0

Nedovršene priče Vladimira Radovanovića

nedovrsene

U moru tekstova na internetu, blogova i sajtova sa pričama savremenih autora može vam desiti da se izgubite, kao u nekoj velikoj prašumi punoj egzotičnog i mirisnog drveća, od kojih svako izgleda podjednako isto kao ono drugo. I tako ne uspete da vidite neko koje je lepše i mirisnije od ostalih jer ga šuma steže i ne donosi mu svetlost da se njegova lepota sagleda i upije.

Ovakva mala alegorija upravo je najbolji način da se prikaže zbirka kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića, koje je objavio u formi E-knjige. Smeštena na jednom sajtu, među ostalim autorima koji znaju i imaju šta da kažu, i ove priče su našle svoju „fioku“.

Moram da priznam da sam do njih stigla uz pomoć vodiča, samog autora, koji je, kada sam završila sa čitanjem, bila potpuno sigurna, nepravedno zapostavljen, kao i većina današnjih autora nemoćnih da se uklope u veliku mašineriju koja će ih lansirati u čitalačku orbitu. A za to ima sve uslove.

Prva zbirka ovog pisca sastoji se od šezdeset kratkih priča, forme koja je danas, u svetu brzih misli i čitanja „s nogu“ najprijemčivija čitaocima. Svaka od njih nosi po jednu poruku koja ne teži lepršavosti i zabavi, već preispitivanju nas samih i sveta u kome živimo i zadire u dubine od kojih možda i zaziremo jer najviše govore o nama samima.

Neke priče imaju likove sa imenom i prezimenom u kojima su prikazane njihove sudbine, neke samo inicijale, koji obezličavaju ljude u surovom savremenom svetu. I jedni i drugi kao da su taoci sivih i tmurnih vremena u kojima se svetlost može pronaći jedino u neprekidnom traganju za zrnom sreće i spokojem vere u samog sebe kao najsavršenijeg oblika stvorenog od strane neba.

Ovo su priče o našim životima, našim „snovima od magle“ i „tugama poznih jeseni“ u kojima caruje otuđenost, skrivanje misli i osećanja u grčevitoj borbi da se ne bude povređen, a zapravo sve što se dobija su besciljni „preslikani dani“ i „nepodnošljiva rutina življenja“.

Izgubljenost pojedinca u otuđenom svetu najbolje se oslikava u likovima koji žive na poslednjim spratovima i potkrovljima visokih zgrada, poput kula od slonovače u koju se izoluju kao sopstvenu tvrđavu samoće i „samotamnice“. Oni svoju duboku usamljenost zatrpavanu surovošću prema nižima od sebe i iluzijom moći blaže izlaskom u virtuelni svet društvenih mreža, u kojoj se poput ruskog ruleta nikada ne zna da li će naići na sreću ili još mračniju patnju u svojoj „rutini kaveza“.

U veštom baratanju rečima Vladimir Radovanović jasno oslikava zgusnutu tamnu atmosferu sveta u kome živimo. Po ovome moglo bi se reći da se u njemu skriva jedan pravi ekspresionista koji usamljenošću i strahom oslikava čoveka pred pretećim oblicima savremenog života a grad kao mesto zbivanja, iako prepun ljudi, jedino nosi otuđenost, samoću i onaj bolni vapaj da se pred mnoštvom zatvorenih prozora i spuštenih roletni otopi led sa duša prokletih i odbačenih pažnjom i ljubavlju. Zato bi se moglo reći da i pored mraka i čamotinje svaka priča nosi u sebi iskre života vođene čvrstom rukom Gospoda koji ih otima od tamnih senki i zlih duhova stvarnosti.

U nekim pričama kao pucanj provaljuje jasna kritika društva u kome živimo. U nekima od njih načinju se i političke okolnosti koje nas okružuju kroz bunt pojedinca protiv postojećeg sistema u kome može samo da strada okružen bedom, primitivizmom i ograničenošću. Među njima se nalazi i meni najdraža priča Krugom umirućeg grada, u kome se na najbolji način oslikama vreme i atmosfera u kome živimo.

Ne treba zaboraviti ni činjenicu da u svakoj od priča provejava jak uticaj Dostojevskog, koji se najbolje vidi u čvrstim nitima koje povezuju svaku izjednačavajući društvenu bedu sa duševnom agonijom i tezom da propast svega leži u otpadništvu od moralnih i religioznih načela i odbacivanju duhovnog u čoveku.

Svaka priča se završava sa tri tačke. Neke su namerno nedovršene, kao da pozivaju čitaoce da sami zamisle njen završetak. A one, te Nedovršene priče zapravo podsećaju na svet koji nas okružuje, bled, bez jasne poruke, nedefinisan u svojim nesavršenostima koji zadiru u apsurd i ništavilo, a jedino im je izvestan kraj koji se sa tri tačke nastavlja negde u nekim tajanstvenim svetovima anđela i spokoja…

 

Zbirku kratkih priča Nedovršeno Vladimira Radovanovića možete pročitati na sajtu Fioka (https://www.fioka.in/)

Advertisements
4

Devet života

penz blic

Početna stanica tramvaja. Prepodnevni sati. Putnici čekaju da se vozač smilostivi i pokrene vozilo. Čim se tramvaj zatrese i krene da zavija šinama, napravi se mali metež u potrazi za mestom. Prednjače penzioneri.

 

…Samo da sednem, samo da sednem! Bolu me noge, a i ovi mladi nevaspitani kad zasednu nema da me pogledaju, sam nabiju slušalice u uši, bulje u telefon i prave se da me nema da stojim kraj njih. Uh, dobro je, sela sam. Šta se ti mrštiš, mala, zgazila sam te i neka sam, pa ja moram da sednem, mnogo me bolu noge. Uh, šta me sad čeka u Dom zdravlja, ima gužva da bude, a ja što ne volim da čekam, sva se uznemirim, moram i jedan bromazepam da popijem da se ne posvađam sa ostali pacijenti. Uh, samo da mi naiđe ona sestra na šalter, ona što sam je prošli put istresla iz gaća, da mi naiđe pa da joj opet sve kažem što mi leži na srce! Ako mi ona naiđe, i ne moram da popijem bromazepam, taman ću se dobro ispraznim i brže će mi prođe vreme… Vidi ga ovaj što se okreće kroz prozor za svako žensko, ccc, a sve opajdare gleda, ju, ju, ju… Ova sestra sa šalter bi baš bila njegov broj…

 

… Vidi, vidi ovo mlado što se razbacalo, uh što bih ja to sad pojurio. Eh, mladosti, mladosti… A kakav sam ja nekad bio, nijedna mi nije promakla. Vidi ovo obuklo suknjiče, pa ga zateglo preko dupeta i onda posle kako da ne pogledaš… Vidi onu babetinu! Pih, kad žensko omatori, što je ružno, bre… Ja bi to sve čim zanemoća u neki kamion pa u selo da ga ne gledamo u gradu. Uh, sad kad uđem u kafanu pa kad ispričam šta sam sve video po ulici, ima da propadnu! Ih, pa kad sručim vinjače pa se razgalim… Oni me zajebavaju: „Treba ti vijagra i afrička šljiva da pojuriš te mlade što za njima balaviš…“ Kome treba afrička šljiva?! Meni?! Ma ne da mi ne treba, nego sam ja, bre, kô bik jak, svaki mlađi da se postidi! A i izgledam mladoliko. Ko bi meni dao ovolike godine?! A i ne kaže naš narod džabe da bez straca nema udarca! I još se zajebavaju da si dobra prilika kad imaš redovnu penziju! I jeste, bogami, ej, kad ja pojurim… Uh, što zakoči, majku mu bezobraznu, načepih se na šipku i na ovu babetinu…

 

–  Šta je, bre, gospodine? Ti bi na mene malo da nalegneš? Sram te bilo! Ja sam poštena žena!

–  Ko, bre, na tebe da nalegne?! Pa ja da ’oću da nalegnem, ja bi nalegô na nešto mlađe, a ne na tebe tako sparušenu!

–  Ko sparušen, đubre jedno matoro?! Pa ti, bre, možeš otac da mi budeš!

–  Ha-ha-ha, to samo u tvojim snovima ja mogu otac da ti budem. More, marš, babetino!

 

… Eee, ne bi ti meni tako smeo da laješ da je moj Mijo živ, sabio bi te o patos ne bi znao kako se zoveš… Ja babetina, ja sparušena… Kakvi sve prostaci danas u ovom gradu žive, a nekad je sve gospoda ovde bila… Danas kad uđeš u tramvaj, samo gledaš ko će da te pokrade, ko će da te izdrpa… Nego sve čekam da uđe kontrola pa onda pola izađe napolje pa možeš da se raskomotiš. Ovako sve smrde, neokupani, prljavi, bezobrazni… stoka… A ja sam dama, sad kad mi stigne penzija ima šešir da kupim. Samo da me ne poboljeva ovaj kuk, bilo bi mi sve potaman… On će meni da sam ja sparušena i babetina… A nalegô na mene ceo, to mu ništa nije smetalo. A ovamo mu kao smeta, lažov i manijak… Uh, bre, opet ovaj zakoči, kao krompire da vozi! Zamalo da ovom dedi pocepam novine…

 

… Ccc, zamalo Politiku da mi izgužva ova žena! Čekaj da je ispravim… Ne možeš više ni novine u tramvaju da pročitaš kô čovek, samo se neko gura i muva. …„Kako do EU?“… Šta ima da idemo u EU?! Sa tim zlikovcima da se spajamo?! Uništili nam zemlju, pobili narod, a mi sa njima da šurujemo… Ej, Slobodane, Slobodane, je l’ vidiš ti sa neba šta nam zlikovci i dan-danas rade…? Kad te skinuše sa vlasti, kad popališe i pokraše, sve ode u božju mater… „Povećanje plata i penzija od sledećeg meseca“… I ne mora, sve ću da dam! Celu ću penziju da dam da nam bude bolje! Kad veliki čovek vodi državu, mora kaiš da se stegne, ko to ne razume, izdajnik je roda svoga! Samo u se i u svoje kljuse, to je pravi državnik! Ja mu verujem i sve ću da mu dam! I ne mora da traži! … „Đoković osvojio novi turnir“. E, ljubi ga deda, volim ga kô da je moj, zaplačem svaki put kad pobedi… E, nazdravlje, umro Aca Šurbatović… Bog da mu dušu prosti… da vidim kad je sahrana… U petak u 15 h, kremacija na Novom groblju. Moram da idem, i on je bio mojoj ženi, moram… Eh, sve moji ispisnici odoše… kako otvorim čitulje, tako mi se neki pojavi… A bezobrazni moji unuci, kažu: „Deda, čitulje u Politici su tvoj Fejsbuk.“ Daću im ja… Ček da vidim ukrštene reči… Uh, kako vozi ovaj, opet mi izgužvaše novine ove žene…

 

…Što vozi ovaj kô majmun, ko mu dade volan, samo zvrnda sa ovo zvono… Gledaj ovu što uvela ovo dete što se dere, nevaspitano to… Cvrc-cvrc… šta mi se ovo u zubi zavuklo… cvrc-cvrc… A vid majku šta se napirlitala, ne obraća pažnju na dete što je besno i bezobrazno… Vid, vid kako mu šapuće nešto, a ono sve bešnje… Ih, da si moje, par šamara bi’ ti ispljuskala, sam’ da se pušiš, odma bi’ te u red dovela. Ccc, ova današnja mladež svu mudrost na svet popila… Cvrc-cvrc… Taka mi i snajka, sam bog zna kaki rogovi nabija na onoga moga dobroga i naivnoga sina… A on, ljubi ga majka, pošten, ma prepošten, to mu najveća mana, što je mnogo dobar… a ona, aspida jedna, život mu upropastila. Sam šeta neku džukelu po parkovi, a decu kad misli da rađa, ja ne znam… Kad sam ju rekla: „Pusti džukelu, decu za ruku da vodiš, hoću unučići da šetam dok još mogu, dok još snagu imam“, lom napravila, plakala kod onu moju budalu tri dana. A on mi rekô da ju ne diram, kao osetljiva je, a ja se mešam di mi nije mesto. Ma, za nju je jedna govnjiva motka, pa da vidiš kako bi odma’ prestala osetljivost… Kuku mene, što je mene bog kaznio… U, al zakoči! A vidi ovu matoru što mi se tu podmeće…

 

–  Šta si tu stala, babo? Vidiš da ovaj koči ki lud, a ti sedi negde da te ne polomim!

–  Gospođo, niko neće da mi ustane, a sela bih ja.

– Pa di si pošla kad ne možeš da stojiš? Što u kuću ne sediš nego se muvaš po prevoz?

–  Gospođo, molim vas da me ostavite na miru. Imam devedeset godina i bar poštujte moje godine ako nećete mene.

–  U, pa ja tvoje godine neću ni da doživim. Ti si se naživela, pa nemoj ni da očekuješ od nas koji još treba da se mučimo da te sažaljevamo…

 

… Eh, prostakluka na svakom koraku. Jedino da ćutiš i ne spuštaš se na njihov nivo. A nekada je Beograd bio mesto gde si mogao mirne duše da prošetaš gradom, da ti niko ne zgazi na nogu, da muškarci pogidnu šešir u znak pozdrava, da dame uvek budu propuštane ispred sebe i poštovane gde god se pojave. Nema više takvog sveta. Jedan po jedan ode, a oni koje su takve podigli, spakovaše svoje stvari i odoše daleko… I neka su, ovo više nije njihov Beograd. A nije ni moj. Ne prepoznajem više drveće, parkove, ulice i trgove. Sve se izmenilo, blješti i šljašti, kič i malograđanština svuda caruju. Nema više one diskretne elegancije i kuća i ljudi, žena svedenih haljina na kulturnim događanjima, tihe publike u pozorištima i ljudi ozarenih osmesima na osunčanim klupama. Svuda vika, dreka, psovke i banalni vulgarni komentari. Još malo i ni mene više neće biti i sve će prekriti zaborav i prašina novog vremena. I neka, lepo reče ova „gospođa“, ja sam se bar naživela. Sigurno mnogo lepšim i kvalitetnijim životom od nje, cenim…

 

– Nema više kulture, u pravu ste, gospođo.

–  Gospodine, izvinite, baš i ja to sad mislim.

–  Da, znam, čuo sam vas kad ste pričali, doduše tiho, ali čuo sam.

–  Ah, oprostite, nisam znala da sam misli pustila iz sebe…

 

… Nema, kad čovek ostari, popušta načisto. A nije ni čudo, ceo život muljaj, guraj, radi, zaradi, vuci, tuci, pa kako da ne popustiš? A sve šloser do šlosera, evo vidi ovo sedište, ja bih ovo sasvim drugačije napravio… Ovo sad sve bofl i odma’ se polomi. Eh, nema više dobrih majsotora kô kad smo mi radili. Gledaj ove ulice, sve beton puca, gledaj trotoare, glavu da polomiš, gledaj kuće kako otpada fasada… ccc… Sve bi’ ja to otpustio i uzeo sam da radim… Nema više ništa dobro i kvalitet, ni struka nije više što je bila. Ovi današnji picopevci pojma, bre, nemaju… I niko da te pita za savet, sve oni znaju, sve će oni bolje. A pojma, bre nemaju… A kao pozavršavali neke škole…. Ma ništa bez majstora i zanata, bre… Nabili nosine u onaj kompjuter pa samo nešto kucaju i ćorave na njega, a nema ko libelu da uzme i da vidi ravno li je… Ma nema, sve to nesposobno i glupo, žutokljunci uobraženi… I ovaj pojma nema da vozi…

 

– Majstore, da nisi ti prešao na crveno sad?

 

Vozač ga samo iskosa pogleda preko ramena. …Eh, devet života da imam, i poslednji bi mi pojeli ovi penzioneri što ih vozim u ovaj moj tramvaj, pomisli. Kad starost do’vati, ne se izvuče niki. Al’ ja bogami neću to da dočekam tako, nema ovde ’leba u ovu moju kabinu. Odo’ i ja u Nemačku… A vi se ovde pobi’te, za bolje i niste…

589817_stefan-djikanovic-udara-beskucnika_ff

0

Virdžinija Vulf – žena na raskršću svesnog i nesvesnog

celendz gospodja dalovej

Kada se 25. januara 1882. godine rodilo sedmo dete u porodici Stiven, niko nije mogao ni da pretpostavi da će devojčica nazvana Virdžinija jednoga dana promeniti svet postavši jedna od najvažnijih engleskih književnica 20. veka.

A možda se i moglo naslutiti, premda joj je otac Lesli Stiven bio čuveni književni kritičar i izdavač, da će i ćerka krenuti očevim stopama. Budući da je dobila najkvalitetnije obrazovanje svog vremena, njen odlazak u deo Londona koji je važio za stecište britanskih intelektualaca bio je sasvim prirodan sled događaja. Među njima je upoznala i svog budućeg supruga Leonarda Vulfa, izdavača, pisca i društvenog aktivistu. Od tog trenutka njen život se potpuno okreće književnosti.

Prvi radovi joj nisu doneli interesovanje publike, ali jesu psihička rastrojstva i nervne slomove sa kojima se borila čitavog života. Radi poboljšanja njenog zdravstvenog stanja, suprug Leonard osniva čuveno nezavisno izdavačko društvo Hogart pres, u kom se se afirmisali avangardni i nepoznati pisci, pa i Virdžinija.

vv Virginia_Woolf_1927 wiki

Virdžinija Vulf 1927. (izvor: wikipedia.org)

Tada dolazi 1922, prekretnica u britanskoj književnosti, godina zaokreta i konačnog opredeljenja za odabir modernizma kao pravca kome će se okrenuti svi napredniji pisci. Uzrok svemu bio je završetak Prvog svetskog rata, i kao i uvek kada svet uzdrmavaju značajni događaji, tako je bilo i ovoga puta. Moralo se izvršiti preispitivanje, mali pretres i osveženje i naći nova forma, motivi, teme, tehnika pisanja, interesovanja. Taj zadatak izneli su Džejms Džojs sa romanom Uliks, Tomas Sterns Eliot sa zbirkom poezije Pusta zemlja i Virdžinija Vulf sa delom Džejkobova soba. Svet napokon dobija književnicu novog zamaha.

U vremenu kada su preokret doneli Darvinova teorija, opovrgnuvši verovanje u postojanje boga, Frojdova psihoanaliza, koja je u centar interesovanja stavila nesvesno, i Bergsonova filozofija, koja je propagirala da čovek život i svet oko sebe doživljava kao tok a ne skup utisaka, razvilo se interesovanje pisaca za istraživanje čovekovog unutrašnjeg sveta. Tako su sve više koristili unutrašnje monologe, sećanja i iskidane, haotične misli koje zatrpavaju usamljenost modernog čoveka, nedovršenog i neshvaćenog, samog u gomili, kome je sopstvena duša jedino utočište.

Tri godine kasnije, 1925, Virdžinija Vulf objavljuje svoje najznačajnije delo Gospođa Dalovej, i na taj način potpuno odgovara na sve elemente koje diktira modernizam.

Mrs D website

Vanesa Redgrejv u filmu “Gospođa Dalovej” iz 1997. (izvor: myblog-inplainenglish.blogspot.com)

Radnja je jednostavna i traje samo jedan dan u junu 1923. Gospođa Klarisa Dalovej, dama iz visokog društva, organizuje prijem u svojoj kući. Ipak, ta zabava je u drugom planu, pred nama je do najdaljih dubina data njena podsvest, sećanja na mladost, izbori i najintimnije tajne. Nasuprot njoj je Septimus, veteran iz Prvog svetskog rata koji pati od posttraumatskog sindroma i živi u svetu halucinacija gde vidi i čuje poginulog prijatelja iz rata. Iako se njih dvoje ne poznaju, oko njih se pletu mnogobrojni unutrašnji monolozi, uspomene i osećanja čak dvadeset drugih likova koji se dodiruju u jednoj tački da bi se dalje razgranavali poput velikog lavirinta misli i opažanja vremena i atmosfere u kojoj žive.

Mnogo godina kasnije, tačnije 2015. ovaj roman je od strane časopisa Tajm izabran za najbolji u 20. veku, ne samo zbog tehnike koja je pomerila granice književnosti, već i zbog obrađenih tema, onih o kojima se početkom prošlog veka nije govorilo već se samo naslućivalo. Predstavljena je usamljenost žene koja bi, prema svakom parametru trebalo da bude srećna i ispunjena, ali ona to nije, samo je naizgled mirna, dok je u sebi puna praznina koje popunjava sećanjima i beskrajnim evociranjem uspomena. Iz njih izvire i tema feminizma, nova za vreme Virdžinije Vulf. Ona se oslikava u liku Seli Seton, Klarisine drugarice iz mladosti, koja uživa u svojim slobodama i neobuzdanosti, ali i tema biseksualnosti jer se gđa Dalovej i posle 37 godina seća Salinog strasnog poljupca koji je tera na preispitivanje i pretresanje svojih najskrivenijih želja i htenja.

Posebno je upečatljiv i motiv mentalnih bolesti, tako blizak autorki. Septimus iz te perspektive simbolično čini tamnu stranu duše gospođe Dalovej kroz koju se ispoljava sva njena patnja, nemiri i labilni deo svesti, onaj koji mu zavidi na hrabrosti da sebi oduzme život i tako sačuva svoju ličnu sreću. Postupak koji će zauvek iz najdublje tame mamiti Virdžiniju Vulf.

vv ka svetioniku

Dve godine kasnije autorka stvara još jedno izuzetno delo, teško razumljivo poklonicima dotadašnjih viktorijanskih romana, ali napredno u svojim idejama i ciljevima. U pitanju je roman Ka svetioniku, koji je, prema mnogobrojnim detaljima, najverovatnije baziran na autobigrafskim elementima. Niame, smatra se da je da je Virdžinija Vulf opisala jedno letovanje svoje porodice na ostrvu Sent Ajvi i izlet na svetionik Gadrivi, kao i složen odnos između svojih roditelja, tipičan za vreme kraja 19. veka.

Radnja obuhvata vreme uoči, tokom i nakon Prvog svetskog rata, i prati porodicu Remzi na svom letovanju na škotskom ostvu Skaj. Prekoputa njega je svetionik koji se uporno spremaju da obiđu, a to nikako i da učine.

Radnja je i ovde data tek usput, a težište je na međusobnim porodičnim odnosima i stvaranju kontrasta između ženskog i muškog stava u vremenu i sudbini, gospođe Remzi nasuprot svom mužu, domaćice, zaštitnice porodice, podređene žene koja zna koja joj je uloga i koje je njeno mesto i glave porodice, hladne, racionalne i skučenih sloboda.

Tema feminizma je u ovom romanu još razrađenija jer ukazuje na mesto žene u patrijarhalnom društvu, u kome su njene težnje da se ostvari oduvek bivale omalovažavane i sputavane.

Iako se roman završava konačnom posetom svetioniku, koja kasni mnogo godina, konačnu emotivnu povezanost među članovima porodice nadrasta činjenica da jedino dobrota velikih i požrtvovanih ljudi svetli večno poput svetionika, kao i to da su sećanja dokaz da se vreme može prevariti.

Windswept Sunset

Svetionik Gadrivi koji je Virdžiniji Vulf dao inspiraciju za pisanje svog romana (photo Dave Massey)

Nakon ova dva, Virdžinija Vulf je objavila još romana, ali nijedan nije doživeo veći uspeh. Umesto toga, ostala je upamćena po zbirci eseja i feminističkim književnim kritikama, čija je začetnica bila. U njima se zalagala za brisanje granica među polovima u umetnosti, smatrajući da pravi umetnik nadrasta pol. Najveće domete dala je u razlaganju na najsitnije delove sudbinu žena u tadašnjem svetu i onemogućavanje da se iskažu i ostvare kao kompletne ličnosti i dostignu svoje želje i ciljeve.

Sa početkom Drugog svetskog rata njena duševna bolest napreduje. Ophrvana strahovima i neizvesnošću u koju srlja svet, sve više se upliće u zamršene niti halucinacija i duboke depresije. Dana 28. marta 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci Uz, koja je tekla u blizini njenog imanja u Saseksu.

Nakon rata Virdžinija Vulf je doživljavana na negativan način, naprosto pobednici je nisu smatrali svojom. Tek sedamdesetih godina 20. veka, uz jačanje feminističkog pokreta, i njen lik i delo pronalaze mesto koje zaslužuju.

Danas se smatra jednom od najznačajnijih pisaca epohe modernizma u svetu, a njeni Dnevnici u 5 svezaka razgrabljeni su kada su osamdesetih godina prošlog veka ugledali svetlost dana.

Razumeli je ili ne, smatrali je čudakinjom ili ženom ispred svog vremena, doživljavali je neobičnom jer se svako svoje delo napisala stojeći ili običnom u krugu ljudi sličnih njoj, Virdžinija Vulf i danas izaziva interesovanje i radoznalost da se sazna i razotkrije još nešto o njoj nepoznato. I šalje poruku da samo najhrabrije žene menjaju svet.

vv Virginia_Woolf_signature.svg viki

Potpis Virdžinije Vulf (izvor: wikipedia.org)

0

Milorad Novaković – istinski majstor dijaloga i dijalekata

mn bgd paris

Ako ste mislili da je dramska forma u poslednje vreme pomalo zanemarena, prevarili ste se. Kao dokaz za to predstavljam vam tri dela jednog autora u kojima caruju dijalozi, didaskalije, činovi i slike, nezaboravni likovi i radnja izuzetne dinamičnosti i upečatljivosti.

Interesantan podatak je da Milorad Novaković nijedno od svojih dela nije nazvao dramom, iako ona to po svojoj formi jesu. Umesto toga, sve tri knjige predstavio je kao romane, iako su one to samo po čvrstoj fabuli i duboko iznijansiranim likovima. Sve ostalo je pridodato, pa ćete tokom čitanja nailaziti i na poeziju i elemente pravih filmskih scenarija.

Dijalozi su najjači adut autora, u njima je neprikosnoven jer uspeva da ovlada razgovorom i uklopi ga u svako vreme, mesto i okolnosti, ali pritom i veoma uspešno oslika likove koji uz pomoć reči koje izgovaraju bivaju „izvrnuti na sopstvenu postavu“ i tako ispolje svoje najupečatljivije osobine, pa čak i one koje bi rado da sakriju. Naprosto ih možemo zamisliti u sukobima, svađama, izjavama ljubavi, „šprdačinama“, a najveći dometi oslikavaju se u međusobnim raspravama, kada je svaka strana u pravu i čitalac naprosto ne zna kojoj da se prikloni.

Film-roman u tri čina Beograd–Paris je delo koje od ova tri koje vam predstavljam ostavlja najjači utisak nakon završenog čitanja. Toliko jak da ćete o njemu razmišljati danima i poželeti da krenete ispočetka ne bi li iz nove perspektive doživeli delo.

U njemu je glavni lik Mihajlo, četrdesetogodišnjak koji živi neobičnim načinom života. Naizgled prosečan, ima mladu ljubavnicu i ženu koja ga toliko vara da iza sebe poseduje čitav spisak ljubavnika. Najveći cilj u životu mu je bio da živi u Parizu kao filmski režiser i pisac i sedi na mestima na kojima su se nekada viđali najveći svetski umetnici, ali sudbina mu je namenila potpuno različite krivine. Jedna smrt i jedan susret promeniće mu sve i on će rešiti da bar neki od svojih ciljeva ostvari, ali se prethodno na više nego originalan način i razračuna sa svim ljubavnicima svoje žene.

I kao što joj odrednica kaže, ova knjiga je zaista poput malog scenarija, sa događajima koji se smenjuju filmskom brzinom, iznenađujućim obrtima i pažnjom koja ne prestaje, pogotovo zato jer se i istina otkriva polako, terajući nas da se i sami pitamo, razotkrivamo i napeto pogađamo rasplet.

Kriminalni beogradski obračuni, domišljate akcije, prostitucija, ljubav sa svojim licem i naličjem predstavljaju svaki lik koji ostaje ogoljen do svoje suštine. I nijedan neće moći da vam se uvuče pod kožu jer ma koliko ga u jednom trenutku razumeli i podržavali, već u sledećem će vam se sve protiv njega pobuniti. Ostaće samo gorak ukus da je svaki od njih gubitnik u traganju za svojim snovima.

mn dilkan

Roman u sedam snivanja Dilkan, bre! je najduhovitiji od sva tri dela. Svojim kosovsko-resavskim dijalektom, mnoštvom kolokvijalizama i lokalizama dat je na poseban način ne bi li humorom okarakterisao likove i tako njihove mane doveo na sam rub satire.

U jednom malom srpskom selu Bapsko Polje živi čitava galerija živopisnih likova, primitivnih i besposlenih, ali spremnih da svoj način života brane svim sredstvima. Među njima se izdvaja Krle Mečka, sanjar i pijanica, koji živi sa strinom Jezdimirkom, drčnom ženom bez dlake na jeziku, i u svađi i magnovenjima provodi dane. Sve će se promeniti kada se pojavi duh babe Amfrosije, koja odlučuje da iz svakoga od njih izvuče najbolje i živote im promeni iz korena.

Iza neobične radnje skriva se kritika društva u kome živimo, seoski zaostali mentalitet koji poznaje i utapa se jedino u zaparloženoj nazadnosti bez veće želje da išta promeni nabolje. Posebno su živopisne svađe strine Jezdimirke sa komšilukom, kao i lik doktora Sredivoja, koji umesto da leči, najveći je alkoholičar u Bapskom Polju.

Likovi lažova, prevaranata i onih na najnižoj društvenoj lestvici, i nasuprot njima ljubav, poštenje, pokajanje, dati su sočnim narodnim govorom od psovki i smehotresnih poređenja do romantičnih ljubavnih izjava i gromoglasnih pokajanja. Toliko jarko obojenih da nakon završetka čitanja čitalac ostaje sa utiskom da je tako nešto moguće samo u glavi dilkana (ludaka).

mn glamoc

Poslednji u nizu ostaje roman Glamočko gluvo, delo sa najjačom porukom od svih iz dosadašnjeg opusa Milorada Novakovića. I ne samo porukom, već i mnoštvom odlomaka koji otkrivaju najveće životne istine.

U predvečerje raspada SFRJ i poslednjeg rata, u jednom malom bosanskom mestu osećaju se prve tektonske promene. U njemu živi lokalna „bena“ i registrovani nervni bolesnik Đuro, kome strah i uznemirenost od nadolaska ratne „Zvjeri“ duboko iz podsvesti izvlači alter-ego iliti podvojeni deo ličnosti – proroka i filozofa Miladina, koji narodski, sa urođenom inteligencijom pojašnjava i razjašnjava sve što se događa. Uporedo sa Đurovim poučnim pričama i magnovenjima, svako od stanovnika malog grada pokušava da pronađe svoje mesto u tmurnim danima koji slede, razotkrivajući ne samo svoje karaktere, već i neke zapretane porodične tajne.

Ovo je priča o sumornom svetu Balkana u kome bar jedanput u veku plane rat, Balkancima kojima je ratovanje u krvi, odlascima dobrih, a dolascima loših, ratnim profiterima, kriminalcima i svim onim protuvama koje se na stradanja sasvim prirodno lepe, strahu, beznađu i svim onim u duši i van nje koje rat neumitno menja, ali i ljubavi i težnji da se i u najgorim sudbinskim bespućima ostane čovek. Kad se sve sabere, u bezumlju nadolazeće nemani, kada se „Zvjeri“ puštaju na slobodu zato što je poželjno, ostaje pitanje kome je glava zaista bistra, a kome nije, iako se vodi kao normalan. Tada Đuro, u obliku Miladina izrasta u najpromućurniju i dalekovidu figuru koja živopisnim zapadnobosanskim dijalektom u Glamočko gluvo kolo uvlači svakog koga treba prodrmati i vratiti u normalu. On najbolje vidi sve što se oko njega zbiva i čuva najveće istine iako ga niko od „zdravih“ ne uzima za ozbiljno.

Miladin kaže da je napolju ludnica, a ne tu đe smo bili mi. Veli, ovo ludnicom zlobnici zovu. Kaže još, blago nami, mi se imamo đe skloniti i od drugije i od samije sebe, a oni kukavci napolju, đe nije ova ludnica, čiji su oni, đe će se oni skloniti pred jadom njiovijem?

U svakoj od ove tri knjige dijalozi i jezik predstavljaju najupečatljivije elemente. Bilo da prikazuju beogradski oštar žargon, živopisnu zapadnobosansku ijekavicu ili sočnu kosovsko-resavsku jezičku raskoš, dokazuju da se i neknjiževnim izrazom može prikazati i ljubav i patnja, i stradanje i življenje, i smeh i jad, i najveće mudrosti i filozofska poimanja, i sve ono što život čini posebnim u svojoj lepoti. A bez ovih elementa ni čitanje nam ne bi donelo istinsko uživanje.

 

 

 

2

Strah sa ruba tamne šume

darkBlještavo svetlo para mu dno zenica. Obara oči ka belim sjajnim pločicama čiji se kvadrati urezuju u njegov um, do dna i onih još neotkrivenih dubina. U njima sluti neki čudan treptaj damara, snažan i sveobuhvatan, koji najviše drhti na mestu koje ga ne boli, a koje mu krati dane. Drhtaj poput jutra iz tamne šume…

…Prvo čega se seća bila je livada presvučena letom, trave visoke, povijene, išibane vetrovima i svoje bake kako se saginje i bere lekovito bilje. I odmah iza nje tamne gorostasne šume kao okvira koji natkriljuje i samo nebo i neke potmule huke koja iz nje dopire.

Kada je malo porastao, u jednoj noći kada se mesec zlobno osmehivao kroz oblake, pitao je baku šta to tako strašno iz šume riče. Rekla mu je da tamo, u najdubljim senkama, živi strašan zmaj koji bi ga zauvek odveo od nje kada bi samo nogom kročio u tamu iza livade. Odveo i ona bi opet ostala sama, bez igde ikoga. Pitao je zašto zmaj pušta svoje duboke glasove samo ponekad, a ona bi odgovarala da se po zimi i žarkom letu skriva u svojoj mračnoj jami i čeka neoprezne putnike namernike da mu sami dođu i nahrane veliki i prazan stomak. I on je verovao znajući otkud tutnjava kad se otope snegovi i sve zaliju jesenje kiše.

Sve je krenulo nizbrdo kad je pošao u školu, onu daleku, na drugom brdu, do koga se moralo preći preko strmog prevoja i beskrajnih pašnjaka. Sa ostalom decom, koja bi, jedno po jedno, prilazila grupi đaka pešaka. Već prvog dana zagledao se u devojčicu sa dugim pletenicama koja je veselim okom gledala svet oko sebe. Ali i osetio nemir od dečaka iz susednog sela mrkih pogleda koji su na njega padali poput kamenica.

„Ti živiš na rubu šume?“, pitao ga je. „Jesi li ikada ušao u nju?“

„Ne“, rekao je iskreno, „na njenom kraju živi veliki zmaj koji bi me progutao i zauvek odveo od bake.“

Začuo se gromoglasan smeh. Sva deca su se smejala, čak se i devojčica osmehnula iza tamne pletenice.

„Glupaku, zmajevi ne postoje. Ti si samo jedna najobičnija kukavica.“

Ostio je kako mu gori celo lice, a damari stida potresaju telo. Želeo je da bude sam, da se zaboravi ova sramota koja mu se urezala u srce kao komadom polomljenog stakla. Ćutao je i u sebe kao krupan kamen gutao smeh i dobacivanja, ali i rešio da ujutru zorom ode u šumu i pokaže da je hrabar, odvažan i smeo. I da ne više ne veruje u bajke, vile i zmajeve.

Probudio se pred svitanje, dok je baka još spavala, dok je svetlost uska i memljiva i jedva skida mirise sna. Obukao se tiho i izašao u maglovito jutro.

Put preko livade prešao je čvrstim hodom, ne obazirući se na izmaglicu koja je skrivala rosu sa crvenih šipaka, velebilja i kleke. Hrlio je ka tami, da što pre zaroni u nju i dokaže svima da nije kukavica.

Prvi korak i odmah ga je obavila tama, neko tmurno ništavilo mešalo se sa magluštinom i senkama koje kao da su plovile kroz šumu. S vremena na vreme ukazalo bi se poneko drvo, kao izronilo iz belog isparenja koje se mešalo sa tminom. Izlokane staze bile su u tami, natkriljene drvećem visokim i mrkim koje je tek ponegde dopuštalo komadiću neba da se nazre. Iako je već bilo svanulo, bledi zraci belog sunca nosili su sablastan sjaj avetinjskog bezobličnog sveta.

Dok mu je srce kao besno potresalo celo telo, udarajući poput najjačih bubnjeva, skupio je ruke u pesnice i krenuo korak po korak ka potmulom huku koji je tutnjao kroz tamu, naslućujući pod svojim nogama meku travu, krzno lišaja i paperjastu klizavu mahovinu. Bleda svetlost padala je na hrpe jelovih iglica budeći mu strah da tu počivaju davno zaboravljeni svi oni koji su se usudili da kroče ovim izobličenim svetom. Ali nije hteo da stane, dok mu je koža na zglobovima pesnica belela od stiskanja, grabio je ka huku, koji ga je punio stravom, ali i nekom čudnom opijajućom radoznalošću.

Što je više išao, huk se pojačavao, po licu su ga grebale grane tesno zbijenog drveća a on je jurio sve brže, ka tutnjavi koja kao da je i zemlju tresla, ne razmišljajući ko je lagao i da li je možda baka ipak govorila istinu. U tom trku, najedanput se rastvorila tmina i on je ustuknuo na ivici provalije koju su skrivale visoka trava i strnjika.

Ali strah je samo na tren bljesnuo u njegovoj svesti. Svetlost koja se raspukla sa neba obasjala je kamenu klisuru presvučenu šumom i veličanstveni vodopad koji se survavao u njene nesagledive dubine. Vodena bujica stropoštavala se uz grmljavinu, potmulo kričanje, riku i lomljavu, tutnjanje zemlje i klizave stene na kojoj je stajao i dizala maglu od miliona kapi koje su prštale u ovoj buci koja je zaglušivala uši. Zmaj je nestao, kao i strah i kukavičluk i smenila ga je opčinjenost sopstvenom hrabrošću i ponosa koji je nosila…

… Začuo je svoje ime i prezime. Ustao je sa hladne stolice, koju ni njegovo od straha obamrlo telo nije moglo da ugreje. Setio se tamne šume u maglovito svitanje i stegnuo pesnice čiji su se zglobovi prevukli belinom. Uzdahnuo je i požurio, rešivši da se suoči sa onim što ga čeka iza vrata na kojima je stajao natpis Onkološki konzilijum.

suma tama strah fejs

 

 

 

0

„Tamni cvet“, ljubavni roman Džona Golsvordija

dzon poc

Svakome ko pomisli na Džona Golsvordija prva asocijacija je Saga o Forsajtima. Naravno, i Nobelova nagrada za književnost, koju je dobio 1932. godine. Ali, kada je o književnom opusu reč, svi za njega vezuju čuvenu fiktivnu porodicu koja je kroz više generacija predstavila društveni život engleske više klase na kraju viktorijanske i početku edvardijanske ere.

Pa ipak, iako je postao izuzetno popularan po ovoj trilogiji, iza koje je napisao i dva nastavka, postoje i drugi romani koji zavređuju pažnju čitalaca. Jedan od njih je Tamni cvet, koji su čitaoci prvi put videli davne 1913. godine. Prvi put od Golsvordija ljubavni roman koji je postao klasika.

dzon tc2010

Englesko izdanje romana “Tamni cvet” iz 2010. godine (izvor: books.google.rs)

Ova priča, koja je obradila teme bliske svakom čitaocu, napisana je u formi triptiha, oslikavajući tri razdvojene ljubavne priče, Proleće, Leto i Jesen. Svaka je za sebe i obiluje neizvesnim ljubavnim zapletima, uz mnogo osećanja, koja bogato iznijansiranim likovima stvaraju velike komplikacije u životu.

Sve tri priče povezuje Mark Lenan, glavni lik, čiji razvoj pratimo kroz tri životna događaja. U prvoj je oksfordski student koji se zaljubljuje u Anu Stormer, suprugu svog profesora, u drugoj je u naponu životne snage i kao poznati vajar doživljava sudbinsku ljubav punu dramatičnosti sa nesrećno udatom Olivom Kremir, a u trećoj u poznim godinama svog života proživljava poslednje trzaje mladosti koja nepovratno nestaje poklonivši svoje srce Nel Dromor, ćerki svog prijatelja iz detinjstva.

Osim glavnog lika, za svaku priču značajna su i istovetna osećanja koja Lenan budi u objektima svoje žudnje. Svaka od njih se zaljubljuje u njega, gonjena traganjem za nežnošću i ljubavlju u svojim hladnim brakovima koji ih stežu poput okova ili iz neobuzdanih mladalačkih želja. Svaka od njih na sebi nosi po jedan tamni cvet, tamni karanfil, koji u jednom trenutku poklanja Lenanu i utiskuje mu ga u ruku poput Karmen koja svoj krvavo crveni cvet baca Don Hoseu ne bi li je primetio.

U svakoj priči su na delu zabranjene ljubavi, bračni trouglovi i likovi koji se otimaju u želji da žive životom bez laži iako se on suprotstavlja društvenim pravilima i očekivanjima, pa su možda baš zato još i jače.

Kroz svaki deo provejava Silvija, Lenanova simpatija iz mladosti, zaljubljena devojka  koja strpljivo čeka svoju priliku i iako ne pobuđuje strastvena razorna osećanja u kojima se ne izgara, ostaje najprisutnija u njegovom životu. Da li će uspeti da odnese pobedu nad ljubavima koje prave snažne zaokrete u Markovoj duši i sudbini, otkrijte sami.

dzon on wiki

Džon Golsvordi (izvor: wikipedia.org)

Knjige Džona Golsvordija upravo su zahvaljujući tome bile veoma rado prihvaćene od strane piblike. Muškarcima se dopadalo to njegovo zadiranje u dušu koja doživljava jesen svog života pa se buni i želi da bar još jednom oseti žar maldosti i neobuzdane slobode koja kao da isklizava kroz prste i donosi osećaj nemoći i tihe patnje. Tako i ovde, isto koliko stari Džolion Forsajt u Ireni nalazi mladost, vitalnost i neku neobičnu „drugu šansu“, toliko je pronalazi i Mark kada svežina neobuzdane Nel privuče njegovu zrelost.

Čitaoci i danas uživaju u opisima društvenog sveta Engleske s kraja 19. i početka 20. veka, načinu života viših slojeva, njihovim putovanjima, igrankama i bračnim odnosima okrenutim na naličje sa sve brižljivo skrivenim tajnama iz bračne postelje.

Jedan od veoma čestih motiva njegovih dela je nesrećna udata žena. Iako je Irena Forsajt najbolji primer za to, za njom nimalo ne zaostaju ni Ana Stormer ni Oliva Kremir. A to mnogo ni ne čudi jer je Džon Golsvordi i sam kao 28-godišnjak ušao u tajnu vezu sa suprugom svog rođaka majora Artura Golsvordija, koja se nakon deset godina skrivanja i razvoda udala za njega i ostala u srećnom braku do njegove smrti 1933. godine.

Golsvordijevim delima mene je najviše privukao njegov jedinstven stil i književna veština, ali i duboko zadiranje u misli junaka, psihološki vešta iznijansiranost duše posebno u trenucima sudbinskih ljubavi, kada ona čas nosi do rajskih visina, čas baca u paklene dubine, kada je razapinju strepnje i nade, rezignacije i euforije, tanani osećaji i burne želje, zarobljene u telu da se ne bi narušile skrupule i strog moral okruženja. U svakom redu oseća se piščeva saosećajnost prema svojim likovima, ali i kritika njihovih snobovskih stavova i moralnih kodeksa koji ih guše i uništavaju život.

Iako književna kritika nije svrstala Tamni cvet među njegova najbolja dela, u njemu ćete pronaći nadu da ljubav može razbiti sve okove, samo ako je dovoljno jaka i hrabra da pobedi predrasude i strah od sreće.

dzon potpis kraj wiki

Potpis Džona Golsvordija (izvor: wikipedia.org)

 

 

 

 

 

2

Stvaralački dah Milene Pavlović Barili ponovo u Beogradu

milena poc

Beograd je 4. februara ponovo zapahnuo dah nekih davnih vremena. Među ljubiteljima umetnosti ovo veče bilo je protkano onom posebnom patinom jugoslovenske prestonice dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, koja je isijavala kroz crte lepih predratnih dama sa šeširićima tesno navučenim na lice i kratko podšišanom bubikopf frizurom šepureći se sa postavljenih slika, crteža i ilustracija. I to sve zahvaljujući velikoj slikarki Mileni Pavlović Barili.

Izložba Od Milenine slike do Mileninog stiha otvorena je sinoć u Holu Kompanije Dunav osiguranje u Makedonskoj 4 u Beogradu povodom jubileja kompanije – 45 godina postojanja. Tom prilikom nas je na priču o slikarkinom životu i stvaralaštvu podsetila Violeta Tomić, kustos Galerije Milene Pavlović Barili, otkrivši tako delić njenog raskošnog sveta.

milena

Milenin život bio je izuzetno zanimljiv, počevši od porekla jer je preko majke Danice Pavlović Barili bila potomak Karađorđevića, a od oca Bruna Barilija, kompozitora i muzičkog kritičara, nasledila je italijansko poreklo. Buran i avangardan, uz mnogo putovanja, stvaralačkih uspeha, veličanja u tuđim a nepriznavanja u svojoj zemlji, obeležio je njen interesantan, ali prekratak život.

Među izloženim slikama najviše je onih iz ranijeg doba Mileninog stvaralaštva, akademskog minhenskog perioda s kraja dvadesetih godina prošlog veka, u kome je, kao i obično, najradije slikala portrete, ali ne samo bliskih prijatelja i članova porodice, već i ličnosti iz književnosti i istorije slikajući Šeherzadu i markize u nežnim bojama akvarela.

 

Budući da je smatrana modnom ikonom svog vremena, bilo je logično da će se okrenuti prikazivanju mode, interesovanja i načinu života dama, posebno u slikama Aberonoša, Dama s monoklom i Mesečina (Moonshine).

 

Budući rođaka Karađorđevića, kad god je boravila u Beogradu, živela je na dvoru Aleksandra Karađorđevića i družila se sa kraljicom Marijom i kneginjom Olgom. U to vreme dame kraljevske porodice obožavale su film i svetske modne časopise. Pa tako i Milena. Zato je i bio veliki uspeh njeno oslikavanje naslovnica čuvenih magazina Vogue, Femina, Die Dame, Redbook, Life…

 

I ona je bila veliki ljubitelj filma, a to je i pokazala oslikavajući svog omiljenog glumca Rudolfa Valentina, koga je ovekovečila na slikama Rokoko, ali i Toreador i Maja, inspirisanog njegovim čuvenim filmom Krv i pesak.

 

Svoje najveće uspehe doživela je u Americi, za čiju kartu je stekla novac kada je Sibe Miličić kupio njenu sliku Anđeli. Tamo je briljirala  na stvaralačkom planu baveći se ilustracijom, dizajnom, kostimom i scenografijom. I u privatnom životu je bilo burno jer je doživela veliku, ali nesrećnu ljubav sa kubanskim pijanistom Rodrigom Gonzalesom i brak sa američkim oficirom Robertom Tomasom Goselinijem. Iako je želela da se vrati u svoju rodnu zemlju, ispostavilo se da je put u Ameriku bio karta jednom pravcu, jer je, smatra se, nakon posledica pada sa konja narušila već krhko zdravlje i u 36. godini umrla od srčanog udara. Sahranjena je u Rimu.

Slikarstvo Milene Pavlović Barili, nepravedno zapostavljeno, našlo je svoj put do ljubitelja umetnosti pedesetih godina prošlog veka. Od tada do danas izložbe njenih slika stalno nas podsećaju na izuzetan talenat i činjenicu da je i naša zemlja imala dostojnog predstavnika slikara nadrealizma u svetu i da takvu činjenicu nikada ne smemo zaboraviti.

Iako se o tome manje govori, mlada slikarka je bila i pesnikinja, koja je svoju poeziju objavljivala u italijanskom časopisu Kvadrivio. Upravo ta njena umetnička svestranost bila je inspiracija za ovu izložbu, a stihove o njoj u pesmi Na Mileninoj slici Milenin stih spava, poklonila nam je pesnikinja Evica Milenković.

Postavka slika Milene Pavlović Barili pred posetiocima će biti do 2. marta. Preostaje vam jedino da je posetite i u njoj uživate.

Milena_Pavlović-Barili_2009_Serbian_stamp wnsstamps.rs

Poštanska marka Milena Pavlović Barili, Autoportret sa velom, 2009. izvor: wnsstamps.rs