Neimarova vila

lela

U jednom zabačenom selu visoke planine, iz tako davnih vremena da joj je nadenuto ime Stara, iz koga se u daljini vidi zemlja koja više nije Srbija, na obali planinske reke šćućurila se vodenica pored starog kamenog mosta. Odavno je napuštena i oronula, ali nekada davno u nju su dolazili svi stanovnici okolnih sela da melju žito koje je bogato rađalo u dolini. Za nju i danas pričaju neobične priče.

Pre mnogo vekova na ovoj planini živela je vila koju su svi seljaci često viđali kada bi noću prolazili pored reke. Volela je tada da rasplete svoju zlatnu kosu koja joj je padala preko grudi i pliva u hladnoj planinskoj vodi. Ostavljala bi tada prozračnu haljinu i krila na obali i bežala kada bi videla da je neko gleda. Zato su je seljani krišom posmatrali ispod luka mosta, a nju je svojom belinom obasjavao samo mesec.

Pred svitanje odlazila bi u svoj dvorac koji se nalazio iznad najvišeg planinskog vrha na samom oblaku. Nikada se niko nije usudio da uđe u tu maglu, pa ni na vrh niko nije smeo. Plašili su se nje, a i njene zlatne ptice koja je uvek čuvala i svojim prodornim kricima upozoravala na svaku opasnost.

Jedne hladne noći s početka jeseni seljani su ispod mosta zapalili vatru ne bi li se ogrejali. Vila ih nije primetila sve dok žar iz njihovog ognja nije zahvatio osušenu travu a plamen zapalio gole grane drveća i žbunja. U velikom požaru tada je izgorela i njena zlatna ptica, koja je svojim kricima pokušavala da upozori i spasi gospodaricu.

Vila je danima tugovala u svom dvorcu, ali bol nedeljama nije prolazio i ona je odlučila da se osveti seljanima. Jedne noći svojim gnevom je srušila most i survala zemlju, napravivši tako dubok bezdan. Znala je da seljaci tako neće moći da dođu do vodenice i osećala je da će se tek tada smiriti njena duša.

Stari vodeničar je te noću čuo strašnu tutnjavu, ali nije smeo da izađe, ne znajući šta se napolju zbiva. Ujutru je u dimu i kroz slomljeno drveće ugledao provaliju koja je zjapila pod njim. Seljani su na drugoj obali zapomagali i niko nije znao šta da radi. Užadima koje su doneli uspeli su da pređu bezdan, ali nikako nisu mogli da prenesu vreće sa žitom. Znali su da im preti velika glad.

Posle nekoliko dana seli su da sa vodeničarem dogovore kako da nastave da melju žito. Išla je zima i zalihe su morale da se naprave. Odlučili su da iz kamenoloma sa druge strane planine donose kamen i naprave novi most. Čekao ih je naporan rad, ali gladna usta morala su da se nahrane.

Danima su seljani donosili kamen i slagali ga kraj obale. Noćima je vila dolazila na reku, pevušila bisernim glasom, tužna jer ne čuje glas svoje zlatne ptice i posmatrala kamenje na obali. Tuga je opet počela da preliva njeno srce i ona je odlučila da ne dozvoli da sve bude kao nekad.

Kad su seljani počeli da grade most, vila ga je svaku noć rušila i sve više urušavala zemlju tako da je pretilo da se i vodenica surva u provaliju. Vodeničar je bio veoma zabrinut. Shvatio je da ništa ne može da ih spasi, a da će verovatno i on izgubiti život. U očajanju, ponudio je nagradu od sto dukata svakome ko uspe da podigne most i spasi svim seljanima u planini život.

Baš tih dana, kao da ga je poslalo samo proviđenje, preko planine je prelazio mladi neimar. Gledao je jesenje lišće kako lagano pada pokraj puta i maštao o dalekim zemljama i velikim i zlatnim dvorcima koje je želeo da gradi. Kasnog popodneva naišao je na jednog starog uplakanog seljaka koji je žuljevitim rukama brisao ovlažene oči. Od njega je saznao da vodeničar nudi nagradu onome ko uspe da podigne most.

Otišao je odlučan da uzme dukate i dalje nastavi za svojim snom. Vodeničar ga je malodušno dočekao i ispričao mu da je vila ta koju treba sprečiti u rušenju, pa i sam zaplakao, uplašen za sudbinu svih u planini. Mladić je ustao i svečano mu obećao da će do zime imati kameni most, a da će vodenica nastaviti da radi baš kao nekada.

Te noći mladi neimar legao je da spava pored reke, baš na mesto na koje je stalno dolazila vila. I taman kad je zaspao, ona se pojavila. Uplašila se kada je spazila nekoga na obali, ali kada je videla da se ništa ne pomera, prišla je polako i oprezno. Ugledala je mladića, njegovu bujnu grguravu kosu i opuštene trepavice koje su lako drhtale u snu.

Prvi put otkako je izgubila svoju zlatnu pticu,  osetila je toplinu u svom srcu. Gledala ga je i pomislila da je on najlepše biće koje je ikada videla i poželela da mu vidi oči. Ali, mladić je spavao i ona se lagano sagla i ostavila mu mirisan poljubac na usnama. Mladi neimar se ujutru probudio i osetio miris najlepših ruža na svom licu. Osetio je zanos i znao da će uspeti da ispuni svoje obećanje.

Svake noći mladić je spavao na istom mestu, a vila je dolazila i gledala ga. Sedela je uz njega i milovala mu lice osećajući kako joj se srce sve više ispunjava ljubavlju. Žudela je da vidi njegove oči, ali se i plašila da će ga uplašiti ako ga probudi.

Jedne noći, duše opijene ljubavlju prema nepoznatom mladiću, tiho je zapevala svojim bisernim glasom i on je otvorio oči. Kada ih je vila ugledala, sreća je toliko zapljusnula da su joj briznule suze. Mladi neimar je gledao njenu zlatnu kosu, prozračnu belu haljinu satkanu od krila leptira i njene velike oči koje su ga gledale i nežno i radoznalo u isti mah, a iz njih su klizile suze. Bez reči je zagrlio i naslonio njenu glavu na svoje grudi.

Od te noći vila je živela samo za mladića. Dolazila je svake noći i pevala mu najlepše pesme svojim bisernim glasom, milovala ga pogledima i nežnim rukama, obavijala mirisima i penom ljubavi. A neimar je gledao sjajnim očima i prepuštao se njenim čarima, samo je pazio da njegove usne ne dotaknu njene. Znao je da bi ga tada potpuno opčinila i on bi zaboravio na dato obećanje.

Svake noći vila je pevušila u naručju mladog neimara, a jednog jutra povela ga je u svoj dvorac. Želela je da uživa sa njom u paperjastim jastucima, svili kojom ga je obavijala, zlatnim i bisernim ogledalima u kojima se ogledala sva njena ljubav.  I mladi neimar je uživao u njenim rukama, opojnim mirisima i bisernim zvucima njegog glasa i sve lepšim i lepšim pesmama koje mu je pevala. Samo je pazio da im se ne dotaknu usne. I vila je to osećala, ali u svojoj ljubavi to joj nije bilo važno. Želela je samo da bude njen i verovala je da će ga vezati za sebe svojom ljubavlju.

Za to vreme seljani su slagali kamen po kamen, a vila im nije rušila most. Ljubav je toliko zaposela njeno srce da je zaboravila i na svoju zlatnu pticu, i na osvetu, i na seljane. A svako jutro kada bi sklopila oči, umorna od ljubavi i nežnosti kojom se cele noći opijala, mladi neimar je odlazio i pomagao seljanima da grade most.

Jednog hladnog jutra koje je mirisalo na skori dolazak zime seljaci su završili ono što su započeli. Kameni luk dizao se preko dve obale i mlinski točak ponovo je veselo mleo žito i kukuruz koje su seljaci donosili.

Tog jutra mladi neimar poslednji put je pogledao vilu koja je spavala i nije slutila da on odlazi. Napustio je njen dvor, uzeo sto dukata koje mu je vodeničar obećao, pozdravio se sa seljanima koji su ga ispratili puni radosti i zahvalnosti i otišao u daleke zemlje da gradi velike i zlatne dvorce.

Kada se vila probudila nije znala da je mladić zauvek otišao. Shvatila je to kada je uznemireno počela da ga traži i začula veselu graju i pesmu, radost i slavlje  životu i sreći. Kada je videla veliki kameni most, znala je da je mladi neimar svaku noć padao u njen zagrljaj samo da bi pomogao seljanima i da je nije voleo, da je sve bila laž.

Osetila je neizrecivi gnev i odmah sela na svog zlatnog konja, ponela luk i strelu i krenula za njim. Nije znala kuda je otišao, ali je pustila da je vodi srce koje je toliko krvarilo od tuge, da je mislila da će se raspući.

Ugledala je njegov obris u sutonu tog dana. Zaustavila je konja, pozvala ga i kada se okrenuo, video je kako  je svoj luk i zlatnu strelu uperila pravo u njegovo srce. On joj se osmehnuo, a ona je zadrhtala od ljubavi i spustila svoje čarobno oružje. Nije mogla da naudi onom koga voli.

I mladi neimar je pogledao još jednom i lagano krenuo ka novim planinskim vrhovima, dvorcima i mostovima. Dok ga je gledala kako odlazi, vila je pala na kolena pored svog zlatnog konja i gorko zaplakala.

Kasno te noći otišla je u svoj dvor. Danima je ležala i pevala pokušavajući da ga tom čarobnom melodijom vrati. Ali on se nije vraćao. Noću je odlazila i gledala most, to je bilo jedino što je još podsećalo na njega.

Seljani su se plašili njene osvete.  Jedne noći je šetala pored obale i kidala svoju zlatnu kosu. Svaka vlas uzimala joj je snagu i od neizmerne patnje pala je kraj mosta i zaspala, a seljani su joj uzeli krila. Znali su da tako više neće moći da im naudi i da će biti ista kao oni.

Kada se probudila i shvatila da više nema nikakve moći, tiho se uputila ka vrhu planine. Više joj ništa nije bilo važno. I oblak se raščistio jer njenog dvorca više nije bilo. Otišla je u jednu pećinu i živela u njoj a seljani je više nikada nisu videli.

A most i danas stoji na svom mestu. Od davnina ga zovu Vilinski. Niko njime više ne prolazi niti stara vodenica više klopara.  Samo se ponekad, kažu retki planinari, kad vetrovi u kasnu jesen zahuje kroz gole grane drveća začuje vilina pesma koja i dalje pokušava da vrati svog mladog neimara..

stone-bridge-989506_960_720

 

Advertisements

4 thoughts on “Neimarova vila

    • Hvala! :-* Ova priča je napisana za konkurs za najlepšu kratku priču sa srpskim folklornim elementima, ali nisam baš najslavnije prošla, pa sad mogu da je objavim. 🙂 I pisaću još, što da ne! 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s