Čekaj samo da taksista moča

zabranjeno-pisanje-u-ovoj-uliciSvaki put kad se preplašim da neću imati šta da pišem u narednom utisku nedelje, jer treba održati taj kurs ludila koji me okružuje, desi se neka nebuloza. Što je sasvim i normalno, kad malo bolje razmislim, ta ovo je zemlja Srbija.

Prošle nedelje odem sa majkom u Klinički centar na kontrolu kod kardiologa. Svi tog dana nekako pristojni, i pacijenti, i sestre. Za neverovati. Od svih najgora moja majka. Al’ ne voli lekare i bolnice, pa da je i razumem. I sve je stišavam jer ne sme da se nervira.

Završismo uspešno i krenusmo kući. Rasterećeni, jer smo poklone u vidu raznoraznih bombonjera i ostalih ponuda ostavili medicinskom osoblju. Samo majka nije rasterećena u glavi, i dalje je bezrazložno nervozna.

Ulazimo u prvi taksi koji je parkiran ispred bolnice. Red je da uđemo baš u taj jer ako budemo birali, taksisti će nas linčovati. A nama zapade jedan kao da ga je biblijska poplava izbacila.

Sav razdrndan spolja, a unutra živo da oplačeš. Štrokav, zamazan, tipujem da se ni prozori ne otvaraju, al’ ‘ladno je pa mi to ni ne treba. Ni grejanje, logično, ne radi, al’ u jaknama smo, pa ćutimo. Majka sela napred i odmah počela da gunđa.

I taksista je u skladu sa svojim vozilom. Ispijen kao da zaradu troši na opijate, pogrbljen, vrcka se na sedištu kao da ima pundravce u dupetu. I sve nešto mumla, pola ga ne čuješ, pola ne razumeš. Pa ne znaš ni da li mojoj nadrndanoj majci, koja non-stop nešto žvanjka, jebe sve po spisku.

Kad smo se posle nekoliko minuta vožnje navikli na komfor njegovog uslužnog vozila, jer u našoj miloj zemljici je lajtmotiv i poslovica i stih pesme srpske majke: “Živ se čovek na sve navikne”, shvatismo da nas taksista vozi preko Male Krsne.

Moja majka odmah dreknu: “Zašto nas vozite zaobilaznim putevima kad ste mogli mnogo kraćim putem?!” Ovaj mumla nešto i ona počinje mnogo da besni. Sa zadnjeg sedišta joj govorim da ne sme da se nervira i da se smiri. Ona se još luđa okreće ka meni da mi objasni kako ovaj “mutljaroš hoće da nas odere”. Mutljaroš i dalje mumla sebi u bradu.

Pošto se situacija ne popravlja niti stišava, ja uzimam stvar u svoje ruke i pitam ga zašto nas zaboga stvarno vozi preko celog grada, a on mi na to razgovetno odgovara: “Gospođice, zatvorene su neke ulice zbog radova”. Hvala za ovo “gospođice”, mislim se ja, ali naravno ćutim dok se moja majka ostrvljuje na njega pričom da je lažov jer je gledala Jutarnji program i ništa o radovima ne zna. Dok je smirujem, i samoj mi je jasno da nas ovaj Drakula zavlači.

Koliko majka besni, toliko se on vrcka na sedištu. Ja ćutim i u jednom trenutku primećujem da mu crveno trepće da više nema benzina. U jebote, pa ovaj će da stane i još da nas tera da ga guramo. Sad i ja počinjem da se vrckam. Al’ ćutim, gde da kažem da nema goriva, majku bih komotno mogla da vratim u Klinički.

Na pet minuta od kuće počeh malo da se opuštam. Al’ on će ti odjednom: »Ja više ne mogu! Moram da močam!« I zaustavi taksi kod pijace i istrča napolje.

Majka i ja zanemele. Gledamo ga kako staje iza jedne kućice u kojoj je prazan lokal, skida pantalone i vrši malu nuždu. Sve pred našim očima.

Čim se sabrala od prvog šoka, majka počinje da se dere na sav glas. Preti da će mu svašta reći kad se vrati, da je ludak i đubre taksističko, da nas zajebava otkad smo ušli i da joj ne pada na pamet da mu plati i ovo vreme njegovog ispišavanja. Ja je smirujem, ali sam i sama zaprepašćena gde naletesmo na ovakvog kapitalca…

Čekasmo ga da obavi šta ima, a ono se odužilo, pa nikako da završi. Pa kad se na kraju otrese, vrati se sa olakšanjem na licu. Izvini nam se, kaže, ima problema sa bešikom, bolestan je, ali sad idemo kući.

Moja majka osu na njega drvlje i kamenje, pa mu tužna životna priča, koja izgleda obično pali kod baba načetog zdravlja iz Kliničkog centra, ne prođe. Pristade da od cene odbije sto dinara.

Kad smo stigli, uze on pare i sav srećan reče: “E, sad ću imati za benzin!” Moja majka ostade preneražena, a ja je odvukoh do kuće. Dobro te joj to ne spomenuh pre.

Posle ovoga sam se još nekoliko puta vozila taksijem i svakom taksisti, sa kojima se inače obavezno ispričavam, prenela ovu dogodovštinu. Svaki do jednog je bio zgranut i izvinio mi se u ime svih kolega što sam na takvog jednog naišla. Ali, nema veze. Pa ovo je zemlja čuda i u njoj je sve moguće. A i kako bih ja drukčije imala o čemu da pišem za svoj utisak nedelje…

 

 

Advertisements

4 thoughts on “Čekaj samo da taksista moča

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s