Pred kišna svitanja

kisa

Još jedna neprospavana kišna noć, tik pred svitanje, kad je nebo najtamnije. Znam, još malo pa će se iza onog velikog brda zasvetleti i pocepati maglu i mrak.

Još jedna neprospavana noć bez tebe. Ko bi rekao da mogu da je izdržim. Zatvaram oči da prizovem san, da bar nakratko usporim dah i pronađem snagu da pobegnem od bola koji u talasima zapljuskuje obale moje duše…

…Ne, ne mogu više ovako. Uzimam staru kabanicu i izlazim u mrak. Kiša pada i rasprskava se o moje lice. Kao iglice bodu me hladne kapi. Neka padaju, neka nadjačaju bol što te nemam.

Hodam vlažnim ulicama u kojima se ogledaju razlivena svetla uličnih svetiljki i ponekog automobila zalutalog u kišno praskozorje. Zalutao sam i ja, u ovaj život, u ovu tugu, sam kao niko na svetu.

Ali moram dalje. Znam dobro taj put, svaki ćošak i pregorelu sijalicu na početku tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Blizu sam. Već vidim tvoje prozore. Iza njih tama. Osećam kako dišeš i stežeš jastuk kad nemirno snevaš.

Evo me, tu sam. Pod dobro znanom lipom koja sa svog teškog lišća sliva kapi po mom licu. Čiji nas je miris nekad budio a ja tražio najlepše boja jutra u tvojim sanjivim očima.

Prišunjaću se tiho, da me niko ne čuje. Sakriću se od uličnih pasa, da me svojim lavežom ne odaju. Sakriću se i od svog srca, da me ne izda ako nisi tu.

Još samo pet stepenika i uzeću ključ ispod otirača koji mene čeka. Uzimam ga i tiho otključavam. Šumorenje kiše koja kvasi ulicu zatrpava moje zvuke.

Ulazim u carstvo tvojih mirisa, u onaj nežni dah lavande po kome te prepoznajem među milionima žena.

Hodam kroz tamu drhtavog srca da li ću te naći. Tu si. Gledam te dok spavaš i po tvom licu titraje svetlosti uznemirene kišom. Sad je već lakše. Sad mogu da dišem.

Skidam lagano mokru kabanicu i spuštam  je na pod. Ležem obučen pored tvog toplog usnulog tela. Da se zgrejem, da udahnem, da konačno zaspim.

Neću da te budim, samo da sam tu, samo malo…

…Otvaram oči i vidim svetlost koja vuče za sobom novi dan a ostavlja noć. Još jednu bez tebe. I još jedno praskozorje u kome u mislima opet prolazim put do tvoje ulice, mog malog raja na kraju grada.

Da udahnem… da nađem snagu za novi dan… da preživim…

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s