Zavodnica rečima

femme_fatale_by_nikkinightbloom-d4giroeOd najranijeg detinjstva, od prvih reči koje je učila, videla je kako se menjaju lica ljudi kada ih izgovara. Prva sećanja bila su vezana za nasmešene poglede i milovanje po kosi. I brzo je naučila koliko reči privlače pažnju.
Dok je rasla, svuda oko sebe gledala je ljude kako reči umeju da koriste i kao mač, i kao melem, i kao izvor najveće sreće i najveće tuge. I one su kao vilinska kola obletale oko nje, iz knjiga, iz tuđih priča, iz tužnih pesama sa radija. I pamtila ih je, skupljajući ih u skrivenu škrinju svoje duše.
Danima je pred ogledalom bila jedna od onih gospođica koje je pronalazila u knjigama, koje su se smrtno zaljubljivale i pokušavale da osvoje srca svojih izabranika. Recitovala bi stihove od kojih je duša krvarila i zamišljala kako će se jednoga dana silno zaljubiti i svojim tananim rečima ukrasti nečije srce.
Ali, pred ogledalom je bilo lakše. Među momcima nije bilo tako jednostavno neiskusnoj devojci. Nesigurna i stidljiva, nikada nije smela da se razmahne rečima koje su stalno titrale na njenim rumenim usnama i svrbele ih da izađu na svetlost dana, a ona ih je uporno gurala nazad, verujući da im još nije vreme.
Kada se prvi put usudila da svaku svoju nežnu reč izlije na papir i pošalje ih momku koji joj se dopadao, naišla je na podsmeh. Danima su išli za njom i citirali njeno pismo. Crvenela je od poniženja, želeći da propadne u zemlju i zaklinjući se da nikada više neće pustiti da ijedna reč izađe iz njene duše.
Kako su godine prolazile shvatala je da je ta nesrećna epizoda došla da bi na njoj nešto naučila. Shvatila je da reči koje krije u svom srcu nisu nešto čega bi trebalo da se stidi već da ne zaslužuje svako da ih s njim podeli. A onda je počela da posmatra one koje nisu imale mnogo da kažu, a pred njima su svi padali na kolena. Prvo je mislila da privlače svojom lepotom i odmah odustajala, budući da sebe nije smatrala nimalo lepom. A onda je videla neke ne tako lepe da iza sebe ostvaljaju na desetine slomljenih srca. To joj je bilo čudno. A onda je shvatila – ključ svega bio je stav.
Vremenom je naučila da ga izgradi, da zaštiti svoje meko srce i skrije ga ispod oklopa ravnodušnosti. Učila je kako da posmatra ljude, kakav izraz lica da navuče na sebe, kako da se ne vidi tuga, povređenost i bol i kako da smeh zatrpa strah i nemoć. Učila je kako da podigne glavu kada hoda ulicom i laganim smeškom pozdravlja ljude koje sreće. I da krije misli od svih, sem od nekolicine koja je jedina znala kakva je zaista njena duša.
A onda je počela da primećuje kako se svi drugačije ponašaju. Gledali su je drugim očima i ona je osećala koliko licemera hoda, diše i govori oko nje, svih onih koji bi joj pojeli srce samo da ga nije krila i svih onih koji su je poštovali samo zato jer je držala glavu visoko, kao da je iznad svih. I osećala je da polagano gubi sebe u toj novoj ličnosti koja živi njenim životom, ali tešila se da bar kad je sama može da skine maske bez kojih joj u svetu nije bilo života. I onda, kada je novi stav srastao uz nju kao nova, mada pomalo neudobna haljina, odlučila je da ga udruži sa rečima, koje su se u staroj škrinji njene duše decenijama gomilale i čekale svoj red.
Od tog dana postala je neka sasvim nova ličnost. Naučivši kako da svaku reč, koja nikada bez razloga ne prelazi preko njenih usana, proprati uvek posebnim osmehom i pogledom, otkrila je da postaje kao magnet za sve koji je okružuju. Harizma, koju je konačno pustila da ispliva iz nje bez straha od podsmeha, koji je još čula u svojim snovima kada ružno sanja, činila je da je poput svetlosti obasjava gde god da se pojavi. Samouverenost, koju je godinama gradila, sada joj je donosila one koji su obletali oko nje kao rojevi mušica i svi želeli da im ona pokloni bar malo svog vremena.
Muškarcima je postala izuzetno zanimljiva. Zagonetni osmeh, koji im je delovao kao da im nešto neodređeno obećava, ali nikada iskreno nisu mogli da budu sigurni u to, mamio ih je da otkriju koliko u tim predosećajima ima istine. Gledala bi ih širom otvorenih očiju, ne skrećući pogled, kao da ih uvek nekako ispituje, a na njihove nespretne pokušaje da budu duhoviti nagrađivala ih je zvonkim smehom. U glasu bi joj se uvek skrivalo blago začikavanje, od koga bi je sjajnim očima posmatrali i želeli da s tim ne prestane.
Što je više počinjala da privlači muškarce, žene su je mrzele. Govorile su da je kurva i ispod oka pratile svoje momke. Ali, u dubini duše i njih je privlačila poput magneta blistavost u njenim očima, koja kao da bi uvek osvetljavala one sa kojima je razgovarala. I krišom su je odmeravale, pokušavajući da dokuče šta je to u njoj što tako jako osvaja.
A ona je nehajno poklanjala pažnju svima podjednako, ne obećavajući ništa sem osmeha i tajanstvenosti ispod spuštenih trepavica. Duhovito bi se nadmetala rečima i očima iz kojih bi izbijala vatra svaki put kad bi se pokrenula neka rasprava koja bi nju doticala. Umela je da priča dugo i samouvereno, zbog čega im je bivala još privlačnija. Objašnjavala bi razmahujući žustro rukama i rumeneći u licu od žara u tim dvobojima rečima, a oni su je gledali kao opčinjeni. Tada je znala da više nikada neće biti ista kao pre. Znala je i da su joj muškarci pod nogama, a žene ionako nikada nije mnogo volela i bilo joj je dovoljno da bar nekoliko najbližih prijateljica utole žeđ za bezazlenim ženskim pričama i poveravanjima.
Tako je shvatila da je postala zavodnica koja je sve svoje adute spojila u jednu kartu, a najjače oružje bile su reči. Tada je znala da je više nijedan muškarac neće ismejati i da može da osvoji srce svakog koga poželi. Volela je da ispituje svoju moć na najiskusnijima, pisala im je pisma u kojima je reči tako plela da su čitanje završavali u suzama, razmekšalog srca, spremni da bude sve kako ona želi. Umela je da ih pogleda tako nevino, a da svoje reči tako vešto probere i kaže ih na poseban način da su ostajali kao hipnotisani. A ona ih je gledala i čudila se duboko u sebi kako je lako igrati se njima, a kako bi se i oni rado igrali njenim srcem samo kada se ne bi čuvala.
Prema neiskusnima je bila blaža. U njima kao da je videla sebe dok je bila najranjivija. Sa njima je bilo lako. Posle nekoliko reči bili su kao najverniji psi u čijim očima je čitala obožavanje. I kada bi se durili kao deca, umela je da samo jednom rečju ili sjajnim pogledom sruši zid ljutnje koji su podizali oko sebe. I svi oni su tvrdili da su jako iskusni, a njoj je to bilo smešno jer je umela da proceni ko je zaista iza sebe slamao ženska srca, a ko je o tome samo maštao.
Samo kada bi bila sama, skidala bi fam fatal masku zavodnice. I uvek je osećala jedno malo treperavo perce koje bi se vrpoljilo u njenom srcu. Gušila je to mesto iz koga bi prokrvarila tuga i samoća, kada bi samo dozvolila. Jedino je još to mesto bila ona nekadašnja, koja voli, pati i čezne da pokaže svoje pravo lice, da dočeka onoga koji će je voleti baš takvu kakva je – nežnu, nesigurnu i spremnu da bezuslovno pruži svoju ljubav. Ali, znala je da bi je to samo vratilo unazad.
Vremenom, sve te finese koje je usavršila postajale su joj pomalo dosadne. Bilo je toliko uigranih priča, pogleda i osmeha, reči koje su precizno pogađale cilj, a izazovi su postajali sve bleđi. A onda se pojavio on.
Srela ga je sasvim slučajno, onda kako to život obično namesti, kad se svako najmanje nada. Istog trena zagledao se u njene oči, kao i svi, a ona je spustila trepavice. Nešto je u tim sjajnim zenicama uznemiravalo, nešto čemu nije umela da nađe uzroka. Bilo je to prvi put da svoje veštine ne ume da upotrebi, kao da su se raspršivale pred njegovim prodornim pogledima.
Što je više bežala, bila mu je sve primamljivija. Plašila se tog duboko zapretanog osećaja koji je sada, posle toliko godina, brižljivo čuvan, izbijao na površinu. Plašila se, ali i želela da bude blizu. A on kao da je uživao u tom njenom stidljivom obaranju očiju i rumeni koja bi je oblila kada bi je netremice posmatrao uz blagi smešak. Ljutila se što je toliko slaba i što je njeno oružje sada upereno protiv nje.
Danima i mesecima trajala je ta njena bitka sa samom sobom. A onda je dozvolila sebi samo jedan mali ustupak, dozvolila je da počne sa njim da priča. Odlučila je da skupi svu svoju snagu i potuče ga onako kako najbolje zna, rečima. I tako se zaštiti zauvek. Tog dana, kada je otpočela dvoboj rečima, poželela je da nikada nije povukla tako pogrešan potez. Bio joj je ravan. Na svaku njenu, on je imao tri, na svaku njegovu, ona je imala pet. Ostajala je opčinjena njegovim uvek neočekivanim odgovorima i opojnim rečima, koji su bili propraćeni tako strasnim pogledima da su je nosili kao po nekom moru užarene lave i sve je bilo tako toplo i blistavo i vuklo je sve dalje od obale, gde je sigurno. A on je, posle svake dobijene bitke ostavljao samu, da joj se sve njegove reči na srcu slegnu i da se na njih svikne kao na nešto što će sada biti tu, u njenom životu zauvek.
Prolazili su dani i meseci, a ona nije ni osećala da vreme teče i da njihova priča traje. On je svakog narednog zajedničkog trenutka polako, gotovo neprimetno pojačavao pritisak, puštajući je da se natenane otvara i skida svoje oklope i maske. Ko iskusni lovac koji polagano i strpljivo vreba svoj plen. I jednog dana, kad je ona potpuno otvorila svoje srce i otkrila mu da je duboko u sebi spoznala da je on kao nijedan koga je u životu srela, da je otvorio sve njene cvetove i upalio sve svetiljke u njenom telu i duši i da više ne može da zamisli nijedan dan bez njegovog glasa, reči i pogleda, on je otišao.
Bol koji je osetila bio je nemerljiv. Bilo je dana kada je mislila da neće preživeti. Osećala se kao zavisnik koji se odriče onoga što joj donosi najveću sreću i blaženstvo. Nedostajao joj je toliko da je bolelo celo telo, žudno za njegovim tihim i omamljujućim prošaputanim rečima i mekim dodirima. Pokušavala je da ga mrzi, ali sve u njoj se bunilo. Sve što je ostalo bila je reka suza koja se bujala svaki put kad bi spoznala da je bila samo igračka u njegovim rukama, kao što su mnogi bili njoj. Danima se sećala i iznova proživljavala svaku njegovu reč, pokret i pogled i shvatala da je naišla na nekog ko je veštije umeo da igra njenu igru, a da je ona i pored toliko godina mukotrpnog sakrivanja svog srca ostala samo jedna obična nesigurna ranjiva žena koja očajnički želi da je neko voli. Znala je koliko je to bilo pogrešno, ali nedostajao joj je celim telom, dušom i umom.
Nedeljama se oporavljala od njegovog odlaska. Znala je da će moći ponovo da živi, ali da će ova rana na duši ostaviti svoj trag i promeniti je zauvek.
Kako je vreme prolazilo, osećala se da ponovo može da diše bez teške grudve u grudima i raduje se životu. I shvatila je da ne sme da se krije već da ponosno nosi sebe kroz život baš takva kakva je i odlučila je: nema više igara rečima koje mogu da povrede druge ljude, nema više zavodnice koja očarava pogledom ispod trepavica i zagonetnim osmehom. Čuvaće sve to kada jednog dana dođe onaj pravi, da bude samo njegova fam fatal, ljubavnica, prijateljica i srodna duša. Da pruži i da uzme – ravnopravno.
A reči? Pitala se šta bi s njima. Odlučila je da počne da piše. Isplitala je svoje opojne i treperave reči u duge, tužne i ustreptale pesme, priče pune ljubavnih zapleta, bola i životne sreće i maštala da će jednog dana od njih nastati knjiga koja će biti kao kap na ivici mača – kao i njen život. A do tada, nadala se, naići će valjda i onaj pravi…

P.S. Slike su sa neta.

pisma

Advertisements

6 thoughts on “Zavodnica rečima

  1. I kad mislim da ne moze bolje, ti me iznenadis. Bravo Jelena za nacin na koji pises i za ovo sto si podelila kroz jedan fenomenalan tekst.
    PS. Ako je otisao, a sve je znao, znaci da mu mesto nije pored tebe. Naici ce drugi, koji se nece okrenuti, vec ce znati to da ceni.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s