim pijanstvima tukao dok na noge više ne može da stane. Zamišljala bi tada malo ostrvo i modru pučinu i želela da umesto tame vidi samo nebo i more, kao iz filmova. A kad sve utihne i ostane u mraku samo očevo hrkanje, tiho bi se iskradala i čučala uz majku, brišući joj lice umrljano suzama i molila je da ustane i bude onakva kakve su bile majke svih njenih drugarica. Znala je da tako nikada neće živeti.

I verovala je čvrsto u tu odluku čak i kad se kao devojčurak zaljubila u najlepšeg momka svog kraja. I kada se on zaljubio u nju, jer pored oca, poznatog kavgadžije i nasilnika, bila je čuvena i po svojoj nesvakidašnjoj lepoti. Po takvoj, govorila joj je majka, da će moći da bira koga će u životu da voli.

A ona je brzo izabrala. Polaskana pažnjom momka starijeg čitavu deceniju od nje, spremnog da ostvari svoje snove i da ga ona u tome prati. Brzo se odlučila da pođe sa njim u veliki grad. Čak i da napusti školu, samo da pobegne od tuge svoje kuće, beskrajnih očevih pijanih noći i majčinih podliva mokrih od suza.

I tada je pomislila da je srećna, čak i onda kada je na svet donela ćerku, najlepši mali dar neba, a on ostao jedak jer nije dobio muško. Pa čak i onda kada je zbog snova koji se nikako nisu ostvarivali počeo da traži utehu u alkoholu, a nju naziva neškolovanom glupačom koja u kuću ništa ne unosi.

Tada je završila školu, uveče, kao i svi poput nje i počela da radi, nadajući se da će bar tako zaustaviti njegov gnev. A kada je jedno veče prvi put njegova ruka pala na njenu glavu, znala je da će joj se život sa njim pretvoriti u pakao. I shvatila majčine suze, one iste za koje se zaricala da njoj nikada neće kapati.

Naučila je da živi uz muža koji je tuče kad je pijan i ljut, a izvinjava se i obećava kad je trezan. Živela je u svom malom svetu protkanom ljubavlju prema ćerki, koja je sve više rasla i gledala je tako velikim i plavim očima da joj je to jedino ispunjavalo dušu i blažilo sva razočaranja i izneverena očekivanja. Ležala bi pored nje pred spavanje, u mirnim večerima kada njega nije bilo, i pričala joj o jednom ostrvu usred mora, plavog kao njene oči, na kome je je pučina tako velika i mirna da izgleda kao da si na kraju sveta, daleko od svih briga i strahova. I devojčica bi tada zaspala mirno.

Ali kako je rasla sve je više pričala o ostrvu i molila majku da odu da ga vide. Samo njih dve, i da tamo ostanu zauvek, daleko od briga i strahova. Ona se smešila i divila svom detetu koje ima hrabrosti više od nje da pronađe mesto koje donosi mir.

A onda je te godine upoznala čoveka koji je detinjstvo proveo baš na ostrvu kakvo je ona oduvek sanjala. I uz osmeh poverila mu da joj je to želja o kojoj ona i njena ćerka maštaju u mirnim noćima. A on je danima pričao svoje uspomene, kao čovek koji u tuđini rado priča sve ono što ga veže za dom, o mirnoj pučini u prozračna jutra, o modrom nebu koje se ogleda u nemirnim talasima, o burama od kojih se ne može pobeći ni u najdalje tesne uličice, o zvezdanom nebu i šumu talasa pod mesečinom. I ona je slušala i osećala spokoj kraj njega.

Kada je jednom zapitao da ostavi sve i krene sa njim na njegovo ostrvo, ona se uplašila. Otišla je bez reči, kriveći sebe da je loša žena koja je drugom muškarcu dala neku ludu nadu, a imala je muža. Lošeg, teškog, koga više nije mogla da voli, ali sve se u njoj bunilo protiv, kako je osećala, izdaje. Ali vreme je prolazilo i ona je svako veče trpela poniženja i gledala kako oči njene ćerke danima pomalo tamne.

I tada je odlučila: učiniće sve samo da spasi svoje dete. Nije ona važna, samo nju da skloni. Postaće ljubavnica, prolazna avantura, šta god treba, samo da joj ćerka ode daleko od bola i patnje. Pristala je na sve, samo je tražila da prvo ćerku pošalje daleko od tmine velikog grada, a ona će doći kasnije.

U brzini, kao da nešto strašno radi, saopštila je devojčici da mora da krene na ostrvo koje toliko dugo sanja, a ona će doći za njom. Brzo. Devojčica je trčala od radosti po kući. U potaji od oca slikale su se za pasoš i u jedno jarko osunčano jutro probudila je da krene. Dugo je ćerka grlila i pokazivala joj kako šare na tepihu gore od zraka sunca. Pitala je majku da li će i njihov život postati jednako šaren.

Te večeri kada je devojčica bila već daleko, muž je došao i istukao je kao nikad. Nije mu nedostajala ćerka, ionako nikad nije mario za nju jer je želeo još jedno, muško dete, koje nikako nije dolazilo. Ovaj put je bio ljut što se u njegovoj kući od njega krišom donose odluke. A kad je ostala da leži, nemoćna da stane na noge, kao nekada davno njena majka, mislila je na modru pučinu i kako će zauvek otići od njega.

Dva dana kasnije, dok je već obavljala pripreme pred put, telefon je zazvonio. Javila se i život joj se srušio u trenu. Slušalica joj je ispala iz ruke. I ona zajedno sa njom na pod. Javili su joj da joj se ćerka tog jutra utopila blizu obale malog ostrva.

Tri dana nije dolazila sebi, želela je da umre jer više nije bilo jedinog bića za koje je živela. I muž je dolazio, ležao pored nje i plakao, obećavao da je nikada više neće udariti i kleo se da je voleo svoje dete. Ona je ostajala nema. Ni svom novom prjatelju se nije javljala na pozive. Ovo je doživela kao kaznu od Boga. Jer je bila loša žena koja je izdala svoga muža.

Nikada više nije zaplakala. Ni muž je više nikada nije udario. Čak joj je pomalo i neodostajao kad je par godina kasnije umro i ona ostala potpuno sama. Ali to i nije bilo važno. Ustajala je svakog jutra, kao i ovog, i molila se Bogu da uzme i nju. Ali smrt nije dolazila. Iako je ona čekala.

Tako i ovog jutra dok pije prvu kafu i gleda kako dim cigarete pravi spirale i lako se izvija i nestaje. Otvorila je novčanik i ugledala plave oči svoje kćerke, njenu poslednju malu sliku za pasoš, koja joj je jedina ostala. Sa uzdahom, skrivenim u dnu srca, ustala je da krene u još jedan besciljan dan, da ga preživi.

Na stepenicama, sivim i mokrim od tmurnog dana, odjednom je osetila udarac u leđa i videla priliku pokrivene glave kako joj iz ruke istrže novčanik i beži.

Poklekla od udarca, prestrašena i prožeta nekom neobičnom boli, videla je samo kako gubi ono što joj je najdragocenije:

– Sine – zavapila je za pogurenom prilikom koja je bežala. – Vrati mi samo sliku, to mi je jedino od deteta ostalo…

Mladić je stao i okrenuo se. Videla mu je oči koje gore od nekih njegovih muka i očaja i gledala ga kao da u ruci drži i njen život i njenu smrt. Presudu. Bacio je novčanik, ne uzevši ništa iz njega i otišao trčeći.

Okrvavljenih kolena sišla je i uzela sliku. Jecala je uz nju dok joj neki ljudi nisu prišli i podigli sa stepenica. Kažu da je samo ponavljala da vidi daleku pučinu iste boje kao oči njene ćerke…

16

Veče sa blogerkama

blogerkeKo je prošlog utorka uveče bio u čuvenom beogradskom restoranu „Polet“, mogao je da vidi grupu žena koje su se tiskale oko tri spojena stola kako se slikaju, smeju i glasno pričaju kao da se znaju sto godina. A neke su se srele po prvi put.

Među njima bila sam i ja. Da ne bude patetično, ali bogami, imala sam utisak da je privilegija biti u tom društvu. Objasniću kasnije zašto sam sigurna da je to tako.

Slagala bih ako bih rekla da nisam željno iščekivala taj susret. Poznavala sam, onako po starinski – uživo, samo Negu, na čijoj sam promociji zaplanjskih priča bila pre dve godine, i od tada postala njena odana obožavateljka. Sem nje, još jedino Jelenu »Caricu«, koju sam srela nakratko jedne hladne decembarske večeri jer sam kao poklon osvojila njenu prelepu dekupaž kutiju.

Sve ostale znala sam samo virtuelno. Čuj, znala, ma čitala sam o njihovim mislima, strepnjama, osećanjima, tugama, željama i nadanjima. Kroz njihove tekstove upoznavala sam im dušu više nego nekim ljudima sa kojima sam provela ceo život. Sa onima koji nikada do kraja ne žele da otkriju svoje srce. A blogeri kad pišu, oni se odmah odaju. Čak i kad neće. Protrči im neka skrivena senka duše i izađe na svetlost dana. Tako je to u pisanju. Nema skrivanja. A to veče obličje svake duše dobilo je i svoj lik.

Gledala sam ih kako sede i pričaju, videla živost u očima i osmehe na licima. I sve do jedne bile su lepe. Od ozarenosti i radosti što su tu gde su svoje na svome. I bilo mi je drago što sam osećala da sam i ja jedna od njih.

Upoznala sam te večeri mnogo novih prijateljica. Smem da se usudim da ih tako nazovem jer nas spaja ljubav prema pisanju. Neke mlađe od mene, neke starije manje, neke više. Neke baš poznate, neke koje to tek čeka. Ali sve su imale jednu zajedničku tačku, sem blogova, naravno. Prirodnost i potpuno odsustvo oholosti i nadmenosti zbog onoga što su.

Jedna je, i pored nagrade o kojoj se sanja, želela da bude jednaka ostalima. Druga je, za razliku od mnogih drugih majki, priznala da je srećna što je imala veče samo za sebe i svoju dušu. Treća je, iako piše tako divnu poeziju skromno pričala o drugima, a najmanje o sebi. Četvrta je, iako je umela da sedi među mnogo zvučnijim imenima, sve one koje je tek srela navela da se osete kao da su oduvek deo te velike i tople blogerske porodice.

Da, sedela sam među njima te večeri i osećala ponos što imam svoje mesto za tim stolom, pardon, tri stola. I brzo mi je proletelo vreme. Što bi rekli stari, uglađeni ljudi, „kao i uvek kad si u prijatnom društvu“.

Utisak mi nije pokvarilo ni to što su nekoliko dana kasnije moju šalu o „VIP blogerskoj večeri“ počeli da razvlače i koriste kao municiju u sujetnom „puškaranju“. Oni kojima je, sad se vraćam na ono od početka, izgleda bilo mnogo teško što nisu privilegovane da budu deo cele priče. Što i pokazuje da sam u pravu da je to privilegija.

Ali, to i nije toliko važno. Kao ni ta moja, pomislila sam kasnije, možda i nesrećno izabrana šala. Baš zato jer nije značila ništa, samo običnu skraćenicu. A pogotovo gomili raspričanih, veselih i srdačnih žena, kulturnih, civilizovanih, zadovoljnih sobom i onim što su postigle. Bez obzira na to koliko to veliko ili (u mom slučaju, da ne bude nekih nedoumica) još uvek malo bilo.

I detalj za kraj. Kada su to veče dva starija gospodina izlazila iz restorana, zastala su i poluiznenađeno, a prilično zainteresovano, pogledala u ovu šarenu i razveseljenu grupu, zbog koje su, kako sam kasnije čula, u „Poletu“ stišavali muziku da bismo se lepše čule. Sigurno su se pitali šta to spaja ove žene različitih generacija. Ali nisu saznali šta. Al’ znam ja – stvaranje. A samim tim i bogatstvo duše i ljubav prema životu, ljudima i sreći. Koju smo to veče sve uspele da dodirnemo.

Živele vi meni, drage moje blogerke, i da još mnogo puta spojimo još više stolova!

5

Tetanus

vakcina

Prošle nedelje opet sam kampovala po domu zdravlja. Muž mi se ukočio pa sam ga vukla da prima injekcije i terapije.

Jednog dana dođemo mi i ispred sobe za intervencije zateknemo cirkus. Vremešni pripadnik romske nacionalne manjine došao da primi vakcinu protiv tetanusa i poveo sa sobom celu familiju, što će reći: vremešnu suprugu, ćerke, snajke, sinove i zetove.

Odvukoh ja muža u sobu, a sa nama i on. Sede na stolicu, zavrnu rukav i poče da koluta očima. Tek što mu je sestra prišla, on poče da viče:

„Lele, sestro slatka, pušti me!“

Gleda ga ona, gledamo ga i svi mi unutra i sad već ima našu nepodeljenu pažnju.

Kako mu ona priđe sa špricom i iglom, tako on zakoluta, a čim se odmakne, on krene da leleče. Njoj prvo bi smešno, pa mu na kraju zapreti da će da ga ispljuska vodom ako se ne smiri. Ućuta se on i ona obavi svoje.

Mislio bi čovek da će lelekanje da prestane, al’ ne lezi vraže. Ne prođe ni par sekundi, on poče da skiči:

„Lele, pade mi šečer!“, i da se raskopčava i svlači.

Gledaju ga sestre i vide da mu nije ništa, samo se prepao. Pozvaše muške članove familije da uđu i da ga izvedu. Uđoše oni, uznemireni zbog glave porodice, i uzeše ga pod ruku da ga vode napolje. On se malo osokoli kad ih vide, a i da ne ugrozi svoj autoritet, valjda, pa im reče da može i sam. Al’ kad im sestra saopšti da će za dva meseca opet morati da dođe i primi poslednju vakcinu protiv tetanusa, on opet poče da se spovodi i viče:

„Lele, pade mi šečer!“

Odvukoše ga napolje, a izađoh i ja za njima, da ostavim muža da ga na miru bockaju. Napolju tek predstava. Skupile se žene oko glave familije, zabrinuto ga gledaju i nešto ispituju, al’ na njihovom jeziku. On se kuraži i otima i nešto im priča.

Al’ tad nastupi baba, odgurnu ćerke i snajke i poče sama da zakopčava muža i nešto odsečno priča. Ostale se spremno okrenuše ka vratima i, uz srpske psovke, na svom jeziku nešto oštro poručiše medicinskim sestrama unutra. Verovatno neke kletve.

Odoše tako svi zajedno, zabrinuti i ozlojeđeni zbog lošeg tretmana. I iza njih ostade mir i tišina.

I znate šta, ne znam da l’ je sve to bilo smešno ili tužno, al’ kad ih vidite kako se drže „svi za jednog jedan za sve“, dođe čoveku da se dobro zamisli i ponešto i nauči od njih…