2

Bookchallenge 2017: Divne priče iz Zojine glave

promocija knjiga

Knjiga po knjiga, napreduje moj čitalački izazov. I hvala mu, da ga nije bilo, mnoge knjige ne bih ni pogledala a kamoli pročitala.

Redom po zadacima dođoh do onog koji mi traži knjigu autora kome se divim. Baš nekako u vreme kad je izazov započeo, pod ruku mi je došla knjiga priča Zorice Zoje Mladenović „Priče iz moje glave i sveta oko mene“. I kupila me je skroz.

Ova zbirka je za mene značila mnogo više od ispunjenog zadatka. Ona je prva na kojoj sam uradila lekturu i korekturu, prva koja mi je otvorila neka važna vrata u životu i na kraju prva zbog koje sam imala svoj prvi javni nastup. A sve zahvaljujući toj divnom čarobnom predmetu povezanih papira unutar korica.

Ako još dodam da je ova knjiga i prvenac drage Zoje, onda je priča zaista zaokružena. I zaista ima poseban značaj.

Neću da vam pričam kakvu sam tremu imala pred promociju knjige koja se održala 3. juna u Centru urbane kulture u Beogradu. Niti to da sam pola zaboravila šta sam planirala da kažem čim su me zabljesnuli reflektori.  Ali hoću da je poseban osećaj držati mikrofon u ruci i imati nepodeljenu pažnju gledalaca i slušalaca. Adrenalin samo šiba kroz krv, a na vama je da ga obuzdate i načinite svojim prijateljem.

promocija

Toliko o meni, a sada ću vam reći zašto sam izabrala baš ovu knjigu priča da bude na spisku mog čitalačkog izazova. I da saopštim sve ono što je u večeri promocije trebalo da kažem, a ja sam sve pozaboravljala. Jer što reče direktor izdavačke kuće za koju radim: „Ja sam čovek koji je jak na pisanju a ne u govorenju“

Ono što sam se setila da kažem, a sada ću ponoviti jeste da sam rukopis Zojine knjige počela da radim, a onda sam zaboravila da sam lektor. Priče su se nizale jedna za drugom, kratke, direktne, bez dlake na jeziku i mamile da ih čitam u jednom dahu. Uhvatila sam sebe da ih slažem na svoje srce jednu po jednu, čas sa smehom, čas sa tugom, čas sa iznenađenjem, al’ najviše sa oduševljenjem.

I sve sam više klimala glavom i divila joj se kako ume da iz života izabere ono najupečatljivije, izdvoji ga i prenese na hladan beli papir i od njega napravi toplinu i šarenilo. I nasmeje. I natera da je čitate dalje i dalje. I da je čitate iznova i iznova ne bi li ste pronašli još ponešto što vam je u prvi mah promaklo.

Divila sam joj se na kako je živ način opisala licemerje, narcisoidnost, oholost, tvrdičluk, snobizam, ali i nadu ljubav i želju za srećom. Sve ono što čini mane i vrline društva u kome živimo i, hteli-ne hteli, moramo da prihvatimo da su se uvukli i u naše srce i u našu dušu.

U ovim pričama svako će pronaći sebe: dok sedite u punom autobusu i smišljate šta ćete tog dana da kuvate, dok ste ophrvani ljubavnim nemirima, večitim roditeljskim dilemama kako da izađete na kraj sa sopstvenom decom, pa čak i kad ste u strahu da vas neki lopov ne mlatne po glavi i opljačka vas.

Zoja pronalazi duhovitost i tamo gde je naizgled nema – u malim zamkama koje prate svaki brak preteći da od njega naprave monotonu i zaparloženu kolotečinu. Pa kad se gleda kroz tu prizmu, nekako je lakše da se premoste sve razlike i problemi i nastavi dalje, lepše i kvalitetnije.

Naći ćete u njenim pričama i vic, i aforizam, satiru i kritiku današnjeg društva, sveta i mentaliteta, ali ne osuđujuću i preku već dobroćudnu, koja opravdava i kao da kaže: „To smo mi, od sebe ne možemo pobeći“. Ali kao da šalje i poziv da razmislimo i pokušamo da ublažimo svoje mane.

Priznaću vam da su mi od Zojinih priča najdraže one koje imaju neočekivan kraj. One u kojima mislite da čitate jedno, a na kraju se ispostavi da je u pitanju nešto sasvim treće. Pa se opet vratite na početak i smejete se i divite se kako joj je nešto tako uopšte palo na pamet i da li je svesna da nije svaki pisac sposoban da izvede takve bravure. Baš takva je moja najdraža priča Želja, koju sam odabrala da pročitam u večeri promocije.

promocija4

I na kraju, ostalo je da objasnim zašto je ova knjiga uvrštena u zadatak autora kome se divim. Svako ko poznaje Zoricu Zoju Mladenović neće imati dilemu zašto sam izabrala baš nju, ali ko je ne zna, pokušaću da vam je dočaram. Zamislite jednu večito nasmejanu, veselu, pozitivnu ženu. Sa osmehom u očima a ne samo na usnama. Koja gleda svet oko sebe i u njemu crta bojama i ono što je crno-belo. Koja će doneti sunce i tamo gde je mrak. Koja će reći i ono što drugi ne smeju nego skrivaju iza ćutanja. Koja će se otisnuti i u ono čega se plaši zato što ima toliko snage da može da pokrene i svet, ali i sebe, a to je, priznaćete, najteže. Odabrala sam je zato što je zajedno sa mnom sedela na osvetljenoj bini i imala tremu kao i ja. Zato što me je držala svojom vrelom rukom i grejala moju hladnu kao led. Pa smo se nekako našle na pola zdrave topline i zajedno krenule u njeno divno veče. Opušteno, spontano, prirodno, prijateljsko i veselo. I uspelo.

A priče ostaju uvezanih papira unutar korica i čekaju da i vama pruže Zojinu toplinu. I ko što se setih da kažem publici na kraju te večeri:

„Čitajte ih, ne znam šta čekate…“

promocija3

http://www.novapoetika.com/knjizara/price-iz-moje-glave-i-sveta-oko-mene/

0

Bookchallenge 2017: Orvelove aspidistre ili kako uspešno kritikovati društvo sopstvene zemlje

orvelDođe vreme da u čitalačkom izazovu pronađem knjigu pisca koji je pisao pod pseudonimom. Priznajem da mi je prvo pao na pamet Mark Tven, ali pošto u biblioteci nije bilo ničega što ja već nisam pročitala, a za odrasle je, krenem da tragam dalje.

Na Guglu ukucam spisak pseudonima i izađu mi mnogi za koje nisam ni znala da nisu pisali pod svojim imenom, kao npr. Tenesi Vilijams, Džek London ili Čarls Bukovski. Ipak, tik do pevača Radiše Trajkovića zvanog Đani, zapadne mi za oko Džordž Orvel. I zalepim se za njega.

aspidistra orvel faroutmagazine.co.uk

Džordž Orvel (faroutmagazine.co.uk)

Erik Artur Bler, kako mu je zapravo pravo ime, poznat mi je po romanu Životinjska farma, koji sam u Bigzovom džepnom izdanju dobila za 12. rođendan od druga iz odeljenja, a pročitala ga u svojim studentskim danima. Setivši se ove alegorijske satire na temu staljinističke vlasti u nekadašnjem Sovjetskom Savezu, ali i znanja o tome da Orvel najviše kritikuje društvo u kome živi, znala sam da sa njim nikako ne može da bude dosadno.

U biblioteci sam namerno preskočila 1984 i poželela nešto drugo. Bingo! Na polici čekala me je knjiga Samo nek aspidistre lete.

Odmah da kažem da sam naslov ovog dela iz davne 1936. godine jedva zapamtila. Pogotovo zato jer nisam imala pojma šta je to aspidistra. Silueta bujne biljke na koricama navodila me je na zaključak, ali ja ne budem lenja, i opet, normalno, konsultujem Gugl.

aspidistra prvo izdanje wiki

Prvo izdanje roman (wikipedia.org)

Tamo lepo pročitam da je to biljka, ali ne bilo kakva već izuzetno izdržljiva i spremna da se prilagođava veoma lošim uslovima za život. Pišu kako je posebno bila popularna u periodu viktorijanskog doba u Engleskoj kada su se kuće osvetljavale gasnim i lampama na ugalj. Od svih biljaka koje su teško podnosile ova teška isparenja, ona je jedina izdržala, a vremenom je postala maltene obeležje niže srednje klase jer je svaka takva porodica držala bar po jednu u okvirima svojim oronulih prozora. Tako da je odmah jasno bilo da je aspidistra u romanu simbol.

I zaista, šta god da se dešava, ona je uvek tu, iz prikrajka mirno stoji i kao da posmatra situaciju.

aspidistra film alchetron.com

Ričard Grant kao Gordon Komson u filmu “Merry War” iz 1997. (alchstrom.com)

A situacija je prilično mučna. Naime, glavni lik romana Gordon Komson zapleten je u tridesete godine prošlog veka i  sve je samo ne ono što bismo očekivali od jednog mladog čoveka. Iako u kasnim dvadesetim, već se oseća kao da su ga „pojeli moljci“. Iako iz dobre porodice, obrazovan i perspektivan, naizgled mu ništa ne ide od ruke. Dok radi u maloj knjižari gospodina Mek Kenija sa polovnim knjigama, odlučuje da se odrekne novca „radi principa“, ali, kao i u vezi sa svim što mu se u životu događa, ne može do kraja da bude zadovoljan.

S jedne strane spreman je da živi u sirotinjskoj sobi za iznajmljivanje u pansionu gospođe Vizbah, bez ambicija i da gladuje kao svi veliki pesnici koji praznog stomaka najbolje pišu. Pa ipak, on niti je perspektivan pisac, niti ga novac i ambicije  baš toliko ne interesuju, pogotovo onda kada razjedan kompleksima, i pored principa, priznaje sebi da ga strašno pogađa kada u društvu nije uvažavan ili kad smatra zbog siromaštva nije zanimljiv devojkama.

Pa ipak, iako je ovo društveno-kritički roman u kome se na najbolji način opisuje sva beda Londona pred Drugi svetski rat i način na koji  životare mase, u njemu stalno promiče prava, istinska ljubav. Iako tvrdoglav, neobičan i sam sebi težak, postoje oni koji ga iskreno vole. Sestra Julija, usedelica, spremna je da se žrtvuje za svog brata, najbolji prijatelj Ravelston tu je da mu se nađe kad je najteže, a devojka Rozmeri je simbol velike ljubavi koja će Gordonu biti slamka spasa i put ka normalnom srećnom životu.

aspidistra tv orwell.ru

Alfred Linč kao Gordon Komson i Eni Stajlbras kao Rozmeri Voterlou u filmu “Keep the Aspidistra Flying” iz 1965. (tvorwell.ru)

Orvel je u svakom romanu davao ponešto od svog stvarnog života. I ovde je tako. Vrativši se u London iz Pariza, on upravo živi životom Gordona Komsona, u siromašnim sobama velikog grada, u učmalim bibliotekama i knjižarama, gde ga bogati prijatelj, urednik časopisa, objavljuje i kad drugi neće.

Čitajući ovu knjigu nervirala sam se zajedno sa sporednim likovima romana, svađala se sa Gordonom Komsonom, iznenađivala se njegovim čudnim potezima i pokušavala da razumem te neobične antikapitalističke principe u kojima onome ko se bori ostaje samo čast i više ništa. Možda ne bih bila dobar materijal za proletera, očigledno da ima onih kojima je i vrlo malo bilo dovoljno da ostvare svoje ciljeve.

Ako se budete opredelili za ovaj roman, znaćete tačno koji je trenutak kulminacije. U njemu će opet taj famozni novac odigrati važnu ulogu u životu i padu Gordona Komsona. Zbog njega će on dotaći samo dno.

A onda ćete se u jednom trenutku zapitati kako bi uopšte mogla da se završi ova knjiga. I možda ćete se iznenaditi raspletom. Ali i shvatiti da je on toliko jednostavan i prirodan da zapravo nikako drugačije njegova sudbina i ne bi mogla da se zamisli.

MSDMEWA EC007

Ričard Grant kao Gordon i helena Bonam Karter kao Rozmari u filmu “Merry War” iz 1997. (listal.com)

Sam kraj je od strane mnogih različito shvaćen. Ja vam, naravno, neću reći kakav je, ali hoću samo to da postoje podeljena mišljenja da li je to ostvarenje Gordonovog sna ili zamka. Ja sam u grupi onih koji žele da veruju da mu je rasplet sudbine doneo olakšanje i novi pogled na život.

I kao i na početku, kada ga iz prozora bedne sobe pansiona gospođe Vizbah gleda aspidistra, i roman se završava Gordonovom željom da je i sam sebi nabavi. Valjda iz želje da konačno objavi njenu pobedu i prihvati da je ono što stvarno jeste. Ili možda i prizna da je i sam poput aspidistre, imun na bedu i jad i na kraju ipak spreman da se prilagodi.

Za kraj reći ću vam kao da odgovaram pred učiteljicom: šta sam ja to naučila iz ovog književnog dela? Da u svakom društvu, u svako vreme postoje oni koji imaju i oni koji nemaju, da je pravda često spora ali ponekad i dostižna, da ako nisi rođen srećan, moraš mnogo da se trudiš da bi od svog života napravio izvor svoje sreće.

I ono najvažnije: hteli – ne hteli, novac je stub oko koga se poput bršljana obavija sve što nas okružuje, pa i mi sami. Gordon Komson je simbol čoveka koji je odlučio da objavi rat novcu i odrekne ga se. Pročitajte kako je završio. I pomirite se sa sudbinom. Što kaže izreka: ako ne možeš da ih pobediš, a ti im se pridruži…

(c) Bristol Museum and Art Gallery; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Jean Marchand “The Aspidistra” (pinterest.com)

 

 

 

2

Okeani – plavi plašt planete Zemlje

okean indijski sejseli pixSvi oni koji su imali priliku da se nađu nad okeanom na dugim letovima kažu da je njihovo beksrajno prostranstvo naprosto očaravajuće. To plavetnilo kome kao da nema kraja nešto je najblistavije i najlepše na našoj planeti, pričaju.

okean svalbard placetoseeinyourlifetime.com

Špicberška ostrva (izvor: placetoseeinyourlife.com)

Neki, opet, smatraju da ne postoji neka velika razlika između mora i okeana, velika voda kako god da okreneš, ali greše. Mora su zapravo ogranci ili veliki zalivi okeana, a oni su samo naizgled razdvojeni, a zapravo su međusobno povezani mnogobrojnim prolazima i tesnacima tako da predstavljaju pravi plavetni plašt naše planete kojom je obavijaju vodom, najznačajnijim elementom neophodnim za život.

okean tihi polinezija pix

Polinezija (izvor: pixabay.com)

Ne samo prolazima, okeani su međusobno povezani i morskim strujama u kojima se ponekad mogu stvoriti vrtlozi duboki i preko hiljadu metara.

okean vrtlog ikarpress.com

izvor: ikarpress.com

Najpoznatija od njih je Golfska struja u Atlantskom okeanu, koja nastaje u Meksičkom zalivu i nosi tople vode do Evrope. Zahvaljujući njoj obale Engleske, Irske i Skandinavije su toplije nego obale Severne Amerike.

okean atlantik plouzane pix

Atlantik, obala Francuske (izvor: pixabay.com

I ne samo ona, u Tihom okeanu kreću se struje na sve četiri strane sveta, pa neke stižu do tople Kalifornije, a neke hladnije do Perua ili čak Južnog pola dok u Indijskom okeanu morske struje stvaraju tropski kišonosni vetrovi monsuni.

okean indijski ribe pix

Indijski okean (izvor: pixabay.com)

Ta velika plavetnila naše planete ime duguju grčkoj mitologiji, tačnije najstarijem od svih titana Okeanu, bogu beskonačnih dubokih voda koje su okruživale Zemlju. Sa svojom ženom Tetijom imao je nebrojeno mnogo potomaka – reka koje su se ulivale u mora. Tako je jedan od njih i naš Dunav, koji se u grčkoj mitologiji zvao Ištar.

okean obala stene pix

izvor: pixabay.com

Upravo zbog svojih mističnih dubina, okeani su najzanimljiviji deo naše planete. Od obala, preko šelfova, delova koji spajaju plitke i vrlo duboke obale, pa do najtamnijih dubina, oni su ujedno i najneistraženiji. Tek su sredinom prošlog veka počela nova otkrića, a sa sve savršenijom tehnologijom mnogo novih tek sledi.

okean korali pix

izvor: pixabay.com

S obzirom na to da okeani zauzimaju čak tri četvrtine od ukupne površine planete, nije ni čudo što ih ima čak pet.

okean zalazak pix

izvor: pixabay.com

Najveći od svih je Tihi okean. Ime mu je dodelio Magelan, koji je nakon mukotrpnog prolaska kroz Ognjenu zemlju, u kojoj besne stalne oluje, naišao na potpuno mirno more. Tako je okean dobio ime po svojoj tišini, a i naziv Pacifik takođe na francuskom jeziku znači miran.

okean tihi pelikani pix

izvor: pixabay.com

Pa ipak, on nije uopšte toliko miran. Po raspršenom kopnu koje ga oivičava i deli nalazi se veliki broj vulkana. Takozvani Pacifički vatreni pojas sačinjen je od niza vatrenih planina koje svoju lavu i užarene delove iz utrobe Zemlje često izbacuju i u nebo i vodu, pa su česte i erupcije i zemljotresi a za njima i cunami, ogromni talasi koji uništavaju gradove i ostrva.

okean havaji vulkanska lava pix

Havaji (izvor: pixabay.com)

I ne samo oni, u ovim krajevima nastaju neki od najvećih tajfuna, jakih tropskih vetrova.

okean tihi obala pix

izvor: pixabay.com

Tihi okean je na globusu najlakše naći. To je onaj beskrajan plavi deo na jednoj strani Zemljine lopte koja kad se okrene izgleda kao da uopšte i nema kopna. Pa ipak, granice postoje, okružuju ga Azija i Južna Amerika i veliko prostranstvo između Antarktika i skoro pa Severnog pola.

okean tihi kalifornija pix

Kalifornija (izvor: pixabay.com)

Ovo je okean i sa najvećom dubinom na našoj planeti. Marijanski rov u blizini istoimenih ostrva seže u dubinu od 11 kilometara. Moglo bi se reći da je najdublja tačka Zemlje mnogo veća nego visina Mont Everesta na njenoj površini.

okean marijanski rov mirrordaily.com

Marijanski rov (izvor: mirrordaily.com)

U ovim dubinama reklo bi se da ne može biti života jer do njih ne dopire sunčeva svetlost. Ali i to je netačno jer se priroda pobrinula da živa bića i ovde nađu svoje mesto i prilagode naizgled nemogućim uslovima za život. Ovo je carstvo riba sa velikim oštrim zubima sposobnim da same emituju svetlost i tako prežive u večnom mraku.

okean meduze pix

izvor: pixabay.com

Ovo je okean i sa najviše mora koja ga obrubljuju, ali i sa toliko mnogo ostrva koliko ih zajedno nema u svim ostalim okeanima.

okean kamcatka sputniknews.com

Kamčatka (izvor: sputniknews.com)

Ovde se nalazi i najveće ostrvo na svetu – Nova Gvineja.

okean nova gvineja simsonsjamjar.com

Nova Gvineja (izvor: simsonjamjar.com)

U dalekim toplim morima i tropskim ostrvima Polinezije, Mikronezije i Melanezije ne biste znali za ostrvo koje pre da se odlučite.

okean solomonska vulkan lembehresort.com

Solomonska ostrva (lembehresort.com)

Upravo su mnogobrojni istraživači ostajali opčinjeni njihovom lepotom i izobiljem, od Magelana, Tasmana, Džejmsa Kuka ili ipak najvažnijeg Čarlsa Darvina, koji je na svom brodu Bigl uspeo da da najveća otkrića naše planete.

okean bigl darvin pinterest.com

Brod “Bigl” Čarlsa Darvina (izvor: pinterest.com)

Odmah iza njega sledi Atlantski okean, za koji se, kao Atlasovo more, smatra da je dobio ime po grčkom titanu Atlasu koji je posle neuspele pobune protiv bogova na Olimpu kažnjen da zauvek na svojim leđima nosi nebeski svod. Neki drugi opet veruju da je, budući star preko 150 miliona godina, ime poneo po mitskom kontinentu Atlantidi, koji je nekada davno u njemu postojao.

Earth illustration

Atlas (izvor: huffingtonpost.com)

I on, kao i Tihi, povezuje kontinenete, sa jedne strane Severnu i Južnu Ameriku, a sa druge Evropu i Afriku.

okean atlantik portugal pix

Portugalija (izvor: pixabay.com)

Obrubljuju ga neka od najvećih ostrva na planeti, poput Grenlanda, Špicberških ostrva, Islanda i Velike Britanije na severu, preko očaravajućih Kariba, Kanara i Bermuda u toplom ekvatorijalnom delu pa sve do Folklandskih ostrva na samom jugu.

okean karibi dominikana pix

Dominikana (izvor: pixabay.com)

Neka od mora koja imaju najlepšu boju na svetu smatraju se zalivima Atlantskog okeana. Ne zna se da li je primamljiviji zeleno-plavi odraz Karipskog ili možda azurni prelivi Sredozemnog mora.

okean sredozemno scenic.com

I u njegovim dubolim vodama sve vrvi od života. Čitavi svetovi skrivaju se među bujnim morskim travama, algama i koralima.

okean delfini pixDok delfini po površini izvode bravure nad talasima, u dubokim tišinama rojevi riba beže od svojih predatora, morski konjići elegantno plove a velike hobotnice se uvijaju na okeanskom dnu.

okean morski konjic pix

izvor: pixabay.com

Po obalama talasi izbacuju rakove, školjke i morske zvezde, koje se na suncu osuše i zauvek ostanu stvrdnute.

okean skoljke i zvezde pix

izvor: pixabay.com

Tamo gde su talasi posebno jaki, vekovima i milenijumima stvaraju se neobične obale, poput odsečenih – klifovi koji svojim oštrim ivicama iznenađuju svakog ko ih prvi put vidi.

okean klifovi seven sisters pix

Klifovi Sedam sestara, Velika Britanija (izvor: pixabay.com)

Preko Atlantskog okeana od davnina su plovili normanski vikinzi. Pa ipak, najpoznatiji istraživač koji ga je prešao i u potrazi za bližim putem do Indije pronašao Bahame i Antile bio je niko drugi do Kristifor Kolumbo kada je krajem 15. veka na svojim brodovima Santa Marija, Pinta i Ninja otkrio Novi svet.

okean istrazivanja jedrenjak pix

I Indijski okean, treći po veličini, ima neka od najslikovitijih ostrva na svetu.

U velikom prostranstvu koje omeđuju jugoistočna Azija i indijski potkontinent (po kome je okean dobio ime), Arabijsko poluostrvo i Afrika nalaze se neka od najlepših kutaka naše planete.

okean kit pix

U skrivenim lagunama Malajskog arhipelaga, Maldiva, Sejšela i Madagaskara nalaze se najlepše plaže od belog peska i palme koje u svojim visokim krošnjama čuvaju šum od čijeg se tihog spokoja odmaraju sva čula.

okean indijski maldivi pix

Maldivi (izvor: pixabay.com)

U dubokim vodama Indijskog okeana i njegovog velikog zaliva Crvenog mora nalaze se tropske ribe neobičnih nijansi i šara i korali tako jarkih boja da od njih roniocima zastaje dah.

okean indijski korali pix

izvor: pixabay.com

Ali da okeani nisu samo sunce i krici galebova i pelikana koji uporno i strpljivo čekaju svoj ulov, pokazuju i dva okeana na samim polovima naše planete.

okean pelikan pix

izvor: pixabay.com

Južni polarni okean je, moglo bi se reći, najmlađi. Na samom pragu 21. veka definisan je kao okean iako i danas postoje mnogi koji ga smatraju delom sva tri okeana koja ga okružuju, a zajedno sa nekoliko mora koja čine njegove rubove zapljuskuju veliko ledeno prostranstvo Antarktika.

okean juzni sante pix

izvor: pixabay.com

U ovom carstvu tišine u kome se put neba propinju ledene sante i bregovi visoki i nekoliko stotina metara, nalaze se najopasnija mesta na našoj planeti. Podvodne oštre gromade leda mogu biti kobne za brodove koji neoprezno lutaju ovim vodama. Zato se za ovo podneblje koriste specijalno opremljeni ledolomci.

okean ledolomac pix

izvor: pixabay.com

Ovo je mesto na kome često besne ledene oluje i najjači vetrovi na celoj planeti pa se zimi voda potpuno zaledi da bi se tek u septembru donekle otopila.

okean juzni sante pix1

izvor: pixabay.com

Pa ipak, iako naizgled neprijateljski nastrojen za živi svet, ovde se vodi izuzetno buran život po debelim ledenim ostrvima. Dok po njima stasavaju nove generacije morževa, foki i kraljevskih pingvina, plave talase seku kitovi putujući od toplijih ka hladnijim vodama u krug.

okean juzni pingvini pix

izvor: pixabay.com

Na sasvim suprotnom kraju planete, u carstvu večitog snega i leda, protegao se Severni ledeni okean, koji nema kopno koje okružuje već je sav satkan od ogromnih bregova i santi leda koje se plave na letnjem suncu koje ne zalazi ili šarene pod polarnom svetlošću koja treperi na nebu.

okean severni ledeni pix

izvor: pixabay.com

Do Severne Amerike i Evroazije, hladne Aljaske i Kanade i bespuća Sibira, dele ga mnoga mora, ali i pored toga što je udaljen od ljudi, na njegovim večito smrznutim ostrvcima i pločama žive beli medvedi, polarne lisice i zečevi, tuljani i snežne sove, a ledene talase seku kitovi narvali i velike grendlandske ajkule.

okean severni ledeni beli medved pix

izvor: pixabay.com

I tako, okrećući se oko svoje ose, smenjuju se sutoni i zore na okeanima. Kažu da se u poslednjih nekoliko vekova i oni menjaju. Topljenjem santi i velikih ledenih bregova zagreva se cela planete i menja klima pa i sam život u njima.

okean severni ledeni sante pix

Na nama je da čuvamo našu Zemlju jer nemamo drugi dom sem nje. Kada naučimo kako da pomognemo njoj, naučićemo i kako da pomognemo sebi, a onda ćemo sa spokojem moći da uživamo u lepoti prirode i zaslužimo da se nazovemo njenim najvažnijim delom.

okean zalazak kraj pix

izvor: pixabay.com

 

 

 

 

 

9

Šta sve možeš u Rumi kad si srećan

ruma park anfasPriznajte da kad pomislite na Rumu, prvo što vam padne na pamet je mestašce u srcu velikog ravnog Srema, okruženo nepreglednim poljima na kojima žito tek što je počelo da se žuti a u beskraj im ne daju oblaci koji se klobuče na nebu i plavi obrisi Fruške gore koja kao da je prilegla, onako sva dugačka, po toj plodnoj toploj zemlji.

ruma pogled

foto Jelena Dilber

Priznajte da pomislite na dremljive ušorene kuće koje se skrivaju iza visokih ograda i razlistalih drvoreda u tihim sokacima. I u pravu ste. Sve je to Ruma, ali i mnogo više.

Danas po ulicama ove moderne varoši kao da udaraju damari života. Svuda je žamor, boje, mirisi i sjaj.

ruma fasada

foto Jelena Dilber

Na velikom Gradskom trgu uz žubor vode mnoštvo ljudi pevljivog govora i s blagošću vojvođanskih lica na kojima i kad je teško, sve se podnosi strpljivo i tiho.

Odmah preko raskršća žuti se veliki zvonik pod oblacima. Kroz velika vrata izlazi mnogo ljudi sa nedeljne mise. Zastaju pred Hristovim raspećem i tiho pričaju. Prilazim im i oni kao da jedva čekaju da podele sve što neko želi da zna.

ruma crkva kat pet plus

foto Jelena Dilber

Iza njih je katolička crkva Uzdizanje Svetog Križa, podignuta početkom 19. veka na mestu stare drvene i skromne crkvice. Sada se ponosno diže ka nebesima. Govore mi da uđem i pogledam veliki oltar na kome je oslikano kako se put neba podigao Sveti krst, statuu Bogorodice sa Hristom i oslikane Blagovesti. Posle tek završene mise među drvenim klupama još se osećaju njihove tihe reči i crkva ostaje sama u tišini.

ruma muzej

foto Jelena Dilber

Odmah do nje, u senci gustih krošnji skriva se Zavičajni muzej Rume u koji je stala sva istorija ovog kraja, od najdavnijih vremena do današnjih dana. Najzanimljivija mi je priča o tome kako je muzej svoje mesto pronašao u zgradi sazidanoj za potrebe škole vlastelinstva Pejačevića, osnivača Rume, a danas je jedna od najlepših očuvanih zgrada iz perioda kada je južna Ugarska bila pogranični deo Vojne krajine.

ruma crkva pr 5 plus

foto Jelena Dilber

Odmah niže, iza ograde od kovanog gvožđa, blista još jedan zvonik nad crvenim krovom. Na klupama među cvećem u porti sedi mnoštvo ljudi. I oni, pričljivi da upute svakog ko je nov u njihovom gradiću, jedan drugog dopunjavaju dok mi govore o pravoslavnoj crkvi Svetog Duha. Kažu mi da je nekada davno na ovom mestu bilo mnogo kuća u kojima su živeli Grci i Cincari i da im je njihova crkva bila mnogo udaljena pa su činili sve da podignu još jednu bližu, svoju. Posle mnogo peripetija, bolesti i ratova, sredinom 19. veka podigla je svoj zvonik ka nebu. Pričaju mi i o čuvenom ikonostasu Uroša Predića pa krećem da uronim u miris tamjana i spokoj koji narušava samo pucketanje sveća koje dogorevaju.

ruma crkva pr

foto Jelena Dilber

Ulice Rume mirišu na lipu koja samo što nije raspukla svoje cvetove i iz davnih vremena vraćaju u ovo naše, koje ne haje za mir i samovanje. Iz njih izranja ono najlepše u gradu – hotel Park blista u majskom danu.

park

foto Jelena Dilber

Ako imate sreće, možete biti njihov gost. A ako vam se to dogodi, osetićete dah čarolije velikog sveta. U blistavom staklu u kome se ogledaju sunčevi zraci ili u hiljadama svetiljki koje se u noći zapale kao da ste daleko od sivih srpskih gradova i lica.

ruma pice dobrodoslice

foto Jelena Dilber

Tu će vas dočekati dobrodošlica, iskrena i srdačna, rashlađeno vino sa fruškogorskih vinograda, velnes centar za opuštanje, mirisna hrana za uživanje, tišina za spavanje i pogled sa vrha na Rumu i Frušku goru pod rumenim suncem koje se gasi. Ima li šta lepše?

ruma soba ss

foto Jelena Dilber

A kad se odmorite, možda ćete poželeti da pustite zrake sunca da miluju vaše lice i udahnete mirise prirode koji će vam vratiti boju u obraze. Za to vas čeka Borkovac, kako mu i samo ime kaže, carstvo visokih borova i opojnog daha četinara i šarenog majskog cveća.

ruma borkovac borovi

foto Jelena Dilber

Skriveno među bujnim zelenilom plavi se Borkovačko jezero. Na mestu nekadašnjeg istoimenog potoka danas je tu velika voda omeđena zelenom bujnom travom koja vas vuče da sednete na nju i samo gledate u tu modru vodu koja se mreška pod vetrom dok se uz nju nadglašavaju žabe u kreketanju i ptice koje ih klikćući nadleću. Priroda se baškari u svojoj lepoti i zvucima.

ruma borkovac jezero

foto Jelena Dilber

Ako poželite da osetite planinski dah Fruške gore, iz hotela će vam izaći u susret. Organizovanim prevozom stići ćete do njenih padina i gustih mirisnih šuma. A na zatalasanim obroncima bele se kuće Vrdnika.

ruma vrdnik manastir

foto Jelena Dilber

Tu je i stari manastir Vrdnik, poznat i pod nazivom Ravanica. Dok se sunce probija iza oblaka, još više obasjava njegovu sjajnu belinu. Ispred manastirskog konaka gužva. Stara monahinja priča da se ni ne zna koliko je manastir star, veruje se oko pet vekova. Ne zna se ni ko ga je tačno sagradio. Pričalo se da je to bio knez Lazar, ali za to nema mnogo dokaza. Kada su ga Turci spalili, obnovili su ga monasi iz manastira Ravanice pokraj Ćuprije. Tada su sa sobom na Vidovdan početkom 19. veka doneli mošti kneza Lazara i otad nosi naziv Mala Ravanica. Burne istorije, rušen i obnavljan, konačno je dočekao mirniju sudbinu krajem prošlog veka. Baš kao i Lazareve mošti. Danas se ovde čuva njihov mali deo u staklenoj posudi u kivotu i komad odeće kneza mučenika.

ruma vrdnicka kroz ogradu

A put vijuga dalje, kroz šume tako bujne da zaklanjaju sunce. I kao da se i priroda prepliće sa nekim davnim vremenima, starinski makadamski put vodi nas do velikog naselja svog u drvetu. Iz gustog zelenila izvire etno – naselje Vrdnička kula.

ruma vrdnicka ja5

foto Jelena Dilber

A u njemu kao pod konac drvene kućice među jarko zelenom travom, omeđene gustim šumama borova i lipa. Pod toplim suncem miris drveta oseća se još jače a beli krupni obluci kao da upotpunjuju njegovu lepotu.

ruma vrdnicka vinogradi

foto Jelena Dilber

Odavde pogled puca na najlepše fruškogorske vinograde. Zeleni se planina, sva talasasta u svojoj bujnoj netaknutoj prirodi i čini vam se kad biste se zagledali u njene tamne senke, videli biste i skrivene životinje kako u njoj dišu.

A nad drvenim brvnarama ponosno se uzdiže Vrdnička kula, po kojoj je i ceo ovaj kraj dobio ime. Stoji i odoleva vekovima jer kažu da je jedino ona ostala od velikog utvrđenog grada iz 14. veka. A kada bi ona mogla da nam prišapne šta se sve tu tokom vekova zbivalo, ko zna šta bismo saznali jer veruje se da je i ona podignuta na mestu nekadašnjeg rimskog utvrđenja koje je podignuto još u vreme cara Proba, koji je ovom krajevima vladao iz velikog Sirmijuma.

ruma vrdnicka kula u pozadini

foto Jelena Dilber

Ali, kao što se iz davnih vremena uvek moramo vratiti u ovo naše, tako se i iz mirisnih šuma podno fruškogorskog venca vraćamo u Rumu. Da sa vrha hotela Park gledamo kako sunce nestaje u beskrajnoj ravnici poput pučine dok boji nebo najlepšim zagasitim nijansama. Da dočekamo toplu i opojnu noć koja miriše na vruću zemlju koja pulsira od života. Da zaronimo u velike jastuke poput onih starinskih sremačkih punih belog perja i na njima otplovimo u carstvo snova. A da li posle toga može da osvane bilo šta drugo sem srećnog dana? Sigurna sam da ne može…

ruma kraj.jpg

foto Jelena Dilber

P.S. Veliku zahvalnost dugujem vlasniku hotela Park, gospodinu Srbi Iliću, kao i ljubaznom osoblju, a najveću menadžeru prodaje i marketinga Nikoli Boriću, bez koga ovaj tekst nikada ne bi nastao.

Hotel Park, Ruma

21

5 koraka da od minornog postanete rado čitan bloger

blogpocetna

izvor: pixabay.com

Prošle nedelje napisala sam jednu krimi priču. Prvi put u životu. Pre petnaest dana napisala sam dve bajke za decu. Prvi put u životu. Da sam bila na bini, doživela bih ovacije. Ovako su mi iste stizale u inboks i kroz komentare na blogu. Jedna blogerska prijateljica me je uvrstila u projekat „Blogeri pišu za decu“ i jedna od bajki biće objavljena u časopisu Književne vertikale.  Mnogo njih mi se obratilo sa savetom da napišem knjigu kriminalističke proze, budući da je taj žanr u poslednje vreme slabo zastupljen kod nas, a meni, kako kažu, odlično leži.

A pre toga sam za sebe mislila da sam minorna blogerka, piskaralo i učenik uspešnih čitanih blogera.

U narednim redovima predstaviću vam svojih pet koraka zahvaljujući kojima sam od početaka u blogerskom svetu  stigla do ovog stepenika, iako znam da preda mnom ima još mnogo onih koje tek treba da pređem ne bih li dostigla cilj koji sam sebi zacrtala. Pa da počnemo.

bloguclanise

izvor: pixabay.com

1.Učlani se

Ne u stranku, naravno, već u grupu.

Prvo što sam uradila kada sam otvorila svoj blog učlanila sam se u grupu Blogeri. Kada sam bila primljena, osećala sam se nekako svečano i odmah sam krenula da čitam šta pišu svi oni za koje sam maštala da jednog dana ih dostignem. A pisali su sjajno. Bilo je tu poezije, proze, duhovitih priča i pravih malih književnih dela, za svakog ponešto. Otkrih kasnije da su mnogi od njih pravi pisci, sa jednom ili više knjiga u svojoj biografiji. Odistinski književnici, bogati.

Počela sam da pišem i bojažljivo se oglašavam. Kritike su bile pozitivne, ali nisam bila baš primećena. Shvatila sam da moram da nastupim drugačije i rešila sam da me primete. Kao kec na desetku stigao je zadatak u grupi: erotska priča. Sedoh za laptop, protegnuh prste i u dahu napisah žestoku priču, tako tipičnu za ludog Ovna kome je vazda vrućina, kao da je od rođenja u klimaksu. Reakcije su bile više nego odlične, kao i saobraćajni bum na mom blogu. Ako zanemarimo desetak prijava za prijateljstvo od pohotne muške populacije, postala sam rado čitan član ove velike blogerske grupe.

Zato je korak broj jedan učlanjenje. Ako niste deo blogerske zajednice u kojoj ćete se iskazivati, onda je najbolje da uzmete neku svesku, pišete u nju svoje priče pa je zaturite na neki tavan da je jednog dana pronađu vaši unuci. Oni drugi radije misle o ovom, upravo sada, trenutku i ne plaše se da ih upozna svet.

blogcitaj

izvor: pixabay.com

2. Čitaj

Tuđe blogove i kvalitetna književna dela.

Kao što sam već rekla, moji prvi koraci u Blogerima bili su kao kada Alisa upadne u rupu Zemlje čuda i oko sebe vidi čaroliju. To su za mene bili tekstovi blogera sa dugogodišnjim stažom. I ja sam se u tu čaroliju otisnula svim srcem.

Bilo je tu priča o potresnim ljudskim sudbinama, muci koju svaka žena na brdovitom Balkanu pretura preko glave,  šaljivih priča ispričanih na mangupski način, o tugama koje muče savremenog čoveka, tananih osećanja zapletenih u noćima punim mesečine, ali i priča iz oblasti svih struka i saveta kojima su ovi moji sada tek nalik.

U svakoj priči bilo je ponešto vredno, poneka rečenica koja bi, kad bih joj se ponovo vratila, bila inspiracija za moju priču, sve bolju i lepšu što sam više pisala.

U isto vreme čitala sam razna književna dela. I što sam više ronila u romane najvećih svetskih pisaca, prikupljala sam ponešto od svakog stila. Za mene su se lepile neobične reči i treperave rime i sve je to postajalo deo mojih misli, duše i inspiracije.

Zato je korak broj dva čitanje. Od drugih blogera naučićete mnogo toga, od toga kako da osmislite svoj blog do toga kako se pišu vrhunske priče. Daće vam ideje i iščeprkati i ono što u sebi niste ni znali da imate. Pa to spleteno sa velikim svetskim piscima može samo dobro da dođe vašem stilu i inspiraciji.

3. Gledaj

Ne samo šta drugi rade nego i šta o vama kažu. Gledaj njihove komentare.

Moram da priznam da nikada nisam dobila negativnu kritiku, ako je i bilo nečega, više se odnosilo na moje stavove ili tehničke stvari vezane za osmišljavanje bloga. Ali i to može da bude važno.

Kao početnica, slabo sam se snalazila na WordPressu i podešavanjima na samom blogu. A stalno sam dobijala savete da je to najveća mana mog bloga i razlog zašto nisam čitanija. A ja sam delovala nehajno, a zapravo nisam umela ništa da uradim od onoga što su mi uporno govorili.

Zato jedan dan sedoh za svoj laptop, protegnuh prste i tvrdoglavo krenuh da tražim rešenje tog zakučastog WordPressa. I provalih ga. Naučila sam da sa strane postavim arhivu svojih tekstova, da obeležim najčitanije i najbolje, da uredim umirujuću pozadinu i slova koja ne naprežu oči, da istaknem šta valja a sakrijem šta je višak. Naučila sam da kačim slike (što je posebno bilo važno za moje putopise), da se igram slovima, istežem ih bojim, da bi sve bilo najbolje što može. I verovali ili ne, moj blog je postajao posećeniji!

Naučila sam i da prvo dobro razmislim šta ću napisati, jer kad misao jednom ode u svet, nema nazad.

Naučila sam i da branim svoj stav ako sam u pravu i da prihvatam tuđe mišljenje iako je druagačije od mog.

Ali na komentar uvek odgovaram, smatram da je to odraz domaćeg vaspitanja.

Kao kad ti neko na ulici kaže „Dobar dan“. Red je da mu odgovoriš.

Zato gledajte šta vam drugi pišu, poslušajte savete, osluškujte puls onih koji vas čitaju i pratite ga. Bez njih ni vaše pisanje nema nekog velikog smisla.

bloggledaj

izvor: pixabay.com

4. Posećuj

Promocije i književne večeri.

Otkriću vam jednu tajnu. Među (svima) nama, iako sam od detinjstva čitala knjige i završila studije književnosti, nikako nisam volela književne večeri i smatrala sam da su one nešto najdosadnije što čoveku može da zapadne u dnevni raspored. A onda sam otišla na prvo… pa na drugo… pa na treće. I shvatila da sam godine protraćila zanemarujući ono što je, ispostavilo se, deo mene.

Ne znam da li sam vas ubedila, ali kada posetite jedan takav kulturni događaj, ne možete da ostanete hladni. Slušajući tananu liriku ili snažnu prozu, osetićete da se i u vama krije pisac koji na sve moguće načine traži da izađe napolje i nešto kaže.

Poneće vas umetnička atmosfera i poželećete da i sami doživite neko svoje izdanje.

Upoznaćete tamo i ljude iz branše, pisce i urednike izdavačkih kuća. Možda će se među njima naći i neko kome će vaše pisanje zapasti za oko. A odatle do knjige mali je korak. Naravno, pod uslovom da je napišete.

Učestvovaćete možda i u nekoj književnoj debati, koja će vas inspirisati da napišete ponešto o temi koja vam je zanimljiva ili o stavu koji biste rado odbranili. Možda će vas to navesti da istražujete, a onda će se pred vama ukazati milioni raskrsnica tema koje samo čekaju da ih zgrabite i o njima nešto naučite i to podelite sa ostatkom sveta.

Zato se družite sa blogerima i piscima, ukradite od njih malo one svetlucave čarolije umetničkog sveta kojom su obavijeni i zaronite i vi u nju, tu vam je mesto.

blogpisi

izvor: pixabay.com

5. Piši

Često i o svim temama koje mogu da budu zanimljive.

Kada sam počela da pišem, moj blog je podsećao na neku vrstu dnevnika, sa događajima iz mog života ispričanim na duhovit način. Vremenom sam počela da pišem putopise, u želji da prenesem utiske sa svojih putovanja, a kasnije i o nekim dalekim predelima koje verovatno nikada neću videti ali su me zainteresovala da o njima čitam i istražujem. A onda i priče o ljudskim sudbinama. Pa i o knjigama koje čitam i želim da ih preporučim drugima.

Uporno tražeći koji žanr mi najbolje leži.

Na grupama Čitalište lepote i slobode i Blogeri, čiji sam član a i administrator, često imamo zadate teme na koje pišemo, ali ne da bi se takmičili nego više iz želje da se iskažemo u sve zahtevnijim zadacima. I tada otkrivamo o sebi i ono što nismo ni znali da imamo. Tako sam ja napisala bajku, pa i kriminalističku priču. I otkrila šta sve čuči u meni i čeka da ga izvučem na svetlost dana.

I što sam više pisala i objavljivala, ljudi su me više upoznavali i počeli da me traže. I davali mi elan da nastavim jer sam počela da verujem da vredim.

A što sam više verovala u sebe, tekstovi su mi bili sve bolji i lepši.

Počela sam da se igram rečima, da spajam neobične i neočekivane i stvaram pravi mali umetnički ćilim od najlepših boja i šara. Takav da se ponekad zapitam jesam li stvarno to ja napisala.

Zato pišite, dozvolite mašti da vas obuhvati i ponese u svoje visine. I pišite pismeno, vaše pisanje je ogledalo vas samih. I verujte u sebe jer ćete jedino tako otvoriti sve brane na svojoj duši i poteći će najlepše misli pretočene u redove na belom papiru.

I na kraju još nešto, možda i najvažnije – podržavajte se.

Dajte ruku svakom novom blogeru koji je na početku.

Pomozite mu da njegov put ne bude težak, da ne odustane i da ne izgubi veru u sebe ako već ima šta da kaže. Delite ono svoje sa njim i nećete ostati uskraćeni za ono što ste mu dali, naprotiv. Dobićete prijatelja sa kojim ćete umnožavati nove misli, priče i ideje.

Možda će neko smatrati i da je ova moja priča mala utopija, ali to je samo zato što su moja iskustva baš takva. O onim drugim ne razmišljam. Pa ne zove se bez razloga moj blog Tragač za zrnom dobra. Ja sam među blogerima našla prava zrna bisera, a pokušajte i vi. Verujte, ima ih.

blogkraj

izvor: pixabay.com

18

Ko je ubio gospođu Angelinu? (IV deo – KRAJ)

correcting-1351629_960_720Inspektorka brzo pozva stanicu i zatraži adresu osobe koja joj je sve vreme bila najmanje sumnjiva, a zapravo je sve bilo tako jednostavno i jasno. Kolega sa druge strane zapita da li joj je potrebna pomoć, čuvši poznato policijsko uzbuđenje u njenom glasu, a ona mu reče da će ga zvati ako joj bude bilo potrebno.

Brzo se nađe pred kapijom stare kuće. U tamnoj noći bez meseca, daleko od zvukova centra grada, spavala je cela ulica. U kući ispred koje je stigla samo je jedan prozor bio osvetljen žutom svetlošću kao od lampe sa abažurom. Na tren poče da se premišlja, a onda pritisnu kvaku na kapiji i uđe u dvoriše obraslo gustim rastinjem, kao da ga niko već dugo nije održavao.

Lagano dođe do vrata i pokuca na njih. Otvori joj Alen Pal.

U starim papučama, pohabanim pantalonama i izbledelom puloveru stajao je mladić koji je dva dana pre došao sa sekretaricom Jagodom i plakao za gospođom Angelinom. I sada se uznemiri kad vide inspektorku na svojim vratima i opet poče da se klima napred-nazad.

– Dobro veče, Alene. Mogu li da uđem? – upita ona.

On se pomeri sa vrata i ona kroči u staru kuću u kojoj vreme kao da je stalo. Pomalo uplašena, iako je to skrivala, sede u izbledelu fotelju u sobi koja je nekada morala da bude puna života, a sada je mirisala na prašinu i tamu.

-Alene, onaj dan nisam stigla ništa da vas pitam. Kako Vam je izgledala gospođa Angelina kada ste je poslednji put videli?

-Angelina… dobro. Nema više moje Angeline – klimao se napred-nazad kao da je mnogo uznemiren.

-Sekretarica reče da je sledećeg dana trebalo da izađe Vaša knjiga. Šta ćete sad? Da li neka druga izdavačka kuća može da Vam pomogne?

-Ne, ne… – reče usplahireno i poče da gladi neku veliku, staru, ukoričenu knjigu pored fotelje na kojoj je sedeo kao kad dete miluje lutku. – Nema Angeline, nema ništa…

-A da li Vam je poznat roman jednog starog zaboravljenog irskog pisca koji se zove Demoni u meni?

Alenov pogled se ukoči i on poče jače da steže veliku knjigu.

-Da li je možda gospođa Angelina shvatila da ste Vi prepisali celu priču i samo na početak stavili svoje ime?

Sve jače se ljuljao napred-nazad i sve jače stezao veliki tvrdi povez.

Inspektorka pogleda u knjigu u njegovim rukama.

-Kakva Vam je to knjiga? – upita ga.

-Ne, ne… to je moje, ne dam!

Ona ustade i približi mu se. Na smeđim starim koricama crnio se trag usirene krvi. Užasnu se.

-Alene, Vi ste ubili gospođu Agelinu tom ogromnom knjigom! – ote joj se uzvik.

-A sada ću i tebe, kučko prokleta! – povika neljudskim glasom iskrivljenog lica.

Udari je svom snagom i njoj se zacrni pred očima i nestade u nekim dubokim provalijama svoje svesti…

Probudi je zrak svetla koji joj pade na lice. Začu neko pištanje oko sebe i nesnosan bol u glavi. Miris bolnice svu je obavi. Ležala je u bolničkoj sobi glave obmotane velikim zavojem. Još omamljena, pogleda oko sebe i vide višeg inspektora Raspopovića kako sedi pored njenog kreveta i ozbiljno je gleda. Kad im se pogledi sretoše, zaigra mu brk.

-Pa dobro, Budišićka, dokle ti misliš tu da spavaš, a? – reče tobože strogo.

-Šefe, šta se dogodilo? – jedva progovori. – Sanjala sam da me neko udario. Ne, nisam. Alen Pal je ubio Angelinu Topolovački! Sve sam shvatila!

-Dobro je, Budišićka, tako je, ne napreži se. Nisi smela sama da ideš, bez pojačanja! Imala si mnogo sreće jer je pokušao da ubije i tebe. Doktori kažu da je pravo čudo kako te je udario tik pored slepoočnice. I ubio bi te da naši nisu krenuli čim si zvala da pitaš adresu. Imaš sreće što naši inspektopri umeju da čitaju adrenalin u tvom glasu. Oni su upali i spasili ti život.

-Oni isti koji su mi se smejali što sam dobila ovaj slučaj… – reče malaksalo.

-Naravno, pa znaš kako mi svi volimo grubo da se šalimo. Idem sad, a ti se odmaraj. Već sam te dovoljno zamorio.

-Ali, šta je bilo sa Alenom? Hoću sve da znam – slabašno reče inspektorka.

-Ima vremena, odmaraj. I da, vrlo dobro, koleginice, vrlo sam zadovoljan. Čeka Vas nagrada i od onih »odozgo«. A sad žurim na konferenciju za štampu, čekaju me pred bolnicom oni novinarski besni psi – reče i umesto osmeha zaigra mu brk još jednom u znak pozdrava.

Na TV- koji je stajao visoko u uglu njene bolničke sobe gledala je višeg inspektora Raspopovića kako na vestima daje izjavu za javnost:

„Izdajem saopštenje za javnost da je intenzivnim i opsežnim radom policije Alen Pal, ubica Angeline Topolovački, otkriven i uhapšen. Inspektorka Marija Budišić istakla se izuzetno hrabrim i požrtvovanim radom i iako je bila životno ugrožena, sada je van opasnosti. Ovo je samo još jedan dokaz kako naša policija samopregornim radom dolazi do sjajnih rezultata“.

Čim je zaćutao, novinari počeše da se tiskaju i uglas postavljaju pitanja.

„Gospodine Raspopoviću, koji je motiv ubistva imao Alen Pal?“, zapita jedan.

„Alen Pal je težak psihijatrijski bolesnik.  Napisao je roman koji je zapravo plagijat i gospođa Angelina je u to posumnjala i kobnog dana mu rekla da ponovo dođe u njenu kancelariju, da bi još jednom proverila i bila sigurna. Uveče mu je to i saopštila i obustavila štampu i saradnju. Lekari kažu da je to bio okidač i zato je i ubio. Nije mogao da podnese činjenicu da je razotkriven i da će biti javno osramoćen.“

„Da li je istina da će se otvoriti nova istraga i povodom smrti njegove majke?“, ubaci se drugi.

„Tako je, imate dobre informacije. Pretresom njegove kuće ustanovili smo da postoje osnovane sumnje da njegova majka, koja je preminula pre pet godina, nije umrla prirodnom smrću. Ponavljam, Alen Pal je vrlo bolestan mladić.“

„Čime je ubijena gospođa Angelina?“, ču se pitanje iz pozadine.

„Verovali ili ne – knjigom! Upravo onim čime se celog života bavila. Alen Pal je sa sobom stalno u rancu nosio veliku, tešku, tvrdo ukoričenu knjigu, koja mu je, kako je rekao psihijatrima, jedina veza sa majkom na onome svetu jer mu je iz nje čitala priče dok je bio dete. Njom je sa preko deset udaraca u glavu ubio Angelinu Topolovački i na njoj je nađena i njena krv. Istom knjigom je pokušao da ubije i inspektorku Budišić, ali pravovremenom akcijom naših policajaca, to je sprečeno.“

„Kada ćemo moći da uzmemo izjavu od inspektorke Budišić?“
„Kada se oporavi. Nju čeka bolovanje a potom i nagradno odsustvo zbog izuzetno dobro obavljenog posla. I još samo jedno – ponosan sam na nju jer je odličan inspektor i čast mi je da je imam u svom timu. Hvala.“

Inspektorka Budišić  je gledala snimak i osmehivala se. Kakav čovek! Tako strog, a zapravo emotivan i mek. Sad je mogla da se opusti i odmori. Zatvori oči i seti se one knjige koju je posle završene velike mature dobila od dede kao nagradu. Bio je to roman Demoni u meni, isti onaj koji joj je pomogao da reši slučaj. Zamisli kako ga čita oslonjena na dedino toplo rame. I lagano utonu u san…

Kraj

4

Ko je ubio gospođu Angelinu? (III deo)

correcting-1351629_960_720Čim je spustila slušalicu, sekretarici i usplahirenom mladom piscu je rekla da su slobodni pa se sjurila do šefove kancelarije nadajući se da je Petar Topolovački još kod njega. Imala je sreće. Uletela je bez kucanja pod naletom adrenalina koji joj se rasprskavao u telu.

-Budišićka, kakvo je to ponašanje?!- povikao je šef.

-Gospodine Topolovački, zašto ste malopre rekli da je Vaš sin u inostranstvu kada sam upravo dobila informaciju da je juče ujutru doputovao u Beograd letom iz Amsterdama? – istresla je iz sebe u dahu ne obraćajući pažnju na zajapurenog šefa.

-Ma, šta Vi sebi dozvoljavate, gospođice?! – obratio joj se s visoka biznismen i pogledao u inspektora Raspopovića očekujući da je izgrdi i izbaci napolje.

Ali, u ovom trenutku i inspektor je ćutao. Kao da je profesionalna radoznalost nadvladala i dozvolio je da pitanje ostane postavljeno ne bi li dobili odgovor važan za istragu.

-Hoćete li biti ljubazni da mi odgovorite na pitanje, gospodine? – okuraženo će inspektorka. – Da ne prikrivate svog sina iz nekog razloga?

-Ne, naravno da ne. Ali on zaista nema veze sa svim ovim, verujte mi. Privatne stvari su u pitanju i ne želim da govorim o tome.

-Gospodine Topolovački – umešao se inspektor – budite uvereni da ćemo biti krajnje diskretni. Zar nije bolje da sa mladića skinete sumnju, ako je već nevin u celoj priči?

-U redu – uzdahnu Petar. – Moj sin je juče doputovao na lečenje. Smešten je popodne u privatnu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti. Kao što ceo svet bruji, Aleksandar ima problema sa kockanjem. Sada je na sigurnom, spreman da se reši svojih muka . Proveo sam celo popodne s njim u bolnici, pitajte doktora Radulovića, on nas je primio. Angelini sam to tek danas, po našem dogovoru, planirao da kažem. Aleksandar još ne zna šta mu se desilo sa majkom i nemam pojma kako će to podneti. Eto, gospođice, hoćete li me sada ostaviti na miru? – pogledao je umorno.

-Da, naravno, oprostite mi – reče inspektorka i polako izađe iz kancelarije tiho zatvarajući vrata za sobom.

 

Umorna od napornog dana, odluči da krene kući. U miru i tišini svoje sobe razmisliće dobro o svemu. Blago razočaranje pređe joj licem. Uhvati sebe kako se uvek nada da je muž kriv za sve, još otkad joj je otac usmrtio majku i napravio od nje siroče. Neću da mislim o tome, odluči.

Sedela je te večeri pored prozora i gledala kako gore svetla grada kao hiljade zvezda. U mislima je već bila u narednom danu, u razgovorima sa ostalim važnim ljudima iz života gospođe Angeline, koji su je čekali.

Leže ranije da spava, da se dobro odmori. Seti se one velike police s knjigama u kancelariji izdavačke kuće i nepreglednog mora knjiga. Seti se i svojih, koje joj je deda kupovao za svaku odličnu ocenu koju bi u školi dobila. Zamisli sebe kako čita naslonjena na dedino toplo rame. To je opusti i utonu u san.

 

Stajala je u velikom holu prostrane kuće opremljene po poslednjoj modi. Kućna pomoćnica je ponudi da uđe u ogromnu dnevnu sobu koja je gledala u baštu i reče učtivo:

-Brzo će gospodin Maletić.

Čekajući ga, razmišljala je o skorojevićkoj priči advokata u usponu, koji je bio spreman na razne pogodbe i dogovore samo da bi se dobro kotirao u bogataškim krugovima. Začu korake i susrete se sa nameštenim osmehom advokata Maletića.

-Dobar dan – reče glumeći laku zbunjenost. – Čujem da ste iz policije. Inspektorka Budišić, zar ne?

-Tako je – odgovori ona. – Došla sam zbog istrage o smrti gospođe Angeline Topolovački.

-Da, strašno je to, baš. Moja supruga se toliko potresla kad je čula. Ja sam bio advokat njene izdavačke kuće, saradnik sam i sa njenim suprugom, a inače smo porodični prijatelji. Nedostajaće nam Angelina – uzdahnu.

-Verujem Vam, gospodine Maletiću, tim pre što više nećete imati prilike da je gledate u domino izdanjima – reče inspektorka i pogleda ga pravo u oči.

Advokat poblede, ali se brzo pribra i prisili na osmeh.

-Nemam pojma o čemu pričate.

-Da li ste ovo Vi na fotografiji koju smo pronašli u telefonu gospođe Angeline?

-Odbijam da odgovorim na Vaša pitanja – reče i zaćuta.

-Gospodine, možete se Vi braniti ćutanjem koliko god hoćete, ali Vi jeste na ovoj slici i bolje bi bilo da mi odgovorite na pitanja jer ova fotografija i poruke koje Vam je slala gospođa Angelina ukazuju na to da Vas je ucenjivala da ostavite suprugu.

On je ćutao.

-Ako mi sve objasnite i kažete ko je fotografisao vaše orgije, možete biti oslobođeni sumnje da ste je ubili ne biste li se oslobodili ucena. Sigurna sam da Vam ta mrlja na karijeri nije potrebna – reče mu strpljivo.

Opet je dočeka tišina. Naruši je zvuk potpetica po ispoliranom parketu. U sobu uđe gospođa Sofija Maletić i unese sa sobom oblak parfema.

-Izvolite, ko ste Vi? – upita nadmeno.

-Inspektorka Budišić iz policije.

-Dušo, inspektorka je došla da pita kako je poslovala izdavačka kuća sirote Angeline – pretvori se u snishodljivca advokat.

-Pa dobro, došla, pitala i sada može da ide – reče hladno Sofija.

-Možda ćete mi Vi odgovoriti gde je sinoć… – poče da postavlja pitanje inspektorka.

-Moj muž je sinoć bio kod kuće, sa mnom. Da li mu je to dovoljan alibi? – upita odsečno.

-U redu, kako Vi kažete – reče i izađe bez reči ostavljajući advokata da se uvija oko žene i osmehnu se pomislivši na njegovu priču o Sofijinoj ucveljenosti zbog Angelinine smrti.

Šta li ovo dvoje skrivaju, mislila je dok je napuštala njihovu vilu. Sumnjiv alibi, njegovo ćutanje, ucene, zaslepljena žena koja ljubavnicu krivi za sve a za muža nalazi opravdanje, mogućnost ubistva da je se otarase? Ili je Sofija možda bila treća u orgijama? Ko to zna, sa obesnim snobovima kojima ništa nije dovoljno zabavno, nikada se ne zna…

 

Vratila se u kancelariju gde su je čekali pisci s kojima je gospođa Angelina imala sastanke svog zadnjeg dana. Vide ih kako sede u hodniku i reče kolegi da ih uvodi jedno po jedno. Prvo uđe Lea Malešev, poznata balerina i tiho reče dobar dan.

-Kako Vam je juče izgledala gospođa Angelina – upita inspektorka. – Vi ste poslednja sa kojom je imala sastanak.

-Da, moram da priznam da je bila pomalo zamišljena, kao da je nešto mučilo, ali nije ništa govorila pa je ja nisam ni pitala. Došla sam, znate, da se dogovorimo oko moje knjige koju treba da izdam, donela sam rukopis. Mi se dugo znamo privatno…

-Koliko dobro se poznajete, mislim privatno, intimno? – pogleda je iskosa inspektorka.

-Zašto me to pitate? – pomalo se uznemiri Lea.

-Zato što me zanima.

-To što ste saznali nije tačno. Dobro, tačno je, ali ništa nije bilo.

-Zašto mi Vi ne ispričate umesto da slušam od drugih – blefirala je inspektorka nemajući pojma o čemu ona priča.

-Pa, dobro. Angelina je bila u društvu “onih” koji su voleli da se opuštaju na svoj način. Jednom kada smo na jednoj večeri malo popile, pitala me je da li bih volela da istražim neke stvari u sebi koje još nikada nisam. Ja sam, znate, malo bila ošamućena i mislila sam da je sve šala. Odvela me u svoju kuću, vezala lisicama za krevet i počela svašta da radi. Ja sam se prepala i molila da me odveže. Ona se smejala i rekla da sam malograđanka. Nikada više nismo pomenule to grozno veče.

-Ali ste razmišljali da bi najbolje bilo da nestane sa lica zemlje onaj ko zna našta ste pristali to veče – reče inspektorka prodorno je gledajući.

-Ne, verujte, nisam nikad pomislila. Stidela sam se toga i želela samo da zaboravim. Preksinoć sam u to vreme imala predstavu, možete i sami proveriti – rekla je sva crvena i uznemirena.

-U redu, proveriću, slobodni ste – reče inspektorka. – Recite gospodinu Stojšinu da uđe.

On uđe i sede sa izrazom lica kao da se smrtno dosađuje.

-Odmah da Vam kažem da sam ja sa Angelinom bio dobar prijatelj i da nisam imao razloga da želim njenu smrt. Sve svoje knjige izdavao sam u njenoj izdavačkoj kući i bila mi je zaista draga.

-Je l’ tako? A nije Vam zasmetalo što Vam je poslednji rukopis vratila i na planeru na kome je ležala njena glava pored naslova Vašeg teksta napisala: Odbiti?

-Ne, nije – reče Stojšin trudeći se da ostane miran.

-Nije Vam povredilo sujetu pa ste rešili malo da je ubijete?

-Sram Vas bilo, nikada ne bih tako što pomislio! – reče pisac i poče da podrhtava. –Jeste da imam stvaralačku krizu i da je teško održati se na površini, ali ja nisam takav čovek! – povika uzbuđeno. – Te večeri kad je sirota Angelina ubijena, bio sam na književnoj večeri svojih kolega, koji za razliku od mene i dalje dobro pišu. I šta, jesam li zbog toga kriv?!

-Dobro je, gospodine, smirite se, slobodni ste, možete ići – reče inspektorka Budišić i protrlja slepoočnice umorna od tapkanja u mraku i umetničkih prefinjenih nerava.

-Može li se? – proviri kroz vrata poslednji od pisaca, Karlo Popov.

-Izvolite – reče inspektorka. – Hoćete li mi bar Vi reći nešto smisleno?

-Naravno, ja sam smiren čovek, kao i svi oni koji druge pokušavaju da motivišu da iz svog života izvuku maksimum. Evo, na primer Vi, mnogo radite, a kada ste poslednji put uzeli zeleni kišobran i prošetali po barama dok pada kiša?

-Gospodine Popov, molim Vas, rešavam slučaj ubistva, pobogu, nemam sad vremena da mislim o zelenim kišobranima.

-Naravno da nemate, ni Angelina nije imala. Zato je sada tamo gde jeste. Ali ja znam ko je ubica! – reče pobedonosno.

-Stvarno? Pa prosvetlite me! – reče inspektorka.

-Njen muž!

-Muž, hm. A zašto to mislite?

-Zato što on nikada nije razumeo pravu prirodu Angelininu. Ona je pored njega venula kao cvet. Njena aura je tamnela pored tog grotesknog primitivca. On nikada nije razumeo njenu snagu, njenu energiju, njenu moć koju je umela da širi svuda oko sebe, njen nesputani duh, njen… – mahao je rukama oko sebe u zanosu.

-Gospodine Karlo – prekinu ga inspektorka – Vi ste bili treći u sado-mazo orgijama. Vi ste fotografisali! – reče oduševljena svojim otkrićem.

-Molim?! – trže se pisac. – Jesam, pa šta? – povrati se brzo. – Ja ću to javno svima da kažem! Ja sam nesputan čovek. Ja sledim svoje strasti! Ja nisam kao drugi koji se plaše da ih prate!

-Toliko ih sledite da biste mogli i da ubijete?

-Draga gospođo ili gospođice, ja nikada ne bih mogao da naudim onoj koja me je bacala na kolena. Ona je bila moja boginja i ni sam ne znam šta ću dalje. A ako Vas interesuje moj alibi, sinoć sam bio na času joge, možete proveriti – reče smireno.

-Dobro – uzdahnu inspektorka. – Slobodni ste.

-I ne zaboravite onaj zeleni kišobran. Ali i svoje strasti. Čak mi izgleda da imate potencijal za jednu žestoku dominu, tako uzbudljivo hladni i oštri…- reče i ode sav zanet idejom.

-Bog s tobom, čoveče – ostade inspektorka otvorenih usta.

 

Razočarana zbog istrage koja je tapkala u mestu, inspektroka ode u kancelariju gospođe Angeline. Prebirala je po rukopisima i listala onaj poslednji, od mladog Alena Pala, nikad poslat u štampariju. Nešto joj je izmicalo, ali i golicalo, kao pero po mislima. Nije imala osumnjičenog, nije imala motiv, nije imala čak ni predmet kojim je Angelina ubijena. Da li sam ja dorasla ovom zadatku, poče da se pita. Osećala je da je ovde odgovor na sva pitanja.

Gledala je u knjige. U more knjiga i prelazila prstima po redovima pod konac poređanih. Eh, ti davni dani kada je čitala svoje knjige. Knjige! Zapravo samo jednu! Kako je samo ispala glupa, a sve je jasno kao dan…

 

Nastaviće se…