Deliblatska peščara – kad košava stvara dine

U južnom Banatu, tamo gde košava zimi najjače duva, između Vršačke, Tamiške i ravni Dunava, nalazi se veliki plato duguljastog oblika koji se izdiže iznad nepregledne ravnice. U njegovom jugoistočnom delu nalazi se Deliblatska peščara, najveća kontinentalna peščara Evrope.

Nastala još u ledenom dobu, između Dunava i oboda Karpata, od silikatno-karbonatnog peska, plavina banatskih reka i dunavskih nanosa koje su vetrovi raznosili i prekrili veliku zaravan, danas zavisi od hladnih košava, koje svojom jačinom stalno malo pomalo menjaju njen izgled stvarajući najrazličitije oblike dina.

Peščara je lepa u svako godišnje doba. Njenim utabanim stazama u proleće sve kipti od jarkih zelenih boja, u leto sunce obasjava svojim žutim prelivima, a u jesen crveni tonovi prekriju krajolik. A kad dođe zima, pa košava zaduva preko talasastih polja, sve zahuji i prekrije se ledenim dahom i sakrije da sačeka tople dane i spasonosne zrake sunca.
Pa kad sunce ponovo grane najlepše je krenuti u šetnju ka Zagajičkim brdima uz neobične dine i pošumljena brda, sve do grebena sa koga se vide stepske doline, prelepe u svojim nabujalim životnim sokovima. U ovom visokom delu peščare, gde sitan, najfiniji pesak lebdi u vazduhu i zasipa igličaste žbunove kleke svaki put kad ga podigne vetar, jedino je mesto na kome se razmnožava i živi mali glodar slepo kuče. Nebo preleću grabljivice orao krstaš i stepski soko i to samo u vreme kada iz svog skrovišta izlazi tekunica jer je ona osnov njihove ishrane. Ovde je i jedino preostalo stanište vuka u Panonskoj niziji.

Ako poželite da upoznate južni deo, peščanim putem kroz dine i borove i listopadne šume, osetićete najlepše mirise prirode. I dok sunce baca svoje zrake kroz granje hrastova, lipa i stoletnih četinara, u proleće najlepše zamiriše bagrem. U čitavim šumama bagrenja samo se čuje zujanje pčela, koje svakog maja dolaze ovde na bogatu ispašu, a u junu na mirisan lipov cvet. I u toj omamljujućoj tišini ponekad se čuje tiho pucketanje uvelih grnčica i visokog šiblja – to se plašljiva srna skriva u dubini šume.

Ako krenete na sever, od izletišta Devojački binar ka pašnjacima, preko livada i brežuljaka, doći ćete do bagremovih i četinarskih šuma. Tu se nalazi Korn, mesto gde raste stepski i banatski božur, i nigde više u Srbiji.

Ako nastavite dalje, stići ćete do peščanih talasastih dina. Ali nešto dalje, izdiže se Mala Čoka, najviši peščani vrh. Ove dine imaju strme nagibe koji mogu da budu visoki i 30 metara, a uske doline čine ovaj deo peščare najsurovijim. U njihovoj tišini, koju narušava samo vetar, koji fini sitni peasak raspršuje neznano kuda, sve je naizgled mirno, a ispod površine sve vrvi od malih peščarskih insekata. I dok se na njihovim obodima bujne biljke ogrću beličastim pokrivačem kasnih mrazeva još dugo tokom proleća, sve je ovde tiho, spokoj i mir prirode koja negde daje, a negde uzima, ali svuda savršena u svojoj raznolikosti.

Središnji deo peščare ide stazom od Čardaka kroz livade sve do guste šume bagrema i borova. Tu su i šume Rošijana i Crni vrh, prepune hrastova, topola i lipa. A u hladovini visokog drveća, među travom i gljivama, svoje mesto su našle i orhideje. U ovim šumama ima divljih životinja: vukova, jelena i divljih svinja.

Ali posebnu lepotu peščara ima uz obalu Dunava. Ovde više nema dina i njihovih širokih dolina, zato se i zove “niska peščara”. Tu postoji čitav niz priobalnih pašnjaka, od Advokatskih livada i Stevanove ravnice, pa sve do plićaka Labudovo okno, prepunog belih i žutih lokvanja i visoke trske u kojoj se gnezde ptice močvarice i privremeno ptice selice, kada na svom dugom putu ka jugu svrate da se odmore.

Tu je i Dubovački rit, u kom se pod vodom i iznad nje odigrava buran život životinja, sa jedne strane belih i žutih čaplji, kormorana i crnih ibisa, ugrožene vrste ptica, i sa druge vodozemaca, gmizavaca, riba i biljaka, kojima se bogato hrane kako stanarice, tako i selice, koje, skupivši snagu za nastavak puta, odlaze dalje.

Tu su i ade Čibuklija i Žilova, prepune vrba, topola i lokvanja koji tiho plutaju po vodi, a zimi, na jednom nezaleđenom delu Dunava sve vrvi od galame divljih pataka i gusaka, čije je ovo zimovalište.

Na jednom delu strmih odseka obale zaštitu svake zime pronalazi kolonija jedne vrste lasta. U udubljenjima lesnih strmina pronalaze mir i kriju se od hladnoće.

A na drugoj obali, tamo gde reka oštro skreće, na steni koja se spušta u Dunav, ponosno se izdiže tvrđava Ram. Svedok burne istorije ovih prostora, osvajana i otimana, predstavlja ostatak rimskog vojnog logora Laderata, ali i utvrđenje Ihram, koje su mnogo vekova kasnije, na antičkim i vizantijskim temeljima, podigli Turci da bi osnažili granicu između Smedereva i Golupca i sprečili upade Ugara. Zahvaljujući tome danas nosi svoje ime Ram. O njoj je prvi pisao čuveni turski putopisac 17. veka Evlija Čelebija, pa iz njegovih spisa i priča o verovanju da je na suprotnoj strani Dunava postojalo još jedno utvrđenje – Haram, ali danas od njega ništa nije ostalo. I tako kroz vekove, na steni kraj velike reke, svojim otvorima za topove na kulama svedoči o burnim danima, pa i danas, kao čuvar ponosno odoleva vetrovima sa Dunava i zubu vremena koji je nagriza.

Peščara je i omiljeno mesto za snimanje filmova. Ovde se vozio čuveni autobus firme Krstić u filmu “Ko to tamo peva” i vodila čuvena filmska bitka u drami “Boj na Kosovu”. U tvrđavi Ram snimane su “Seobe” i neke scene iz filma “Sveti Georgije ubiva aždahu”.

I ne samo to, kao područje izuzetnih prirodnih vrednosti i zaštite ugroženih životinjskih vrsta, od 2002. se nalazi na listi Uneska.

I tako kroz godišnja doba, rane i kasne mrazeve, košave i tople povetarce sa Dunava, odlaske i dolaske ptica iz dalekih južnih krajeva, dremljivo leži Deliblatska peščara. A kad dođe zima i hladna košava je obavije tajanstvenom tišinom koju remeti samo njen zvižduk, po vedrim danima zavlada studen, stepe se popraše plavetnim snegom i sva prostranstva do horizonta postanu svetla, a samo u daljini talasava brda, smrznuta i tamna, čekaju sunce i novi životni krug da ih razbudi. I sve ispočetka, kako to samo priroda ume.

P.S. Fotografije su preuzete sa sajtova: deliblatskapescara, visitserbia, upoznajtesrbiju, vipportal i iz galerije slika: Milana Uljmanskog, Marijusa Olđe, D. Veselinovića, Slavena Fanfanija i Bojane Aleksić.